Rok za licenciranje radnika i firmi koje se bave privatnim obezbeđenjem ističe početkom 2017. godine, ali je Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) do 25. oktobra ove godine izdalo dozvole za tek 3.570 od oko 50.000 radnika, koliko se procenjuje da ih ima u Srbiji.
U nedavno objavljenoj publikaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) – Anatomija propalog licenciranja privatnog obezbeđenja – navode se ključni razlozi zbog kojih ovaj proces nije ni blizu očekivanjima iz novembra 2013. godine, kada je usvojen Zakon o privatnom obezbeđenju. Rok je već bio prologniran za 18 meseci – sa juna 2015. na 1. januar 2017.
Iz BCBP-a navode da je licencu do 25. oktobra dobila 21 firma koja se bavi obezbeđenjem. Stručni ispit pred Komisijom MUP-a položilo je 9.580 kandidata, a licencirano je njih 3.570. Razlika u broju onih koji su položili ispit i koji su dobili dozvolu posledica je činjenice da bezbednosne provere traju dugo, a bez njih nije moguće završiti licenciranje.
Istraživač BCPB-a se i sam uverio u kvalitet obuke, položio je ispit i dobio licencu. Prema njihovim nalazima obuka ne daje dovoljno praktičnog znanja, a tretman predavača i pripadnika komisije koja ocenjuje je različit u odnosu na uzrast i spremnost polaznika.
Predrag Petrović, autor publikacije i izvršni direktor BCBP-a, kaže: “Najveći problem je program obuke koji je nerealan, nije uvažio sve specifičnosti sektora i ljudi koji rade u njemu, njihove potrebe i realne mogućnosti. Htelo se mnogo, za malo vremena, a na kraju se nije dobilo mnogo toga.”
Na kraju analize, BCBP predviđa tri opcije: poštovanje rokova i kažnjavanje onih koji nemaju licence, ponovni produžetak rokova ili davanje licenci preostalim radnicima do predviđenog roka. Poslednje rešenje bi podrazumevalo da se potvrde o obučenosti dobijaju bez pohađanja obuke i da ispitna komisija značajno skrati ionako već kratko vreme propitivanja.
Petrović kaže da konačan ishod licenciranja zavisi od dosta faktora, ali da ako ne bude većeg pritiska javnosti, postoji mogućnost da će jedan deo radnika dobiti dozvole a da će ostali raditi na crno.
“Izgleda da je suština bila da se uzme novac”, dodaje Petrović.
Najveći problem je program obuke koji je nerealan, nije uvažio sve specifičnosti sektora i ljudi koji rade u njemu, njihove potrebe i realne mogućnosti. Htelo se mnogo, za malo vremena, a na kraju se nije dobilo mnogo toga.
Foto: BCBP
Predrag Petrović, izvršni direktor BCBP-a
Stručnjaci iz ove oblasti i vlasnici firmi za privatno obezbeđenje dugo su ukazivali na mane Zakona i nemogućnost ispunjavanja postavljenih rokova. Između ostalog, kasnilo je usvajanje podzakonskih akata, a nije precizno utvrđeno ko snosi troškove obuke, u iznosu između 20.000 i 40.000 dinara. Sve to je uticalo na slab odziv poslodavaca i radnika.
Prve dozvole centrima za obuku izdate su tek u februaru 2015. godine, a prema podacima BCBP-a do avgusta ove godine bilo ih je ukupno 91.
Period od početka obuke do dobijanja licence može da traje oko tri meseca. Pripadnici fizičkog obezbeđenja moraju da odslušaju 101 čas, što bi značilo da obuka ne može da traje manje od 17 dana. Kada se sve to uzme u obzir, šanse da rokovi budu ispoštovani od početka nisu bile dobre, što je i pokazalo istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) iz marta 2016. godine.
CINS je nakon usvajanja Zakona 2013. godine objavio niz tekstova o ovoj temi. Tekstovi CINS-a pokazali su da problem nisu samo postavljeni rokovi, već i to što Zakon ostavlja mogućnost sumnjivim licima da budu vlasnici firmi koje se bave privatnim obezbeđenjem. Bezbednosnu proveru, koja je jedan od uslova za dobijanje licence za bavljenje poslovima privatnog obezbeđenja, a koju sprovodi MUP, moraju da prođu direktor firme i radnici, ali ne i vlasnici ovih kompanija.
Poslednje istraživanje CINS-a pokazuje da u Srbiji još ne postoji evidencija svih preduzeća niti pripadnika privatnog obezbeđenja.
Prijavite se na newsletter.
Hvala vam što prenosite tekstove CINS-a! Uz to je potrebno da navedete da ste priču preuzeli od Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, kao i link ka tekstu koji prenosite.
Više informacija: cins.rs/uslovi-koriscenja/
Problemi su brojni i ovaj članak ih je jedva okrznuo. Zašto radnik obezbeđenja mora imati najmanje srednju školu, kada se ovaj uslov ne postavlja za npr. predsednike opština, narodne poslanike, predsednika Republike, ministre? Kako to da pripadnici MUP idu na lekarske preglede samo kada njihov pretpostavljeni oceni da je potrebno, a radnik obezbeđenja mora jednom godišnje? Kako to da su policajci oslobođeni fizičkih vežbi sa 50 godina, a radnici privatnog obezbeđenja nisu sa 64? Kako to da postoje delovi Srbije koji nigde u blizini nemaju centar za obuku (Majdanpek, Užicem Sevojno, Ivanjica…)?