AktuelnoProjektiSud i tužilaštvo

Pritvor kao kazna pre presude

30. maja 2012.
Iako je pritvor mera koju bi sud trebalo da primenjuje samo ako ništa drugo nije svrsishodno, u pritvorskim jedinicama u Srbiji trenutno se nalazi oko 3.000 osoba, što je daleko više od postojećih kapaciteta. Uprkos postojanju alternativnih mera, sudije I dalje pre često određuju pritvor. Pritvor je postao kazna pre presude, jer mogućnost da osoba koja je provela mesece, nekada i godine u pritvoru bude proglašena nevinom, uvek postoji

Pritvorske prostorije u Srbiji su ruinirane, uglavnom neokrečene i nedovoljno zagrejane. U mokrim čvorovima voda stalno curi iz slavina, na zidovima je vlaga i oseća se memla. Neke pritvorske prostorije uopšte nemaju prozore, te svetlost i svež vazduh dopiru kroz rešetke iz zajedničkog hodnika. Ovo je samo deo opisa prostorija u kojima borave pritvorenici u Srbiji iz izveštaja zaštitnika građana Srbije.

Najlošiji uslovi su u samicama, u kojima uprkos imenu neretko borave i po četiri ili pet pritvorenika. Zbog manjka kreveta, pritvorenici spavaju na dušecima, takozvanim “kockama”.

“To se spaja i spava se na podu. U tome je sve – i čučavac i wc, sve je tu. Metar i po sa dva i po. Tu sam proveo sedam dana. Dvadeset tri ipo sata dnevno u samici, pola sata šetnja”, priča sagovornik NUNS Centra za istraživačko novinarstvo koji je u pritvoru proveo 101 dan. Prvu pritvorsku noć je, zbog preopterećenosti kapaciteta u Centralnom zatvoru u Beogradu, proveo u sudnici, da bi nakon jedne noći u Zabeli i dva meseca u Ćupriji, opet bio vraćen u CZ.

Iako je Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija predviđeno da lica koja se nalaze u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija minimalno dva sata dnevno provode napolju, to se često ne poštuje.

“Uobičajeno je pola sata šetnje na svežem vazduhu, ali ukoliko zaposleni u kazneno – popravnim ustanovama nisu dobre volje, onda nema šetnje za taj deo bloka”, ističe naš sagovornik.

Zamenik ombudsmana za lica lišena slobode, Miloš Janković, kaže da u praksi stvari ne izgledaju ni približno onako kako zakon propisuje. Tako, u pritvorskim jedinicama postoji problem nedostatka kreveta, nedovoljna je ventilacija, a ne vrši se ni odvajanje pušača i nepušača. Sve to direktno dovodi do ugroženosti njihovih prava.
 

Miloš Janković

“Pritvorenici su dovedeni u jedno postupanje koje u nekim slučajevima može čak da se okarakteriše kao oblik nečovečnog, odnosno neljudskog postupanja prema njima. U svakom slučaju ponižavajućeg”, ističe Miloš Janković. “Međutim, zbog prebukiranosti zavoda je tu nemoguće bilo šta uraditi”. Loši uslovi u pritvorskim ustanovama su razlog za zabrinutost, zaključak je i Evropske komisije u Mišljenju o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj Uniji, iz oktobra 2011.

 

Zakonski okvir


Važeći Zakon o krivičnom postupku (ZKP) određuje pritvor kao najstrožu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog, koja se može odrediti “samo ukoliko se ista svrha ne može ostvariti nekom drugom merom.” Druge, blaže mere jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta i jemstvo. Praksa u Srbiji pokazuje da se neke od ovih mera, kao što je to slučaj sa jemstvom, ipak ne odobravaju u dovoljnom broju slučajeva u kojima bi to bilo logično i zakonski osnovano. Više o meri jemstva, možete pročitati ovde.

Po Zakonu, pritvor se izriče licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo i to ukoliko se krije, postoji sumnja da će uticati na svedoke i uništiti ili promeniti dokaze, ponoviti krivično delo i slično (član 142. ZKP). Prema mišljenju Omera Hadžiomerovića, sudije Apelacionog suda, pritvor predstavlja izuzetnu meru jer je lišavanje slobode pre pravosnažne presude udar na jedno od najvećih prava koje čovek ima.


“Moj utisak je da se kod nas suviše lako određuje i produžava pritvor, da bi morao da se podigne taj standard. Ne mora svako ko odgovara da bude u pritvoru”, ističe sudija Hadžiomerović.

Šira javnost često ne pravi razliku između pritvora kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog i kazne. Budući da je sudstvo nezavisno, kao jedan od kontrolora funkcionisanja ove grane vlasti pojavljuje se upravo javnost. Goran Ilić, zamenik republičkog javnog tužioca ističe da usled pritiska javnosti, sudije i tužioci određuju pritvor kao bezbedniji put (za sebe), krećući se linijom manjeg otpora.

“Društvo očekuje pritvor, strogu kaznu. Ljudi se proglašavaju krivim pre nego što se završi postupak. Na samom početku postupka”, kaže Goran Ilić.

Iako je učestalo određivanje pritvora prepoznato kao problem u “Strategiji za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u periodu od 2010. do 2015” koju je Vlada Republike Srbije usvojila u julu 2010. godine.zamenik ombudsmana, koji je učestvovao u radu na ovom dokumentu ocenjuje da reforma pravosuđa tokom 2011. nije dovela do efikasnijeg rada sudova u takozvanim “pritvorskim” predmetima.

“Kod nas se pritvor doživljava kao kazna pre presude. Reforma pravosuđa nije dovela do toga da se smanji izricanje mere pritvora i mnogi zameraju da se pritvori produžavaju u nedogled”, ističe zamenik zaštitnika građana Miloš Janković.

 

Preopterećenost pritvorskih jedinica


„Bilo nas je dvadesetak (u prostoriji). Od onih koji su uhapšeni za vreme “sablje” do ubica“, priča Ljubiša Vrenčev.

Vrenčev je u pritvoru proveo skoro tri nedelje zato što se nije pojavio na suđenju. Prema njegovim rečima, poziv za sud mu nije uručen jer je policajac, koji je uzimao podatke, zapisao pogrešnu adresu. Nakon nekoliko pokušaja da ga pozovu na ročište, pronašli su ga preko oca.

„Tog dana kada su obavestili mog oca da dođem u policijsku stanicu, odmah sam otišao. I tu počinje ceo problem. Oni me odmah pritvaraju i drže dvadeset dana tako, odnosno dok se nisam pojavio na suđenju“, priseća se Vrenčev.

Ubrzo po određivanju pritvora, njegov advokat je ponudio da se ta mera zameni jemstvom ili zabranom napuštanja stana, ali Okružni sud u Beogradu ponudu nije ni razmatrao. Vrenčev je iz pritvora pušten tek nakon donošenja presude.

Zbog toga što mu je određen pritvor bez saslušanja od strane istražnog sudije i nerazmatranja alternativnih metoda, Ljubiša Vrenčev se žalio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (ESLJP). U septembru 2008. godine Sud je doneo presudu u kojoj je utvrđena povreda Evropske konvencije za ljudska prava. Vrenčevu je, određivanjem pritvora kao najstrože mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, povređeno pravo da se brani sa slobode. Sporna je i dužina boravka u pritvorskoj jedinici, budući da dvadeset dana boravka u njoj, do izvođenja pred sudiju, predstavlja neprihvatljivu sudsku praksu sa stanovišta ESLJP.

Prema podacima koje je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija dostavila NUNS Centru za istraživačko novinarstvo u martu 2012. godine, broj pritvorenih lica je iznosio oko 3.000, a kapacitet smeštaja za pritvorena lica je “dovoljan.”
 

Da kapacitet smeštaja nije dovoljan, zaključak je u godišnjem izveštaju zaštitnika građana. Kapacitet pritvorskih jedinica je za manje od 2000 pritvorenika, a njihov broj dovodi do toga da nemaju dovoljno prostora na raspolaganju, što nije u skladu sa važećim propisima i standardima.

“To nije greška upravnika, oni ne mogu da omoguće četiri kvadrata svakom pritvoreniku iz prostog razloga što se pritvori stalno popunjavaju”, ističe zamenik zaštitnika građana za lica lišena slobode Miloš Janković.

Isti stav iznela je i Evropska komisija u Mišljenju o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj Uniji iz oktobra 2011, uz ocenu da je preopterećenost zavoda direktna posledica čestog određivanja mere pritvora. To mišljenje zastupa i Bojan Gavrilović, pravnik Beogradskog centra za ljudska prava, nevladine organizacije koja vrši monitoring ovih ustanova i procenu ugroženosti ljudskih prava osoba koje se u njima nalaze.

“Činjenica je da je prenatrpanost izraženija u pritvorskim jedinicama zato što sudovi često određuju pritvor, ograničeni su kapaciteti i jednostavno se dešava da pritvorenici spavaju na podu, da nema dovoljno kreveta”, kaže Gavrilović.

 

Rešenje


Prenaseljenost zatvora je ocenjena kao akutan problem i od strane Vlade Srbije, koja je u julu 2010. usvojila „Strategiju za smanjenje preopterećenosti smeštajnih kapaciteta u periodu od 2010. do 2015″. Ovim dokumentom predviđeno je nekoliko oblasti delovanja nadležnog Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, od izgradnje novih zatvorskih kapaciteta i promene važećih zakonskih propisa, do razvoja alternativnih sankcija. Proširenje osnova za određivanje jemstva i “mera napuštanja stana” (kućni pritvor) su ocenjene kao kratkoročne aktivnosti čijim preduzimanjem bi se pritvor sveo na meru koja se primenjuje samo izuzetno.

Izveštaji Uprave za izvršenje krivičnih sankcija iz 2010. i 2011. godine, pokazuju da strategija nije dovela do bitnijih promena u praksi. Broj pritvorenih lica u odnosu na broj onih koji su se pojavili pred sudijama ne samo da nije smanjen, već je u 2010. veći za 13.29% u odnosu na 2009. godinu.
Brojčano stanje pritvorenika na dan 31.12. po godinama
 

Brojčano stanje pritvorenika na dan

31.12. po godinama

Novi ZKP koji je donet prošle godine, uvodi procesne promene, ali i alternative pritvoru. Zakon je počeo da se primenjuje u slučajevima organizovanog kriminala i ratnih zločina, a za ostale slučajeve počeće da se primenjuje 15. januara sledeće godine. Profesor Pravnog fakulteta i član radne grupe za izradu ovog zakona, Goran Ilić kaže da je ideja novog zakona da se tendencija pritvaranja lica zameni drugim solucijama i da pritvor ne bude pravilo, već izuzetak.

“U novom zakoniku su ponuđene neke alternative pritvoru kako bi se sudiji dala mogućnost da umesto klasičnog pritvora optira za ono što bi se nazvalo kućni pritvor odnosno zabrana napuštanja stana.” – kaže profesor Ilić.

Premda su alternative ponuđene i u starom zakonu, retko se primenjuju i predstavljaju izuzetak. U godišnjem izveštaju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija navodi se da je u toku 2010. godine primljeno 80 presuda kojima je izrečena kazna rada u javnom interesu i tri kazne kojima je izrečena uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom. Od toga su realizovane kazne u Beogradu, Novom Sadu i Subotici. Razlog za nesprovođenje u drugim mestima Srbije je što je, osim Beograda, samo u još nekoliko gradova moguće primeniti alternativne sankcije.

“Alternativne sankcije za pritvor su dobre stvari koje treba da se uvode zajedno sa povećanjem kapaciteta za lica koja su lišena slobode. Ako se to ne reši, opet taj problem ostaje”, zaključuje Bojan Gavrilović.


Pristup pravdi ili pravo na pravdu


Osobe koje su neosnovano osuđene i lišene slobode imaju pravo na naknadu štete, prema Zakonu o krivičnom postupku. Ministarstvo pravde, koje poseduje podatke o ukupno isplaćenom iznosu novca po ovom osnovu, novinarima CINS-a nije dostavilo iste, premda se odgovor čekao više od mesec dana. U Informatoru o radu ministarstva, ažuriranom u januaru 2012, navodi se da je, na osnovu sporazuma sa Ministarstvom pravde, u toku 2010. godine Komisija za naknadu štete isplatila naknadu za 53 lica, u ukupnom iznosu od 7.5 miliona dinara.

Pojedinci koji smatraju da su određivanjem pritvora ili boravkom u njemu njihova prava povređena, pravdu mogu potražiti i pred Sudom za ljudska prava u Strazburu. Ljubiša Vrenčev je to učinio i dobio spor, budući da je Sud za ljudska prava utvrdio povredu Evropske konvencije o ljudskim pravima, prilikom određivanja pritvora i njegovog produžavanja. Država Srbija morala mu je isplatiti 200 hiljada dinara na ime nematerijalne štete.

Zastupnik države pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, Slavoljub Carić, u pisanom odgovoru CINS-u, rekao je da ne zna ukupan broj podnetih predstavki Evropskom sudu za ljudska prava po osnovu dužine pritvora i da tim podacima raspolaže jedino ESLJP.Sud je do sada vezano za dužinu pritvora doneo tri presude (Vrenčev, Milošević i Đermanović), u kojima je ustanovio povredu člana 5. Konvencije”, ističe Carić.

Prema njegovim rečima, zbog dužine trajanja pritvora u ova tri slučaja, isplaćeno je do sada ukupno više od milion dinara i to za 2008. i 2009. godinu.

Srbija se, po broju predstavki pred Sudom za ljudska prava, na kraju 2011. godine našla na šestom mestu, od ukupno četrdeset i sedam država. Od Ministarstva pravde, u okviru koga postoji odeljenje koje zastupa državu pred Sudom, nismo mogli dobiti odgovore po kom osnovu se ljudi najčešće obaćaju Sudu u Strazburu, kao ni da li broj predstavki govori o nepoverenju građana u sudstvo.
 

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend