Stančev Radovanović, prva violina Filharmonije: U sekundi nisam znala ni da li sam živa

Svetlana Stančev Radovanović je već uveliko učila da svira violinu kada je prvi put otišla u Beogradsku filharmoniju. Imala je devet godina. Tada se, kako kaže, zaljubila u orkestarski zvuk i poželela da kad poraste i sama svira u jednom.

Želja joj se ostvarila odmah po završetku muzičke akademije. Zaposlila se baš u Beogradskoj filharmoniji kao violinistkinja i tako postala jedna od retkih koji su živeli svoje snove iz detinjstva.

Međutim, 6. decembra 2024. godine, prvi put je pomislila da možda više neće moći da svira.

Dok su odavali počast nastradalima u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, na nju i njene kolege je naleteo automobil i povredio ih.

Stančev Radovanov je zadobila frakturu nosa, povredu desnog ramena i kuka.

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije razgovarao je sa njom o tome kako je postala violinistkinja, ali i kako je izgledao trenutak kada je pomislila da više neće moći da svira.  U razgovoru smo se osvrnuli i na to kako vidi studentske proteste u zemlji, ali i na odnos države prema umetnosti i samoj filharmoniji.

Zašto ste baš odabrali violinu?

Muzičke škole su bile strašno popularne kad sam ja bila dete. Potičem iz radničke porodice, a strašno me je privlačila muzika. Sticajem okolnosti otvorilo se istureno odeljenje muzičke škole Josip Slavenski u našoj osnovnoj školi. Zbog fizičkog nedostatka prostora nisu mogli da budu zastupljeni svi instrumenti. Bile su samo dve ponuđene opcije – violine i klavir. Moj otac je onda rekao ’pa sine klavir je skup mi to ne možemo da priuštimo’. Rekla sam da mi nije bitno i da ću svirati violinu. Bilo mi je bitno da sam u muzici. U svojoj sedmoj godini sam počela da sviram violinu. Onda sam se u zaljubila u nju.

Mladi ste počeli da svirate u filharmoniji. Kako vidite rad u njoj?

Počela sam u 22 godini, kao većina drugih. Završila sam fakultet i imala sam sreću da se konkurs raspisao maltene mesec dana posle završetka mog školovanja. Osim što mi se ispunio taj san iz detinjstva, Filharmonija je kao kuća ispunila sva moja očekivanja. Na stranu to što se ovde ne ulaže mnogo u kulturu, ali Filharmonija nije zgrada, to su ljudi. Kad sam se zaposlila bila sam najmlađa. To je zanat koji se krade, vi tu stičete neke reflekse – brzo čitanje notnog materijala, svake nedelje sedite na drugom mestu tako da znate kako se sedi sa leve, kako sa desne strane, učite da svirate sa izuzetno iskusnim kolegama koji su tu 20 godina i više, ali i sedite sa nekim svojim vršnjakom. Mnogo toga se tu nauči. Takođe, prošla sam pola sveta sa Filharmonijom. Imala sam prilike da radim sa fantastičnim dirigentima, da pratim fantastične soliste. To je ono kad vam je ispunjeno i srce i duša. To su neke stvari koje ne mogu da se plate. Ja kažem da su svi muzičari ljudi koje je bog obeležio na neki način i da smo svi privilegovani što se bavimo muzikom. Za mene je muzika najmoćnija od svih umetnosti. Neću biti ni prva ni poslednja koja će da kaže da je ona univerzalna umetnost i da ne moramo jezički da se poznajemo. Muzika je ta koja otvara sva vrata, svaku dušu, svaku emociju. Za mene je to najveća stvar.

Da pređemo na malo teži deo razgovora. Gde vas je zatekla informacija da je pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu? Kad je do vas došla ta informacija?

To je bio petak, 1. novembar. Ja sam već stigla kući posle filharmonijske probe. U međuvremenu se tu nešto načulo, ali je to bila jedna štura informacija. To je trenutak kad vam ni na kraj pameti nije da je u pitanju objekat i da je nadstrišnica celom dužinom pala. U stvari, vi pomislite da je pao deo fasade. Dok to zvanično neko ne objavi, vi ne znate da li ste čuli pravu informaciju. Onda su krenula prva zvanična saopštenja na televiziji i to je nešto što vas u trenutku preseče. Odmah počnete da prebrojavate ljude i da mislite o tome da li je neko koga poznajete u tom trenutku bio tu. Ja imam mnogo kolega iz Novog Sada koji rade u Beogradskoj filharmoniji i koji svaki dan koriste tu železničku stanicu. Ne smem da zamislim koliko je žrtava moglo da bude.

Kako ste se osećali tada?

Počela sam da plačem, kao da su to neki ljudi koje poznajem (…) Prvo u trenutku ostanete zaleđeni, a posle toga plačete, kao da ste izgubili nekog svog, što je potpuno prirodna, normalna ljudska reakcija. Pogotovo onda kad je krenulo spašavanje i traženje leševa ispod tona i tona betona.

Na istu temu:

Cena protesta

Kako je došlo do toga da izađete na ulicu 6. decembra?

Pauza na probi počinje u pola 12 i traje 20 minuta. Kada smo dirigentu objasnili da ćemo izaći da odamo počast nastradalima u Novom Sadu, zamolili smo ga da se ta pauza pomeri (počast se odaje u 11:52 i traje 15 minuta prim.aut). Čovek je apsolutno shvatio o čemu se radi i rekao da nema nikakvih problema. Obukli smo se, izašli i stali ispred Filharmonije – na pešački prelaz, prekoputa zgrade Etnografskog muzeja. Ja nisam čak ni bila u prvom redu. Bilo je dosta ljudi iz Filharmonije, praktično smo zauzeli širinu cele ulice. Bilo je ljudi i na trotoaru i na pešačkom prelazu.

Šta se onda desilo?

Saobraćaj je stajao i sve je stajalo kad smo mi izašli. To je potrajalo možda nekih desetak minuta. Čuli smo da se neko približava izuzetno velikom brzinom, jer u toj tišini, sve se čuje. Nekako smo se okrenuli svi ka tom ćošku ka Etnografskom muzeju. Tu je stajao moj kolega kontrabasista i čekali smo da vidimo šta će to da se pojavi, kakav je to auto (…) Ispred mene je bilo nekoliko redova ljudi, mojih kolega, ali sam uspela da vidim da je auto jedva zakočio i udario mog kolegu u leđa. Oborio ga je dole. Nekoliko muškaraca iz Filharmonije odmah je čoveku navalilo na haubu rukama. Počeli su da mu lupaju po haubi i da kažu ’stani čoveče, gde si krenuo’. Sad ja to sve ne mogu da čujem i da vidim, zato što ljudi već počinju da viču i da negoduju. Posle toga čujem da je naš kolega njemu prišao i rekao je ’gospodine, budite ljubazni sačekajte još samo sedam-osam minuta’, a on je rekao ’ne pada mi na pamet da čekam ni osam sekundi’ i dao je gas. U tom trenutku mi krećemo instinktivno da se povlačimo, da oslobađamo sredinu ulice, jer smo shvatili šta se dešava, ali to je toliko malo vremena. To je delić sekunde, da vi ne možete da stignete da odreagujete. Ja sam praktično bila maltene na jedan korak od trotoara, ali nismo stigli da se sklonimo. On je neverovatnom brzinom, pod punim gasom je krenuo.

Tada je udario i vas?

Oborio je mog sledećeg kolegu i praktično ga nabacio na mene (…) Odletela sam i udarila glavom u onu betonsku žardinjeru koja se nalazi na trotoaru. Pala sam dole i ostala da ležim na stomaku. Prvi put mi se desilo nešto tako. U sekundi nisam znala ni da l’ sam živa ili nisam živa. Onda sam se samo trgla, shvatila sam da funkcionišem, da čujem, da vidim. Samo sam osećala jak bol u glavi. Išla je krv iz nosa, slomljene naočare. Pala sam pod nekim uglom tako da sam se više odrala, ali opet sam imala frakturu nosa. Sutradan ujutru kad se to sve ohladilo, shvatila sam da sam povredila i rame. Posle 48 sati sam dobila hematom na desnom kuku, jer sam desnom stranom udarila u ivičnjak. To lekari zovu sekundarne povrede i to nije bilo odmah ni vidljivo, ni uočljivo. Hitna pomoć je stigla za nekih četiri-pet minuta. Oni su bili tu negde u u okolini Filharmonije. Dobili su šifru crveno i jako brzo su se pojavili. Stigla je policija napravili su uviđaj, zapisnik. Ja sam se malo sabrala i onda su nas odvezli u Urgentni centar, gde su nas zbrinuli. Odradili su sve kompletne preglede. Tog popodneva sam već u pet sati bila u svojoj kući.

Svetlana Stančev Radovanović; Foto: CINS/Zoran Miodrag

Te večeri je trebalo da imate koncert, koji je kasnije otkazan…

Kako je to jeziva trauma za nas, ništa se bolje nisu osećale ni kolege koje su sve to gledale, jer se to sve odvija pred vašim očima. Tog dana je otkazan koncert. Ne odmah, ali u roku od par sati, kad su shvatili da je mnogo ljudi bilo toliko uznemireno i psihički potrešeno da ljudi jednostavno nisu bili sposobni da sviraju. Meni su se posle kolege javljale telefonom i govorile ’ne mogu da izbacim sliku iz glave’ (…) Posle svega mogu da kažem da smo imali mnogo sreće, bez obzira na povrede koje smo zadobili. Nikad ne znate kako ta vrsta saobraćajke može da se završi, a što smo imali prilike da vidimo posle svega toga. Ja ne znam kad će to da stane, ja ne znam o čemu se tu radi i šta je to u ljudima. Ne znam kako uopšte da okarakterišem osobu koja može da uradi tako nešto.

Da li ste se u bilo kom momentu uplašili da više možda nećete moći da svirate?

To je prva stvar koja vam ovaj prođe kroz glavu kad ste muzičar i kad su vam ruke i hleb i život. Muzičari mnogo rade. Rade u svojoj matičnoj kući, tamo gde su za stalno zaposleni. Rade honorarno, zato što se zna da mi nemamo bog zna kakve plate. Mnogi rade na po dva-tri mesta i onda ako se desi ovako neka, ja i to smatram fatalnom povredom, vi prosto ne možete više da zarađujete za život. To su jako ozbiljne stvari, dodatna trauma. Ja sam imala jednu povredu u kući, isekla sam mali prst na staklo. Odmah sam pomislila da je gotovo sa violinom. Kad sam otišla u Urgentni da hirurg to ušije, rekla sam samo ’doktore, recite mi da li sam povredila svoje tetive zato što su meni su ruke hleb kao i vama vaše’. On je rekao ’gospođo, odlično ste se povredili, tetive su cele’, inače mogla bih da se slikam sa violinom. Ja sam već na putu do Urgentnog centra razmišljala o tome šta li bih mogla da radim ako violine više nema. Na sreću sve se to dobro završilo.

Da li ste imali podršku kolega i ljudi iz uprave?

Da. Ljudi su se odmah ponudili i angažovali se. Zvali su me, pitali da li mi nešto treba – da nose dokumentaciju ako ne mogu da hodam, ako imam jake bolove i tako dalje. Filharmonija tu uvek za svoje članove kakav god da je problem u pitanju.

Vi ste bili neko vreme na bolovanju nakon ovog dešavanja. Kako ste se osećali u tom periodu?

Žao vam je što ne delite ni vreme, ni prostor, ni tu muziku sa svojim kolegama, ali prosto mislim da šta god vam se desi u životu, najbolje se izborite sa tim kad ga prihvatite. Tako je – kako je. Da li je u pitanju bolest ili povreda. Mnogo mi je značilo što su svaki dan stizale poruke, ljudi su me zvali da pitaju, nudile su mi se koleginice da nešto skuvaju.  Sve vreme sam bila u kontaktu sa većinom svojih kolega.

Osećate li danas neke tegobe?

Nemam napade anksioznosti potpuno se normalno ponašam u saobraćaju, kao i do sada. Prošla sam i pored muzeja prvi sledeći put i to posle tri dana jer sam morala da nosim neku dokumentaciju u Filharmoniju. U početku sam imala malo problema zbog bolova. Sanjala sam svašta i to je potpuno normalno, ali nije mi prijatno kad god se toga setim. Nemam napade panike, ali trudim se i da ne razmišljam mnogo o tome. Prosto kad god pomislim na 6. decembar ja imam jednu određenu mučninu. Takođe, jako sam teško podnela gaženje Sonje Ponjavić (studentkinje koju je na blokadi, tokom odavanja pošte nastradalima u Novom Sadu, čovek udario kolima u punoj brzini, prim. aut.). To je prva stvar koja me je potpuno dotukla i nisam znala da ću tako da reagujem. Tada sam prvi put pomislila da imam potisnutu traumu. Kad sam videla ono gaženje nje i onaj auto na trotoaru i kompletnu scenu, meni je to bilo jezivo. To je u stvari bilo prvi put posle 6. decembra da me je zaboleo svaki milimetar kože i imala sam ozbiljnu mučninu, kao nagon za povraćanjem. To je nešto što me je strašno uznemirilo.

Kako generalno vidite ove studentske proteste?

Zbog posla lično nisam u mogućnosti da odem na sve proteste, ali možda zbog toga što se ja sećam onih demonstracija ’96 ovo je nešto potpuno drugačije u samom startu. Studenti od 22. novembra oslobađaju straha ovu Srbiju. Ja kad odgledam uveče na TV-u tu reku ljudi, imam vrlo pomešana osećanja. Otplačem svaki taj snimak. Strašno sam ponosna na tu decu. Sve vam je tu izmešano. To je i potresno i lepo i tužno i čarobno i žao mi je što ta mlada generacija ustvari na svojim leđima mora da nosi sve ovo, ali očigledno da mi nismo uspeli.

Koja kompozicija po vama opisuje trenutno stanje u državi?

Šostaković je kompozitor koji je kroz svoja dela najviše gurao prst režimu u oko. Mi volimo da sviramo Šostakovića. Svaka simfonija je krik za slobodu. Studenti su krik i vapaj i oslobodioci. Ovo može samo da bude sve veće i veće i mislim da je ovo čak počelo pomalo da se preliva na Evropu. Nismo mi jedina zemlja u kojoj se živi ovako loše. Svako ima neke svoje probleme, ali globalno ovo je neki robovlasnički sistem koji je odavno uspostavljen na celoj planeti. To je nešto što ova mladost neće da dozvoli.