19 Februar 2018, 08:19

Komentari (1)

Otvoreni putevi za varanje u javnim nabavkama

Krivično kažnjavanje onih koji manipulišu javnim nabavkama svodi se na uslovne osude, prekršajnog kažnjavanja po Zakonu o javnim nabavkama skoro da nema, dok neki postupci zaštite prava pred Komisijom za zaštitu prava u javnim nabavkama i Upravnim sudom traju godinama - i vrte se u krug, bez rešenja problema

Pišu: Milica Stojanović i Milica Šarić

pixabay.com

Dva dana pred doček 2017. godine u jutarnjem programu RTV Vojvodine objavljeno je da je završena izgradnja 35 stanova namenjenih socijalno ugroženim kategorijama u Novom Sadu. O izgradnji je govorio Goran Zarić, direktor gradske Stambene agencije, najavljujući i osnivanje komisije koja će odrediti uslove za dobijanje stanova i odlučiti o budućim vlasnicima.


Na kraju januara 2018. godine, iako su svi radovi završeni, stanovi još nisu imali stanare jer nije bio ni raspisan konkurs za njihovu dodelu.


Firma GAT, koja je izgradila zgradu, posao je dobila na javnoj nabavci koju su raspisale novosadska Stambena agencija i Javno preduzeće Poslovni prostor. U novembru 2015. policija je protiv vlasnika firme podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da je ponudu za ovu nabavku zasnovao na lažnim podacima. Istraga je još u toku.


Ovo je jedan od ukupno 175 krivičnih postupaka koje su zbog zloupotreba u javnim nabavkama pokrenula tužilaštva u Srbiji od 1. aprila 2013. do 1. decembra 2017. Podaci do kojih je došao Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuju da je većina tih postupaka u toku ili su krivične prijave odbačene, dok su optužnice podignute tek u deset posto slučajeva.


Osim krivično, malverzacije u javnim nabavkama moguće je goniti i prekršajno, ali ovaj mehanizam po Zakonu o javnim nabavkama skoro uopšte ne funkcioniše. Prekršajni postupak je 2013. godine iz sudova prešao u nadležnost Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koja ne donosi presude, već samo procesne odluke.


Pored toga, ponuđač koji smatra da je oštećen ishodom nabavke može da uputi zahtev za zaštitu prava Republičkoj komisiji, odnosno, da se obrati Upravnom sudu ukoliko je nezadovoljan odlukom Komisije. Međutim, ako Upravni sud uvaži žalbu pa poništi odluku Komisije, predmet ponovo ide njoj na odlučivanje. U najvećem broju slučajeva Komisija ponovi svoju odluku, što praktično obesmišljava ceo proces.

Foto: mc.rs

Jasmina Marković, predsednica udruženja Ponuđači Srbije


Iz Komisije su prvo tražili da nezvanično razgovaraju sa novinarkama CINS-a, na šta smo pristali pod uslovom da nakon toga i zvanično odgovore na pitanja. Odgovor iz Komisije nije stigao.


Jasmina Marković, predsednica poslovnog udruženja Ponuđači Srbije, kaže da to što ponuđači ne mogu da pokrenu prekršajni postupak dok, sa druge strane, postoji problem sa praksom Komisije i Upravnog suda, ponuđačima „šalje poruku da ne treba da se žale“.


„To je ono što kažu da su namešteni tenderi, pa naravno da su namešteni ako vi ne možete da zaštitite svoje interese. (...) A najgore od svega je to što su ti ponuđači oni koji pune budžet, njihov novac se troši za sve te javne nabavke i svi ti državni organi se finansiraju upravo iz privrede, od ljudi koji uplaćuju poreze“, dodaje Marković.

 

Osim državnih institucija, nadzor nad javnim nabavkama, skupljim od milijardu dinara, vrše i građanski nadzornici. CINS je nedavno objavio istraživanje o tome kako ni ovaj sistem ne funkcioniše.


Uslovne osude


Javna nabavka za izgradnju stanova u Novom Sadu raspisana je 28. aprila 2014. godine. Među uslovima koje je Stambena agencija tražila od izvršilaca radova bio je i taj da su u prethodne tri godine izgradili najmanje tri stambeno-poslovna objekta pojedinačne površine od 2.260,86m2.


Na poziv su se odazvala dva ponuđača i oba su dostavila dokumentaciju koja dokazuje da ispunjavaju ovaj uslov. Jedan ponuđač tražio je oko 107,5 miliona dinara, a drugi nešto manje od 92 miliona dinara. Posao je, 26. novembra 2014. dobio skuplji ponuđač - grupa firmi na čelu sa novosadskim GAT-om.


Godinu dana kasnije, policija je Osnovnom tužilaštvu u Novom Sadu podnela krivičnu prijavu protiv Dejana Slijepčevića, vlasnika GAT-a. Prema navodima iz prijave, dokument koji je GAT dostavio kao dokaz da ispunjava uslov nabavke bio je falsifikat.


Nastupajući ispred grupe firmi, GAT je podneo ugovor o izvođenju radova na jednom objektu u Beogradu. Policija je, međutim, utvrdila da iz tog ugovora i iz druge dokumentacije „nedvosmisleno proističe“ da je ova firma izvela samo završne građevinsko zanatske radove, ali nije izgradila navedenu zgradu.


Povodom ove nabavke podneta je još jedna krivična prijava istom tužilaštvu. Advokat firme koja je izgubila na tenderu, Best izgradnja, podneo je prijavu protiv zaposlenih u Stambenoj agenciji, ali ona je odbačena.

 

219 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja

Podaci za ovo istraživanje traženi su od 44 prekršajna, 66 osnovnih i 25 viših sudova – odgovore nisu dostavila samo dva osnovna suda, koja su tražila elektronski potpis novinarki, što nije u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada je reč o tužilaštvima, podatke su dostavili Tužilaštvo za organizovani kriminal, svih 25 viših, te 57 osnovnih tužilaštava – jedno osnovno tužilaštvo nije odgovorilo na zahtev CINS-a.


Krivično delo zloupotreba u vezi s javnom nabavkom uvedeno je izmenama Krivičnog zakonika koji se primenjuju od 1. aprila 2013. godine, zbog čega su podaci i traženi od tog datuma.

Vlasnik GAT-a nije odgovorio na pitanja novinarke CINS-a.


Direktor Stambene agencije Goran Zarić, koji nije bio na toj funkciji u vreme sporne nabavke, nije hteo da komentariše nijednu prijavu, ali je za CINS naveo da je nabavka sprovedena u skladu sa zakonom: “To je nedvosmisleno potvrdila i Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koja je odbacila zahtev za zaštitu prava koji je podneo drugi ponuđač na tenderu”.


Komisija je zahtev za zaštitu prava u ovom postupku zaista odbacila, ali iz procesnih razloga: Best izgradnja nije dostavila potpise predstavnika drugih firmi sa kojima je na tenderu činila grupu ponuđača.


Od ukupnog broja krivičnih prijava zbog zloupotreba s javnim nabavkama koje je CINS analizirao, trećinu je podnela policija, a ostale ponuđači, građani i naručioci. Prijave su podnošene i protiv naručilaca i ponuđača koji su na tenderima pobedili, jer to rade i nezadovoljne firme koje nisu dobile posao.


Aleksandra Đenadić, zamenica tužioca u Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu, kaže za CINS da se u tužilaštvu sve prijave proveravaju, ali da su u većini slučajeva nabavke bile sprovedene po zakonu, pa je manji broj prijava završio kao optuženje.


Prema podacima koje su novinarke CINS-a prikupile od osnovnih i viših tužilaštava, od 1. aprila 2013. godine do 1. decembra 2017. pokrenuto je 175 krivičnih postupaka po krivičnom delu zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom.


Od tog broja, 86 prijava je odbačeno, 70 postupaka je u toku, a u ostalim slučajevima su podignute optužnice ili postignuti sporazumi o priznanju krivice.

 

U sudovima je u ovom periodu doneto šest presuda: pet osuđujućih i jedna oslobađajuća. Većinom je reč o uslovnim kaznama.

 

Takođe, Zakon o javnim nabavkama definiše obavezu svih koji imaju informacije o korupciji u nabavkama da o tome obaveste Upravu za javne nabavke, Agenciju za borbu protiv korupcije i nadležno tužilaštvo.


Novinarke CINS-a tražile su od svih tužilaštava podatke o tome da li su od 1. aprila 2013. godine do decembra 2017. dobijali obaveštenja u skladu sa ovom odredbom Zakona. Prema dostavljenim podacima, nijedno više tužilaštvo, ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, nisu primali ovakve prijave, kao ni većina osnovnih tužilaštava.

 


Rupa u primeni zakona


Zakon o javnim nabavkama, koji je donet krajem 2012, a počeo da se primenjuje 1. aprila 2013. godine, definiše i nekoliko prekršaja. Njime je propisano da prekršajni postupak za zloupotrebe u javnim nabavkama vodi Republička komisija za zaštitu prava, što je do tada bila nadležnost prekršajnih sudova.


Kao obrazloženje, prilikom predlaganja zakona, navedeno je da je neophodno ovaj postupak „učiniti efektnim, a kažnjavanje u slučaju povrede zakona izvesnim“.


Podaci koje je prikupio CINS pokazuju da prekršajni postupci ne samo da nisu postali efektni, nego od tada uopšte nisu utvrđene zloupotrebe.


Prekršajni sudovi su u navedenom periodu imali svega 12 postupaka zbog ovih prekršaja, a doneli su tri presude – u dve su izrekli opomene, u jednoj novčanu kaznu. Takođe, bilo je i posebnih postupaka po starom zakonu o javnim nabavkama ili po Zakonu o budžetskom sistemu, koje su pokretali Državna revizorska institucija i neke lokalne inspekcije.


Republička komisija je od početka primene Zakona do 1. decembra 2017. godine primila ukupno 196 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, 18 prekršajnih prijava i devet predmeta ustupljenih iz sudova. Po njima nije donela nijednu osuđujuću ni oslobađajuću odluku, već je proveravala formalne uslove za postupanje, tražila dopune, proglašavala se nenadležnom ili odbacivala zahteve.


Kako navodi u svojim ranijim izveštajima, Komisija je tek 1. marta 2014. godine počela da „faktički primenjuje“ ovaj Zakon, 11 meseci nakon početka njegove primene. Tokom tih nepunih godinu dana, pored aktuelnog Zakona o javnim nabavkama, kojim je prekršajni postupak prebačen u nadležnost Komisije, istovremeno je bio na snazi i stari Zakon o prekršajima po kome su prekršajne postupke mogli da vode samo sudovi.


Komisija nije CINS-u dostavila izveštaj za 2016. godinu, niti ga je objavila na svom sajtu, jer ga Skupština Srbije još nije usvojila.


Govoreći na predstavljanju tog izveštaja pred skupštinskim odborom za finansije u julu 2017. godine, Hana Hukić, predsednica Komisije, rekla je da kapacitete Komisije treba usmeriti na zahteve za zaštitu prava, a ne na prekršajne postupke.

 

 

 

 

Pravda spora i nedostižna


Klinički centar Srbije (KCS) raspisao je 2013. godine javnu nabavku za održavanje i popravku rendgen aparata različitih proizvođača. Posao je dobila niška firma Amiral.


Nezadovoljna ovakvom odlukom KCS-a, firma Jugorendgen iz Niša podnela je zahtev za zaštitu prava, najpre naručiocu, a potom i Republičkoj komisiji za zaštitu prava. Jugorendgen je naveo da firma-pobednik nije imala odgovarajući sertifikat, ali i da nije bilo jasno kolika ja zapravo vrednost nabavke – jer su uz održavanje traženi i rezervni delovi.


Zahtev za zaštitu prava podnosi se paralelno Komisiji i instituciji koja je raspisala nabavku, ukoliko postoji sumnja da je ona postupila suprotno Zakonu. Zahteve mogu podneti ponuđači koji smatraju da su oštećeni, Uprava za javne nabavke, Državna revizorska institucija, javni pravobranilac i građanski nadzornik. Ukoliko podnosilac zahteva nije zadovoljan odlukom naručioca, postupak se nastavlja pred Republičkom komisijom.


Iako Komisija značajan broj zahteva ponuđača usvaja, zahtev Jugorendgena je odbila kao neosnovan, nakon čega je ova firma podnela tužbu Upravnom sudu, koji je tužbu uvažio i postupak vratio Komisiji na ponovno odlučivanje. Isto se dogodilo još dva puta, a Upravni sud je svaki put ukazivao da je Komisija pogrešno postupila i da je Jugorendgen oštećen.


Ovo je jedan od primera neefikasne prakse u oblasti zaštite prava: čak i kada usvoji tužbu protiv Komisije, Upravni sud po njoj ne donosi konačnu odluku nego je vraća na ponovno odlučivanje.


Prema izveštajima Komisije, od ukupno 72 tužbe koje je Upravni sud usvojio od aprila 2013. do kraja 2015, Komisija je u 45 slučajeva ponovo odbila, odnosno, odbacila zahteve za zaštitu prava. U 12 predmeta je delimično ili potpuno poništila postupak nabavke, dok je u jednom predmetu samo navela da je usvojila zahtev za zaštitu prava.


Danilo Pejović iz organizacije Transparentnost Srbija, koji je radio i kao građanski nadzornik, kaže da se zapravo tu svi vrte u krug: „Posao se već završio, varijanta je odeš na Privredni sud, da tražiš naknadu štete za izgubljenu dobit, ali morao bi da dokažeš da si ti taj koji bi dobio. Potpuno si u jednoj beznadežnoj situaciji”.

 


Tekst je nastao u okviru projekta “Kako namestiti javnu nabavku?” koji je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija. Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju stav FOD, Srbija.


Komentari (1)
Napiši komentar
Goran
20 Februar 2018, 11:20
Najgore od svega je to što su naprednjaci pred izbore 2012 god. kao jedan od ključnih zakona u borbi protiv korupcije i malverzacija sa javnim nabavkam upravo ovaj zakon predlagali i isticali kao rešenje koje će stati na put istim a budžetu na taj način uštedeti između 600-700 miliona eura(Vučić,Mihajlović Zorana i Marko Đurić su to više puta isticali u mediskim nastupima).Na kraju je jedino Vučić sramežljivo priznao da su procenjene uštede nakon donošenja zakona i njegove implementacije oko 180 miliona eura(omašio za skoro pola milijarde eura) iako nigde nije spomenuo koju metodologiju je koristio u planiranju i kasnije izračunavanju istih.O tome kako se pomoću referenci i poduslova koje ponuđač treba da ispunjava tender namešta svojim igračima bi se moglo puno toga napisati...


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite