Dejan Lekić: Skoro million i po građana u većim mestima ne zna kakav vazduh diše

Dejan Lekić smenjen je u januaru prošle godine sa mesta načelnika u Agenciji za zaštitu životne sredine (SEPA) gde je decenijama radio na odgovornim pozicijama. Za CINS je tada dao intervju gde je pričao o tome šta je dovelo do smene i premeštanja u Ministarstvo zaštite životne sredine gde je do danas, kako sam kaže, izložen „mobingu praznog stola“.

U međuvremenu, Lekić je postao jedan od osnivača Nacionalne ekološke asociacije (NEA), nevladine organizacije koja se bavi problemima i rešenjima u vezi sa životnom sredinom. Prvog dana 2022. ova organizacija je objavila izveštaj o kvalitetu vazduha.

Zašto neki građani ne znaju kakav vazduh dišu, zbog čega sa zakašnjenjem dobijamo podatke o zagađenosti vazduha i šta su posledice lošeg monitoringa, otkriva u razgovoru za CINS Dejan Lekić. 

U izveštaju vaše organizacije se navodi da skoro dva i po miliona građana Srbije diše prekomerno zagađen vazduh. Uglavnom je reč o PM česticama koje mogu dovesti i do kancerogenih bolesti, osim Bora gde glavno zagađenje dolazi od sumpor dioksida. Šta ste još zaključili tokom sprovedene analize?

Ono što se često zanemaruje kod zagađenja vazduha jeste trajanje prekoračenja dozvoljenih vrednosti odnosno koliko dugo su građani izloženi zagađenju. Iako se u pojedinim mestima to trajanje smanjuje, u drugim se dramatično povećava. Primera radi, u Valjevu je broj dana sa prekoračenjima porastao sa 122 na 152. Praktično mesec dana duže su građani Valjeva bili izloženi zagađenjima iznad dozvoljenih vrednosti. Od 24 mesta na kojima se merilo zagađenje PM10 česticama tokom 2021. godine, na čak 14 je došlo do dužeg trajanja prekoračenja. Takođe, na mestima gde su merne stanice ponovo ili prvi put uspostavljene (Novi Pazar, Pirot, Smederevo – Radinac) po pravilu beležimo prekoračenje zagađenja.

Agencija je 2020. godine promenila indeks kvaliteta vazduha – način na koji prikazuje koliko je vazduh štetan za ljude. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u pristupnim pregovorima za EU piše da bi Srbija trebalo da prilagodi svoj indeks evropskom. Zašto je to bitno?

Evropski indeks kvaliteta vazduha koristi srednje vrednosti za PM čestice u protekla 24 časa. To znači da recimo građanin u Evropskoj uniji svakog sata zna koliko je u proteklih 24 časa vazduh koji udiše u proseku bio zagađen. U Srbiji, Agencija za zaštitu životne sredine i Beoeko, sajt Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograda, koriste srednje satne vrednosti, odnosno građanin može da vidi koliko je zagađenje samo u tom trenutku. Na taj način zagađenje može da bude ekstremno u jednom satu, u sledećem zagađenje može da bude manje, a u trećem da ga uopšte nema. I vi kad pogledate aplikaciju, vi zapravo ne znate šta se dešavalo pre 2-3 sata. Vidite sad je zeleno, nema zagađenja, jer je na primer dunuo neki vetar, ali zapravo ste bili izloženi zagađenju u poslednja 24 sata.

Dakle, slika o štetnosti vazduha bi bila realnija kada bismo koristili Evropski indeks kvaliteta vazduha?

Tako je.

Kako ocenjujete sistem merenja kvaliteta vazduha u Srbiji?

Na ivici održivosti je. Beograd kupuje 15 mernih stanica i imaće ih uskoro 25, a cela Srbija ima 38. Kako je to moguće? To nam govori da je Agencija za zaštitu životne sredine, koja je zadužena za brigu o mernim stanicama na nivou Srbije, stavljena van fokusa daljeg razvoja monitoringa. Mi monitoringom treba da pokrijemo sve one tačke u kojima postoji problem sa zagađenjem, a imamo preko million ljudi koji praktično nemaju monitoring. Međutim, to je izgleda poslednje na listi prioriteta.

Kako mislite nemaju monitoring?

Nešto manje od milion i po građana ne zna u realnom vremenu kakav vazduh udiše. Reč je o stanovnicima mesta sa preko 50 hiljada stanovnika u kojima nema takozvanog automatskog merenja kvaliteta vazduha, već se ono vrši manuelno ili se uopšte ne vrši. Automatska merenja su kao toplomer – stavite ispod miške i on vam u roku od tri-četiri minuta da neki rezultat. Ona su važna za ljude jer im omogućavaju da na svakih sat vremena znaju kakav vazduh udišu. Kod manuelnih, najčešće zavodi za javno zdravlje uzimaju uzorke i analiziraju ih u laboratorijama, a rezultati se objavljuju tek sledeće godine u septembru u izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine. Znači, građani u tim slučajevima tek u septembru saznaju koliko je bio zagađen vazduh prošle godine. Monitoring u gradovima gde trenutno ne postoje automatske stanice bi doveo do nedvosmislenog zaključka – dišemo vazduh lošeg kvaliteta.

Ako ti se dopada ova priča, podrži CINS!

Kako onda možemo da zaključimo da je vazduh loš u celoj Srbiji?

Pored državnog monitoringa postoji i takozvani građanski. Građani stavljaju na svoje prozore male uređaje veličine kutije šibica ili malo veće koji onda skupljaju podatke o zagađenosti vazduha. Ti podaci se zatim kroz Internet mrežu prenose do nekog servera i onda svi mogu da ih vide. Ako se uporede podaci iz državnog i ovog građanskog monitoringa, dolazimo do podataka da je u onim gradovima gde se ne meri kvalitet vazduha on veoma zagađen. Uostalom i Evropska agencija za životnu sredinu u svojim poslednjim izveštajima smešta Srbiju na sam vrh liste država sa najzagađenijim vazduhom u Evropi, zajedno sa Severnom Makedonijom, Turskom i Bosnom i Hercegovinom.

Zašto izveštaj Agencije toliko kasni?

Jedan od razloga je to što oni koji bi trebalo da dostavljaju podatke kasne, pa se onda kasni i sa objavljivanjem izveštaja. Reč je o lokalnim samoupravama za koje rade gradski i regionalni zavodi za javno zdravlje i koji su dužni da te podatke dostave Agenciji u nekom roku. Po mom mišljenju, ona bi trebalo da objavi izveštaj čak i ako joj ne dostave podatke, tako što će uz podatke koji su joj trenutno na raspolaganju da koristi one od ranijih godina jer ne može se kvalitet vazduha značajno poboljšati ili pogoršati za godinu dana. Recimo, Evropska agencija za zaštitu životne sredine je za evropske gradove za koje nema podatke za 2020. godinu, objavila one koji se odnose na 2019. Ti podaci se ne razlikuju toliko, nije to deset puta bolje ili gore. Takođe, imamo nedostatak ljudskih kapaciteta u samoj Agenciji, gde samo tri visokoobrazovana izvršioca obavljaju sve poslove, od samog monitoringa preko održavanja sistema do analize podataka i izrade izveštaja.

Koje su posledice ovakvog monitoringa?

Građani će i dalje tražiti odgovore na pitanje šta se dešava s vazduhom prateći građanski monitoring. Oni više ne razlikuju da li gledaju građansku ili državnu stanicu, oni vide broj. Kao u mnogim slučajevima možda će neko reći da to više nije ni važno. A važno je. Samo za statistiku do koje ste došli validnim metodama možete da kažete  „čekajte, mi ovde imamo ozbiljan problem, neko ovde krši zakon“.

Ovaj tekst sačinjen je u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, a administrira Američki savet za međunarodno obrazovanje. Mišljenja izneta ovde predstavljaju mišljenja autora i ne predstavljaju nužno mišljenja Ambasade SAD u Srbiji niti Američkog saveta za međunarodno obrazovanje.