AktuelnoLGBT

Useljenje straha

31. mar 2017.
Ilustracija: Đorđe Matić
Ono sa čime zaista treba da se suočimo je to unutrašnje neprihvatanje, potisnuto osećanje da ne zaslužujemo sreću i ljubav

Marko dolazi iz pravca autobuske stanice, gde je kupio kartu za izlazak iz gradske vreve. Mnogo je radio ovih dana, vreme je za kratak odmor.

Vodi me kroz Savamalu u kojoj je odrastao. Voli ovaj kraj, mada ga ulica kojom hodamo vraća pred bandu dečaka koji su ga jurili sa metalnim palicama i lancima. Ulazimo u kafe u prizemlju neuglednog hotela. Nema mnogo ljudi, kaže da mu je uvek prijatno kada tu sedi. Oseća se bezbedno.

Međutim, nije uvek bilo tako, banda dečaka dugo je pravila nered od njegovog detinjstva. Govorili su pogrdno o njemu i hteli su da ga tuku, nazivali ga pederom zato što se družio sa devojčicama. Više su znali o Markovoj seksualnosti od njega – on toga još nije ni bio svestan.

– Stvarno ne znam koga dok ide u vrtić mama i tata pitaju: “Jel’ imaš dečka ili devojku”? Uvek će dečaka da pitaju da li ima devojku, a devojčicu da li ima dečka. Heteroseksualnost se apsolutno podrazumeva. Ako neko iskazuje bilo koji drugi model ponašanja roditelji će, pre svega zbog sopstvenog nepoznavanja i straha, da gledaju da potisnu to na neki način. To znači da stvarno nisam imao nikakvu šansu da mi padne na pamet da ono što sam smatrao zaljubljenošću u devojčice sa 13 ili 15 godina, zapravo nije bila zaljubljenost. Potpuno sam pogrešno prepoznavao to osećanje. Hteo sam da budem kao drugi, ali mi nikako nije polazilo za rukom.

Sa druge strane mu se dopadala različitost među đacima njegove škole. Kaže da je bilo najviše dece iz jako siromašnih porodica. Bilo je i mnogo Roma, Albanaca, Bošnjaka. Kaže da su ga kao osobu obogatili čak i ljudi koji su seksom zarađivali na ulicama oko škole. Ipak, dečaci su jurili da biju svakoga ko je bio drugačiji.

– Oni su bili neka banda, bukvalno, čak su jurili i transvestite, tukli ih (nabraja imena)… Sve transvestite koji su tada radili prekoputa škole, i danju i noću. Čak i to što je tu bila štajga, iskreno, za mene je potpuno predivno. Imate transvestite, žene koje su tu radile i makroe. Mislim dobro, grozomora je to od života u svakom slučaju, ali ne vidim zašto bismo cenzurisali stvarnost. Meni je bilo potpuno fenomenalno da to poznajem, obogatilo me je kao osobu. Da upoznam život tih žena i trans muškaraca ili trans žena koje su tu radile.


Ali, nisu svi bili tako oduševljeni.

– Oni (banda dečaka) su ih jurili, bili su tako agresivni, bili su ludi… Imali smo i okršaje, kolektivno. Oni kao napadnu nas, pa se mi bijemo. Ali jedna od tema koje su se provlačile bila je to solo nasilje nada mnom, juriti mene zato što sam peder. Bilo je nekoliko tih akcija. Nisu se sa mnom suočili jer sam se sklanjao, ali jesu sa svim tim devojčicama koje su izašle da se biju sa njima. Dobro, znale su da neće da dobiju batine, ali da, ti dečaci su bukvalno dolazili sa metalnim palicama, sa lancima, ne znam ni ja kakvim sve oruđima su me jurili da me biju kao pedera. A ja nisam ni bio svestan šta sam.

Počeci prihvatanja sebe bili su veoma teški za Marka. Bio je kraj devedesetih kada se sudario sa svojom homoseksualnošću.

– Uopšte ne mogu da ti opišem u kom sam ja mraku bio.

Kaže da je nasilje te bande dečaka neuporedivo sa nasiljem koje je činio nad samim sobom.

– Zapravo, jako je smešno koliko je moguće da (svoju seksualnost) potpuno odvojiš od sebe i uopšte je ne prepoznaješ do momenta kada počneš da kapiraš da si gej. Zaista je moguće imati seksualne reakcije na pripadnike istog pola i ne prepoznavati ih, ne biti ih svestan. To je kao ogroman ružičasti slon u prostoriji, koji je sve vreme sa tobom i prati te svuda, ali ti apsolutno ne znaš da je to slon. To je stvarno bio potpuno traumatičan i težak period, nisam uopšte bio sposoban da se bilo kome otvorim.

Mnogo je godina tog mraka i crnila prošlo dok se nije otvorio prijateljici, najboljoj drugarici iz gimnazije.

– To je bilo u doba studiranja. Mislim, i ona je bila klinka, nije mogla da mi pruži više od toga da mi bude prijateljica, ali mi je to mnogo značilo. Danas u preispitivanju svega čime se bavim, stvarno mogu to da posmatram samo kao deo sebe koji je prema samom sebi bio nasilan i neprihvatajući. To potiskivanje je toliko ogromno, odakle god da potiče. Možemo da osuđujemo društvo ili da ga razumemo, ali homofobija je nešto sasvim drugo. Ono sa čime zaista treba da se suočimo jeste upravo to unutrašnje neprihvatanje, potisnuto osećanje da ne zaslužujemo sreću i ljubav.

Počeo je da shvata da je gej u vreme kada se bavio novinarstvom. Mislio je da je veoma loša osoba, da je bolestan i da treba da se leči. Stideo se sebe i samo je želeo da nestane.

– Nisam mogao to ni da izgovorim, koliko sam se loše osećao. Ali bukvalno. Ne mogu, uopšte ne mogu da ti opišem u kom sam mraku bio. Ni sa kim o tome nisam mogao da pričam, zaista sam hteo samo da nestanem ili eventualno, ako postoji neka opcija, da mi neko nešto uradi da više to ne budem.

Izučavao je duhovnost, ali je o svom “problemu” nalazio malo literature. Pokušao je sa pravoslavnim savetodavnim centrima, išao na psihoterapiju, ali doktorkino uveravanje da je normalan za njega je bio znak da ona nije. Razmišljao je i o samoubistvu.

– Uopšte ne mogu da verbalno artikulišem užas u kojem sam se nalazio od trenutka kada sam postao svestan. Prvo sam mislio da sam biseksualan, pa kao ‘ajde nekako ću, potisnuću… Nažalost, morao sam da povredim par žena da bih shvatio da to nije to, ali kao, probao sam. I mogu da razumem muškarce koji žive dvostruke živote. Ne mogu da kažem da je to divan način života, pre svega za te žene, ali što više radim na sebi, to manje bilo koga osuđujem, zaista, za bilo šta.

Do razumevanja je dug put, a na njemu bar jedna raskrsnica koja vodi – ka smrti.

– Stvarno sam mislio da je to nešto najstrašnije na svetu, najjezivije, najpogrešnije. I tada sam mislio, ne znam otkud mi to, da je voleti i da je ljubav smisao života. I mislio sam da sam upravo u tome, u ljubavi, potpuno izopačen i bolestan. Nisam znao odakle mi ta infekcija, ali sam shvatao da neće da ode. Tada sam potpuno svesno odlučio da umrem. Nisam pokušao samoubistvo, ali je postojao trenutak kad sam odlučio da ne postoji drugi način. “Neću se izlečiti”, mislio sam, “i ne postoji teoretska šansa da to prihvatim, to nije normalno, ja to ne treba da prihvatim”. Dakle – onda umreti. Onda sam seo i počeo da razmišljam kako da izvršim samoubistvo.

U to vreme Markovo radno mesto se zatvorilo i on je doneo “jednu ogromnu odluku” – da se vrati na fakultet i sa 25 godina dopusti “raznim koracima samoprihvatanja” da se dogode. Kaže da je tada uvideo i sebičnost oduzimanja života.

– Počeo sam da shvatam da ću da ostavim brojne ljude koje volim. I koji mene vole, takođe. To je zaista, ali stvarno, na mom ličnom putu bila ogromna prekretnica. Mislim da je to bio trenutak kada sam počeo da shvatam vrednost života, koliko ga volim, kao i ljude koji me okružuju. Prvo je to krenulo sa nekim autovanjima prijateljima, to su bili prvi koraci koji su bili duboko isceljujući u smislu da sam počeo da sve dublje i dublje prihvatam sebe, da se istražujem, da saznajem ko sam to ja. Tada su, mislim, već pokrenuli “Vil i Grejs” (sitkom sa gej tematikom) ili tako nešto. A onda sam shvatio da imam tehnički problem: ja sam kao, znaš, gej, okej, ali – nisam znao kako sada nekoga i da nađem. Praktično sam počeo da živim u tom smislu tek sa nekih 25 godina, i to su bili počeci.

U međuvremenu je upoznao Aleksandra, sa kojim je sada već devet i po godina u vezi. Aleksandar je prihvatio sebe.

– Dosta je stariji, ima 52 godine, za njega zna samo njegova sestra. Ima vezu, da ne kažem brak sa mnom i sebe je prihvatio, ali napraviti taj korak, coming out korak, izaći iz ormara, reći i obznaniti… To je toliko teško. Ja verovatno nisam čak ni sa sobom možda do kraja to osvestio, toliko je tih slojeva, oblandi koje taj proces čine toliko teškim. Toliko je mnogo nagomilanih emocija, strahova od neprihvatanja i odbijanja, povređivanja bliske osobe… Sa jedne strane je jako oslobađajuće za obe strane, a sa druge – jako bolan proces.

Dolazimo do problema sa svetom koji nije njegov. Svom svetu je sagradio bedeme, unutra je bezbedan i srećan – stan na Čukarici je samo njegov i Aleksandrov i u njemu su slobodni da se vole. Pitanje je, međutim, kako se ponašati pred drugima.

– Ne znam nikoga ko je na ulici potpuno otvoren. Ali što se tiče našeg neposrednog okruženja, nemam nikog u životu ko ne prihvata u potpunosti to što sam. Stvarno duboko verujem da je sve u našem životu, ali bukvalno sve, emanacija onoga što nosimo u sebi. Možemo to da nazovemo kako god hoćemo, ali ako se plašimo da li će ljudi da nas prihvate, uvek ćemo imati situacije u kojima neće. Kada zaista iselimo strah od neprihvatanja, u naš život počinju da dolaze ljudi koji nas prihvataju. Ako smo nasilni prema sebi, što najčešće jesmo, zbog internalizovane homofobije, imaćemo i nasilje spolja.

Od čoveka koji je hteo da se ubije došao je do sreće zaštićene bedemom. Pitam ga kako se oseća.

– Da. Da. U tom trenutku… da. Izvini…

Povlači se nazad na jastuke kauča kafea, stavlja prste na vrh nosa i zatvara oči. Ćuti jedan minut. Nekoliko suza mu kliznu niz obraz.

Kaže da je dobro, neće da prekinemo intervju.

– Ne, ja sam stvarno okej. I to jeste odgovor na pitanje. Stvarno u to duboko verujem i stvarno to živim. Potpuno svesno i to je istina. Nisam mogao ni da pretpostavim da je moguće biti ovoliko srećan, zaista. Ja iskreno ne mogu… Ne mogu ni da iskažem koliko sam srećan. To može da zvuči možda i malo apsurdno, mislim živim u stvarnosti takvoj kakva je, ali prosto, evo sada sam shvatio koliko tada nisam mogao da pretpostavim da je to moguće, zaista.

Problem je što se stvarnost nije promenila, iako on jeste. U svetu van sopstvenog, i dalje se ne oseća bezbedno.

– Stvarnost je i dalje ista. Okej, održano je nekoliko prajdova… Ne mogu da kažem da nema pomaka, ne samo od prvog prajda nego i od tih nekih godina kada sam prihvatao sebe. Živimo u vreme kada se po tom pitanju nešto dešava, politički i socijalno, ali smo i dalje u stvarnosti koja je izuzetno homofobična i toga sam svestan. Naravno da ne činim stvari zbog kojih ću biti nebezbedan. To znači da u Srbiji nikada neću ići pod ruku sa partnerom na ulici, dok u inostranstvu to najnormalnije radimo i to je potpuno drugi nivo života. Jako je neobičan osećaj kada možeš da šetaš ulicom i budeš potpuno slobodan. To je za mene toliko jedan neobičan osećaj (smeje se), da ja ne znam kako da ga živim, jer ovde nemam tu opciju. Prosto ne razmišljam o tome, kao što nemam ni opciju da idem bez gaća po ulici. Pa valjda se i nudisti kad odu u nudistički kamp i hodaju gologuzi osećaju oslobođeno. E, tako se i ja osećam, kao nudista, kad odem, na primer, u Nemačku i onda tamo hodam normalno i niko me ne gleda kao, ne znam, vanzemaljca, nego nas ljudi ni ne konstatuju uopšte. I onda se nas dvojica vodamo za ruke i slično. Potpuno predivan osećaj.

Veruje da svi u Srbiji imamo povišenu svest o tome gde se nalazimo i kako u kojoj situaciji moramo da se ponašamo, ali da je to za gej osobe mnogo ozbiljniji problem.

– Lično se uopšte ne izjašnjavam kao muškarac. Nemam potrebu da se oblačim kao žena, ali za mene je to i političko pitanje i ja se izjašnjavam kao queer. Ili kao peder, jer tako prkosim onima koji žele tom rečju da me uvrede i govorim im: ”Ne, ja tu reč koristim (u značenju) kakvo jeste. Ja sam super i peder sam i ko te jebe”. Ako je neko butch lezbejka, dakle muškobanjasta lezbejka, ili feminiziran muškarac, ili bilo šta što se ne uklapa u hetero norme, jako lako može da doživi nasilje. Imam tu sreću da ljudima izgledam ili kao stranac ili Vojvođanin. Znam da zvuči smešno, ali me često pitaju jesam li Vojvođanin. Jako malo ih kapira da sam gej, uglavnom izgledam dosta uklopljeno, ‘ajde tako da kažem. Međutim, potpuno sam siguran da svaka gej osoba razmišlja koliko će gej da se obuče na ulici, koliko će gej da se ponaša, koliko će gej da bude sa partnerom u javnosti i tako dalje. Živimo u društvu koje je opresivno, koliko god bili ili ne bili srećni. To što sam beskonačno srećan zaslužio sam sâm, radeći na sebi. Živimo život kao da smo u Kaliforniji, samo, eto, ipak nismo, nego smo u Srbiji koja ipak malo više liči na Rusiju.

“Kalifornija” je i stan na Čukarici, u kom on i Aleksandar žive. Aleksandar ne sve vreme, ali to je njihov dom, njihova četiri zida, četiri bedema. Od duboke nesreće i neprihvatanja prošlo je 13 godina. Stvorio je sebi svet od ljudi koji ga vole i koje voli, a bavi se i poslom kojim može da pomogne svima.

U šolji je ostalo malo čaja kada se na Markovom, inače nasmejanom licu, pojavila zabrinutost. Kaže da je shvatio da opet mora da beži. Ljut je jer živi u homofobičnom društvu, smeta mu što van svoja četiri zida mora da se “uklopi” u njega, da uvek pazi kako se oblači i ponaša na javnim mestima. Još veći problem je odbrana bedema. Naime, nedavno su bedemi dobili prozore.

– Mi čak ni u ta četiri zida nismo bezbedni. Poslednjih godina živim u tom jednom stanu, ali prekoputa se gradi druga zgrada, veoma blizu. Uskoro će biti završena i useliće se ljudi. I ja sad odjednom kapiram da nemam zavese i da neko iz te zgrade, uključujući i majstore koji rade, doduše uveče kada kroz naše staklo može da se vidi svetlo, može da nas vidi. Kako se ti ljudi sada useljavaju, shvatam da moram da imam spuštene roletne da bih bio slobodan da samo zagrlim svog partnera kada dođe sa posla. Ili da se spontano poljubimo, ili da imamo seks. Znači ni u četiri zida nismo bezbedni. Opet može da se desi neka luda budala koja će da nas vidi, možda da nas vitla po ulicama, da nas sačekuje po ćoškovima, može da smisli šta god hoće. Ta mogućnost jednostavno postoji. Naravno, i u najcivilizovanijim zemljama postoje budale, ali postoje i zakoni, postoji policija. Imaš mnogo viši stepen sigurnosti.

Ne može da shvati ni da Srpska pravoslavna crkva otvoreno poziva na nasilje nad LGBTI osobama.

– Ako oni neposredno pred prajd izdaju saopštenje o tome kako je to nenormalno, satanski i slično, šta je to drugo nego upravo pozivanje (na nasilje). Nisu izdali saopštenje: ”E, ljudi, mi smo hrišćani, treba da volimo sve. Okej, eto, nemojte da budete pederi ako ste hrišćani, mi ne smatramo da je to najnormalnije, ali nemojte baš ni da ih bijete. To nije hrišćanski”. Kada je neki, ovaj ili prošli patrijarh, rekao: “Nemojte da bijete pedere”?

Kada sve sumira, Markov svet izgleda ovako:

– Za ovih 15 godina koliko ja živim sebe, jako je malo stvarnih koraka napravljeno ka tome da budemo bezbednije društvo, bez obzira na održavanje prajda, pravljenje nekih zakona o kojima niko ne vodi računa i niko ih ne poštuje. Ja se ne prikrivam u stvarnosti koju sam stvorio da bude potpuno bezbedna, ali tamo, u nekoj drugoj stvarnosti koja je za mene nepoznata i neizvesna, a to je bilo koja ulica i bilo koji čovek, moram da budem veoma oprezan. Stvarno mislim da nismo ni svesni koliko su svakome iz naše populacije te antene stalno uključene.

Povezana istraživanja

Autor:

Ostavi komentar

avatar
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
0 Comment authors
Ena Maxinovich Recent comment authors
  Prati  
najnoviji najstariji sa najviše glasova
Obavesti me o
Ena Maxinovich
Guest
Ena Maxinovich

Marko, hvala na ovom tekstu, hvala na uloženim emocijama, iskrenosti i hrabrosti!
Znam da smo, nažalost, retki mi heteroseksualci koji na pravi način možemo i umemo da doživimo, osetimo i razumemo ovu tvoju ispovest i da neće biti mnogo onih koji će svoje ograničene homofobične stavove zahvaljujući ovome promeniti, ali se iskreno nadam da će svakoj osobi koja prolazi slično onome što si ti prošao značiti i olakšati ceo proces prihvatanja i voljenja sebe.
A ti definitivno imaš razloga i da voliš i da poštuješ i da budeš ponosan na sebe!

Tagovi

Povezano

Send this to a friend