13 Mart 2018, 08:13

Komentari (0)

Privredna komora davala firmama uverenja bez provera, prihodovala 144,5 miliona dinara

U poslednjih pet godina Privredna komora Srbije je izdala 24.096 uverenja o domaćem poreklu robe, koja mogu omogućiti prednost na javnim nabavkama, ali nije proveravala podatke koje su joj firme dostavljale da bi dobile uverenja

Pišu: Milica Stojanović i Milica Šarić

Ilustracija: Đorđe Matić

Ilustracija: Đorđe Matić

Sa nekoliko dokumenata i potvrdom koja košta 6.000 dinara firme u Srbiji mogu da dobiju prednost na javnim nabavkama. Potrebno je samo da od Privredne komore Srbije zatraže uverenje o domaćem poreklu robe.


Komora ova uverenja izdaje od 2009. godine, na osnovu podataka koje dostavljaju same firme. U poslednjih pet godina ih je napisala 24.096 i od toga imala prihod od oko 144,5 miliona dinara. Time je firmama isto toliko puta potencijalno omogućila prednost na tenderima.


Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da Komora ne kontroliše podatke na osnovu kojih izdaje uverenja, sve dok neko ne uloži žalbu.


To u praksi omogućava da firme koje svoju robu uvoze ili je samo neznatno prerađuju, a poseduju uverenje, mogu da dobiju poslove na tenderima, pa i onda kada je roba koju nude skuplja ili nekvalitetnija.


Čak i kada Komora utvrdi da je pogrešila bude prekasno, jer su nabavke već sprovedene. CINS je otkrio da je to bio slučaj sa nabavkom delova za tramvaje u Beogradu, o čemu čitajte u nastavku ove priče.


Novinarke CINS-a tražile su intervju sa nadležnima u Privrednoj komori kako bi razjasnili da li i kako proveravaju dobijene podatke. Iz ove institucije nisu pristali na intervju, a u mejlu nisu dostavili konkretan odgovor na pitanja o kontroli već su objašnjavali proceduru po kojoj firme dostavljaju informacije.


Grafit iz srpske njive


Zakon o javnim nabavkama definiše obavezu naručilaca da, ukoliko su im na raspolaganju roba domaćeg i roba stranog porekla, a mala je razlika u ceni ili bodovima između ponuđača, posao treba da dobije firma koja nudi domaću robu. To su takozvani preferencijali.

 

Foto: Preuzeta sa sajta gsp.rs

Javnu nabavku za palete pantografa, delove tramvaja koji omogućavaju vozilu da koristi struju, u vrednosti od 5,9 miliona dinara, Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP) Beograd raspisalo je 9. januara 2013. godine. Na nju su se javile tri firme: Enipinvest, Carbon group i Metalika Z. Posao je, kao jedini ponuđač koji je zadovoljavao tražene kriterije, dobio Enipinvest.


Firma Carbon group je Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki podnela žalbu, odnosno, zahtev za zaštitu prava. Naveli su da su karakteristike njihove robe bolje, cena niža, ali i da firma pobednik nije ponudila robu domaćeg porekla, iako je za to imala potvrdu Privredne komore.


Komisija je ovaj zahtev odbila uz obrazloženje da je ponuda Enipinvesta jedina odgovarala traženim tehničkim karakteristikama, da je kao takva bila jedina ispravna i da nije ni bilo potrebe da se primenjuje član Zakona o javnim nabavkama koji se odnosi na preferencijale.


Na ovu odluku Carbon group je podneo tužbu Upravnom sudu i Vrhovnom kasacionom sudu, koji su ih takođe odbili.


Firma je paralelno uložila prigovor i samoj Komori, u kom je navela da smatra da je uverenje izdato Enipinvestu „pravno i stručno neutemeljeno“. Prema njihovim navodima, osnovni sastojak palete pantografa je elektrografit, koji svi ponuđači u Srbiji uvoze, odnosno niko ga ne proizvodi i koji je polufabrikat, a ne sirovina.


Polovinom juna 2013. godine troje službenika Komore obišlo je prostorije firme Enipinvest u Moštanici, predgrađu Beograda, da bi proverili kako se prave palete pantografa. Tom prilikom utvrdili su da je najznačajniju komponentu za palete ova firma zapravo uvezla, da neka od potrebnih dokumenata nema, kao i da je prilikom opisivanja postupka proizvodnje napravila više grešaka.


Komisija za rešavanje prigovora Privredne komore je potom stavila van snage svoje uverenje da su ovi tramvajski delovi roba domaćeg porekla. Međutim, u vreme kada se to dogodilo tender je bio završen i Enipinvest je već dobio posao.


Iako ovo uverenje - izdato bez provere, a kasnije poništeno - ništa ne bi promenilo, jer ostali ponuđači nisu ispunjavali druge uslove, činjenica je da je posao dobila firma koja se na tender prijavila tvrdeći da proizvodi nešto što u stvari uvozi.


Zoran Pašoski, vlasnik Enipinvesta, kaže za CINS da im je uverenje uzeto zbog insistiranja predstavnice firme koja nije dobila posao, kao i da je sa GSP-om potpisao ugovor i „isporučio robu bez reklamacija“.


Miroslava Stojanović, direktorka Carbon group-a, kaže da „čudi i zbunjuje“ to što njihovi prigovori nisu na vreme urodili plodom, pa je Enipinvest dobio posao. Dodaje da su i u drugim situacijama kada su upozoravali na potencijalne zloupotrebe „nailazili na ignorantski stav onih čija je dužnost da to spreče”.


Iz Gradskog saobraćajnog preduzeća nisu odgovorili na pitanja CINS-a o ovoj nabavci, kao ni o drugim nabavkama u kojima je Enipinvest bio dobavljač.


Komora je od 2009. do kraja 2017. Enipinvestu izdala uverenje o domaćem poreklu robe za 41 javnu nabavku.


Zoran Pašoski, vlasnik Enipinvesta, objašnjava da, osim slučaja iz 2013. godine, niko iz Komore nije dolazio u njegovu firmu kako bi proveravao navode za ostala uverenja.


Bez objašnjenja Komore


Primena preferencijalnog statusa znači da posao na tenderu može da dobije i ponuđač čija je ponuda zapravo bila lošija, a sve zavisi od kriterijuma po kom se nabavka obavlja.

 

Privredna komora Srbije

Privredna komora Srbije

Kada se gleda najniža ponuđena cena, naručilac mora da izabere domaću robu - ako njena cena nije viša od pet posto u odnosu na stranu. Kod primene kriterijuma ekonomski najpovoljnije ponude (kada se osim cene u obzir uzimaju rokovi, kvalitet robe i drugi faktori), naručilac mora odabrati domaću robu ako razlika u njenu korist nije veća od pet bodova.


Ukoliko firma preda uverenje da je njena roba domaćeg porekla, naručilac treba da, pre rangiranja ponuda, pozove ostale ponuđače čije su ponude prihvatljive i da im priliku za dokazivanje da je i njihova roba domaća.


Firme od Komore pribavljaju uverenje za svaku pojedinačnu nabavku, prethodno joj dostavljajući opšte poslovne podatke o firmi i nabavci, dokaz o poreklu robe i potpisanu izjavu proizvođača da je roba domaća, specifikaciju utroška materijala i „prospektni materijal“. Sve ovo su podaci koje pripremaju same firme.


Prema Uputstvu o postupku izdavanja uverenja, Komora ima pravo da proverava sve te informacije.


Na pitanje CINS-a o tome kako zapravo kontrolišu podatke, iz Komore su naveli šta sve firme moraju da dostave od podataka i na koji način treba da popune tabele i navedu različite tarifne brojeve za proizvode.


“Obrađivač predmeta može i treba da definiše da li se gotov proizvod može dobiti od navedenih materijala i njihovog procentualnog učešća, a sve u skladu sa pravilnicima i smernicama za ovu vrstu posla, koji su definisani Carinskim zakonom”, navedeno je u odgovoru Komore.


Međutim, na pitanje kako se dogodilo da Enipinvest dobije uverenje o domaćem poreklu robe, za koje je Komora kasnije utvrdila da nije bilo adekvatno, iz Komore nisu odgovorili.


Njihova Komisija za rešavanje prigovora je uverenja preispitivala samo po dobijanju prigovora. Tako je, osim za uverenje Enipinvesta, u poslednjih pet godina donela još sedam odluka. U tri slučaja fabrike su se žalile pošto nisu dobile uverenje o domaćem poreklu robe, a Komisija je odlučila u njihovu korist, dok je u četiri slučaja odbila prigovore firmi na potvrde izdate drugim firmama.


Svako postupanje Komore u ovim slučajevima bilo je na inicijativu ponuđača.


Danilo Pejović iz organizacije Transparentnost Srbija, koja je bila građanski nadzornik u nekim od najskupljih nabavki, kaže: „Preferencijal ima smisla u trenutku kada se razvija privreda, država, to su imale i druge zemlje. Onda se vremenom on ukida. (...) To je potpuno besmisleno. Davati pet posto nekome, to je u varijanti samo da su potpuno jednaki pa hajde ono kao malo da nabacimo”.


Prema njegovim rečima, većina nabavki u Srbiji zapravo i nije isplativa za firme iz inostranstva, koje bi bile konkurencija domaćim firmama.


Dragan Dobrašinović, predsednik udruženja Toplički centar za demokratiju i ljudska prava i građanski nadzornik, kaže da bi preferencijal trebalo izbaciti iz Zakona, ako se već te odredbe ne poštuju.


Selektivna primena


Veliku pažnju javnosti su 2014. godine privukle informacije koje je objavila Balkanska istraživačka mreža (BIRN) da je grupa firmi koja je dobila posao ispumpavanja površinskog kopa Tamnava naknadno angažovala drugu firmu kao podizvođača, što je suprotno Zakonu o javnim nabavkama. Pored toga, na sam postupak se žalila i firma koja nije dobila posao, Millennium team.


U konkursnoj dokumentaciji za nabavku koju je raspisala Elektroprivreda Srbije bio je naveden deo o preferencijalima. Osim za robe, princip davanja prednosti domaćim ponuđačima se primenjuje i kad je reč o nabavci radova i usluga.


U dokumentaciji je pisalo šta je neophodno dostaviti kako bi povlašćeni status bio priznat. Takođe, navedeno je da ukoliko na nabavci nastupi grupa firmi, domaćim ponuđačem se smatra ona grupa čiji je svaki član domaće pravno lice.


Firma koja je dobila posao, Energotehnika-Južna Bačka, nastupila je u okviru zajedničke ponude sa rumunskom firmom Ness project Europa. Ovo je bio razlog da Millennium team podnese zahtev za zaštitu prava, osporavajući to što je Južna Bačka dobila posao iako nije bila domaći ponuđač.


Kada je reč o radovima i uslugama, domaćim firmama smatraju se one koje su rezidenti u smislu zakona koji uređuju porez na dobit, odnosno, porez na dohodak. Međutim, postojeći zakoni i pravilnici ne definišu precizno šta je strani ponuđač, što ostavlja prostor za različita tumačenja.


U obrazloženju Komisije za zaštitu prava, koja je odbila zahtev Millennium team-a, navedeno je da se zbog toga što je Južna Bačka „sporazumom određena kao lider grupe“, odnosno kao nosilac posla, ne može govoriti o tome da je njena ponuda – ponuda stranog ponuđača. Isti stav zauzeo je i Upravni sud.


Millenium team je firma koja se tokom poslednjih godinama često pojavljivala u medijima: učestvuju u izgradnji Beograda na vodi, a prema istraživanju Insajdera, jedna su od firmi sa kojima je Srbijagas ugovarao poslove gasifikacije – u Smederevu i beogradskoj opštini Grocka – ukupne vrednosti od oko 60 miliona evra.

 

 


Tekst je nastao u okviru projekta “Kako namestiti javnu nabavku?” koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija. Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju stav FOD, Srbija.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite