15 April 2010, 09:13

Komentari (0)

Kriminalci su vlasnici FTO firmi

Prebijanje košarkaša Partizana ispred jednog noćnog kluba, hapšenje počinilaca i javno emitovanje tog čina otvorili su mogućnost da se u Srbiji pokrene debata o tome ko sve nosi uniformu i oružje i da li to neko kontroliše. Na zakon koji bi to uredio čekaće se još neko vreme

Stevan Dojčinović

Ovo je skraćena verzija materijala iz FTO projekta, koja je objavljena u magazinu Vreme u vidu najave čitavog materijala o agencijama za fizičko-tehničko obezbeđenje. Tokom narednih nekoliko nedelja, objavićemo tekstove čitavog projekta, na kojem su radili novinari Centra za istraživačko novinarstvo.

Trebalo je da neko poznat nastrada pa da vidimo čvrstu ruku zakona. Strahinja Milošević, talentovani košarkaš Partizana, nije uspeo da sa svojim ocem proslavi odlazak na završni turnir evrolige u Pariz. Posle susreta sa pesnicama koje su obezbeđivale novosadski klub Studio ugrožen je i njegov odlazak na turnir koji je trebalo da bude možda vrhunac karijere. Mediji su preneli vest, pojavila se slika isprebijanog sportiste, policija je brzo reagovala i imali smo opet snimke akcije hapšenja nasilnika koji čuvaju noćne klubove od nasilnika. U javnosti se iznova pokrenula neka vrsta debate o tome kakvo mesto preduzeća za fizičko tehničko obezbeđenje (FTO) imaju u pravnom poretku Srbije i ko su ljudi koji vode preduzeća i koga oni zapošljavaju. Pored nekoliko velikih kompanija koje se bave obezbeđenjem, u Srbiji deluje ne mali broj sitnijih igrača koji po pravilu predstavljaju paravan za neke druge, nelegalne poslove. Ovakva situacija dovodi do toga da i oni koji pokušavaju da se profesionalno bave poslom budu svrstani u isti koš sa ljudima kriminalnog profila.

Primera napada radnika FTO preduzeća bilo je i van ulaznih vrata noćnih klubova koji su sami po sebi mesta na kojima se dešavaju takvi incident i ne predstavljaju nikakvu lokalnu specifičnost. Teže povrede od napadnutog košarkaša je, recimo, zaradio poljoprivrednik Živorad Milošević, kada je, umesto da dobije novac za četiri vagona žita koje je isporučio preduzeću “Vojvodina” u Starčevu, dobio batine od pripadnika obezbeđenja “Sfinga-pro” koji čuvaju ovaj poljoprivredni kompleks. Radnici te firme obezbeđuju i većinu škola po Pančevu, dok se vlasnik firme, lokalni biznismen, Nenad Marković nalazi pod istragom zbog zloupotrebe položaja u firmama koje je kupovao na privatizaciji. Srbija je jedina zemlja u regionu u kojoj ne postoji zakon o agencijama za privatno obezbeđenje, pa je cela oblast haotična i uglavnom van kontrole državnih organa. Ne postoji licenciranje i agenciju za obezbeđenje može otvoriti bukvalno svako. Zbog svega toga, ne postoji instutucija koja sadrži objedinjene podatke o tome koliko ovakvih firmi postoji u Srbiji, kolikim ljudstvom raspolažu, kao ni naoružanjem.

 

Treća oružana sila

 

Gradimir Nalić, vlasnik agencije Stracon

Baza Agencije za privredne registre pokazuje da pod šifrom delatnosti ’’traženje izgubljenih lica i zaštita’’, pod kojom se ovakve firme najčešće registruju, postoji 310 kompanija, kao i 263 preduzetničke radnje. U njima radi blizu 19 hiljada prijavljenih radnika, a pojedina istraživanja, poput OEBS-ovog iz 2007.godine, pokazuju da veći deo radnika radi na crno, pa ukupan broj može skočiti čak i preko 40-50 hiljada. Poređenja radi, vojska zapošljava oko 36, a policija 47 hiljada ljudi. Oružje koje se koristi u agencijama za obezbeđenje jesu poluautomatski pištolji, ali takođe i automatske puške domaće proizvodnje, čija upotreba može biti veoma rizična.

Pregled vlasničkih struktura pokazuje da na tržištu postoji samo nekoliko krupnih firmi. One se nalaze ili u vlasništvu međunarodnih giganata u obezbeđenju, poput Progarda i DMD, koje je kupio britanski G4S, i kompanija SCP International i Gordon koje je kupio švedski Securitas, ili su u pitanju firme koje imaju političku zaleđinu, System-FTO u vlasništvu Milana Miloševića, člana glavnog odbora DSS-a. Među većima se nalazi i firma Stracon, koju ortački vode Gradimir Nalić, bivši savetnik predsenika Vojislava Koštunice i bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Bil Montgomeri.Međutim, većina preostalih firmi gotovo da ne beleži prihode godinama, imaju samo par zaposlenih, a do informacija o njihovim poslovnom angažovanju je gotovo nemoguće doći, pa deluje kao da te firme fiktivno postoje i da nisu ozbiljno angažovane u poslovima obezbeđenja. Dragiša Jovanović, predsednik odbora Udruženja privatnog obezbeđenja, pri Privrednoj komori Srbije kaže da je dosta kompanija iz tog sektora povezano sa raznim kriminalnim grupama kojima takva aktivnost služi kao pokriće za držanje oružja.

“Problem je što nema zakona. Svako može da registruje firmu za obezbeđenje” kaže on.

 

Paravan za kriminal


I zaista, na listi vlasnika sitnijih firmi se često mogu naći imena ljudi koji su poput Nenad Markovića, vlasnika Sfinge, pod istragama ili su čak i krivično gonjeni i u policijskim izveštajima se vode kao članovi kriminalnih grupa. Tako je, prema informacijima koje smo objavili ()MUP Srbije tokom 2006. i 2007. godine izdao dozvole za nabavku i nošenje 8 pištolja agenciji „Total Security System”, povezanom sa odbeglim narko dilerom Darkom Šarićem. Agencija je registrovana na Novom Beogradu, na Bulevaru Arsenija Čarnojevića broj 80/14, stanu koji je kupio Darkov brat Duško i koji je povezan tajnim prolazom kroz garderober sa stanom broj 22 u Arsenija Čarnojevića 78, koji se vodi na Darka Šarića. Radnici te agencije bili su uglavnom angažovani za obezbeđivanje lokacija koje se nalaze u nekoj vezi sa porodicom Šarić. Marko Krečković, koji tvrdi da je većinski vlasnik kompanije „LLP Intermark Entertainment Group”, a u kojoj udeo od 10 odsto ima Danijela Šarić, rođena sestra Darka Šarića, potvrdio je medijima da je angažovao Šarićevu firmu za obezbeđivanje kafića i klubova: „Pasckucci”, restoran „Code” i splav „H2O” na Zemunskom keju.

 

Bugarski model u Srbiji


Međutim, naoružani telohranitelji mafijaša nisu jedina pretnja koja može doći iz ovog sektora. Neuređen sektor privatne bezbednosti FTO agencije pružaju lokalnim kriminalnim bandama da svoje poslove podignu na viši, gotovo legalni, nivo. Naplata reketa kroz ovu delatnost se, među vlasnicima FTO firmi u Srbiji, naziva “ruski i bugarski model obezbeđenja”. Ovaj model je u Srbiji nastao u isto vreme kada i prve privatne agencije za obezbeđenje, krajem 80-ih godina. Pioniri u ovom poslu su bili Željko Ražnatović Arkan, čija je agencija predstavljala urbanu verziju njegove paramilitarne formacije i Iso Lero Džamba, nasilni kriminalac i vlasnik agencije Karmen, koji je nestao 23. septembra 1992., posle tuče u kockarnici, upravo sa radnicima Arkanove firme za obezbeđenje.

“Početkom devedesetih upoznao sam Džambu. Rekao je da se bavi naplatom dugova i da ti niko nikada neće plaćati ako ga prvo ne prebiješ’’, kaže Milomir Anđelković, bivši policajac i vlasnik agencije Trag, jedne od prvih FTO firmi osnovanih u Srbiji.

Međutim, to nisu samo priče iz prošlosti. Zahvaljujući neizanteresovanosi države da uredi FTO sektor, naplata reketa je preživela i promene režima u Srbiji i tranziciju. U Beloj knjizi o organizovanom kriminalu, sastavljenoj 2002.godine, zabeleženo je da, prema operativnom saznanjima policije, vlasnik kompanije Pro-tech team iz Beograda, Milan Čolaković, povremeno je angažovao Branislava Lukića iz Kruševca za poslove naplate dugova. Lukić je opisan kao nasilni kriminalac koji je učestvovao u podmetanjima bombi. Ova agencija je još uvek aktivna u poslovima obezbeđenja i poseduje naoružanje.

 

Privatna policija iz Valjeva

 

Hapšenje valjevske kriminalne grupe koju je predvodio Milan Lazarević, zbog ubistva kriminalnog oponenta Željka Đedovića, u aprilu prošle godine, i istraga nakon toga je pokazala da naplata reketa kroz obezbeđenje postoji i danas. Milan Pavlović, vlasnik Sky mjuzik bara u Valjevu, objasnio je pred Specijalnim tužilaštvom za organizovani kriminal svoj slučaj. U jednom praznom baru nadomak Valjeva, novembra 2006.godine, susreo se sa Milanom Lazarevićem, agresivnim lokalnim kriminalcem, koji mu je zatražio 12 hiljada evra u kešu, ali i da zaposli njegove ljude da rade u obezbeđenju Pavlovićevog bara.

“Kerovi su gladni, treba ih nahraniti. Deset godina sam bio u zatvoru i neko to mora da nadokanadi. Takva lavina će se srušiti na tvoju porodicu da nećeš znati gde si”, navodno mu je rekao Lazarević.

Osmorica Lazarevićevih ’’kerova’’ sedeli su za susednim stolom i preteći gledali Pavlovića, a jedan je par puta prišao šefu: ’’Pusti da ga polomimo’’. Pavlović je pristao na sve jer je dobro znao ko mu preti. Lazarević je već imao živopisnu kriminalnu biografiju koja uključuje optužbe za krađu, nošenje oružja, pokušaj višestrukog ubistva, a po gradu je bio poznat kao Laza bombaš. Nadimak je dobio zbog napada bombom na policajce 1992. godine, zbog čega je i odležao sedam godina zatvora u Padinskoj skeli, odakle je pušten 2000.godine. U trenutku kada je Pavloviću nudio usluge, Lazarević je obezbeđenje još uvek radio “na crno”, ali već u januaru 2007.godine osniva agenciju Polito koja će uterivati strah celom gradu u narednih par godina.

“Grad je pod čizmom moćne agencije”, komentarisao je neko na gradskom web portalu.

 

Vlasnik iz senke

 

Bilbord agencije Polito

Agencija je bila osnovana u prostorijama privatizovanog preduzeća Mašinoservis, čije je akcije 2005.godine otkupio Lazarević nakon što je preduzeće sistematski uništeno. Pravi, formalni vlasnik Polita, Goran Mitrović nam je rekao da nije znao sa kim se upušta u posao i da je on bio vlasnik na papiru:

“Bio sam samo formalni vlasnik. Što se tiče odluka nisam imao dodira niti me to interesovalo. Bavio sam se instalacijom tehnike, ali nikako nisam bio uključen u fizičko obezbeđenje. Za to je bio zadužen Živomir Jerosimić (Lazarevićev rođak – prim.autora), a kada sam njega postavljao za direktora firme nisam imao pojma ko je on”.

Radnici Polita su bili obučeni u tamno plave uniforme, koje su podsećale na uniforme pripadnika žandarmerije. Prema rečima nekoliko vlasnika lokala i noćnih klubova u Valjevu, koji su želeli da ostanu anonimni, agencija je od samog nastanka krenula sa organizovanom naplatom reketa širom celog grada i to je trajalo do samog hapšenja grupe. Sve je počelo rušenjem dva lokala, kafića Knez i pekare Fontana, građevinskim utovarivačem.

“Moj lokal je srušen da bi se zaplašili ostali po Valjevu, jer se znalo da imam kontakte u policiji, pa ako može mene, onda znači da može svakog. Nije dokazano da je to bio Lazarević, otklonjeni su tragovi sa bagera, ali nakon toga su se odjednom svuda pojavile devojke koje su delile flajere Polita i svi su krenuli da angažuju tu agenciju”, ispričao nam je vlasnik Kneza. Uporedo sam naplatom reketa lokalima po gradu, Polito agencija je obezbeđivala javne institucije gotovo bez naknade. Prema ugovorima koji su sklopljeni sa Narodnim Muzejom Valjevo, Polito je obezbeđujući ovu instituciju zarađivao manje od 100 eura mesečno. Kada smo pitali gradsku upravu da nam dostavi ugovore sklopljene sa Politom povodom obezbeđivanja javnih događaja, odgovorili su nam da ih nikada nisu angažovali za obezbeđenje, već da su radnici dolazili da obezbeđuju skupove besplatno, promotivno. Agencija je prisilno ugašena nekoliko dana nakon hapšenja Lazarevića i njegove grupe.

“Kada je uhapšen, pozvan sam u policijsku stanicu gde mi je rečeno da Polito mora da se ugasi, što sam odmah uradio”, kaže Goran Mitrović. Direktor Jerosimić je pod istragom pred Valjevskim višim tužilaštvom da je zloupotrebio 4 miliona dinara dobijenih od Nacionalne službe za zapošljavanje kao podsticaj za pokretanje agencije i upošljavanje radnika.

 

Policajci na “privremenom” radu

 

, bivši komandant Žandarmerije

Policajci su, prvenstveno zbog svojih kontakata, veoma traženi od strane privatnih FTO firmi. U nekim zemljama, poput skandinavskih, zakon zabranjuje da policajac prihvati angažman u ovakvoj firmi, minimum 5 godina nakon što napusti službu. U Srbiji ne postoji zakon, a većina FTO firmi ima među radnicima i direktorima bivše policajce, pa se često može dogoditi da sama firma bude raskršće na kome se sastaju ljudi iz sveta podzemlja i radnici policije.

Šarićeva firma ima direktora Danila Odovića, bivšeg policajca iz Pljevalja. Lazarević se na mnogim svojim suđenjima hvalio kako ima jake veze u policiji, dok je u ubistvu Đedovića učestvovao i aktivni policajac. Među obezbeđenjem poznatog kriminalca Sretena Jocića, su jednom prilikom pronađeni aktivni policajci, koji su sa sobom nosili službeno oružje, a kod Andrije Draškovića dvojica pripadnika Specijalne brigade Vojske Srbije. Vođe zemunskog klana su za šefa obezbeđenja imali Zorana Vukojevića, tada aktivnog policajca. Vukojević je bio zaštićeni svedok protiv zemunskog klana, ali je brutalno ubijen 3.juna 2006.godine. Vila i džip Micubiši koje je Vukojević imao verovatno najslikovitije govore koliko unosniji može biti rad u privatnom obezbeđenju nego živeti od policijske plate.

Goran Radosavljević Guri, bivši komandant Žandarmerije, napustio je službu 2005.godine i napravio zanimljiv potez otvarajući firme za obezbeđenje zajedno sa Miloradom Joksimovićem, zvani Miša Omega, biznismenom koji je učestvovao u mnogim privatizacijama od 2004.godine. Omega je postao poznat široj javnosti tek od decembra prošle godine, kada su se zbog neisplaćenih plata radikalizovali protesti radnika preduzeća “1.maj”.

U januaru ove godine, Agencija za privatizaciju Joksimoviću je oduzela hotel “Palas” u Jagodini i kompaniju “PTT ugostiteljstvo”, koje ima dva hotela, jer nije uplatio sve rate za kupovinu ovih firmi. U intervju za NIN, Joksimović je rekao da je nekada bio prijatelj sa ljudima kao što su Arkan i Ljuba Zemunac, a da je sada sa Jocićem , kao i da među kriminalcima ima dosta poštenih ljudi. Prisustvovao 27.oktobra 2007.godine Jocićevom 45.rođendanu, kada su bili napadnuti pripadnici policije, povodom čega je Joksimović svedočio pred istražnim sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu u maju prošle godine.

Radosavljević i Joksimović su zajedno vlasnici agencije Sectracon, a njihova deca agencije Sectra conulting. Pored ovoga, Joksimovićevi sinovi su vlasnici agencije Obezbeđenje-Omega iz Novog Sada, a Radosavljević vlasnik agencije Trackerdog. Radosavljević objašnjava da je čitava poslovna akcija zapravo delo dugogodišnjih prijatelja koji su shvatili da mogu zajedno nešto da urade jedan za drugog umesto da plaćaju usluge “trećim licima”:

“Od toga smo počeli. Posle smo se razvijali. Firma se bavila obezbeđenjem i u Iraku, kada smo bili angažovani od većih međunarodnih kompanija. Zaposlio sam dosta penzionisanih policajaca. Naša zajednička firma nema naoružanje, a ne znam za njegovu firmu. Nabaviću oružje tek kada se zakon donese”, kaže Goran Radosavljević.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite

Podrzi nas - podrzi CINS