Ubijanje je zanat. Za komunističkog vakta u Srbiji, profesionalne ubice su radile za «monopoliste»: Upravu bezbednosti Jugoslovenske narodne armije (u žargonu KOS zbog naziva kojeg je nosila posle Drugog svetskog rata – Kontraobaveštajna služba) i Resor državne bezbednosti MUP-a (žargonski Udba, to jest Uprva državne bezbednosti kako se nazivala do 1965). Tek kasnije, pred slom režima Slobodana Miloševića, nestaje monopol: iz Državne bezbednosti (DB) nastaju moćne mafijaške organizacije poput Zemunskog klana, koji, takođe, regrutuju profesionalne ubice. Iako je od onih prvih profesionalnih ubica ‘ideološki svesnih’ do poslednjeg ‘zemunca’ Sretka Kalinića, prošlo 50-tak godina, sve njih krase zajedničke osobine: instikt samoodržanja, izrazita neobrazovanost, mala inteligencija i velika svirepost. Bilo je i izuzetaka, koji su se razlikovali od ‘kolega’ samo po većoj inteligenciji, koju su koristili da što bolje isplaniraju neko ubistvo. Svi oni su na neki način dobijali pomoć od države, tako da se do danas u Srbiji nije pojavio, ili nije otkriven samostalni serijski profesionalni ubica.
U službi države
Sve je počelo kada je posle Drugog svetskog rata kada je nestalo ideološkog elana i kada su KOS i DB počeli da regrutuju, umesto ‘idološki svesnih’ pojedinaca, obične kriminalce, koji su za razne povlastice i uz pruženu obuku, bili spremni da rade prljave poslove.
Deo spiska od ubistva, pre nacionalnih ratova na prostoru bivše SFRJ u kojima je prepoznatljiv »rukopis« DB se sledeći: vlasnik novina »Vaskrsa Srbije«, Petar Vlajić, ubijen je 20. maja 1975; politički emigant Boro Mamula ubijen je 17. avgusta 1977. u gradu Geri u državi Ilinoji (SAD); predsednik SNO za Zapadnu Nemačku, Dušan Sedlar ubijen je 16. aprila 1986; u Čikagu, 9. marta 1986. godine pronađen je raskomadani leš Borivoja Manića u prtljažniku njegovog automobila, a istovremeno je i nestao i njegov rukopis o nekim događajima iz Drugog svetskog rata koji do danas nije pronađen…
Najsvirepije ubistvo počinjeno je u noći između 18. i 19. maja 1977. godine u Čikagu kada su ubijeni sa 64 uboda Dragiša Kašiković (45) i sa 54 uboda njegova devetogodišnja poćerka Ivanka Milošević, kojoj su i oči bile iskopane.
Počinioci ovih brutalnih profesionalnih ubistava nikada nisu otkriveni, ali sumnje političke emigracije i tadašnje svetske demokratske javnosti, da iza tih ubistava stoji tajna služba potvrđuju dva slučaja. Za ubistvo Save Čubrilovića, saradnika lista »Srpska borba« 15. decembra 1969. u Švedskoj tamomšnja policija je osumnjičila izvesnog Milana Šop Đokića. Švedska policija je utvrdila da je osumnjičeni sa dokumentima izdatim u Jugoslavije došao iz Londona. Đokić je neposredno po ubistvu ušao u avion JAT-a, koji je išao za Beograd, a pilot je odbio zahtev švedske policije da ponovo sleti. Švedska je zatražila izručenje Đokića, ali na taj zahtev nikad nije odgovoreno.
Drugi slučaj koji još direktnije otkriva umešanost DB je pokušaj ubistva Bore Blagojevića u Francuskoj. Za to je bio osumnjičen izvesni Zdravko Tribić, koji je priznao francuskoj policiji da je saradnik DB, zbog čega je proteran. Blagojević je ipak ubijen 8. marta 1975. u Briselu. Ni zajedno od ovih ubistva nikada nije vođena istraga u SFRJ i državama nastalim iz nje.
Slučaj Arkan
Pred raspad SFRJ saveznim DB-om rukovodio je Stane Dolanc, koje razgranao praksu regrutovanja kriminlaca za ubistva. Jedan od Dolancovih najvažnijih reguta, Željko Ražnatović-Arkan, postao je poznat najširoj javnosti, zahvljujući svojim estradnim sklonostima i burnim dešavanjima dvedesetih godina u koje je bio umešan. Tačne Ražnatovićeve ‘zasluge’ u obračunima sa ‘neprijateljskom emigracijom’ nikada nisu otkrivene, ali se Dolancu pripisuju reči: «Jedan Arkan mi vredi više nego cela služba».
Prema jednoj verziji, prvi kontakt izmedu njih dvojice uspostavljen je preko Ražnatovićevog oca koji je, kao oficir JNA, od svog prijatelja Dolanca prosto tražio pomoć za ‘nestašnog’ sina. Druga verzija kaže da je Ražnatovića angažovao jedan poznati pripadnik DB-a preko izvesnog policijskog inspektora.
Mladen Lojović, bivši kriminalistički inspektor, a danas vlasnik privatne agencije, kaže za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a da je u to vreme bilo desetak profesionalnih ubica uglavnom iz redova kriminalaca.
«Najpoznatije ime je Arkan. U inostranstvu su krali za sebe, a ubijali za DB, a po nekad i zbog svojih kriminalnih interesa», objašnjava Lojović.
Bivši potpredsednik Interpola Budimir Babović ističe da se javno govorilo da je Ražantović bio izvršilac zadataka jugoslovenskog DB u likvidaciji protivnika komunističkog režima.
«On se time javno hvalio i pokazivao pištolje koje je kao pripadnik DB-a dobijao od bivših visokih funkcionera države», kaže Babović za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a.
Poznat je i slučaj, kada je Arkan u beogradskoj Palati pravde, gde mu se sudilo zbog klasičnog kriminala, pokazao zdravstvenu knjižicu overenu u saveznom DB-a. Sredinom 1991. Arkan tadašnja vlast u Srbiji izvlači na način koji do danas nije objašnjen iz zatvora u Hrvatskoj komandant paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda (SDG). Već sledeće, 1992, njegov zamenik je postao Milorad Ulemek Legija – organizator političkih ubistava krajem devedesetih i tokom 2000. godine. O odnosu Ražnjatovića i Ulemeka svedoči za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a jedan pripadnik SDG-a koji inzistira na anonimnosti.
«Legijina devojka je pokrala neke majice koje su bile za jedinicu, a ‘Tata’ (Arkan) je poludeo. Tada je otkrio opalio je šamar Legiji, pa su ga vezali za stub, gde je odstojao dva dana. ‘Tate’ su se svi plašili, ali su ga i poštovali«, kaže ovaj sagovornik.
Kao jedan sa liste profesionalnih ubica DB-a spominje se i Željko Maksimović – Maka, čije će ime postati poznato široj javnosti tek nakon ubistva policijskog generala Boška Buhe 2002, od kada se nalazi u bekstvu. Maksimović je rođen 22. januara 1963. u Beogradu.
«Pored ‘Zemunca’ Sretka Kalinića, Maka je važio za najopasnijeg», kaže za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a Bora Banjac, nekadašnji načelnik UBPOK-a.
Sumnje da je Maksimović sradnik DB-a potiču još od 1995. On je 17. marta te godine sa četiri hica iz pištolja ubio policjaca OUP Palilule Gorana Radulovića. Poslednji hitac ispalio je u glavu već umirućeg policajca. Samo nekoliko dana je proveo u pritvoru. Ubistvo dvadesetdevetogodišnjeg policajca okvalifikovano je kao ‘nužna odbrana’.
«Profesionalne ubice se devedesetih godina u Srbiji regrutuju se iz redova kriminalaca nabijenih kvazi patriotizmom. Svi oni su bili po nekim interesnim kriminalnim grupama vezanim za drogu, reket i krađu automobila. Pravljenje organizovanih kriminalnih grupa počinje sa ratovima u bivšoj SFRJ. Profesionalne ubice prvu obuku dobijaju na ratištima, a birani su među onima sa krivičnim dosijeima. Policajci su se posle 1990. plašili nekih ljudi iz kriminalne sredina. Taj strah je nažalost trajalo do ubistva Zorana Đinđića», zaključuje Lojović.
Policajci privatnici
Devedesete godina dvadesetog veka u Srbiji nisu bile dobre ni za profesionalne ubice: pojavili mnogi poluprofesionalci i amateri. Ipak, kada pitate iskusne i dokazane policajce, kakvi su Bora Banjac, Mile Novaković i Gvozden Gagić, ko se izdvaja, odgovoriće vam – Voja Amerikanac.
Vojislav Raičević, nazvan Voja Amerikanac, pojavio se iznenada, kao što je i nestao. Prema nekim informacijama on je završio neke vojne obuke u SAD-u, odakle je došao u Srbiju. ‘Osnovano se sumnja’, ali nikad nije dokazano da je tokom burnih devedesetih lično počinio oko 20 ubistva na ‘vrelom beogradskom asfaltu’. Zbog ovih nedokazanih sumnji nije u redu spominjati žrtve, a neki naručioci su sigurno bili u državnim službama.
‘Voja Amerikanac nije mogao da počini tolika i takva ubistva bez žmurenja i podrške pojedinih ljudi iz policije i DB-a’, kaže Mile Novaković.
Bora Banjac napominje da Raičević nije ubijao samo po zadatku, već je ‘mogao da ubije čoveka, zato što ga je popreko pogledao’.
Raičević je 1997. nestao, a sumnja se da su ga neki od naručioca zauvek sklonili, kada mu je istekao rok upotrebe. Njegovo telo do danas nije pronađeno.
Spisak profesionalnih ubistava iz devedesetih, koji je do danas ostao nerazjašnjen, veoma je dug. Osim vodećih pripadnika podzemlja ubijani su ljudi iz vlasti, kao, na primer, tadašnji prvi policajac Srbije, Radovan Stojičić Badža, i savezni ministar vojske Predrag Bulatović.
Koliko su devedesete bile neobične i za profesionalne ubice svedoči i ubistvo Gorana Marjanovića – Goksija Bombaša 1995. u restoranu ‘Olimp’ na Zvezdari, kada je ubijena i njegova devojka Jelena Đorđević. Kao naručilac ubistva osumnjičen je Sreten Jocić – Joca Amsterdam, koji se sumnjiči i kao neposredni počinilac mnogih ubistava, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Ipak, prema navodima tužilaštva i policije Jocić je za ubistvo Marjanovića angažovao dva policajca Bojana Milosavljevića i Miodraga Prodanovića, koji su još tokom devedestih bili pravosnažno osuđeni. Protiv Jocića se i dalje vodi postupak, a on se nalazi na slobodi posle davanja jemstva od 300.000 evra.
Kao neposredni ubica Željka Ražnatovića Arkana 15 januara 2000. godine, kako je sud utvrdio, bio je angažovan policajac Dobroslav Gavrić, a jedan od saučesnika je bio takođe policjac Dejan Pitulić. Prema nedokazanoj tvrdnji ubistvo Ražnatovića plaćeno je četiri miliona nemačkih maraka, ali suma verovatnije znatno manja – nekoliko stotina hiljada maraka. Gavrić, koga su pojedinci zvali i ‘Talični Tom’ jer je jednim pištoljem osim Ražnatovića ubio i dvojcu njegovih prijatelja koji su bili sa njim – Milorada Mandića i Dragana Garića, sada je u bekstvu.
«Komandant (Arkan) ranije nikada ne bi dozvolio da mu neko priđe kao što je to uradio Gavrić. Opustio se od kada je počeo da živi sa Cecom (pevačica Svetlana Ražnatović) i prestao je da vodi računa o takvim stvarima – objašnjava sporu reakciju Ražnatovića sagovornik iz SDG-a.
Politička ubistva
Još u prvoj polovini vladavine Slobodna Miloševića bilo je profesionalnih ubistva koja nisu bila u ‘interesu države’ već kriminalnih grupa, ali su činjena u državni blagoslov. Ipak, na samom kraju svoje vladavine Milošević je pokazao i najbrutalnije lice. Tada je nestalo i najmnjeg trag razlike između kriminalaca i državnih agenata.
Najviša sudska instanca u Srbiji – Vrhovni sud konačno je utvrdio da je Milošević naređivao ubistva političkih protivnika. Prvo je 3. oktobra 1999. na Ibarskoj magistrali u ataru sela Petka pokušano ubistvo lidera SPO Vuka Draškovića, kada su ubijena četiri člana njegove stranke. Sledeće godine, 15. juna pokušano je ubistvo Draškovića u njegovom stanu u Budvi, nešto kasnije 25. avgusta otet je i ubijen Ivan Stambolić. Ova ubistva su, kako je sud utvrdio, počinjena po direktnoj Miloševićevoj naredbi.
Za ove političke likvidacije karakteristično je da su ih organizovao i izvršio komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), specijalne formacije DB-a, Miloradu Ulemeku Legija i pet njenih pripadnika: Dušan Maričić, Nenad Bujošević, Leonid Milivojević, Nenad Ilić i Branko Berček.
Sva petorica, prema psihološkom nalazu posle hapšenja, delili su starah od Legije, ali su mu se istovremeno i divili; svi su prva ubilačka iskustva stekli još u ranoj mladosti u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Iako jedan od njih – Bujošević – zbog emocionalne nezrelosti nije služio vojsku, bez problema je postao kapetan JSO-a.
Ovim zločinima perthodilo je ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika ‘Dnevnog telegrafa’ na Uskrs 11. aprila 1999. Odmah posle 5. oktobra objavljen je dosije ‘Ćuran’ iz koga se jasno vidi da je DB dao logističku podršku za ubistvo novinara. Ćuruviju izgleda nisu ubili pripadnici JSO-a, koji su tada bili zauzeti ratovanjem, već izvesni Luka Pejović, sa dosijeom narkodilera, koji je ubijen ubrzo posle objavljivanja dosijea ‘Ćuran’ 10. decembra 2000…
I pored sve brutalnosti, ovi zločini su izvedeni traljavo, u smislu da su ostavljeni brojni dokazi ko stoji iz njih. Na primer, odmah posle ubistva na Ibarskoj magistrali Ekspertski tim SPO utvrdio je da kamion, kojim je iscenirana nesreća pripada DB-u. To je utvrđeno zahvaljući nađenoj registarskoj tablici, i računu o popravci kamiona u vulkanizerskoj radnji u blizini baze JSO u Lipovačkoj šumi.
Pored svih brojnih dokaza samo je postupak za ubistvo Stambolića i atentata na Draškovića u Budvi, pravno okončan, što potvrđuje da su strukture tajnih službi i posle petoktobarskih promena štitile svoje pripadnike.
Industrija smrti i njen predradnik
Istovremeno sa ovim političkim ubistvima, Zemunski klan je, uz logističku pomoć JSO-a i DB-a, likvidirao svakog za koga bi neprikosnoveni šef ove mafijaške grupe Dušan Spasojević, pretpostavio da predstavlja opasnost za klan. To je trajalo do ubistva premijera Zorana Đinđića.
«Za ubistva Zorana Uskokovića Skoleta, Zorana Davidovića Ćande, Jovana Guzijana Cunera i drugih, ‘Zemunci’ su imali logističku pomoć države. Milorad Bracanović, obaveštajni oficir u JSO-u, koji je kasnije postavljen za načelnika službe za tajno praćenje i prisluškivanje u DB-u, javljao je Spasojeviću javljao gde se nalaze žrtve. Svim ovim žrtvama su prisluškivali telefonske razgovore», potvrđuje za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a bivši pripadnik DB-a koji inzistira na anonimnosti.
Glavni ubica iz redova Zemunskog klana do 2002. bio je Sretko Kalinić, jer je tada doživeo saobraćajnu nesreću, pa je morao da pauzira.
«Najokrutniji profesionalni ubica koji je na slobodi je Sretko Kalinić. Njegov identitet je otkriven tek posle ubistva Zorana Đinđića. On je prvi pravi profesionalni ubica. Dušan Spasojević i Mile Luković Kum su ga pronašli u Medveđi», objašnjava Bora Banjac.
Prema njegovim kao i rečima Mileta Novakovića, Spasojević i Luković su Kalinića sreli slučajno u njhovoj rodnoj Medveđi, kada su došli na slavu kod prijatelja, vlasnika pilane. U toj pilani Kalinić je radio kao drvoseča. Ubilačko iskustvo stekao je u Hrvatskoj i Bosni tokom ratova; Kalinić je rođen 25. februara 1974. godine u Zadru. Novaković ističe da je bio ‘idealan profesionalni ubica’, jer za njega niko nije znao, a pri susretima sa ‘kolegama’ iz klana bio je ćutljiv i povučen.
«Mislim da nije završio ni osnovnu školu. Spasojeviću i Lukoviću je pričao o ratu, tako da su oni shvatili ko je on i počeli su da ga obrađuju da radi za njih. Odveli su ga prvo za Beograd, a kasnije su ga prebacili u Novi Sad iz koga je dolazio samo na ‘zadatak’. Pronašli su mu i devojku kojom se kasnije oženio i sa kojom je živeo u Novom Sadu. Vodili su ga na putovanja u Montekarlo. Na fotografijama sa tog putovanja vidi se njegovo oduševljeno lice, kao da je dete. Zbog svega toga im je bio zahvalan i bio je spreman da umre za Spasojevića i Lukovića», objašnjava Novaković i ističe da je Kalinićev identitet otkriven zahvaljujući saobraćajnoj nesreći koju je doživeo.
«Svedok saradnik, Ljubiša Buha Čume, se setio da se neki Beli lečio posle saobraćajne nesreće u bolnici na Bežanijskoj kosi. Zahvaljujući bolničkom kartonu otkriven je Klinićev identitet. On je nije odlazio na zajedničke proslave, niti se družio sa ostalim ‘zemuncima’, tako da se o njemu malo zna«, kaže Novaković.
Kalinićeva okrutnost se ispoljila i na žrtvama otmica koje je činio zemunski klan. Prema svedočenjima svedoka saradnika, Spasojević je morao da interveniše da bi sklonio Kalinića od žrtva kako bi one ostale u životu. Ličnost Kalinića možda najviše otkriva svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi u svom svedočenju na Specijalnom sudu u procesu protiv Zemunskog klana
«Kalinić je pao u depresiju, kada on i Legija nisu uspeli da ubiju Čumeta. Baš je bio neraspoložen», svedočio je Milenković. On je opisao, kako je Kalinić ubio jednog Albanca iz čista mira. Prema Milenkovićevim rečima Kalinić je nesrećnom čoveku prvo tražio ličnu kartu, a zatim ga je ubio krampom, da bi potom raskomadano telo zakopao u šumi.
Kalinić kao ni ostale profesionalne ubice nikada nije uhapšen i u bekstvu je od ubistva premijera Đinđića. Nekadašnji policajac Novaković sumnja da će ikada biti uhapšen.
«On može da živi kao divlji čovek, bez struje i vode. Verovatno se krije u nekoj zabiti, u šumi, na planini i teško da će biti uhvaćen. Čak i ako bude otkriven, takvi se teško živi predaju», kaže Novaković.
Naslednici
Sa profesionalnim ubistvima nastavljeno je i posle uništavnja zemunskog klana, što potvrđuje i ubistvo Branka Bulatovića, generalnog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije. On je ubijen 27. marta 2004. u strogom centru Beograda ispred kancelarije u 10 sati ujutru. Ubica čije su crte lica svedoci opisali policijskim crtačima, mirno se udaljio sa mesta ubistva podzemnim prolazom kod Terazija. Na žalost, slični primeri potvrđuju da postoje mnogi naslednici zemunskog klana.
Ubistvo svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka 3. juna 2006, potvrđuje da su ostaci zemunskog klana još uvek aktivni. Njihovu umešanost potvrđuje i telo jednog od njih Zorana Povića, koje su njegove kolege posle ubistva Vukojevića ostavili ispred bolnice. Pretpostavlja se da je u rvanju sa Vukojevićem Pović ubijen. Vukojević je ubijen posle strašnog mučenja, što svedoči da ni ostali pripadnici klana nisu zaostajali za Kalinićem.
«Profesionalnih ubica sada ima među ostacima zemunskog klana, ali se pominje i takozvani ‘bosnaski lobi’ za koga kažu da upravlja podzemljem. Javljaju se i neki novi likovi koji ubijaju zbog podelele zarade od droge, kao i zbog podele teritorije gde se droga prodaje. Neke ubice su na sintetičkim drogama, na bazi anfetamina, ili kokainu. Često imaju psihopatološke poremećaje i pre nego što počnu da ubijaju. Krakteriše ih to, što se ne obaziru na policiju«, kaže nekadašnji inspector Lojović.
«Kod nas nikada pred sud nije izveden pravi profesionalni ubica, koji je ubio više žrtava, a nije bio vezan za njih, kao ni za naručioce. Ima više dokaza da su profesionalne ubice sastavni deo kriminalnih klanova, ili su angažovani samo za pojedinačna ubistva’, kaže za Centar za Istraživačko novinarstvo NUNS-a, policajac Gvozden Gagić.
Iz ovih primera se može zaključiti da su profesionalne ubice u Srbiji ranije regrutovane u državne službe, a kasnije su ih regrutovale kriminalne organizacije, koje je stvorila i negovali KOS i DB. Njihov psihološki profil može biti samo površan, jer ni jedan od njih nije uhvaćen, ili nije među živima.
Ostavi komentar