Aleksandra Janković Aranitović iz Šapca osuđena je nepravosnažno u januaru 2020. na šest meseci uslovnog zatvora jer je 24. jula prošle godine na Tviteru (Twitter) vređala decu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Pošto je šest meseci trajanja postupka bila u Okružnom zatvoru u Beogradu, Janković Aranitović je za to vreme odslužila kaznu.
Sudija Jelena Škulić u toku postupka u sudnici nije ispitala predsednika da li se osećao ugroženo zbog navodne pretnje, već je, kako se navodi u presudi u koju je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) imao uvid, zaključila da je sadržina tvita takva da bi „svakako delovala uznemiravajuće i imala karakter specifične pretnje za svakoga kome je upućena”.
Umesto dokaza da je Vučić video objavu Janković Aranitović, sudija je u presudi navela da je on morao biti upoznat sa tvitom, jer je ostavljen na njegovom zvaničnom nalogu koji on, po logici stvari, koristi za tvitovanje i praćenje reakcija drugih ljudi.
U žalbi na ovu presudu je Aleksandar Olenik, advokat Janković Aranitović, istakao upravo to da sud nije pružio nijedan dokaz koji bi potvrdio da je Vučić uopšte pročitao sporni tvit.
Sudeći po onome što je rečeno na današnjoj konferenciji za novinare, Vučić ne koristi Tviter.
Naime, na pitanje novinarke KRIK-a da prokomentariše saopštenje ove društvene mreže da je krajem 2019. uklonila 8.558 „bot” naloga koji su promovisali Srpsku naprednu stranku i Vučića, predsednik je negirao da koristi tu društvenu mrežu.
„Nemam pojma. Na Tviteru nisam, da vam iskreno kažem”, istakao je Vučić i dodao da nikada nije čuo da je bilo ko na Tviteru za njega rekao nešto pozitivno.
Podsetimo da je o slučaju Aleksandre Janković Aranitović CINS ranije pisao. Najpre su veštaci na sudu utvrdili opasnost da optužena može da počini teža krivična dela, zbog čega je trebalo da se leči u nadležnoj zdravstvenoj ustanovi. Ipak, kako smo otkrili, tom prilikom oni nisu analizirali kompletnu medicinsku dokumentaciju. Kasnije je sud dopustio dopunsko veštačenje pa je i zaključak bio drugačiji – opasnost od težeg krivičnog dela ne postoji i Janković Aranitović može da se leči na slobodi.
Pa to stvarno vise nije ni za smejanje ni za zaljenje – NE KORISTI TVITER – pa u poslednja dva dana sam mu odgovorio na njegove tvitove – ne mogu da verujem da neko drugi koristi njegovo ime i hvali se kako je razgovarao sa franc. i ruskim predsednikom … Sta reci – na tv za sve koji nemaju nikakve informacije – ne koristi tviter. PREVISE SE ZAIGRAO
Da li sam dobro razumela, Vi tvrdite da cinjenica da neko nije obavesten o tome da
mu neko preti, oslobadja odgovornosti onoga ko pret ?
Poštovana Nevenka, da bi neko bio osuđen za krivično delo ugrožavanje sigurnosti potrebno je da se utvrdi postojanost objektivnog i subjektivnog obeležja tog krivičnog dela. Objektivno obeležje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti podrazumeva postojanost pretnje. Subjektivno, sa druge strane, podrazumeva da se osoba kojoj je pretnja upućena zbog nje osetila ugroženo. Sudija, kao što smo ranije pisali (https://www.cins.rs/slucaj-aranitovic-osudjena-zbog-procene-sudije-da-je-uznemirila-vucica/) subjektivno obeležje nije dokazivala time što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u sudnici izjavio da se oseća ugroženo iako dosadašnja sudska praksa kaže da bez iskaza oštećenog nije moguće utvrditi postojanost ugroženosti, već je to dokazivala time da je on morao biti upoznat sa spornim tvitom jer koristi Tviter i aktivno i pasivno, odnosno i tvituje i čita komentare, te da je sadržina tvita takva da bi svakako delovala uznemiravajuće na onoga kome je upućena. S obzirom da je predsednik sinoć izjavio da ne koristi Tviter, CINS je ukazao na taj očigledan nedostatak u presudi. Hvala Vam što čitate CINS!
Sudija nije izveo dokaze već se poslužio poštapalicom i pretpostavkama,
koje je u ličnim izjavama opovrgao sam navodno oštećeni.
Sudija nije pozvao oštećenog da se izjasni kao i svi drugi građani već je presuda doneta na osnovu pretpostavki, bez izvođenja dokaza.
Kako može da se oseti ugroženo ako nije ni video šta je ko o njemu pisao i gde?
To je takođe posao administratora mrežnog servisa da određuje ako neko krši pravila servisa a ne države da policijskim silama uređuje šta ko može ili ne može da govori.
Ako država ima problem sa servisom mogla je da kontaktira Tviter i ukaže na ev. propuste u administraciji ili da koristi druga pravna sredstva prema Tviteru.
Ovde vidimo da je država rešila da udara na svoje građane zaobilazeći sve moguće pravne načine i okvire i donoseći protivpravne presude političkog tipa.
Pritom vrlo nehajno držeći građane u zatvoru iako je to u stvari procesna zloupotreba, koju opet sprovodi država…