AktuelnoPrekogranični organizovani kriminal

Panamski dokumenti (IV): Kuća slavnih proizvođača izdajnika

22. maja 2016.
Foto: Banksy, preuzeto sa www.cenzolovka.rs
Kada dobijete priču, gledate tri stvari: da li je važna, da li je tačna i da li je dovoljna. Ako jeste, nebitno je odakle dolazi. Najveće priče će doći od onih koji su u njih umešani. Da ih sve odbijemo?

Kako je ICIJ „ćerka“ vašingtonskog Centra za javni integritet, organizacije koja prekograničnim istraživačkim novinarstvom maltretira sve administracije SAD već decenijama istraživanjem veze poslova u Iraku i donacija predsedničkoj kampanji u SAD, na primer, i kako je sam konzorcijum tokom svog 19-godišnjeg postojanja pokazao fantastično novinarstvo, objektivnost i nezavisnost, kao „argument“ je ostalo samo – finansiranje.


Sve se na svetu događa zbog — Putina (i Lazanskog)


To je veoma opasna teza koju mnogo voli Informer, kao i svaki autoritarni režim na svetu. Mogao sam da pogodim Putinov komentar na Panamske dokumente: američka ujdurma sračunata da destabilizuje Rusiju. U tu svrhu je sigurno pisano i o Lionelu Mesiju za kojeg svi znaju da… Pa nema čovek nikakve veze sa Rusijom, kao ni 99 odsto svih ostalih osoba koje su bile predmet istraživanja, mada Miroslav Lazanski tvrdi da su svi ostali „samo garnirung“ za Putina, gde se sa Putinom slaže u jednoj stvari: sve što se događa na svetu, u stvari se događa zbog njega.

Kakve veze imaju padovi vlada, dranje kože s leđa sirotinji, ultranasilne diktature i drugo u tim nebitnim malim zemljicama koje nemaju Putina i onoliku vojsku? To je samo „garnirung“.

Tu „plaćeničku“ tezu je voleo i Milošević, Šešelj je prosto obožava, Vučić je koristi preko Vučićevića, Erdogan hapsi novinare redom, na stotine, Orban se bavi Sorosom na dnevnoj bazi… Kuća slavnih šampiona slobode izražavanja i demokratije.

Sad, to što tezu vole diktatori ne znači da teza nije tačna, ali imam i ja pitanje: ako smo svi mi u biznisu objavljivanja činjenica i dokaza koji ih činjenicama čine, gde su dokazi za tvrdnju o tome da desetine istraživačkih novinara ICIJ, stotinu različitih medija i OCCRP rade za interese SAD? To je neozbiljno, uvredljivo i, na kraju krajeva, veoma štetno.
 

Ako smo svi mi u biznisu objavljivanja činjenica i dokaza koji ih činjenicama čine, gde su dokazi za tvrdnju o tome da desetine istraživačkih novinara ICIJ, stotinu različitih medija i OCCRP rade za interese SAD? To je neozbiljno, uvredljivo i, na kraju krajeva, veoma štetno 

Kada Vikiliks potegne isti argument, koji to zapravo nije, to je problem jer je Vikiliks potreban svetu, ali nepristrasan. Isto kao što su mu potrebne činjenice i dokazi. Panamska dokumenta su ih ponudila u hiljadama. To se očekuje i od ostalih učesnika u ovom važnom razgovoru.

U suštini, dva su krajnja pristupa situaciji u kojoj dobijete terabajte tajne dokumentacije. Prvi je da sve lepo objavite, i to je radio Vikiliks. Da ne bismo uprošćavali stvari ni na njihov račun, moramo reći da su oni učili na problemima koje su izazivali. Najmanji je bila inflacija informacija – kada istresu na internet 250.000 dokumenata, ispadne da ih ima mnogo važnih, ali mnogo (mnogo, mnogo) više potpuno nebitnih, a zapravo bi bilo bolje da nisu bili objavljeni jer od njih nikakve vajde ne može biti, a od nekih je bilo i štete.

Vikiliks je zbog toga pokušao da filtrira dokumenta tako da ne izazovu teške posledice po bilo koga, i tvrde da niko nije fizički stradao zbog njihovih objava, ali nisam siguran da avganistanski prevodioci i seljaci koji su sarađivali sa vojskom SAD bolje žive nakon što su se njihova imena pojavila na internetu. Čini mi se da se ni Čelsi Mening, Vikiliksov izvor, ne oseća baš najsjajnije na svetu sa 35 godina robije. Asanž ne krije te probleme, ali je i dalje na stanovištu da se oni mogu rešiti i da je pravi pristup objavljivanje kompletnih arhiva.

A onda, Vikiliksov curenja su redom bile državne tajne. Što samo po sebi nije ni dobro ni loše, ali da li je dobro ili loše zavisi od takozvanog testa javnog interesa, koji je pokušaj da se proceni da li je korist od objavljivanja veća od štete od kršenja zakona počinjenog objavljivanjem. Ako je korist veća, trebalo bi da čak i sudije u demokratskim zemljama oslobode novinare krivice. Ako objavite more dokumenata od kojih se ispostavi da je pola odsto bitno, test javnog interesa će vas abolirati samo ako posmatramo sva dokumenta zajedno. A to bi bila logička greška. Kao što je logička greška i porediti dokumentaciju privatnih kompanija sa ofšora sa državnim tajnama. A bila bi logička greška i smatrati zemlje koje nazivamo demokratskim apsolutno pravednim. Svima bi nam, dakle, bilo malo bolje ako bismo prestali da uprošćavamo stvari i ako bismo počeli da se nosimo sa njihovom složenošću.

Drugi pristup je otpočeo Edvard Snouden, koji nije istovario to što je iskopirao sa računara NSA na internet, nego je potražio uglednog novinara i njemu predao materijal. Ovaj je onda na celu stvar primenio – novinarsku istraživačku praksu. Zašto? Pa da nađe važna dokumenta i činjenice, zatim da ih temeljno istraži, višestruko proveri njihovu tačnost, stavi ih u odgovarajući kontekst kako bi korisnici znali šta znače te činjenice i onda objavi gotove medijske proizvode. Takav sistem omogućava i mnogo veće šanse za zaštitu izvora (mada se od NSA ne može čovek sakriti na mnogo mesta na svetu, pa je Snouden završio u Rusiji, koja je ipak bitno veća i udobnija od ćelije Čelsi Mening, a i od ambasade Ekvadora), a posebno mnogo temeljniju selekciju dokumenata po važnosti. Kakve važnosti? Pa važnosti za život građana, što bi trebalo da bude osnovni kriterijum novinarstva, pošto novinari zastupaju građane. Bar bi morali.


Integritet ruskog garnirunga


To, međutim, neminovno dovodi do situacije u kojoj novinari uzimaju tu odgovornost na sebe. Zapravo, selekcija teme za istraživanje je, suštinski, najveća odgovornost novinara i urednika. Jer, ako bi se svi pridržavali najviših standarda profesije, zapravo bi svi izveštavali vrlo slično o istim temama, samo što bi neki od nas bili uspešniji od drugih. Naravno, neznanje, uticaj interesa drugačijih od interesa građana i mnogo toga drugog čine da i način na koji izveštavamo bude važan, ali je to za ove probleme manje bitno.

Bitno je da je odgovornost koju novinari na sebe uzimaju zaista velika. U njihovim su rukama ljudski životi i sudbine. Ne bih to poredio sa odgovornošću onih kojima je društvo dalo ingerencije da zadiru u ustavima zaštićena prava, kao što su policija, tužilaštva, sudovi i slično, pošto te ingerencije, a ni kapacitete novinari nemaju, a ipak se od njih očekuje jednaka efikasnost i isti ili, u slučaju Srbije, čak i bolji rezultati rada na dokazivanju kršenja zakona moćnih osoba i organizacija.
 

Kakve veze imaju padovi vlada, dranje kože s leđa sirotinji, ultranasilne diktature i drugo u tim nebitnim malim zemljicama koje nemaju Putina i onoliku vojsku? To je samo „garnirung“ 

Zato su novinari (ovi što su se bavili Panamskim papirima, ne svi) obučeni da se time bave, a mediji treba da imaju razvijene mehanizme provere činjenica, zaštite izvora i zaštite svog procesa rada od radoznalih ljudi sa manje skrupula i morala. Razvijeni su mehanizmi koji novinarov posao čine tačnijim, efikasnijim i bezbednijim po druge, ali – ništa ne može učiniti profesionalnu odgovornost manjom.

Poznajem dvojicu novinara koji su radili priču o Sergeju Rodulginu, Putinovom bliskom prijatelju, preko kojeg je oprano bar dve milijarde dolara. Obojica rade za Novu gazetu, list čijih je šestoro novinara ubijeno od dolaska Vladimira Putina na vlast. Kako su njih dvojica živi, zaista ne znam, jer su neverovatni istraživači koji objavljuju čudesne priče. Ali znam da me duboko vređa neoprostivo olaka kritika Vikiliksa prema njima. Samo im trebaju lekcije Lazanskog o profesionalnom integritetu.

Istina je da nećemo dobiti dobre odgovore na deo pitanja. Ono što znamo jeste da je ICIJ odabrao s kim će raditi. Ne vidim problem s tim. Njihova priča, njihova odgovornost, njihova stvar. Uostalom, podelili su je sa svetom na svoj način i nisu još završili taj posao. ICIJ je drugim novinarima dao dokumentaciju koja se odnosi na njihove države, birajući one u čiji profesionalizam i profesionalnu veštinu veruje, na osnovu ranijeg rada i koji pristaju da budu deo zajedničkog međunarodnog napora. Ako neko ima bolji predlog, rado bih ga čuo.

Ali ako je predlog da se sva dokumenta objave pa da se svi bace na njih, nećemo se složiti. To nije baš najbolje uspelo sa Vikiliksovim istovarivanjima, iako je njihov značaj bio ogroman i ja sam im na tome zahvalan. No, na dokumenta se bacilo mnogo više neodgovornih i pristrasnih nego istraživačkih novinara. Važnije od toga je da mi se čini da su ta dokumenta morala imati mnogo značajnije posledice nego što su zaista imala.

Da li je Snoudenov i panamski pristup savršen? Nije, naravno. Takve stvari, naime, ne postoje van crtanih filmova i propagandnih filmova o diktatorima. Poznajem i neke ljude iz ICIJ, poznajem i njihov prethodni rad i u potpunosti verujem u njihovu novinarsku i ljudsku iskrenost, kao i strast prema istini i neutralnosti. Ne znam odakle su stigli Panamski dokumenti. Da li ih je neka CIA podmetnula iz nekog razloga, nemam pojma.

Ali kada dobijete priču, gledate tri stvari: da li je važna, da li je tačna i da li je dovoljna. Ako jeste, bacite se na istraživanje. Nema drugih metoda i nisu ni potrebni. Ako priča ispunjava uslove javnog interesa, postaje potpuno nebitno odakle dolazi. Da nije možda Rusima svejedno da li su im maznute dve milijarde dolara iz budžeta? Priča nema miris. Samo kredibilitet i etičnost. Najveće priče će doći od onih koji su u njih umešani. Da ih sve odbijemo?

Objavljeno je 200.000 kompanija upotrebljenih za izbegavanje poreza i druge stvari u Panamskim dokumentima. To i dalje nisu sva Panamska dokumenta. Lična imena vlasnika i ostalih su, recimo, u imejl komunikaciji koja nije objavljena. Da li će biti objavljena? Neće. ICIJ smatra da to nije ni dobro ni odgovorno. Da li će biti istraženo sve? Verovatno nikada neće. Ali najveća lova i najveća imena svakako hoće, kao i sve iole bitno. Koliko će to trajati? Jako dugo. Nažalost. Ali, rekoh, ja ne vidim manje loše rešenje.


Ima gore i od Informera


Na kraju, ostaje još jedno pitanje: gde su tu Amerikanci?

Ko zna? S jedne strane, Sjedinjene Američke Države imaju svoje vrlo pogodne ofšor zone i lakše načine za izbegavanje i tako niskog poreza od ofšora na egzotičnim mestima. S druge, na listi ofšor firmi ICIJ-a nalazi se preko 1.000 kompanija iz SAD i, iako to tek treba da se istraži, izgleda da ništa od toga ne može da se uporedi sa Rodulginovom čelističkom srećom u poslovanju sa ruskim državnim parama. Velike američke kompanije jednostavno nisu tu.
 

Tu „plaćeničku“ tezu je voleo i Milošević, Šešelj je prosto obožava, Vučić je koristi preko Vučićevića, Erdogan hapsi novinare redom, na stotine, Orban se bavi Sorosom na dnevnoj bazi… Kuća slavnih šampiona slobode izražavanja i demokratije 

Ali nisam spreman da poverujem da su moje kolege, bez jedne mrlje na karijerama, koje su posvetile živote teškom i opasnom poslu – nemoralne ili naivne. Moja drugarica Kadidža Ismailova osuđena je na sedam i po godina zatvora na smešno nameštenom suđenju za izmišljene optužbe u Azerbejdžanu i ja svakog dana kad idem na posao prolazim u Tašmajdanskom parku pored statue oca korumpiranog diktatora koji ju je zatvorio, što smatram strahovitom sramotom ove zemlje.

Pre toga su joj postavili skrivenu kameru u spavaću sobu i objavili snimak na internetu, a provladine novine su objavile i članak pod naslovom „Kadidžina jermenska majka mora da umre“ (ima gore i od Informera). Mogla je da ostane u inostranstvu pre hapšenja, ali nije htela. Htela je da se brani na sudu i bori za građanska prava u svojoj zemlji. Da je na slobodi, istraživala bi Panamska dokumenta i to bi radila fantastično, jer je upravo na ofšoru pronalazila te silne firme predsedničke porodice Alijev. Ali ne može. Da li je to postupak pokvarene plaćenice? Da li bilo ko od nas ima sedam i po godina viška da uloži u neku platu u dolarima?

Mislim da bi kolege koje kritikuju sve što je učinjeno sa Panamskim dokumentima trebalo da razgovaraju o tome smireno i sa argumentima i da se suzdrže od brzih optužbi pre nego što se detaljno upoznaju sa radom onih koji su ih istraživali. Nije to teško, a i veoma je zanimljivo. Priče su odlične, i „panamske“ i ranije. Toplo ih preporučujem, kao i profesionalnu solidarnost, interese građana i neprekidno učenje o našem sve složenijem, ali i dalje fantastično uzbudljivom i važnom zanimanju.

Kad dospeju u nevolju, od mene svakako mogu da očekuju pomoć i podršku.

Kraj

Autori:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend