28 Jul 2011, 13:36

Komentari (37)

Masovna streljanja 1944-45: Oznine „Knjige streljanih”

Komisija do sada popisala 25.000 ljudi streljanih u Srbiji, procenjuje se da će ih biti „više desetina hiljada”. Samo u Vojvodini se broj streljanih civila, uglavnom Nemaca i Mađara, procenjuje na 45.000

Piše: Vuk Z. Cvijić

 

Skoro svaki zaseok u Srbiji ima stratište u kojem su zakopani uglavnom civili, žrtve komunističkog režima, ubijene bez suđenja, čije se kažnjavanje i danas nastavlja, jer još nemaju pravo na sahranu. Ovo tužno poglavlje istorije Srbije počelo je septembra 1944, a tek 65 godina kasnije država je smogla snage da, dosta stidljivo, uspostavi „Državnu komisiju za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle 12. septembra 1944. godine” čiji je zadatak da utvrdi tačan broj žrtava i popiše ove grobnice.

Komisiju je Vlada Srbije osnovala 9. jula 2009, a tek 29. aprila 2010. godine, Vlada je donela odluku o skidanju oznake poverljivosti sa spiskova osoba streljanih bez suđenja. Nakon tog datuma, članovi Komisije su dobili priliku da pretražuju arhive, pa su tako u arhivi BIA pronašli naredbu 1253 od 18. maja 1945. kojom tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova Demokartske federativne Jugoslavije propisuje da lokacije svih grobnica „narodnih neprijatelja” postanu tajna.

Prema dokumetima do kojih je došla Komisija streljnja su bila planska, po direktivama i odlukama tadašnjeg vojnog i partijskog vrha uz postojanje detaljnih spiskova političkih i klasnih neprijatelja koje treba likvidirati. Mnogi od tih spiskova streljanih su i pronađeni. Razlozi zbog kojih su partizanske jedinice, kako je Komisija utvrdila, bez suđenja streljale ljude i bacale tela u neobeležene grobnice uglavnom su bili ideološki. Međutim, kako pokazuje istorijska građa, koju su koristili i članovi Komisije žrtve su bile i oni za čiju su se imovinu interesovali tadašnji vojni i komunistički čelnici, čak i oni koji su nosili ista imena kao “narodni neprijatelji”, pa su ubijeni zbog zamene identiteta. Tako je, na primer, nastradao Radislav Radić rođen 1921. u selu Donja Mutnica, koji se zvao isto kao predsednik lokalnog ravnogorskog odbora. Iako su pripadnici Ozne (Odeljenja za zaštitu naroda) utvrdili da su Radića streljali greškom, samo su dopisali u spisak ubijenih, do koga je došla Komisija: “I on je bio neprijatelj današnjice”, što je bila formulacija za sve osobe streljane zbog zamene identiteta.

Među žrtvama su, kako se vidi u otkrivenim spiskovima, bila i deca uz čija je imena upisivano da su bili pripadnici pokreta neistomišljenika, kao na primer “D.M.”, što je značilo da su pripadnici, simpatizeri, ili najčešće samo članovi šire porodice pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, čiji je komandant bio đeneral Dragoljub Draža Mihailović. Među streljanima je bilo i mnogo žena uz čija je imena najčešće upisivano “špijunka”, “jatak” i “prostitutka”. Dokazi da su nekada motivi za ubijanje bili bezočno koristoljublje nalaze se u spiskovima žrtava, pored čijih je imena tačno navedena i njihova imovina, koja je kasnije, kako su utvrdili zakonski naslednici žrtava prešla u ruke tadašnjih moćnika.

 

Prokuplje: Jedan od spiskova streljanih

Pronađene su i “Knjige streljanih”, koje je pod tim imenom Ozna vodila, a u kojima su imena ljudi iz pojedinih tadašnjih okruga Srbije ubijenih bez da je protiv njh poveden bilo kakav sudski postupak.

Članovi Komisije su arhivu Vojno bezbednosne agencije, među Ozninim dokumentima, našli i izveštaje partizanske 47 divizije stacionirane u Ćupriji od 15. novembra 1944. U tom izveštaju se navodi:

“Da bi ispunili zadatke postavljene od našeg naroda i naše Partije, moramo svojski prionuti na rad i postati majstori svoga posla. Jedan od najglavnijih zadataka uopšte, danas je uništenje domaće reakcije – izdajnika – njihovo istrebljenje iz samog korena i davanje vlasti narodu. Da bi uspeli u ovome, moramo pre svega podići i učvrstiti organizaciju – Oznu… Primetio sam i dostavljeno mi je da se streljanje ne vrši kako treba, odnosno, da se ne vrše konspirativno”.

Sačuvan je i izveštaj iz jula 1945. hrvtske brigade KNOJ, koji je prosleđen Ozni, a koji su objavili hrvatski istoričari, u kojem se navodi: “…Imade primera da se prelazi i u drugu krajnost. Najvećma su to borci iz Petrinjskog bataljona Prve brigade, sadistički zlostavljaju bandite koje odvode na streljanje. To im je prešlo u strast tako da više nisu u pitanju sami banditi i možebitne politički neugodne posljedice, nego je u pitanju moralna egzistencija dotičnih boraca i rukovodioca”.

U izveštajima Komisije, nalaze se i svedočenja više članova porodica streljanih da su im predstvanici Ozne i partijskih vlasti prenosili dezinformacije o sudbinama njihovih srodnika. O tome su izjave dali Dušanka Šterić, Dobrivoje Tomić i Višeslav Kostić, članovi porodica žrtava. Prema njihovim rečima predstvnici Ozne i KP su im govorili: “Otišao u Rusiju”, “Javio se iz Vorošilova”, “Nalazi se u Borskom rudniku”, “Javio se iz Trsta”, “u logoru je u Sibiru”…

„Ugledni građani Vlasotinca, koji nisu pripadali ni jednoj zaraćenoj strani potpisali su apel da se prekine brtoubilački rat i odmazda i uputila ga komandi NOB. Kada su partizani ušli u grad, streljali su sve potpisnike apela”, kaže za CINS istoričar dr Srđan Cvetković, sekretar Komisije.

Članovi Komisije su otkrili spiskove iz vremena ubijanja 1944. i 1945, koje su, kako se iz njih vidi, najčešće rukom pisali pripadnici Narodno oslobodilačkih odbora i slali ih sa terena u više komande.

„To su spiskovi i podaci o „narodnim neprijateljima” po srezovima. Ti podaci su 1948. i 1949. sistematizovani, prekucani i urednije zavedeni. Sređenost dokumenata zavisi od onih koji su unosili podatke. Ovo naknadno sređivanje dokumentacije, kako sumnjamo, rađeno je zbog rezolucije Informbiroa, kada je vrh vlasti smatrao da moraju ponovo da se popišu svi “neprijatelji”, navodi istoričar Cvetković.

 

Vlada Srbije želi pomirenje

 

Koordinator Vlade Srbije za odnose s javnošću i državni sekretar Ministarstva pravde, Slobodan Homen, objašnjava za CINS stav Vlade i kaže da je suština rada Komisije za tajne grobnice istinsko pomirenje u srpskom narodu, kao i priznanje činjenice, da je vođen bratoubilački rat.

„Nakon više od 60 godina Vlada Srbije nema interes da se bavi utvrđivanjem krivične odgovornosti, već objavljivanjem konkretnih podataka, koji će pomoći da se jednom zauvek utvrde pouzdane činjenice i stavi tačka na građanski rat. Ovo je preduslov ne samo za pomirenje u našem narodu nego i za EU integracije. Suočavanje sa prošlošću, koliko god ona teška bila, neophodan je uslov, koji su ispunile sve članice EU”, kaže Homen.

 

Ekshumacija 14. jula: „Na kraju prvog dana“

Komisija je u dosadašnjem radu, prema rečima istoričara Cvetkovića, na osnovu prijava građana i iskaza svedoka evidentirala više od 200 masovnih grobnica širom Srbije, a do sada su ispitane i snimljene 23 lokacije. Od više desetina hiljada žrtava, do sada je popisano 25.000 streljanih ljudi. Svi popisani su prema rečima Cvetkovića streljani bez suđenja.


Članovi Komisije su osim toga utvrdili da su masovna streljanja bez suđenja bila osmišljena u komandi NOVJ (Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije) i da su izdavana precizna naređenja da se ona izvrše. U dokumentima iz tog vremena navodi se koje su jedinice neposredni izvršioci likvidacija i najčešće je u pitanju Ozna, a ponegde i Korpus narodne odbrane Jugoslavije. KNOJ je bio pozadinska jedinica formirana 15. avgusta 1944. baš za obračune sa „narodnim neprijateljima”. Istoričar Cvetković kaže da su do sada pronašli izveštaje jedinica koje su obavljale egzekuciju, iz kojih se vidi da su dobijali naređenja za masovna streljanja, odnosno da to nisu radile „na svoju ruku”.

„To su izveštaji koji su od nižih komandi išli ka višim i u kojima se potvrđuje postojanje naređenja za masovna streljanja, koje je izdala tadašnja vrhovna vlast. Kao što je poznato, Josip Broz – Tito bio je apsolutni vladar i suštinski i formalno i to nije moglo bez njegove naredbe”, kaže istoričar Cvetković. 

 

Slovenija i Hrvatska: Broz naredbovac zločina

 

Broz je istovremeno bio predsednik države, šef ministarstva odbrane, predsednik vlade, vrhovni komandant i predsednik Komunističke partije Jugoslavije. Do zaključka da je on glavni naredbodavac osim članova srpske Komisije, još ranije su došli pripadnici sličnih komisija u Sloveniji i Hrvatskoj.

U knjizi “Novi prilozi za biografiju druga Tita” izdatoj 1983. godine, autor Vladimir Dedijer, nekadašnji član Centralnog komiteta Saveza komunista navodi da su masovna streljanja potrajala sve dok Broz u jesen 1945. na jednom sastanku Centralnog komiteta nije rekao: „Dosta više sa tim streljanjima, smrtna kazna više nema nikakvog efekta!”

Istoričar Slobodan Marković, predsednik Komisije, kaže da je jasno odakle su naređenja išla i bez bilo kakvih dokumenata, ako se samo pogledaju izdanja “Politike” od oktobra, novembra i decembra 1944.

„Na primer, 28. oktobra 1944. generali Koča Popović i Peko Dapčević izjavili su da pravda uključuje osvetu. Ne treba mnogo domišljatosti da se zaključi šta ta osveta znači u jednopartijiskom sistemu. Iz objavljenih tekstova jasno je da je KPJ htela svakom neistomišljeniku da utera strah u kosti. Isključeno je da je sve to moglo da prođe bez odobrenja Broza. Komisija se ne bavi NOB-om i partizanima, nego Oznom koja je delovala van ustavnih i zakonskih okvira, a odgovarala je Brozu. Njeni pripadnici su imali dozvolu da ubiju i uhapse koga hoće”, objašnjava istoričar Marković.


Leka Ranković glavni operativac

 

Naređenja za streljanje u svim republikama i pokrajnama išla su preko tadašnjeg šefa Ozne Aleksandra Rankovića – Leke, koji je bio istovremeno član vrhovnog štaba NOVJ i sekretar Centralnog komiteta KP, kao i njegovog zamenika Svetislava Stefanovića – Ćeće. U Hrvatskoj je otkrivena Rankovićeva depeša koja potvrđuje nameru najvišeg rukovodstva NOB da se masovno streljaju svi „narodni neprijatelji”.

„Vaš rad u Zagrebu je nezadovoljavajući. Za 10 dana u oslobođenom Zagrebu streljano je samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost u čišćenju Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od našh naređenja, jer smo rekli da radite brzo i energično i da sve svršite u prvim danima”, navodi se u depeši.

„Prema rečima istoričara Cvetkovića, Ozna je od osnivanja, 13. maja 1944. u Drvaru (Ozna za Srbiju formirana je u junu 1944. na Visu), ustrojena kao politička policija, organizovana po sovjetskom modelu, vođena iz jednog centra za celu Jugoslaviju, a njeni pripadnici su bili na obuci u sovjetskom NKVD.”

„Organi nove službe bezbednosti postavljani su paralelno sa osvajanjem teritorija. Posle uspostavljanja mreže ove službe pristupilo se likividacijama političkih protivnika, „narodnih neprijatelja” i stvaranju mreže poverenika, koja je uspostavila sveobuhvatnu kontrolu nad stanovništvom. Streljanja su obavljana uglavnom konspirativno, po unapred dobro smišljenom planu. Žrtve su bile zatvarane na kratko, ili nekoliko sedmica, gde su bile izložene strahovitim mučenjima. Posle toga su, u grupama od 15 do 30 ljudi, uglavnom noću, u donjem vešu i vezane žicom, izvođene na obode mesta na streljanja”, objašnjava Cvetković.


Šefovi Ozne revnosno izvršavali naređenja

 

Naređenja za streljanje “narodnih neprijatelja” su se dalje prenosila po strukturama Ozne. Za Srbiju je šef Ozne bio Slobodan Penezić – Krcun, a ona se dalje granala na četiri odseka. Šef Prvog odseka je bio Mile Milatović, drugog Radovan Grković, trećeg Slobodan Krstić – Učo i četvrtog Svetolik Lazarević. Naređenja su nadalje išla preko lokalnih komandanta okruga od kojih je najvažniji bio Beograd, na šta ukazuje činjenica da je prvi beogradski šef Ozne bio sam Slobodan Penezić, koji je istovremeno bio i šef Ozne za Srbiju. On za svog naslednika u Beogradu imenuje Miloša Minića, koji je kasnije postao državni tužilac, pa onda dolazi Veljko Mićunović, koji je ubrzo otišao za šefa crnogorske Ozne. Njega je septembra 1945. nasledio Jovo Kapičić (90), koji se nedavno javno hvalio kako je ubijao ljude:

„Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće… To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete… Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata ubio... Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović”, rekao je Kapičić za dnevni list “Blic” 17. septembra 2009. U istoj izjavi Kapičić je spomenuo i ubijanje nemačkih zarobljenika, zbog čega je Ambasada Nemačke tražila proveru tih navoda, kako je za CINS rekao jedan srpski zvničnik koji nije želeo da ga imenujemo.

 

Svilajnac: Spisak streljanih 1944. godine

U prvom naletu neselektivna ubijanja

 

Prema raspoloživim dokumentima i brojnim svedočenjima, do kojih je došla Komisija jasno je da su u prvom naletu, po ulasku partizanskih jedinica u Beograd, ubijanja bila masovna i potpuno neselektivna. Istoričar Cvetković navodi na primer, streljanje beogradskih vatrogasaca na Kalemegdanu, kao i da svaki od tadašnjih 16 beogradskih kvartova ima svoje tajno groblje. O stradanju Beograđana svedoči knjiga “Vreme razlaza” objavljena 1988. koju je napisao nekadašnji major Ozne Milan Trešnjić.

„Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije… Mnogi od njih bili su iskreni rodoljubi i umirali su uz reči: “Živeli oslobodioci Beograda”, “Živela oslobodilačka vojska”, kao na primer, intelektualac i građanski političar Milan Komadin”, piše major Ozne.

On u knjizi objašnjava tadašnje raspoloženje pripadnika Ozne, prema Beogradu i Beograđanima, kroz svoj sopstveni primer.

„Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima leći i prespavati”, navodi Trešnjić u svojoj knjizi. U mnogim oduzetim vilama i kućama i danas, 67 godina kasnije, žive naslednici funkcionera socijalističke Jugoslavije kojima su dodeljene.

 

I dalje ima svedoka zločina

 

S druge strane, postoje brojna svedočenja onih koji su preživeli strahote ideološkog terora. Jedan od njih, Dobrivoje Tomić, sin industrijalca iz Boljevca, Dušana Tomića i član komisije ispred porodica žrtava, svedoči za CINS kako mu je taj februarski dan 1944. kada mu je ubijen otac ostao urezan u pamćenje.

„Imao sam 14 godina i došao sam s majkom do brda Kraljevica, tadašnjeg predgrađa Zaječara. Videli smo stražare, Oznaše, koji su postavili žicu i terali narod koji je došao po tela najbližih. Oznaši su sve tukli i vikali: “Gubi se odavde, marvo četnička”! Jedan stražar je viknuo: “Pazi, tamo kučići razvlače”! Video sam ruku kako viri iz zemlje i pse oko nje. Onda sam zapazio da na više mesta iz zemlje vire delovi ljudskih tela. Jedna stara seljanka udarila je oficira pesnicom u rame. Ljudi su uspeli da je sklone, a on je rekao: “U jami ima još mesta”, pa su uperili puške u nas. Sklonili smo se”, priča Tomić i dodaje da mu je otac, koji nije pripadao ni jednoj strani, ubijen da bi se lokalni šef KP uselio u njihovu kuću.

Profesor Dimitrije Đorđević sa odseka za istoriju Kalifornijiskog univerziteta SantaBarbara, koji je u toku rata bio zatočen u nacističkom logoru Mathauzen, opisuje u svojoj knjizi „Ožiljci i opomene” strahote u zatvorima u Srbiji, nakon što su ga uhapsili Oznaši u jesen 1945.

„Da bih sebi omogućio predah od isleđivanja izazvao sam sebi upalu pluća, tako što sam prilikom jutarnjeg umivanja stajao go i bos… Napolju je već dobro napadao sneg. Dobio sam temperaturu i odbio da idem na saslušanje… I bolesnog su me priveli na salušanje”, navodi profesor Đorđević.

On piše da su neke ćelije bile toliko pune da nije mogao da sedne na pod, već samo da čuči sa ostalima. Na primer, u Beogradu krajem 1945, u Deligradskoj ulici broj 40, bilo je oko 800 zatvorenika smeštenih u nekadašnji zavod za gluvoneme, i to u vreme kada je Ranković javno tvrdio da u Jugoslaviji ima ukupno 800 političkih zatvorenika. O prepunim zatvorima postoje brojna svedočenja, a bilo je mnogo primera da su preživeli iz nacističkih logora prebacivani u komunističke.

Profesor Đorđević u knjizi opisuje kako je njegova porodica bila izložena odmazdi nacističke policije i Ozne, jer su posle njega hapsili i njegovog oca.

„Prvi put 1942, kada ga je hapsio Gestapo, drugi put 1946, kada ga je hapsila Ozna. U oba slučaja primenjena je kolektivna odgovornost. Dva totalitarna režima su se u tome takmičila”, navodi u knjizi ovaj poznati srpski istoričar iz SAD.


Teško do posmrtnih ostataka žrtava


U Srbiji čak ni za ubistva zbog zamene identiteta, prilikom masovnih streljanja, do sada niko nije odgovarao, iako su uredno zabeležena u pronađenim dokumentima Ozne. Sa takvim odnosom prema žrtvama i skrivanjem njihove sudbine i grobnica nastavilo se čak i devedesetih godina prošlog veka, kada su ideološke stege formalno bile uklonjene. Porodice žrtava bile su prinuđene da same traže kosti svojih najbližih, što potvrđuje slučaj porodice Veselinović iz Beograda.

Mihajlo Ve­se­li­no­vić, pred­u­zi­mač i vla­snik fa­bri­ke pe­ći iz u uli­ce Fran­še D’Pe­rea 66 uhapšen je sa još nekoliko ljudi sa Senjaka četiri dana po ulasku partizanskih jedinica u Beograd, 24. oktobra 1944. Stre­ljani su u bli­zi­ni ma­na­sti­ra Va­ve­de­nje 8. no­vem­bra 1944, a organizator egzekucije je bio senjački šef Ozne Ba­ta Ži­van­če­vić. Ćerka ubijenog preduzimača Mi­li­ca Ve­se­li­no­vić, bu­du­ći da je pre­ko jed­nog od pre­ži­ve­lih zaroblje­nih Ita­li­ja­na ko­ji su za­tr­pa­va­li ra­ke, ima­la sa­zna­nja o me­stu gde je stre­ljan njen otac, od­lu­či­la je pr­vi put da 1994. ot­ko­pa i sa­hra­ni njegove posmrtne ostat­ke. Akciju je br­zo ob­u­sta­vi­la po­li­ci­ja. U me­đu­vre­me­nu, gra­de­ći ka­fa­nu po­red sta­di­o­na “Grafičara”, rad­ni­ci su na­iš­li na ko­sti ovih stre­lja­nih ljudi, pa su do­bi­li za­da­tak da ih premeste du­blje u šu­mu.

Tek posle demokratskih promena 5. oktobra 2000. uz direktnu pomoć premijera Zorana Đinđića, Milica Veselinović je uspela da otkopa posmrtne ostatke oca, tako što je prvo na­go­vo­rila rad­ni­ke da pro­go­vo­re o me­stu gde su ko­sti prebačene. Ob­duk­ci­jom je u­tvr­đe­no da su is­ko­pa­ni po­smrt­ni osta­ci Miodraga Ve­se­li­no­vi­ća, Slavka Po­pa­di­ća, Milorada Iva­ni­ća, Mileta Pe­trovića i Borislava Paraće. U por­ti ma­na­sti­ra Va­ve­de­nje po­dig­nut je i spo­me­nik, ko­ji je osveš­tan kao pr­vi spo­me­nik žrtvama komunističkih vlasti u Srbiji.

U Tužilaštvu za ratne zločine saopštili su da vode pretkrivične postupke za streljanja u Zaječaru, kod manastira Vavedenje u Beogradu, kao i povodom izjave Kapičića, ali još nema rezultata.

 

Uništavanje i krađa dokumenata


Prema rečima istoričara Cvetkovića veliki problem za Komisiju je što se u dokumentima ne navodi gde se nalaze grobnice, ni primarne, ni sekundarne, već postoje samo naredbe da se lokacije čuvaju u strogoj tajnosti.

„Za mesta grobnica smo morali da se oslanjamo na svedoke. Samo u jednom slučaju, za leskovački okrug, je navedeno mesto Slavnik, ali nema mape i precizno ucrtane lokacije. Teško je doći do neposrednih svedoka, a takvi su najdragoceniji. Među svedocima je najviše rođaka i potomaka žrtava. Najmlađi neposredni svedok rođen je 1928. i što više vremena prolazi biće sve manje neposrednih svedoka”, kaže istoričar Cvetković. On dodaje da, na žalost, među svedocima ima jako malo onih koji su učestvovali i pomagali u zločinima. Novinar CINS-a je takođe pokušao da razgovara sa penzionisanim pripadnicima Ozne. Bez uspeha.

Pred Komisijom se pojavio još jedan problem, a to je prema rečima njenog predsednika Slobodana Markovića, uništavanje istorijske građe.

„Znamo da je deo građe uništen nakon brionskog plenuma, između 1966. i 1968. godine, kada je smenjen Ranković. Tada su komisijski uništena dokumenta. Nešto je nestalo devedesetih godina, kada su dokumenta završavala u privatnim rukama. Tek na kraju istraživanja ćemo proceniti koji deo građe je na raspolaganju, a koji nije”, kaže istoričar Marković.

 

Prve ekshumacije

 

Zaječar: Dokument o licima u zatvoru OZNe, februar 1945.

.Upornost ljudi čiji su najbliži svirepo ubijeni, kao Dobrivoja Tomića, pomogla je Komisiji da otkrije masovne grobnice. Prva probna ekshumacija koju su izvršili saradnici Komisije, u okolini Zaječara u potoku Zmijanac, potvrdila je da se tamo nalaze posmrtni ostaci ljudi. Prema spiskovima, na lokaciji su tela 44 žrtve. Komisija je još 9. septembra 2010. podnela zahtev za ekshumaciju Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru. Po tom zahtevu, kako se konstatuje u izveštaju Komisije, nije postupljeno “iz neobjašnjivih razloga” sve do 14. jula 2011. Tada je u Srbiji počela prva zvanična ekshumacija žrtva koje su ubile partizanske jedinice.


Prema izveštaju Komisije, u koji je CINS imao uvid, forenzičari su do sada kompletirali 27 skeleta i sa svakog je uzet DNK uzorak. Rad na ovoj grobnici biće nastavljen tokom avgusta, kako se navodi u izveštaju, jer i forenzičari idu na godišnji odmor.

Druga probna ekshumacija, koja je potvrdila postojanje stratišta obavljena je u Guvništu kod Jastrepca, u opštini Vlasotince. Prema pisanim podacima tamo se nalaze posmrtni ostaci 60 osoba koje su po ulasku partizanskih jedinica, oktobra 1945, izvedene iz bolnice u Vlasotincu i ubijene. Žrtve su bili ranjeni pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, bolesni civili koji su se zatekli u bolnici i bolničko osoblje.


Konačni podaci za četiri okruga

 

U dosadašnjem radu Komisija je za smederevski, timočki, jablanički i moravički okrug na osnovu arhiva vojske, BIA i terenskog istraživanja koje podrzumeva pronalaženje živih svedoka, pronašla precizne podatke o broju ubijenih, koji su prema rečima Cvetkovića „skoro konačni”.

Tako je u Timočkom okrugu, gde je rađena i probna ekshumacija u potoku Zmijanac kod Zaječara, utvrđeno da je streljano 714 ljudi, kod osam grobnica i da je 123 nestalo, što je ukupno 837 ljudi. Po gradovima, broj ubijenih je ovakav: Zaječar 363, Kanjaževac 215, Soko Banja 60 i Boljevac 76 .

„To su žrtve čiji je identitet utvrđen, pa broj od 837 ubijenih ljudi predstavlja najmanji mogući i tako je za sva četri okruga”, navodi istoričar Cvetković.

Za Jablanički okrug, gde je rađena probna ekshumacija u opštini Vlasotince, popisano je ukupno 734 streljanih kod pet jama i 133 nestalih, što su ukupno najmanje 867 žrtve.

Za smederevski okrug postoje podaci za šest grobnica i da je streljano 465 ljudi, a za još 310 osoba se pretpostavlja da su streljane, ali za njih nema potpune dokumentacije.

„Prema podacima tih 310 ljudi je odvedeno u BiH i tamo streljano, ali odatle još nismo dobili dokumentaciju”, kaže istoričar Cvetković. Prema nalazu Komisije za ovaj okrug, tako je u Smederevu ukupno bilo 269 žrtava (245 ubijenih i 24 nestala), a u Velikoj Plani 204 (116 ubijenih i 88 nestalih). U Moravičkom okrugu partizanske jedinice streljale su 1.431 osobu.

Komisija je utvrdila i koliko je ljudi streljano po gradovima i mestima za Moravički okrug. Tako na primer, u Čačku ukupno 847 žrtava (770 stradalih i 77 nestalih), Gornjem Milanovcu 459 (312 i 147), Lučanima 350 (244 i 106) i Ivanjici 128 (105 i 23). Najveće potencijalne lokacije masovnih grobnica su u Čačku kraj Morave i stadiona Borca, Gornjem Milanovcu kod Gradskog groblja, Guči na obali Belice i Ivanjici kod Varoškog groblja.

 

Najmasovnije grobnice u Vojvodini


Cvetković navodi da u Srbiji nema velikih grobnica kao u Sloveniji i najmasovnije, sa više stotina žrtava, kako se pretpostavlja, nalaze se u Vojvodini. Komisija je koristila i podatke Anketnog odbora Skupštine Vojvodine formiranog 2003, koji je tokom svog rada popisao oko 27.000 stradalih i nestalih od septembra 1944. do 1948, a procene su da je u tom periodu u Vojvodini ubijeno oko 45.000 ljudi. Neki članovi tog Odbora su se sada priključili Komisiji. Prema podacima do kojih je došla Komisija, kao i Anketni odbor, na području Vojvodine masovno su ubijani i pripadnici nemačke i mađarske nacionalne manjine. Nekada su žrtve bile čitave porodice, a streljanja su vršile i sovjetske jedinice.

O zločinima nad nemačkim civilima svedoči i Vladimir Dedijer u svojoj knjizi, gde navodi pismo Broza upućeno Peku Dapčeviću 16. oktobra 1944:

„Pošalji mi hitno preko Bele Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika”, navodi se u pismu.

Istoričar Cvetković navodi da će se Komisija sledeće godine baviti lokacijama u Vojvodini, koje su do sada bile zapostavljene. Prema tom nepotpunom popisu Anketnog odbora, u Vojvodini je posle 12. septembra 1944. ubijeno oko 26.000 nemačkih civila, takozvanih Folksdojčera i oko 6.000 mađarskih civila. Većina popisanih su bili žene, deca i starci. Članovi tog odbora pretpostavljaju i da je ubijeno i oko 15.000 ratnih zarobljenika. Nekima od ratnih zarobljenika je suđeno, dok su ostali ubijeni bez presude. Sadašnja komisija će pokušati da utvrdi i tačan broj ubijenih ratnih zarobljenika Nemaca i Mađara. Problem je što u dokumentima, prema rečima Cvetkovića, članovi Komisije nisu našli popis ubijenih ratnih zarobljenika. Pronađen je, međutim, dokument Ozne u kojem se navodi da je u Vojvodini u logorima bilo 105.740 Nemaca, od čega muškaraca 30.745, žena 54.099 i dece 20.896.


EU od Srbije zahteva istragu


Državni sekretar Slobodan Homen, kaže za CINS da su inicijative za utvrđivanje istine o ubijenima i konfiskovanju imovine stizale iz više zemalja EU, posebno iz Nemačke, Mađarske, pa i Bugarske.

„Predsednik Mađarske je zvanično uputio zahtev Srbiji da se Komisija bavi stradanjem nacionalnih manjina za vreme Drugog svetskog rata”, kaže Homen.

Članovi Komisije ne žele da govore o ukupnom broju streljanih u Srbiji. Istoričar Cvetković ističe da oni neće da licitiraju brojem žrtava, već žele da utvrde tačan broj, ali da za sada može da se kaže da je u pitnju više desetina hiljada.

Neke procene iz srpske emigracije su dostizale i više od 200.000 ljudi streljanih samo u Srbiji, a streljanja su se odvijala u svim bivšim republikama SFRJ. S druge strane, pripadnci NOVJ i njihova sadašnja udruženja i dalje negiraju da je bilo masovnih streljanja. Tako general Stevan Mirković, kaže da postoje grobnice, ali da su u njima „zakopane žrtve sukoba na kraju rata između partizana i četnika, koji nisu hteli da se predaju”.

„Nije bilo tih masovnih streljanja. Bio sam tada poručnik u 10 krajiškoj brigadi i vojska se morala aktivirati da se likvidiraju te odmetničke bande. Moja jedinica je učestvovala u borbi na Jelici i ti četnici, njih oko 30, nisu hteli da se predaju. Svi su likvidirani, pa smo ih stavili na volovska kola i odvukli u Čačak da narod vidi one koji su ga zatrašivali”, priča Mirković i dodaje kako je tadašnje rukovodstvo predalo spisak saveznicima sa 8.200 imena ljudi za koje su tvrdili da su ratni zločinci.

„U negovanju istorijiskog sećanja potomci žrtava obično predimenzioniraju broj nastradalih, dok oni koji su odgovorni za zločine, ili njihovi ideološki naslednici pokušavaju da negiraju postojanje zločina i da minimiziraju taj broj. Mora se biti oprezan sa brojem ubijenih i sačekati da se sliju sve informacije u Komisiju, pa da onda damo konačnu procenu. Za to je potrebno još dve godine rada”, kaže predsednik Komisije Slobodan Marković.

 

Slovenci mnogo više uradili


Mnogo više nego u Srbiji, gde prema rečima istoričara ima najviše gdokumenta u arhivama, urađeno je u Sloveniji, gde je proces otkrivanja komunističkih zločina, počeo krajem osamdesetih godina prošlog veka. I u Hrvatskoj je mnogo urađeno, tamo je grupa istoričara i arhivara 2005. objavila 118 dokumenata hrvatske Ozne u zborniku „Dokumenti – partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944-1946”. U zborniku u kojem je CINS imao uvid, postoje brojni dokazi da su streljanja vršena planski, po naredbi, a postoje i primeri dokumenata u kojima se jasno navodi da su presude pisane po naređenju rukovodstva Komunističke partije – nakon streljanja. Član Komisije slovenačke vlade za otkrivanje masovnih grobnica, dr Mitja Ferenc, profesor istorije na Univerzitetu u Ljubljani, kaže za CINS da su njihova iskustva sa ekshumacije više od 20 grobnica i da se u njima nalazi znatno više žrtava nego što su pretpostavljali.

„Na primer tako je bilo sa jamom Tezo kod Maribora, gde smo prepostavljali da ima oko 2.000 žrtava. Kada smo počeli sa otkopavanjem, samo u prvom sloju otkriveno je 1.179 tela. Kako je rov dug 900 metara, pretpostavljamo da u njemu ima oko 15.000 žrtava. Ispostavilo se da je to jama sa najvećim brojem žrtava u jugoistočnoj Evropi”, kaže profesor Ferenc.

Komisija Vlade Slovenije sastavljena od forenzičara, antropologa, istoričara i pripadnika kriminalističke policije do sada je otkrila 600 masovnih grobnica i oni procenjuju da u njima ima oko 100.000 žrtava koje su streljale partizanske jedinice. Oni su utvrdili da je među njima 13.962 Slovenaca. Koliko Srba je tamo ubijeno, nije do sada otkriveno. Profesor Ferenc kaže da je poznato da se više od 20.000 pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini iz Crne Gore povlačilo preko Slovenije, kao i da su Britanci vratili partizanskim jedinicama jedan puk Srba koji je već stigao u Italiju, ali se ne zna koliko je njih ubijeno. Istoričar Cvetković navodi da je, prema pretpostavkama, u Sloveniji ubijeno oko 15.000 Srba.

Inače, slovenački istoričari su u arhivama pronašli samo 281 presudu na smrt za period od 1945. do 1952. godine u Sloveniji. Utvrđeno je i da su ti sudski procesi bili montirani.

Veliki broj ljudi je ubijen u Sloveniji, jer su Britanci iz Italije, prema pretpostavkama isroričara Srbije, Slovenije i Hrvatske vratili partizanima oko 200.000 ljudi izbeglih iz Jugoslavije. Slovenačka Skupština je još 1992. donela zakon o pomirenju različitih pokreta otpora, jer su tamo postojali, osim partizana, Plava garda koja je bila pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića i Bela garda koja se borila za nezavisnost Slovenije. Od 1996. počele su prve ekshumacije kod Celja i Maribora, a 2001. godine Vlada je donela uredbu o uređenju i spomen obeležavanju pronađenih grobnica. Otkrivanje grobnica je i u Sloveniji bio mukotrpan posao, jer nisu postojali tragovi u dokumentima. Nađena su i dokumenta koja svedoče o uništavanju grobnica, kao na primer Okružnog narodno oslobodilačkog odbora za vipavsko područje.

„Načelno moraju se uništiti grobnice pobijenih izdajnika, te se mora izbrisati svaki njihov trag i sećanje, kako bi se neokrnjeno sačuvala čast naroda”, navodi se u ovom dokumentu.

Za razliku od Slovenije, žrtve u Srbiji su prema rečima Cvetkovića u najvećem broju bile civili, koji nisu pripadali ni jednoj oružanoj formaciji, već su samo označeni kao “narodni neprijatelji”.

Čak i u Sloveniji postoje problemi sa suočavanjem sa partizanskim zločinima i prema rečima profesora Ferenca sada je zbog toga došlo da zastoja u istraživanjima.

„Kada je otkriveno da su u partizanskim jedinicama koje su streljale ljude kod Hudu jame bili Slovenci, došlo je do zastoja. Do sada je priča bila da su sve te ljude ubijali drugi, a ne Slovenci. Sad je otkriveno drugačije. Pokrenuti su neki krivični postupci, ali je došlo do zastoja u radu Komisije”, navodi profesor Ferenc.

 

Otpor radu Komisije

 

Ekshumacija 14. jula: „Korak po korak“

U Srbiji i dalje postoji veliki otpor prema inicijativi da se uopšte i prizna da su partizanske jedinice po naređenju Broza i Vrhovne komande NOVJ činile masovne i organizovane zločine. Da je taj otpor postojao čak i prilikom formiranja Komisije govori i njen sekretar Srđan Cvetković.

„Samo ime Komisije – „Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle 12. septembra 1944. godine” – govori da se tu nešto skriva. Uobičajeno je da takve komisije imaju naziv kojim bi se identifikovale žrtve i počinioci, što ovde nije slučaj. To govori da je za nekog to bilo i dalje preosteljivo. U evropskim, postokumunističkim zemljama najčešće su formirane komisije za popisivanje žrtava komunizma ili komunističkog sistema”, navodi Cvetković.

On dodaje da se, kako kaže, „tihi bojkot” pokazuje i tako što osim male pomoći Ministarstva pravde nijedna druga državna institucija ne finansira ovu Komisiju.

„Često se dešava da u budžetu Komisije nema novca čak ni za gorivo da odemo do neke lokacije. Zato se naš rad uglavnom zasniva na entuzijazmu i želji da profesionalno utvrdimo istorijsku istinu, bez bilo kakvih ideoloških predrasuda”, napominje Cvetković.

Komisiji je počelo besplatno da pomaže privatno preduzeće „Monting” koje ima najsavremenije mašine za skeniranje terena.

„Kada sam video sliku kako Cvetković, sa nekom običnom kašikom pokušava da razgrne zemlju na jednom stratištu, odlučio sam da pomognem, jer sam tada shvatio da je Komisija za tajne grobnice u kojima su žrtve partizana formirana bez sredstava”, kaže za CINS Blažo Đurović, vlasnik „Montinga”.

Do skora su pitanja o masovnim streljanjima nedužnih ljudi po naredbi iz partizanske komande uglavnom pokretali samo članovi porodica žrtava. Decenije u kojima je negirana ova, kako su utvrdile komisije Srbije, Slovenije i Hrvatske, istorijska činjenica, samo su pojačale odlučnost potomaka žrtava da se utvrdi istina.

 

*****

 

Tekst je produciran u sastavu CINS-ovog programa „Fond za istraživačko novinarstvo“ (Konkurs za finansiranje istraživačkih priča) koji je podržala Holandska ambasada u Srbiji


Komentari (37)
Napiši komentar
ЗЛАТИБОР РАДОВАНОВИЋ
06 Januar 2019, 01:06
МОЈ УЈАК РИСТИЋ МИОДРАГ ИЗ БЕЛОГ ПОТОКА ПОД АВАЛОМ СТРЕЉАН ЈЕ 1944. ГОДИНЕ У ЈАИНЦИМА, ОД СТРАНЕ НОВЕ ПАРТИЗАНСКЕ ВЛАСТИ ЗАЈЕДНО СА ЈОШ 20 МЕШТАНА, КОЈИ ЈЕДНОСТАВНО НИСУ БИЛИ ПО ВОЉИ НОВИМ СТАРЕШИНАМА СЕЛА, СПАСОЈЕ РАДОВАНОВИЋ ЈЕ ПРАВИО ТАЈ СПИСАК. АЛИ БОЖЈА ПРАВДА ЈЕ ЗАДОВОЉЕНА УТРЛО МУ СЕ И СЕМЕ И ПЛЕМЕ, А ОН ЈЕ ЗАВРШИО У ЛУДНИЦИ ИЈАК ЈЕ ИМАО САМО 24. ГОДИНЕ. ВОЛЕО БИХ ДА ЗНАМ ГДЕ МУ ЈЕ ГРОБ, ЈЕР КАЖУ ПОЗНАВАОЦИ ДА СУ ЈАИНЦИ, ИМАЛИ ВИШЕ ЛОКАЦИЈА ЗА СТРЕЉАЊЕ. ХВАЛА СВАКОМЕ, АКО, ИКО, МОЖЕ, ДА МИ ПОМОГНЕ !
Miroslav Stanković
28 Novembar 2018, 16:28
U prilogu Spiska(rukopis)upisano je da je streljan u Donjoj Bejašnici Svetozar Koković.To je potpuna neistina, jer streljanje je način sprovođenja određene presude. U ovom slučaju ISTINA je da su Svetozara Kokovića, tadanjeg Predsednika Opštine Gornja Konjuša kod Prokuplja ubili komunisti 2.avgusta 1943.g. oko 14 sati, kada se vraćao sa posla na konju. A pre smaknuća, Ratko Pavlović-Ćićko, prvoborac i narodni heroj ga je kao prijatelja savetovao da se skloni,jer mu preti opasnost od njegovih partizana. Ratko je sa njim bio prijatelj,jer je on,kao ugledna ličnost toga kraja čak tri puta spasavao zatvora Milku Protić-Linu,
garantujući pismeno za nju,koja je ipak,ne poslušavši ga, stradala.ZNAČI,Svetozar je ubijen iz zasede,mučki.Ovo pišem zbog istine kao suprug Ankice,unuke Svetozareve, po sinu Aleksandru.
PS.I ostali Bejašničani-Pejčovići, Drobnjaci i drugi su stradali u međusobnim obračunima,kao četnici ili partizani,ali nikako da su bili streljani.
Miroslav Stanković
26 Novembar 2018, 22:26
U spisku(rukopis) za Prokuplje stoji ime Svetozara Kokovića. Čovek je deda moje supruge Ankice,po njegovom sinu Aleksandru.
Svetozar je bio Pretsednik opštine Gornja Konjuša,omiljen u narodu.U njegovu prostranu kuću,koja je i sada sačuvana i održavana,za vreme okupacije su svraćali i Dražićevci i komunisti(R Pavlović) jer se on nije svrstavao ni na čiju stranu. Pre njegovog ubistva u šumi iznad sela, kada se na konju vraćao s posla,oko 3 popodne, 2 .avgusta 1943, Ratko Pavlović(kasnije tkzv.narodni heroj) ga je savetovao da se malo tih dana skloni i ne ide na posao, ali Svetozar je kazao da on nikome ništa nije činio,da bi bio ugrožen. I dok je na 200 metara od njegove kuće bila vrša,čuo se pucanj, i neko od prisutnih meštana, rekao: ''Ubiše Svetozara Kokovića.Naravno,njegov belac je bez gazde sišao do kuće. Ovo je prava istina o ovom ''narodnom neprijatelju'' i protivniku NOB-a.(Naravno, kako negde piše, po Jugoistočnoj Srbiji je od strane Tita poslat Svetozar Vukmanović-Tempo,da kao egzekutor ubija sve napredne i viđenije ljude, te je tako bilo i sa Svetozarom.
Vesna Vasilić
21 Novembar 2018, 20:21
Tražim informaciju o mome dedi Bukorac Djordja Lazar koji je odveden iz sela Grabovci, Opština Ruma, 1944.godine od strane "crne partizanske trojke". Imam neka saznanja da je odveden u selo Obrež u Donjem Sremu, tamo streljan ali mu grob nikada nije nadjen. Nije bio ni partizan ni četnik, već bivši oficir Kraljevine Jugoslavije. Ako neko može da pomogne, ili kaže da li već postoji neki dokument o tome, bila vih veoma zahvalna. Moja mail adresa glasi:
selolacarakw@gmail.com
Gajo Vucetic
28 Oktobar 2018, 19:28
Trazim mesto i nacin pogubljenja Eric Gavrila-Gaje iz Donje Tresnjice, tadasnjeg predsednika Opstine Donja Tresnjica streljan 20.02.1945 godine.
Miša Mićić
22 Septembar 2018, 23:22
Tražim Dragoljuba Mićića iz Beograda, Opština Rakovica.Uhapšen Februara 1945 god.odveden u Maglajsku i od tada mu se gubi svaki trag.Tada je imao 21 godinu svršeni maturant. Hvala unapred.
Miodrag Stevanovic
15 Jun 2018, 12:15
Dimitrije Disa Stevanovic 1907-1945 Tresnja selo Mala Ivanca. Ubijen u Ralji nema grob. Ubio ga komunista Ojdanic iz sela Mali Popovic.Masovna grobnica postoji u Ralji ispod livnice tacnije kod fudbalskog igralista.
mitić zoran
26 April 2018, 22:26
nigde na spiskovima nema mog para dede streljanog mislim 1943 inad vlasotinca mitić dragomira
Bratislav Stefanovic
27 Februar 2018, 23:27
Stric STEFANOVIC MILUTIN streljan u PIROT oktobra 1944 pekarski pomocnik u 16 godini iz VLASOTINCE nema ga u knjigi streljanih koliko puta gledam a njegovo ime i prezime ga nema da li je normalno u te godine da streljaju dete
DEJAN
08 Februar 2018, 21:08
DALI IMA NA SPISKU STRELJANIH U ČAČKU MILORADA LUKOVIĆA ...KAKO DA POGLEDAM TAJ SPISAK
Nikola Djordjevic
31 Januar 2018, 18:31
Vlajko Djordjevic, Leskovac, selo Zaluznje, poslednji put vidjen na austrijsko-slovenackoj granici 1943. Od tada familija nema nikakvu informaciju o njemu. Ako neko ima bilo kakve informacije sledi nagrada.
djolemagas@gmail.com
Kunstlman Ana
10 Novembar 2017, 14:10
Tražim mesto i datum pogibije svog oca Kunstlman Johana iz Banatskog Velikog Sela kod Kikinde....rođen 18.04.1907 god.
Ilija Pjescic
08 Jul 2017, 15:08
Dva brata, Radovan i Milisav Pjescic. Radovan je ubijen od strane partizana dok su ga tukli do smrti. Milisav je bio momak od 20tak godina koji je kad su ih Englezi vracali iz Klagenfurta iskocio iz voza na Austrijskoj teritoriji i od tada niko ne zna gdje je. Ako neko ima informaciju, preneseno sjecanje, neka pise na mail konzulmne@gmail.com
Danijela Krsmanovic
04 Jul 2017, 13:04
Postovani moze li mi neko pomoci. Trazim mesto i nacin pogibije svog dede, Marka Pilipovica koji je bio aktivni vojnik Jugoslovenske vojske prekomandovan u Jasici kod Krusevca. Kasnije su ga partizani ubili.
Dia Miladin Maricanović
10 Maj 2017, 01:10
Tražim datum streljanja RAPAIĆ Tadije rođenog 1905 u Hrvatskoj Grabivioci od oca BUDE Brače Ribnikara gr 44 beograd vi kvart
BIA inventarski btoj 2,13 Uprava grada Beograda od 1941 do 1944.polkicijska strana 6 rednii broj 224 RAPAIĆ TADIJA
maricanovicm@gmail.com
PETAR DICIC
16 April 2017, 12:16
trazim mesto pogibije,PETRA ANICICA IZ CUPRIJE,bio je aktivni narednik kraljeve garde,voleo bih da saznam nesto.ako neko nesto zna nek se javi ma mail.petardincic87@gmail.com
u pitanju je 1944/45 god.hvala
simic miroslava
06 April 2017, 10:06
posto pisem rodoslov molim vas pomozite mi da saznam ge je tacno moj ujak poginuo -imao je 21 godinu yvao se Markovic -Vicentija - Zivadin. Rodjen je u Kragujevcu 1923 godine.Posle 1939 presli za Beograd odakle je otisao u Partizane.Kako smo naculi da je poginuo u okolini Sekovica i da je on i jos neki paartizani prebaceni i sahranjeni u Sekovicima. Molim vas ako mozete pomozite i akoje moguce posaljite mi sliku mesta gde su sahranjeni ili sko imaju bilo sta o njemu
hvalan
MILAN MILOSEVIC
28 Mart 2017, 21:28
Molim sve koji nesto znaju o streljanju mog dede po kome nosim ime,MILANA MILOSEVICA iz Nisa da me nekako kontaktiraju. Milan je odveden na informmativni razgovor sa adrese Avaska br 5 u Nisu,Negde oktobra 1944 god. Navodno je bio isledjivan od strane ozne u prvomajskoj ulici u prostorijama sadasnje umetnicke skole. Posle kratkog pritvora gubi mu se svaki trag.Pretpostavljamo da je streljan na Triangli iza Niskog Kp Doma/ Trenutno streljana Zandarmerije. Agenti OZNE i UDBE davali su laznu nadu mojoj babi Milutinki i mom ocu Savi dolazeci kod njih i prenosili im standarne poruke " prebego je za englesku, javio se, vratice se itd" MOLIM LJUDE DOBRE VOLJE ZA BILO KAKVU INFORMACIJU O SMRTI ILI GROBU MOG DEDE. MILAN MILOSEVIC 0616830796 AVALSKA br 5 NIS
Muaz Hasanagić
08 Mart 2017, 16:08
Postoje li informacije-saznanja za osobu Ćamil Hasanagić iz Priboja na Limu.
Poslijednji put viđen u Ljubljani 1945. Odveo ga partizanski oficir iz logora (Tivoli)

osovnik.1968@gmail.com
Dragan Rakic
04 Mart 2017, 14:04
@Petrovic Aleksandar,
1944-45 na Jabukovackom putu kod Panceva je streljano 1500 oficira, vojnika BJV, koji su pozvani od strane komunistickog pokreta na "preorijenatciju". Oni su se naivno javili na oznaceno mesto, i tamo su bili streljani. Svedok, moj otac, koji je pre nego sto se prijavi posmatrao dogadjaj iz daleka pa je tako izbegao "kaznu".
Dragan Rakic
04 Mart 2017, 14:04
@Sava Kovacevic
Druze Savo, idi pevaj svoje proleterske pesme u Kumrovec, tvome drugu Titu, juneckome sinu, i tvojim partizanima.Sram te bilo. Sta se onda cudis sto su Ustase, i Svabe radili to sto su radili. Ako znas da citas brojeve, 59.000 streljanih i nevinih je za tebe nula.Da ti odgovorim na tvoj nacin, DOSTA je bilo komunjizma i proleterstva. Ibacimo copavog diktatora iz kuce smeca.
Maco Bzovski
03 Mart 2017, 17:03
Prema saznanjima jedne Romkinje,pušteni kuċama iz zatvora na zemunskom keju,dočekani su na ulazu u Staru Pazovu,na mestu zvanom Šicara i od i od strane pripadnika OZNE ovog kraja,streljani među kojima je bio moj otac Maco Bzovski,Ozren Ivković i drugi.Potvrda ove tvrdnje je,da su prilikom izgradnje benzijske pumpe Lukoil na ovom mestu kopajući temelje,pronađene ljudske kosti.Ova starija Romkinja,sada pokojna,bila je očevidac ovog gnusnog zločina i likvifacije bez sudske presude.
Željko grujić
25 Januar 2017, 12:25
Molim vas , ja želim saznati Nesto o roditeljima
Moga djeda otac je streljan u kruševcu (bijo je iznjeglics) Nedjo Jovanovic, majka umrla od tifusa
Isto u tom periodu Todora Jovanović

Sve informacije molim vas saljite na e-mail
grujic_z@yahoo.com.au
душан
05 Januar 2017, 21:05
велико стратиште је на ушћу реке Грочице у Дунав!
Rac Kalman
05 Decembar 2016, 12:05
Postovani gospodine Petrovic pisete da ste upuceni u temu o Vrsackom stratistu uputite me gde mogu videti spisak zrtava jer moji su svi pomrli a ta tema je bila zabranjena u porodici.Hvala
Sava Kovacevic
07 Jul 2016, 10:07
Zelim da se podigne spomenik svim partiazanima herojima koji su ubijali folksdojcere i saradnike fasita i okupoatora !

UZ MARSLA TITA,
JUNACKOGA SINA,
NI PAKAO NECE NAS SMEST !

MI DIZEMO CELO,
MI KROCIMO SMELO,
I CVRSTO MI STISCEMO PEST !


SMRT OKUPATORU I NJIHOVIM SARADNICIMA !
R. Despotovic
03 Maj 2016, 22:03
Tražim podatke i uzrok streljanja Vase Stojića iz Trnovča oktobra 1944 godine? Tajno mesto streljanja/likvidacije je po narodskim pričama Veliko Orasje kod Velike Plane?
ted conic
08 April 2016, 13:08
Trazim mesto i nacin pogibije svetislava conica,naj verovatnije streljanog oktobra 1944 u nisu
Časlav Ignjatović
08 Mart 2016, 15:08
Mislim da je moj Stric Miodrag Ignjatović bio ubijen u Jajincu 1944-45. Bio je rezervni oficir kraljeve vojske i gradjevinski preduzimač u Beogradu. Sa dolaskom rusa je bil prijavljen od žene sa kojom je živeo i koja je znala da ima uniformu kraljeve vojske u njegovoj kući. Stric Miodrag Ignjatović je poreklom iz Lužničkog reona-Babušnica,Kambelevac
Email: info@recepcija-polis.com
IVAN IVANCHEV
25 Avgust 2015, 23:25
ТРЯБВА ДА СЕ ОГРАМОТИТЕ ЧЕ СТЕ НАЙ-ПРОСТИ В ЕВРОПА


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite

Podrzi nas - podrzi CINS