AktuelnoPrekogranični organizovani kriminal

Panamski dokumenti (II): Igraj ti, Nole, ne obraćaj pažnju

18. maja 2016.
Zašto vi, dragi iznimno bogati ljudi, ne biste platili porez kao i mi ostali? Zašto preduzeće ima veća prava od mene? Kako je moguće postojanje ofšor građanina, kao što je Novak Đoković? Takva pitanja je pokrenulo izuzetno otkriće istraživačkih novinara o panamskoj ofšor zoni, jednom od mnogih poreskih rajeva, opasnih koliko i nepravednih, nedostižnih običnim građanima, a tako dragocenih najbogatijim ljudima i najvećim kompanijama

Preko poreskih rajeva teče mnogo opasnija reka novca nego što je to masa kapitala snalažljivih megafirmi, ali i miliona veštih poslovnih ljudi svih klasa i profila. To je novac od droge, oružja, trgovine ljudima, poreskih prevara i drugih ilegalnih aktivnosti koje teško narušavaju ugled političara u zemljama u kojima imaju posledice, ali i finansiraju terorističke organizacije, sada već neodvojivo povezane sa organizovanim kriminalom.

Ova otrovna kombinacija skuplja je od bilo kakvog „Epla“ ili „Koka-Kole“, pošto će, ostavljena da se nesmetano razvija, uništiti svaki sistem, politički ili ekonomski (o „načinu života“ da i ne govorimo), a onda ni političari ni biznismeni neće imati gde da se igraju.


Epl u raju


Napori da se ofšor bar kontroliše postojali su i pre osamdesetih godina prošlog veka. Organizacije komplikovanih skraćenica kao 20FATF i slično uspostavljane su na samitima grupa najrazvijenijih zemalja i postepeno su im širene ingerencije, pre svega kako bi se sprečilo preveliko pranje novca.

Njihova očigledna neefikasnost posledica je efemernosti pojma „međunarodno pravo“, na čijem smo debljem kraju kao država relativno nedavno završili, ali i snažnih interesa megakompanija i brojnih drugih faktora.
 

Na tom spisku su i Austrija i Irska, o Švajcarskoj da i ne govorimo. Lihtenštajn je sasvim kao Delaver – neosvojiva tvrđava poslovne i poreske privatnosti. Evropa je puna toga od davnina. Napuljsko kraljevstvo ili Monte Karlo nisu od juče i imali su sličnu ulogu čak i u srednjem veku i u doba renesanse – bescarinski rajevi za skrivanje novca i izbegavanje pohlepnih ruku vladara i vrhovnih sveštenika
 

No, dok se to klupko rasplitalo, prepušten ultraliberalnim zakonodavstvima ofšor zemljica, biznis je metastazirao u nešto prilično opasno. Nije „Epl“ toliki problem, iako ne plaća porez. Dogovoriće se nekako sa državom, ako bude baš morao, kao što su uradile i megabanke i auto-industrija.

Ali ako organizovane kriminalne grupe koje drže mnoge države sveta, kudikamo razvijenije od Srbije, taocima korupcije i kriminala koje nemilice generišu, dobiju priliku da svoj novac legalizuju i ulože bilo gde u razvijenom svetu, uskaču preko reda u taj ešalon velikih kompanija sa kojima državni aparati pregovaraju. Tu priliku su svi oni dobili i mnogi je i iskoristili.

Uticaj pomahnitalih ubica, narkodilera i svakovrsnih likova kojima ni ljudski život ništa ne znači, a kamoli građanska prava, snažno se oseća čak i u najzrelijim i najfunkcionalnijim demokratijama. Da ne govorimo o tome kako je ovde, gde je Darko Šarić, prema dokumentima crnogorske policije, vlasnik mnogo velikog dela države, a srpska policija to i ne istražuje, ili bar mi još ništa nismo primetili.

A akcija protiv ofšora najavljena je još pre desetak godina, kada su se najrazvijenije zemlje sveta dogovorile da polako srubljuju njegovu nedodirljivost. Identifikovano je nekoliko najprometnijih zemljica bez poreza na koje su im njihove tajne službe ukazale kao perače novca povezanog sa kriminalom i terorizmom.

Već više godina traje pritisak na te rajeve da potpisuju međunarodne bankarske protokole i one, žilavo braneći svoje izvore novca, polako to zaista i čine. Ali prokleto polako. U isto vreme, to što su potpisale ni najmanje ne dodiruje megakompanije i njihovo neplaćanje poreza, već je usmereno na (prilično neefikasno, uostalom) prepoznavanje pranja novca.


Kompanija registrovana na mačku vlasnika


Problem je, međutim, u tome što ne samo da je poreskih rajeva mnogo više od sedam-osam širom sveta već i što zemlje koje su na čelu ovog pokreta, kod kuće rade suprotne stvari.

SAD, recimo, imaju obilje ofšorova na sopstvenoj teritoriji, često mnogo zgodnijih za mutne radnje nego što su karipska i pacifička ostrva. Recimo, na Kajmanskim ostrvima, agentu koji vam osniva preduzeće morate da kažete ko ste i dokažete identitet pasošem. On to ne mora (i neće) nikome da prenese, ali neki dokument, neki trag te komunikacije ostaje (kao što sada sa bolom otkrivaju „žrtve“ Panamskih dokumenata).
 

Čitav zapadni poslovni svet tolerisao je celu tu stvar i držao se beslovesne mantre: „Ofšor sam po sebi nije nezakonit“, sve do sada, bez preterano iskrene i odlučne akcije. Ni posedovanje oružja nije samo po sebi nelegalno, ali što ga je više kod građana, to je više ubistava, ta matematika je precizna, prosta i nesporna
 

U Delaveru zato ne morate ništa: postoji na Jutjubu video-snimak osnivanja preduzeća za osnivačevu mačku. Identitet vlasnika u delaverskoj firmi službenici agencija koji ga osnuju štitiće u potpunosti – jer ga i ne znaju. Tu su i Aljaska, cela Nevada, pa čitava teritorija SAD sa čuvenim LLC (limited liability company, nešto kao D.O.O.)…

Ali na tom spisku su i Austrija i Irska, o Švajcarskoj da i ne govorimo. Lihtenštajn je sasvim kao Delaver – neosvojiva tvrđava poslovne i poreske privatnosti. Evropa je puna toga od davnina. Napuljsko kraljevstvo ili Monte Karlo nisu od juče i imali su sličnu ulogu čak i u srednjem veku i u doba renesanse – bescarinski rajevi za skrivanje novca i izbegavanje pohlepnih ruku vladara i vrhovnih sveštenika.

Ipak, postoji sistematska priprema za ograničavanje uloge ofšora u SAD, koja traje gotovo koliko i administracija Baraka Obame. Posledica tog odnosa Obame prema poreskim rajevima jesu i senatske komisije, osnovane da istraže njihov uticaj na američku privredu i društvo.

U EU su stvari odmakle i dalje, ali suštinski, čitav zapadni poslovni svet tolerisao je celu tu stvar i držao se beslovesne mantre: „Ofšor sam po sebi nije nezakonit“, sve do sada, bez preterano iskrene i odlučne akcije. Ni posedovanje oružja nije samo po sebi nelegalno, ali što ga je više kod građana, to je više ubistava, ta matematika je precizna, prosta i nesporna.


Zašto ja ne mogu da budem ofšor građanin?


Dobar odgovor na pitanje zašto se uopšte ofšoru dopušta da posluje u uređenim finansijskim sistemima, teško je konstruisati. Neki takvi odgovori, uz svu svest o tome da svet, posebno poslovni i finansijski, nije podložan uprošćavanjima bez teške štete po istinu, vrlo su stručni i logični, ali se nikada ne bave suštinom – zašto vi, dragi iznimno bogati ljudi, ne biste platili porez kao i mi ostali?

Ima još dobrih pitanja: ako postoje ofšor kompanije, zašto ja ne mogu da budem ofšor građanin? Pa da ne plaćam porez kao „Epl“? Zašto preduzeće ima veća prava od mene?

Pa, ofšor građani postoje, evo Novaka Đokovića na primer (samo ti igraj Nole, ne obraćaj pažnju), jedino što je to izvodljivo samo vrlo bogatima. Nama boraniji – samo u teoriji.
 

U Delaveru zato ne morate ništa: postoji na Jutjubu video-snimak osnivanja preduzeća za osnivačevu mačku. Identitet vlasnika u delaverskoj firmi službenici agencija koji ga osnuju štitiće u potpunosti – jer ga i ne znaju. Tu su i Aljaska, cela Nevada, pa čitava teritorija SAD sa čuvenim LLC (limited liability company, nešto kao D.O.O.)
 

I u tome leži duboka nepravda postojanja ofšora. On je prozor kroz koji lideri naših društava prebacuju gomile novca kako ne bi dali svoj procenat u zajedničku kasicu-prasicu. Legalan je, možda, zato što je njihov uticaj na politiku izvanredno veliki. Ne samo ovde.

Da li su sve ofšor firme paravani za utaju poreza i pranje para? Nisu. Ali – mnoge, zaista mnoge – jesu. Jer, zašto, ako ste odlični građanin Srbije, bogat i poslovno uspešan, osnivate firmu na Britanskim Devičanskim Ostrvima? Da li je to samo zato što imate prava da potpuno zakonito ne pristanete na društveni dogovor koji važi za sve nas ostale? Da plaćate izvestan procenat poreza kod kuće, pa da imamo za bolnice i škole? Da li to znači da samo mi, obični građani, treba da platimo od naših zarada te bolnice, anonimno, svi pomalo kao mravi, a kad se vi setite da sa ofšora date neku kintu za neki skener ili tako nešto, dođe 500 novinara da vas slika? Razumem da postoji poslovni interes da se ponekad ne zna ko kupuje neko preduzeće. Ali ako se prodaje neko državno, ili medij, ili daje koncesija na eksploataciju nekog državnog bogatstva, onda bi građani morali da imaju prava da znaju ko to kupuje i da li taj neko plaća negde porez.

Tako da je samo postojanje poreskih rajeva, na prvi pogled, nemoralno. Danas su se sreli namera velikih ekonomija Zapada da ograniče moć ofšora i Panamski papiri, koji su usmerili pažnju birača na problem, zarad čega su neke fotelje izletele ispod funkcionera, ne samo na Islandu. I možda se zaista nešto preduzme. Problem je, samo, što sve velike ekonomije sveta to moraju da urade zajedno, ili bar skoro sve. Ako ne bude tako, neki će se samo preseliti kod komšije i nastaviti isti posao. No, dok čekamo da se to desi, bar da uzberemo jedan plod cele akcije: moguće je da se percepcija ofšora zauvek promenila u negativnu. To je dobar osnov za individualna zakonodavstva, da se prilagode volji birača, bar malo. Nije to (zakonodavstvo i pravosuđe) baš jednostavan, niti preterano efikasan mehanizam na svakom mestu sveta, ali bolji nije izmišljen, pa…

Objava Panamskih dokumenata otvorila je i vrlo dobra, suštinska pitanja i o samom novinarstvu, i o njima treba temeljno razgovarati i naučiti sve što se naučiti da, kako bismo sledeći put postavili nova pitanja i o njima razgovarali, a ne uvek o istim. Ti razgovori nisu samo dobrodošli već su i neophodni. Ali ne treba da prikriju ovakvu šamarčinu običnih građana sveta bogatima i moćnima kao njenu suštinsku vrednost. Pored toga, mislim da svako ko želi da učestvuje u toj raspravi, treba da odvoji podosta vremena da pročita što više istraživačkih priča tako kako su napisane. To je najmanje poštovanja što se može ukazati kolegama koje su ih istražile i objavile. Čini se, naime, da je slabo ko u unutarprofesionalnim raspravama to i učinio.

 


SUTRA: Panamski dokumenti (III)

Autori:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend