Na izlozima i vratima ekskluzivnih prodavnica u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, pored ogromnih reklama i popusta, možete pročitati i sitnim slovima ispisana, u uglovima vrata, neupadljiva imena kompanija, koje pod kapom globalne robne marke uz franšizu, obavljaju delatnost trgovine i ubiru profit od prodaje odeće, obuće, sportske opreme, i drugog. Čak i kada biste ih primetili ne bi vam puno značili, jer su to natpisi tipa “Fashion company doo”, “Snavel Srbijateks International”, “MPC Holding Iksel” i ostali englesko srpski jezički hibridi. Međutim, ako znate kako da ih protumačite, u tim natpisima se kriju mnogobrojne korisne informacije.
KILOMETAR GLOBALNIH ROBNIH MARKI
Knez Mihailovom ulicom, koja je glavna pešačka i šoping zona u Beogradu, nedeljno prođe, prema nekim istraživanjima, oko 400 hiljada ljudi. Decembra 2006.godine američki magazin “Business Week” označio je ovu ulicu kao jednu od najznačajnijih evropskih šoping zona. Kako je to strogi centar naše prestonice cena zakupa poslovnog prostora u ovoj ulici ponekad premašuje i 10 hiljada evra po kvadratu. Ulica je duga oko jednog kilometra i u njoj su, upravo zbog ekskluzivnosti lokacije, danas zastupljeni neki od najpoznatijih svetskih brendova – Zara, Springfield, Nike, Replay, Azzaro, Cortefiel, Office Shoes, Swarovski, Cesare Paciotti, Tally Weijl, Miss Sixty, Bata, Champion, Aldo, Adidas i drugi.
Ekipa Centra za istrazivačko novinarstvo NUNS-a (CINS) popisala je prodavnice i poslovne objekte u glavnoj gradskoj ulici i kreirala web bazu podataka u kojoj se nalaze osnovne informacije o nazivu i vlasnicima firmi, a koja je dostupna na internet adresi www.cins.org.rs. Novinari su se bavili zakupcima franšiza, ne ulazeći ovog puta, u to da li su oni u isto vreme i vlasnici samog prodajnog prostora. Uvidom u podatake Agencije za privredne registre Republike Srbije, kao i korišćenjem specijalizovanih pretraživača, došli smo do vlasničkih struktura radnji u Knez Mihailovoj, čime smo bliži odgovoru na pitanje ko kontroliše prodaju globalnih brendova u Srbiji.
NEKOLIKO LJUDI KONTROLIŠE VIŠE PRODAJNIH OBJEKATA
Miroslav Mišković
Od 57 prodajnih objekata odeće i obuće, prema istraživanju CINS-a, 18 se nalaze u vlasništvu četvorice biznismena: Miroslava Miškovića (9), Milije Babovića (5), Petra Matića (2) i Mladena Grujića (2). To znači da njih četvorica zajedno kontrolišu nešto više od 30 odsto svih radnji odeće i obuće u najvažnijoj šoping ulici u zemlji. Pored njih, ima još domaćih biznismena koji su vlasnici više objekata u Knez Mihailovoj, na primer Subotičani Slobodan Jarmazović i Lajoš Čakanj, vlasnici franšiza “Office shoes” i ”Champion”, odnosno Dragan Đurić, vlasnik “Zekstre” (Diesel). Ipak, niko nije prisutan u toj meri kao prva grupa na čelu sa Miškovićem, prema brojnosti prodajnih objekata.
Iako bi bilo logično da najprometnija šoping zona zainteresuje ozbiljne strane vlasnike kompanija, osim ofšor kompanija u vlasništvu domaćih tajkuna u glavnoj gradskoj ulici gotovo da nema inostranih biznismena. Izdvajaju se italijanski vlasnici, Diego Bellet, vlasnik objekata “Spaces” i “Studio IT”, inače kupac “Ateksa” i vlasnik tekstilne kompanije “Fibest” iz San Martina di Lupari, kao i radnja “Terranova”, vlasništvo T.S.T. Systems iz Italije.
PREKO KIPRA DO CENTRA BEOGRADA
ALFA, BETA, GAMA, DELTA
Miroslav Mišković je rođen u Kruševcu 5. jula 1945. godine, gde je završio srednju školu pre preseljenja u Beograd i diplomiranja na “Ekonomskom fakultetu” 1971. Radio je u “Jugobanci”, “Trajalu” i “Hemijskoj industriji Župa” gde je kao izvršni direktor ostao sve do 1990. godine, kada je izabran za potpredsednika Vlade Srbije, ali je tu funkciju obavljao samo šest meseci. U međuvremenu, osnovao je kompaniju “Delta M”, koja je tokom ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije i režima Slobodana Miloševića, postala vrlo uspešna. Ubrzo potom osniva “Delta banku” (prodata Banka Intezi 2004.) koja postaje značajan deo “Delta Holding” korporacije koja se bavi agrobiznisom, distribucijom, razvojem imovine, osiguranjem i dr. Danas “Delta Holding” svoje poslovanje realizuje kroz pet organizacionih celina: “Delta M Grupa”, “Delta Generali Osiguranje”, “Delta Sport Grupa”, “Delta MC Grupa” i “Delta Star Grupa”.
Od prodajnih objekata u Knez Mihailovoj, Miroslav Mišković, prvi čovek Delta holdinga i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, vlasnik je prodavnica: “Accessorize”, “Nike woman”, “Zara”, “Aldo”, “Eskada”, “Monson”, “BUZZ”, ”” i “Nivea shop”. Tako ako se zagledate u donji desni ugao ulaznih vrata objekta “Zare” videćete opet onaj skoro neupadljivi natpis, na kom piše “Delta still”. Prema podacima APR-a to preduzeće je 2008. godine ostvarilo promet od oko 2,1 milijarde dinara, sa 266 zaposlenih. Naziv firme nam daje dovoljno informacija da potražimo i majku ove firme, pa tako pronalazimo da je “Delta still” zapravo u vlasništvu beogradskog “Delta sporta”, dok je vlasnik te firme “Hemslade trading limited” sa Kipra. Ta ofšor kompanija služila je devedesetih, u vreme sankcija prema SR Jugoslaviji, prema navodima nekih medija, za plaćanje tada nelegalnog uvoza, dok je danas ta firma krajnji vlasnik svih Miškovićevih poslova, i to ne samo onih u Srbiji, već širom regiona. “Hemslade trading limited” se tako nalazi i u pozadini svih ostalih Miškovićevih prodavnica u Knez Mihailovoj ulici, kao što su “Delta shoes”, “Delta dmd”, “Delta fashion” i “Delta M”.
Pod ćerkama te kiparske firme, kao što je “Delta sport” posluju prodavnice “Nike woman” i “Buzz”, dok ćerka “Delta sporta”, firma “Delta shoes”, poseduje prodavnicu obuće “Aldo”. Još jedna od ćerki “Hemslejda”, “Delta fashion”, u Knez Mihailovoj poseduje tri prodajna objekta dva brenda – “Accessorize” i “Monsoon”. Ćerka “Delta DMD” upravlja radnjom pod imenom “Eskada sport”, dok ćerka “Delta M” ima prodavnicu “Nivea shop”.
OD POČETKA VODI BUTIKE
Milija Babović
Iz natpisa “Fashion company doo” ćete na sajtu APR-a iščitati sve što vas zanima u vezi sa ovom firmom. U trenutku istraživanja, ovaj natpis se nalazio na četiri veoma popularne prodavnice odeće i obuće u Knez Mihailovoj: “Miss sixty”, “Bata”, “Replay” i “Cesare Paciotti”. Prema podacima APR-a, jedini vlasnik “Fashion company” je Milija Babović, javnosti Srbije mnogo poznatiji kao nekadašnji suvlasnik “Verano motorsa” i lanca prodaje automobila “Pežo”, ali i po tome što su ga pripadnici Zemunskog klana, kao i Miškovića, kidnapovali i tražili otkup. Babović, odnosno njegovo preduzeće “Fashion company”, je vlasnik i “Campera” prema podacima sa zvaničnog sajta te kompanije, iako u registrima stoji da su vlasnici firme “Rapid AD” koja vodi radnju “Camper”, “Erma investment doo” i “Salair investments limited”.
Babović je svoju poslovnu karijeru započeo otvaranjem butika odeće u rodnim Beranama, dok danas njegov “Fashion company” posluje kroz više od 30 maloprodajnih objekata u regionu Balkana. Poseduje prodavnice na prestižnim lokacijama Srbije, Crne Gore, Makedonije i Rumunije u kojima se prodaju još neki poznati brendovi – “Energie”, “Sixty”, “Killah”, “Murphy & Nye”, “Timberland”, “WR Replay”, “Paciotti 4US”, “Alberto Guardiani”, “Liu Jo”, “Scotch & Soda”, “Napapijri”, “Guess Jeans”, “Guess Acessories”, “Guess by Marciano”, “Guess Shoes”, “Fornarina” i “G-Star”.
MANJE POZNATI BIZNISMENI
Mladen Grujić
Treći veliki biznismen, Petar Matić, u Knez Mihailovoj ulici poseduje dva veoma poznata butika, pored toga što je vlasnik i modernog tržnog centra “Ušće”. “MPC holding”, u kome Matić ima 90 odsto udela, a Goranka Prelević 10 odsto, zastupa brendove “Springfield” i “Cortefiel”. Petar Matić nikada nije dao intervju, niti se slikao za novine, iako je poznat kao jedan od deset najbogatijih Srba. Rođen je u Hrvatskoj gde je 1989. godine osnovao preduzeće MPC koje je imalo troje zaposlenih i bavilo se snabdevanjem tamošnjeg tržišta italijanskom obućom.
Poslednji u grupi biznismena je najmanje poznat javnosti, ali ništa manje značajan. Mladen Grujić pored prodaje odeće u objektima “Adidasa” i “Lacoste” u Knez Mihailovoj ulici drži očnu kuću “Optika”, kozmetiku “Jasmin”, objekte “Lilly Drogerie”, „Hleb i kifle doo“, kao i restoran “Snežana”. On je vlasnik preduzeća „Mega tabak“ i lanca parfimerija „Lily“, ali i poslanik Nove Srbije u Skupštini Srbije. Prema delovima izveštaja akcije „Mreža“, navodno se bavio švercom cigareta, pošto je devedesetih kupovao cigarete od velikih proizvođača „Britiš ameriken tobako“, „Rotmans“ i „Imperijal tobako“, koje su distribuirane preko kioska „Štampe“.
KROZ FRANŠIZING NEMA MONOPOLA
NEVIDLJIVI VLASNIK MPC HOLDINGA
Petar Matić je rođen 3.septembra 1966. godine u Mariboru. U Hrvatskoj je 1989. godine osnovao preduzeće MPC koje je imalo troje zaposlenih i bavilo se snabdevanjem tamošnjeg tržišta italijanskom obućom. Međutim već 1991. godine kompanija počinje da se bavi i veleprodajom. U narednih 10 godina razvija maloprodajnu mrežu, dobija zastupništvo za brojne svetske brendove. Kao MPC Group posluje do 2006. godine kada postaje MPC Holding (www.mpcholding.com) koji čine trgovinske firme i investiciona kompanija MPC Properties. Javnosti nije mnogo poznat po kupovinama u procesu privatizacije. Kada se upuštao, radio je to isključivo zbog nekretnina, odnosno zemljišta. Dokaz su fabrika čarapa „Partizanka”, na čijem mestu je sagradio luksuzni stambeni kompleks „Oaza”, bivša robna kuća „Elektrotehna” u Knez Mihailovoj ulici u koju je smestio brendove koje zastupa – „Springfild” i „Kortefil”, a bivši „Bigz” planira da pretvori u hotel. Postao je vlasnik lokacija „Tri lista duvana” i placa pokraj Kalemegdana. Njegova firma „MPC propertis” gradi i poslovni prostor u novobeogradskom Bloku 43, a u planu je i izgradnja poslovno-stambene četvrti u Bloku 11. Ovaj plac, Matić je kupio od Kineske ambasade, a u neposrednom komšiluka gradi i Predrag Ranković Peconi. Sa novosadskim biznismenom Miodragom Kostićem i slovenačkim magnatom Mirkom Tušom kupio je za deset miliona nemačkih maraka bivšu zgradu Centralnog komiteta, da bi je na kraju otkupio od partnera. Ova trgovina je označila njegov ulazak u unosan posao sa nekretninama, a „Ušće” je postalo obeležje njegove imperije.
Marica Vidanović iz Centra za franšizing Privredne komore Srbije tvrdi da monopol kroz franšizing nikako nije moguć. “Dobija se prednost na tržištu u vidu prepoznatljivosti brenda i na taj način prednost u tržišnoj utakmici prema klijentima koji će kupovati robu. Ali koja će franšiza kod nas doći i ko će je kupiti je potpuno stvar slobodnog poslovanja obe strane”, kaže Vidanovićeva. Franšizing je način poslovanja u kome kompanija ustupi pravo na svoje trgovačko ima (brend) i svoj način rada osobi ili grupi. Ovakav biznis ne mogu mnogi sebi da priušte jer se kupovanje neke od svetski poznatih franšiza meri milionima evra. Tako npr. franšiza MC Donalds, košta oko 10 miliona dolara ukupno, dok Zarina franšiza ide od 70 do 80 hiljada dolara. Ukupni troškovi poslovanja, uključujući zakup prostora, reklamiranje, zaposlene i njihovu obuku, idu i do 750 hiljada dolara godišnje. U našem slučaju, franšize popularnih brendova “Zara”, “Springfield”, “Replay” su nam donele moćne kompanije sa dovoljno novca, kao što je “Delta Holding” (www.deltaholding.rs). Godišnji prihod te kompanije od prodaje je 3 milijarde evra, zapošljava 24 hiljada ljudi i donosi 10 odsto godišnjeg bruto proizvoda Srbije. Prvi čovek ove firme, Miroslav Mišković je 2007. godine na Forbsovoj listi najbogatijih bio 891. u svetu po bogatstvu.
KO ODLUČUJE O KONAČNOJ CENI?
“Davalac franšize može da odredi minimum i maksimum cene u okviru koje primalac može da se kreće, ali davalac svakako nije taj koji odlučuje konačnu cenu. To radi primalac franšize, kod nas “Delta stil”, jer je on taj koji mora da izračuna kupovnu moć stanovništva Srbije, da uračuna u cenu maržu, troškove zakupa prostora, reklamiranja i drugo”, kaže Vidanovićeva. Zbog toga, recimo Zarina, garderoba u različitim zemljama različito košta. Tako npr. jedan kaput iz Zare prema zvaničnom sajtu (www.zara.com) u Srbiji košta 6 490 dinara, u Hrvatskoj isti kaput košta 499 kuna (6 691 dinar), u Rumuniji 279 leja (6 639 dinara) a u svim zemljama koje koriste euro 69,95 (6 773 dinara). Razlika u ceni je, može se reći, mala i u ovom slučaju ne prelazi 300 dinara. Ipak, na sajtu stoji i obaveštenje da ukoliko postoji razlika između cene artikala na sajtu i one u prodavnicama širom sveta, da su naravno preciznije one u prodavnicama. Međutim, mnogo veći problem od toga u Srbiji je to što je prosečna plata, oko 37 hiljada dinara, nekoliko puta manja u odnosu na Hrvatsku gde je oko 800 eura, Sloveniji oko 1000 eura ili Nemačkoj oko 3000 eura.
Ostavi komentar