AktuelnoPrekogranični organizovani kriminal

Panamski dokumenti (III): Ovde stalno gori neki Hilandar

19. maja 2016.
Ilustracija: Banksy, preuzeto sa www.cenzolovka.rs
Skoro svako veliko delo renesanse nastalo je novcem strahovito krvoločnih ljudi. Demokratija je nastala na krvi miliona. Pa nećemo sad zbog toga da odbacimo Da Vinčija i demokratiju i okrenemo se Mitru Miriću i diktaturi? Je l’ tako? Zašto ćutite, to bi trebalo da bude lak odgovor?

Akcija Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ), Zidojče cajtunga i drugih medija i istraživačkih novinara i organizacija koje su objavile prvi krug priča o panamskim dokumentima izazvala je i kritike.

Kritika koja potiče od korumpiranih diktatora i manipulativnih autoritarnih vlastodržaca, koji krše zakone sopstvene zemlje i obesmišljavaju demokratske mehanizme i procese u društvu kako bi ostali na vlasti duže nego što bi im to dozvolili birači da su adekvatno informisani i svesni situacije u kojoj žive, usledila je jer im istraživačko novinarstvo zaista i istinski smeta.
 

Kada god istraživački novinari objave važnu priču i dokaze, gotovo momentalno se iz političkog sektora čuje, kao automatski jauk nekoga ko se udario u cevanicu: „A zašto baš sada kada (popunite sami – gori Hilandar, Srbija ponovo dobija na ugledu u svetu, Kosovo traži državnost…)“, pa malo kasnije i: „Te novinare plaćaju Amerikanci/EU/Soros“. I ništa više

Njima ne samo da ne smeta novinarstvo koje objavljuje informacije i onda se bučno njima bavi nekoliko dana već im i odgovara. Dok se bave stvarima koje neće imati istinske posledice, građani se ne bave istinskim problemima za koje su autokrate odgovorne.

Istraživačko novinarstvo, međutim, objavljuje činjenice koje su potkrepljene dokazima. I ti dokazi nigde ne odlaze, čekaju na hiljadu mesta na internetu (pošto do kontrolisanih klasičnih medija sa velikim uticajem gotovo nikada i ne dođu) da se nešto promeni. Na primer – vlast. A onda postoji nepodnošljiva mogućnost da tužioci ozbiljno razmotre te dokaze.

U Srbiji se to ne događa u dovoljnoj meri, ali upravo je Aleksandar Vučić pohapsio stotine članova Demokratske stranke nakon pobede na izborima. Nije se došlo do presuda gotovo ni u jednom od tih predmeta, ali to je druga priča.

Ovde je važno da je Pandorina kutija kažnjivosti funkcionera otvorena, što samo po sebi i nije loše. Ali ako je otvorena samo da se razori politička opozicija, ne može biti dobro. Samo je nezavisan, profesionalan i efikasan rad tužilaštava i sudova put do normalnog, demokratskog i civilizovanog društva u kojem građanin može računati na kakvu-takvu pravdu pred moćnom državom i još moćnijim biznisom.

Obratite pažnju – kada god istraživački novinari objave važnu priču i dokaze, gotovo momentalno se iz političkog sektora čuje, kao automatski jauk nekoga ko se udario u cevanicu: „A zašto baš sada kada (popunite sami – gori Hilandar, Srbija ponovo dobija na ugledu u svetu, Kosovo traži državnost…)“, pa malo kasnije i: „Te novinare plaćaju Amerikanci/EU/Soros“. I ništa više.

Simbolički govoreći, ovde stalno gori neki Hilandar, kao večna vatra. Takva nam je protivpožarna zaštita. Pa je l’ treba sad svi da odemo kući i ništa ne radimo, ili da pišemo ko je kriv i kako je izgoreo, da ga neko možda zaštiti da se ne desi opet?


Srpski branitelji Putina


Međutim, ako bismo se vratili na nezavisne i profesionalne tužioce, jedino pitanje i jedini interes Srbije koji bi se mogao nazvati primarnim diktirao bi samo jedno pitanje: „Da li je to što je objavljeno zaista tačno?“ To pitanje ne postavljaju ni tužioci ni novinari koji se postavljaju ispred autoritarne vlasti. A ako je neko „mrdnuo“ nešto miliona evra narodnih para, ili bilo čijih, ali tuđih para, valjda to prvo moramo da istražimo i kaznimo počinioce, ako su tvrdnje i dokazi tačni. Ali ne istražujemo. Mi pitamo: „Zašto baš sada, ko je to naručio?“

Takva reakcija političkog i poslovnog sektora je izrazito cinična. Ne kontrolišu oni malo medija, državnih organa, uključujući tu i policiju, javnu i tajnu, dokumentaciju, podatke o ličnosti. I zloupotrebljavaju to neprestano.
 

Ako sa svim tim u rukama, što nemilice koristite i zloupotrebljavate, niste našli dokaze da istraživački novinari izmišljaju, da ih plaćaju tajne službe ili da se bogate, onda vam stvarno samo i preostaju ad hominem argumenti: „Ali ti visiš sa plafona na kukama“. Jadno je to, zaista. I tako i onaj u čije ime to rade ispada nekako jadan

Ombudsman Saša Janković, istraživački novinar Stevan Dojčinović, ma svako ko je zasmetao državi i njoj bliskim i dragim, gledao je kako stvari iz privatnog i poslovnog života koje su morale biti tajna, dospevaju do Informera, Pinka i drugih prljavih igrača koji ne zastupaju građane, nego premijera i njegove ljude.

No, pre svih njih, pre Vučića na vlasti, istom „toplom zecu“, samo strašnijem, bila je izložena Brankica Stanković, istraživačka novinarka, kojoj imamo da zahvalimo za reputaciju, pa možda i za postojanje te vrste novinarstva u Srbiji. Stajala je na toj vetrometini gotovo sama, godinama, sa podrškom tako malog broja ljudi da je to strašno.

Dakle, ako sa svim tim u rukama, što nemilice koristite i zloupotrebljavate, niste našli dokaze da istraživački novinari izmišljaju, da ih plaćaju tajne službe ili da se bogate, onda vam stvarno samo i preostaju ad hominem argumenti: „Ali ti visiš sa plafona na kukama“. Jadno je to, zaista. I tako i onaj u čije ime to rade ispada nekako jadan.

Svi ti moćnici, na kraju krajeva, imaju i sve pare sveta za advokate i tužbe, pa ako tu nešto mnogo nije tačno, sasvim bi lepo tim odštetama i presudama mogli da pozatvaraju sve naše BIRN-ove, KRIK-ove i CINS-ove.

Ali to je teško – kada mi u CINS-u, a mislim da je tako i kod kolega iz pomenutih organizacija, uradimo stvarno manijačku finalnu proveru tačnosti i dovoljnosti činjenica, a tekstove uglavnom pregleda i neki advokat specijalizovan za te stvari. Samo dva puta su nas tužili, jednom smo dobili, drugi put je tužba odbačena. Insajder nikada nije izgubio na sudu, koliko ja znam. Zato što je sve to što objavimo tačno. A mi ne istražujemo nebitne stvari. Ko bi se drndao šest meseci ili godinu dana za neku glupost?

No, kolege novinari koje se u tužnoj, maloj Srbiji nađu pozvanim da se postavljaju između ICIJ i OCCRP i Vladimira Putina, tvrdeći da su Panamski dokumenti selektivno istraženi, mnogo su ciničnije. Ako smo kolege, daj da vidimo šta su činjenice, jer to je naš posao.

Mediji nisu akademske ustanove (koje su kod nas takođe tragično korumpirane, ali ajde) – ni iza Politike, koja je posebno kritična prema Panamskim dokumentima, ne stoji jasno vlasništvo, a i taj se list nikako ne može pohvaliti jasnim zastupanjem interesa građana pred diktatorima kao što je bio Milošević, čiji je režim ubijao moje kolege, da navedemo samo najistaknutiji njegov zločin. Pa meni ne pada na pamet da zbog toga odbacim bilo šta što napišu moje kolege u tom listu. Ja ću se baviti time – da li je tačno i dovoljno to što je objavljeno i – da li je važno za živote građana.

Znate, skoro svako veliko umetničko delo iz renesanse nastalo je novcem strahovito krvoločnih kraljeva, papa, inkvizitora, počinilaca genocida, čak. Demokratija je nastala na krvi miliona i na nepravdama koje se jedva zamisliti mogu. Pa nećemo sad zbog toga da odbacimo Da Vinčija i demokratiju i okrenemo se Mitru Miriću i diktaturi? Je l’ tako? Zašto ćutite, to bi trebalo da bude lak odgovor?


Bolje od seksa


No, da zaboravimo korumpirane diktatore i njihove medije. Kritike dolaze i od strane značajnih organizacija i osoba. Čini se, međutim, da su one više zamuckivane i gutane, pre sugerisane nego izgovarane, dok se Vikiliks nije oborio na čitavu akciju, pre svega imenujući ICIJ i OCCRP kao direktno finansirane od elitista poput Džordža Sorosa i politički motivisanog američkog državnog fonda USAID (Agencija SAD za međunarodni razvoj), što je njihova istraživanja, tvrdi se, usmerilo prema Vladimiru Putinu i Rusiji. Ta tvrdnja je oslonjena na činjenicu da nisu objavljena sva dokumenta, već samo malecki deo obrađen u pričama.

Od kritike Vikiliksa se mnogo toga promenilo, pa je ICIJ i objavio dokumentaciju o svim firmama koje su se pojavile u Panamskim dokumentima, njih 200.000, ali su u tom trenutku objavljene priče počele da izazivaju posledice tektonskih razmera u svakom kutku planete, svetski mediji su pojurili za vestima i masovni reportersko-medijski orgazam nad milijardama i trilionima raznih valuta velikih i poznatih osoba, kompanija i ostalih pravnih entiteta prigušio je sva pitanja, dobra i loša, dobronamerna i ostala.
 

U međuvremenu se javnosti obratio i „Džon Do“, uzbunjivač koji je dokumenta ponudio novinarima i rekao da ih je prvo ponudio – Vikiliksu. Odbili su, kao i redom mnogi veliki svetski mediji. Šta su bili čiji razlozi, možda nikada nećemo saznati, iako su se neka, uglavnom pomalo nejasna objašnjenja pojavila

Čini se da je jedan od razloga zbog kojeg su pitanja i odgovori ostali relativno neprimećeni prilično infantilan – postavljena su agresivno, ljutito i bila natopljena optužbama bez dokaza. Ako hoćete da ubodete u srce istraživačkog novinara, ne treba da obelodanite njegove čudne navike iz privatnog života, ma da mu ni to neće biti prijatno. Treba da dovedete u pitanje njegovu nezavisnost, profesionalni i lični integritet. I ne treba mnogo da se čudite ako vam ne odgovori ili pokuša da uzvrati na isti način.

Jer, ovi provladini mediji uporno pokušavaju da stvore sliku o istraživačkim novinarima iz civilnog sektora kao lezilebima koji za ogromne pare rade posao za Amere i ruše naše domaće, srpske, drage, sposobne, neumorne, prepoštene i nadasve profesionalne i efikasne, nekorumpirane vlade.

Istraživački novinari koje ja poznajem, sa kojima sam radio i delio uzbuđenja, opasnosti, probleme i uspehe, mesecima naporno dokazuju nešto što im na kraju donese naslovnu Informera, jutarnji program na Pinku, pretnje i neprijatnosti, tajkunske i korporativne tužbe, novac koji je često bedan, a svakako neuporediv sa onim čime država zatrpava svoje medije (iz budžeta teško pomognutog parama iz istih mrskih SAD i EU), frustraciju što njihova otkrića ne prenesu vrle kolege iz klasičnih medija, totalnu egzistencijalnu neizvesnost i još drugih zadovoljstava tog tipa. Teši me činjenica da je na kraju, kada posle svih tih meseci istraživački novinar objavi dobru priču, osećaj bolji od seksa. To je osećaj menjanja stvarnosti na ispravan način i u ime običnih građana. Od toga se raste.

U međuvremenu se javnosti obratio i „Džon Do“, uzbunjivač koji je dokumenta ponudio novinarima i rekao da ih je prvo ponudio – Vikiliksu. Odbili su, kao i redom mnogi veliki svetski mediji. Šta su bili čiji razlozi, možda nikada nećemo saznati, iako su se neka, uglavnom pomalo nejasna objašnjenja pojavila. Ali ako Vikiliks dobije ovakvu priču o Putinu, pa je odbije, stvarno bih voleo da znam te razloge. Kao novinar, ne mogu ni da ih zamislim, no ostavljam mogućnost da su možda i dobri. Daleko sam od toga da mislim da znam sve.

Ali u nekim slučajevima je sve bilo posledica ranijih nesporazuma – kada je u prethodnom setu dokumentacije sa ofšora ICIJ nudio saradnju velikim američkim medijima, većina nije htela da pristane na to da svi mediji objave priče u istom trenutku, zato što smatraju da njihov proces rada nema alternativu. Ako neko ranije objavi priču, međutim, ugroziće istraživanja ostalih, utajivači poreza i perači para će početi ne samo da zatvaraju izvore i firme nego možda i da ugrožavaju same istraživače. Tako da takvima, izgleda, ovoga puta saradnja nije ni ponuđena.

No, ako zanemarimo tehničke nesporazume i politiku, zatim novootkrivenu ljubav Džulijana Asanža prema ruskoj demokratiji, koja mu se, uostalom, u njegovoj situaciji može i oprostiti (Rusija je, na kraju krajeva, mnogo veća i zanimljivija od zgrade ambasade Ekvadora), kao i osetljivost novinara na optužbe o nezavisnosti, stav Vikiliksa se, kada se svede na profesionalna merila, može svesti na dva pitanja:

  • Ko je odabrao koji će mediji i novinari dobiti dokumenta i
  • Ko je odabrao koja će se dokumenta istraživati (što je odjek pitanja: „A gde su tu Amerikanci“?)

ICIJ je odabrao kome će predložiti saradnju. Ne samo da nisu želeli da objave sva dokumenta već je i direktor ICIJ, australijski novinar Džerard Rajl, rekao da je to odgovorno novinarstvo „za razliku od Vikiliksa“. Reakcija Vikiliksa bila je brza i oštra.

Kritika Vikiliksa, međutim, kao i režimskih medija, počiva na jednoj pretpostavci: ICIJ i OCCRP su neprofesionalni, neetični i rade za SAD protiv Rusije. Što se CINS-a tiče, član je OCCRP, kao i KRIK, i to je mreža istraživačkih centara u zemljama u razvoju koja istražuje organizovani kriminal i korupciju.

Da li treba da ne istražujemo te dve stvari zato što su „naše“? Šta sprečava sve kritične kolege da se prihvate istog tog posla i pokažu nam kako to treba da se radi i u čemu grešimo? Politika svakako ima više novca od CINS-a, pa kad krene da istražuje, istražuje finansiranje nas, kolega, i to uradi toliko jadno da mi je mučno i da se bavim time.

Imam i jednu vest za kolegu Lazanskog: OCCRP nije donator i ne daje pare CINS-u. Daje nam šansu da kad prljava lova preskoči granicu, zovemo kolege u tim zemljama i ne prekinemo istraživanje, kao policija, ako uopšte i hoće da istražuju te stvari. Sve u svemu, ne razumem tu kritiku. Ali Vikiliksu se postavlja pitanje: na osnovu čega se sumnja u ICIJ i OCCRP?

 

 

SUTRA: Panamski dokumenti (IV): Kuća slavnih proizvođača izdajnika

Autori:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend