Istraživačke pričePritisci na novinare
20. apr 2011.

Misterija oko smrti nekad velikog jugoslovenskog lista

Borba je mrtva, ali se istrazi zašto je nekada cenjeni dnevni list morao da se ugasi i ko mu je bio pravi vlasnik ne vidi kraj

Balkan Insight – Dve godina pošto je oživljeni dnevnik Borba ulio novinarima i čitaocima nadu o novom nezavisnom glasilu na medijskoj sceni Srbije, novine su zatvorene, novinari koje je privukao razočarani, a pravi vlasnik obavijen velom ofšor-doumentacije i misterije.

Nekada časno ime sada opstaje još samo u sudskim dokumentima u kojima nekadašnji radnici tuže bivšeg vlasnika zbog neisplaćenih plata i troškova.

Poslednji put u vlasništvu Ivana Radovanovića, novine su objavile zapažene članke i stvorile famu u medijima tokom trinaest meseci postojanja da bi poslednje primerke objavile u oktobru 2009. Internet izdanje je obustavljeno istog decembra.

Ali, list je od početka pratilo kašnjenje plata zaposlenima, finansijski izdaci i sumnjiva poslovna praksa. U potonje spada velike isplate štamparima na ruke – što je eklatantno kršenje srpskog zakona, koji kompanije obavezuje da sav platni promet obavljaju preko transparentnih bankovnih transakcija.

“„To je priča koju bih voleo da zaboravim, ali je se setim uvek kada plaćam stanarinu“, kaže Miloš Jevtović, kojeg je Radovanović regrutovao kao urednika, ali kome nikada nije isplaćeno više od svega nekoliko plata.

Jevtović kaže da je imao toliko poverenja u potencijalni uspeh ovog poslovnog poduhvata da je podigao kredit za stan, koji posle nije mogao da plaća – što se završilo gubitkom imovine.

On tvrdi da mu se duguje hiljade eura. „Mi smo svi mislili da imamo pravog čoveka za pravu priču, a u stvari smo svi bili iskorišćeni“, kaže on.

 

Ivan Radovanović (u sredini) postaje direktor Borbe decembra 2008.

Radovanovićev mandat obeležile su priče da iza njega stoji odbegli bivši vlasnik lista, Stanko Subotić Cane.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji dolazi iz redova vladajuće Demokratske stranke, javno je ponovio istu optužbu 15. maja 2009. godine tokom žučne rasprave sa novinarem Borbe.

Radovanović negira tu optužbu, insistirajući na tome da je čitav projekat kupio od Subotića za „nešto manje od hiljadu eura“.

U poslovnoj dokumentaciji do koje je došao Balkan insajt stoji da je cena kupovine iznosila 5.000 eura.

Prema istim dokumentima, Subotić je možda zadržao veze sa Borbom i posle kupovine.

Tomas Nig, Subotićev advokat i poverenik Subotićeve holding kompanije koja kontroliše Borbu, naveden je i kao poverenik Radovanovićeve holding kompanije sa Kipra.

Prema poslovnoj dokumentaciji sa Kipra, iz Danske i Lihtenštajna do koje je došao Balkan insajt, ista kompanija se i dalje vodi kao vlasnik Borbe.

Ta dokumentacija pokazuje da se Radovanović odlučio za kompleksnu strukturu ofšor vlasništva u Lihtenštajnu i na Kipru kada je kupio kompaniju, što otežava otkrivanje pravog vlasnika Borbe.

U razgovoru sa Balkan insajtom, Radovanović kaže da je angažovao advokate da upravljaju njegovim ofšor transakcijama i da ih nikada nije pitao zašto je neophodna tako složena operacija.

On tvrdi da su njegove namere pri kupovini Borbe bile časne i za neuspeh projekta smatra krivom siromašnu privredu Srbije i opstrukcije Đilasa, Mlađana Dinkića, lidera manjinske vladajuće G17 Plus, i druge iz koalicije predvođene demokratama. „Moj problem bio je državna politika Srbije“, kaže on.

On tvrdi da mu se, nakon što je pripremio probni broj za klijente i investitore, direktor državne kompanije koja se reklamirala u listu žalio da ga je zvao član kabineta predsednika Borisa Tadića, lidera Demokratske stranke.

Direktor kaže da je bio prekoren što se oglašavao u Borbi. Radovanović nije imenovao ni jednu od te dve osobe.

Nameštenici i bivši direktori marketinga Borbe negiraju njegovu analizu razloga iza neuspeha kompanije.

Oni tvrde da Radovanović nikada nije imao finansijsko ili poslovno pokriće da pokrene čitavu operaciju, dok su oglašivači izbegavali novi projekat koji se nikada nije štampao u više od nekoliko hiljada primeraka.

Posle svega nekoliko meseci od preuzimanja vlasništva, račun Borbe je blokiran zbog dugova, a urednik je počeo da plaća radnike na ruke, što priznaje za Balkan insajt i Radovanović.

Vlada Marković, šef marketinga između perioda kada je došao Radovanović i febuara 2009. godine, kaže da je sve moglo da bude drugačije.

„Borba je bila odlična ideja, odličan koncept, jako kvalitetan, originalan i nov“, kaže on, „ali je sve propalo zato što okolnosti nisu išle na ruku Radovanoviću, ali i zbog toga što sam Radovanović, sem novinarskim, nije raspolagao drugim znanjima kao što su menadžment i izdavaštvo.“

„Nije obezbedio ni dovoljno novca, te je sama ideja takve novine bila neutemeljena“, dodaje Marković.

Šta god bio pravi razlog propasti Borbe, bivši radnici novina su oni koji su najviše propatili. Oko tridesetak dugogodišnjih radnika koje je Radovanović nasledio izgubili su penzije i druge povlastice i bili retko plaćeni.

„Čim nemamo u radnoj knjižici da je završen radni odnos, mi smo i dalje zatvoreni u toj priči”, kaže bivši novinar Vukan Simonović.

„Zbog toga ja nemam zdravstveno osiguranje, penziono nije uplaćeno uopšte od 2008. godine“, dodaje on.

Većina od desetak novinara koje je doveo Radovanović danas su nezaposleni ili u dugovima. Neki od njih ne mogu da dođu do povlastica koje im sleduju jer se zvanično vode kao da još uvek rade za kompaniju.

 

 

Post-jugoslovenska borba

 

Borba je bila jedan od najstarijih listova u zemlji, koji je redovno izlazio skoro 80 godina. Svojevremeno je list predstavljao jugoslovenski „brend“, a tokom perioda socijalizma izdavačka kuća „Borba“ bila je moćan i složen sistem.

Pored izdavanja dnevnog lista, kompanija je objavljivala brojne nedeljne političke i zabavne časopise koji su prodavani u stotinama hiljada primeraka širom bivše Jugoslavije.

Kompanija je imala svoju štampariju, distributivnu mrežu i zgradu velike vrednosti u centru Beograda.

Ubrzo posle raspada Jugoslavije, 1992. godine, „Borba“ je postala deoničarsko društvo u kojem je najviše akcija, 42 odsto, imao Dušan Mijić preko svoje firme „Finagra“.

Ali, Slobodan Milošević i njegovi ljudi, tada na vlasti, tvrdili su da preregistracija „Borbe“ u deoničarsko društvo nije urađena po propisima.

Krajem 1994. godine u „Borbu“ su dovedeni Miloševićevi ljudi, na čelu sa Dragutinom Brčinom, tako da su se stvorile dve ekipe – jedna koja radi za vladu, druga protiv.

Taj nezavisni deo osnovao je Našu Borbu, koja izlazi sve do 1997. godine, kada je prema zakonu koji je usvojio Miloševićev režim bilo nezakonito štampati informacije protiv vlasti.

Kasnije je redakcija Naše Borbe ime promenila u Danas, koji i danas izlazi kao dnevni list u Srbiji.

Originalna izdavačka kuća je menjala vlasnike nekoliko puta krajem devedesetih, a priključene su joj kompanije kao što su „Revijalna štampa“, „Štamparija Borba“, NIP „Ekonomska Politika“, a u martu 2000. godine i „Večernje novosti“.

 

Radovanovićevo vođenje Borbe obeležile su priče da iza njega stoji odbegli bivši vlasnik lista, Stanko Subotić Cane (na slici)

 

 

Godinu dana kasnije, posle pada Miloševićevog režima, svim bivšim pravnim licima je vraćen subjektivitet. Subotić je uskočio posle toga i preuzeo distributivnu mrežu i sam list.

Subotić je optužen 2007. godine zbog zloupotrebe službenog položaja. On je tada pobegao u Švajcarsku, gde boravi i danas, uprkos tome što se nalazi na poternici Interpola.

Subotić insistira da je žrtva progona srpskih vlasti, koju čine Tadićeve demokrate, socijalisti i proevropski orijentisani G17 Plus.

U pismu koje je poslao tužilaštvu za organizovani kriminal, Subotić je objasnio zašto je ušao u vlasništvo Borbe 2002. godine.

„Država je objavila da je spremna da proda i novinsku kuću ’Borba’, pa sam sa predstavnicima [nemačke izdavačke kuće] WAZ napravio dogovor da na tom projektu zajednički učestvujemo, da za njihov račun kupim dnevni list Večernje novosti.“

„Mene je pre svega interesovala distributivna mreža“, dodaje on.

Za vreme Subotića, list Borba životari, štampa se u nekoliko stotina primeraka. Mesečni prihodi Borbe ne premašuju u tom trenutku 3 miliona dinara, pokazuju poslovne knjige.

Radovanović kaže da je u takvoj Borbi prepoznao poslovni potencijal. „Drugo, ostala mi je ta želja za novinarstvom, iz mladosti“, kaže Radovanović za Balkan insajt.

Njegova PR agencija je bila „firma za koju je bilo normalno da se širi i na taj deo posla“, dodaje on.

Budući da je Borba tada dugovala 200.000 eura, „cena je bila smešno mala“, kaže.

Prema poslovnom registru, ofšor-kompanija „Buana Holding Limited“, osnovana na Kipru, kupila je 2008. godine Borbu od „Future plus“, u vlasništvu Subotića. Dokumenti iz Lihtenštajna navode Radovanovića kao vlasnika „Buane“.

Dokumenti iz Lihtenštajna i Danske, do kojih je došao Balkan insajt, pokazuju da „Buanom“ upravlja trust koji je osnovao i vodi Tomas Nig, Subotićev advokat.

Nig je takođe direktor kompanije “Imerdžing markets investments”, preko koje Stanko Subotić upravlja “Futurum Plus” i drugim kompanijama.

Na pitanje zašto se odlučio na tako kompleksnu strukturu ofšor-vlasništva za tako simboličnu kupovinu, Radovanović kaže da je “hteo da izmesti priču sa Borbom što dalje od Beograda…I od mogućnosti da me neko i po toj liniji pritiska”.

“Angažovao sam advokate koji su napravili firmu na Kipru, a advokati iz Beograda su onda angažovali advokate iz Lihtenštajna”, dodaje on. “Znam da plaćam mesečni iznos advokatima u Lihtenštajnu za uslugu.”

Radovanović insistira na tome da Subotić nema nikakvu ulogu u kompaniji.

„Zar bi bilo logično za Caneta da mi proda svoj list samo da bi postao vlasnik istog lista“, kaže on. „To je teorija zavere – ali ovde nema nikakve zavere.“

 

Preporod je kratko trajao

 

Kada je Radovanović preuzeo kontrolu nad listom, dobio je i malo šta drugo. Subotić i „Futura plus“ su zadržali kontrolu nad distribucijom.

Glavni zadatak vladajuće elite je da kontroliše medije. Ko su vlasnici medija? Država kontroliše medije preko tajkuna.

 

Ivan Radovanović, 

bivši direktor Borbe

Nasledio je tridesetak radnika iz stare Borbe i angažovao desetak novih novinara i urednika, nudeći im vrhunske plate za angažovanje talenata, prisećaju se bivši radnici.

Miloš Jevtović je napustio svoj posao u novinskoj agenciji TANJUG da bi postao urednik.
 

Obećana plata od 1.500 eura bila je duplo veća od plate koju je primao kao urednik u Tanjugu, ali što je još važnije, tvrdi on, „bio je to i zanatski izazov, a ne samo finansijski.“

„Koncept je bio da to bude nešto što liči na mešavinu italijanske Republike i nekog švajcarskog lista“, kaže on.

„Neće biti dnevnih vesti već analitičkih tekstova koje objašnjavaju posledice i uzroke nekih dešavanja. To je zvučalo kao izuzetno dobra ideja“.

Nisu nas političari ili oglašivači pritiskali. Ne smatram da su novine propale zbog Đilasa i ekipe već zbog nedomaćinskog poslovanja. Ja sam iz impresuma saznala da sam šef marketinga.

Ljiljana Bošković, 

bivši šef marketinga

Ali, finansijski problemi su se ubrzo namnožili. Radovanović je morao da traži ko će da štampa njegov list. Renomirane štamparije, kao što je „Politikina“, tražile su previše novca, kaže on, a niko nije hteo da mu da kredit. Svi su želeli novac unapred.

„Štamparije su tražile nemoguće“, kaže on za Balkan insajt.

„Kada sam konačno našao štampariju, morao sam da joj platim 50.000 eura u gotovini“, dodaje on. „Nijedna štamparija nije htela da dozvoli da joj plaćam na odloženo. Takvi su nas problemi mučili od početka do kraja.“

„Grafo Produkt“ iz Novog Sada je pristao na štampu, ali kada nije plaćen na vreme, blokirao je Borbin račun, priseća se Ljiljana Boškovic, bivši direktor marketinga Borbe.

Većina radnika Borbe je pre početka verovala da Radovanović raspolaže sa dovoljno novca, koji dolazi od Subotića, verovatno da bi koristio novine da spere ljagu sa imena. Ali, novca nije bilo.

Radovanović je gotovo u startu propustio da isplaćuje svoju redakciju. „Ništa nije uplaćeno na račun Borbe sa Kipra”, priseća se Goca Daničić, koja je vodila finansije. „Te neke pare koje je Radovanović obećavao i po koje je putovao u inostranstvo nikada nisu stigle”.

U aprilu 2009., kada je Radovanoviće priznao redakciji da više nema novca, on tvrdi da su novinari sami ponudili da nastave da rade bez garancija.

Radovanović tvrdi da je potrošio nekoliko stotina hiljada eura svog novca na kompaniju i da nije uzeo gotovinu ni od Subotića niti od bilo kog drugog.

„Sve što je u Borbi potrošeno je moj novac, negde oko 300.000 eura”, kaže on za Balkan insajt.

Radovanović predstavlja sebe kao žrtvu svojih novinarskih principa.

U otvorenom pismu objavljenom 5. novembra 2010. godine, on tvrdi da su se Dinkić, Đilas i ostali članovi srpskog establišmenta ostrvili na njega zato što je Borba ugrozila njihovu vlast.

„Kada su čuli da neko pokreće novine a prethodno nisu sklopili sporazum sa njima, postali su paranoični“, kaže on za Dinkića i Đilasa.

„Glavni zadatak vladajuće elite je da kontroliše medije“, dodaje on. „Ko su vlasnici medija? Država kontroliše medije preko tajkuna“, dodaje on.

Ali, radnici kažu da je Radovanović loše upravljao Borbom. „Ja sam drugog februara došla u Borbu da se ukljućim u rad a tek kasnije iz impresuma sam saznala da sam šef marketinga”, kaže Ljiljana Bošković.

“Isplaćen mi je samo jedan minimalac i to u julu – za februar”, dodaje ona.

Ona odbacuje tvrdnje da su ih političari ili oglašivači pritiskali. „Ne smatram da su novine propale zbog Đilasa i ekipe već zbog nedomaćinskog poslovanja“, kaže ona.

Uprkos odsustvu plata i konstantne potrage za sredstvima, novinari su želeli da izbace dobar proizvod.

Najuporniji su nastavili da rade nekoliko meseci nakon što je sam Radovanović otišao, dok ih decembarska zima i prostorije bez grejanja najzad nisu naterali da zatvore vrata.

Danas se mnogim bivšim novinarima poput Vukana Simonovića duguju višemesečne plate. Jevtović je podneo tužbu na sudu i dobio, ali tek treba da vidi bilo kakav novac.

Radovanović kaže da od njega neće dobiti ništa jer je i on žrtva. „Radnici sada tuže Borbu zbog izgubljenih plata, ali ne mogu da dobiju novac, baš kao što ni ja ne mogu da ga dobijem“, kaže on.

„Nemam nikakvih ličnih finansijkih obaveza prema njima, to su obaveze kompanije, a račun kompanije je blokiran…“ kaže on.

„Ono što smo imali, delili smo, ja nisam dobio ništa, samo sam davao“, nastavlja on. „Uvek sam im govorio da su velike šanse da ovo neće funkcionisati i da mogu da idu ili ostanu.“


Gordana Igrić je pomogla u ovom istraživanju.

Pročitajte tekst na sajtu Balkan Insight.

 

Autori:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend