Na svakom Banovom Brdu

Mihajlo je pomalo zamišljeno dao novac trafikantu i dok je čekao kusur, počeo da raspoređuje po džepovima dve paklice „vinstona“, žvake i dve čokoladne bananice, kada je iz desne slepoočnice simultano sa mehaničkim, tupim zvukom udarca bljesnulo belo svetlo. Samo što je, na asfaltu, povratio svest i malo ravnoteže i pokušao da ustane, uspevajući samo da klekne i zbunjeno gleda u reku krvi što je tekla niz njegovo desno rame, ugledao je mladića u trenerci kako, sa onim što mu se danas čini kao mešavina nestašluka i truda u osmehu, elegantno i horizontalno izmahuje nogom i zadaje mu, iz sve snage, udarac direktno u lice. Novi bljesak, novi gubitak svesti. Ni danas, dvadeset devet godina kasnije, ne ide na spavanje bez straha da će ponovo sanjati taj elegantni zamah i nestašno-zlobni osmeh momka koji se trudi da što bolje, jače i preciznije – šutne glavu čoveka koji bespomoćno kleči pokušavajući da razume sopstveno krvarenje.

Pola sata ranije, odlučio je da se kući vrati peške, iako je ostao još jedan noćni autobus. Nije bio daleko od Banovog Brda, možda pola sata šetnje, doduše uzbrdo, ali noć je divna, što da ne. I tako je krenuo. Bio je dobro raspoložen i zadovoljan sobom – upisao je faks uprkos gadnoj konkurenciji i spremao se da ide na leto u Francusku odakle mu je bila majka, koja je stigla da ga nauči grčevitoj borbi za slobodu ličnosti i savršen francuski pre nego što je poginula u saobraćajnoj nesreći kada je njemu bilo osam godina. Mislio je da bi bila ponosna na njega.

Razmišljao je kako mu neće mnogo ljudi iz gimnazije nedostajati. A onda se setio Vuka. Vuk je u prvoj srednje, kada su se prvaci upoznavali i zauzimali svoja mesta u hijerarhiji „čopora“, bio „alfa“. Iako je visio na odmorima sa jednom od najsuperiornijih ekipa, bio je mešavina prilično nekompatibilnih osobina. Pametan, pomalo pobunjenik, nikako štreber, više krivinaš i klikeraš. Sportista, ali pušač i opsednuti čitač svega, od stripova do filozofije; talentovan za sto stvari, ali ne voli da uči; superioran, ali veoma nesiguran; hrabar, ali neobično stidljiv; uglavnom drag momak, ali povremeno, tako ni zbog čega posebnog, pobesni i ponekad uvredi nekoga i to onako gadno. Nije ga Vuk bio privlačio, nego intrigirao. Bio je zanimljiv.

Od samo šest muškaraca u razredu, jedan je, eto, bio i Mihajlo, feminiziran od kada zna za sebe, zainteresovan za modu kao ostali za fudbal, za šoping kao drugi za devojčice. Kao i u osnovnoj školi, odmah je primećen, pre svega zato što ne samo da nije skrivao svoje sklonosti ka „ženskim“ stvarima, nego je ekstrovertno galamio o svemu tome, kao da je zvao probleme. Za moguće probleme je, naravno, znao. Odavno su ga drugi tome podučili. Naravno, ne kulturnim razgovorom. Šta je Mihajlo u osnovnoj školi na Banovom Brdu prošao, može se samo nagađati. Ali majka ga naučila da se bori za sebe, a posle ga je preuzela tetka sa istim kurikulumom. Bio je spreman i da se potuče, kako zna i ume. To se dešavalo retko, dobijao je gadne batine, ali se borio dok je mogao da stoji na nogama i napadač nije bio raspoložen da ponovi eksperiment. Učinio je tu stvar skupom za njih, prvo fizički, a onda i moralno, zvocajući im i vređajući ih stalno i svuda.

Znao je i da je gej, iako nije imao direktno romantično iskustvo. Očeva sestra, gradska ludača i dežurna tračara intelektualno-umetničke elite, jedna od najmlađih redovnih profesorki u istoriji Beogradskog univerziteta, za ruku ga je sprovela do svesti o sebi, ne dozvolivši mu da se sumnjama i tuđim primedbama destabilizuje i zatvori u sebe. Tako je Mihajlo nekako preživeo osnovnu i stigao u srednju školu kao feminizirani, ali ipak ekstrovertni i društveno hiperaktivni gimnazijski momak koji na otrovne primedbe odgovara još otrovnijim i povremeno maltretira devojčice koje se oblače protivno njegovom shvatanju mode i osećaju za estetsko. Za stidljivost ga se, kao ni za skromnost, nije moglo optužiti.

Kada je na proleće ekskurzija prvog i drugog razreda gimnazije stigla na jedino noćenje u hotel (nakon obilaska četrdeset osam manastira o čijim je freskama Mihajlo znao sve i gušio svakoga ko bi se prevario da se istovremeno zadesi u njegovoj i blizini freske), došlo se do raspodele dvokrevetnih soba. Razredna je ispružila ključ ka okupljenom razredu i rekla: „Mihajlo i Bojan“. Kad trideset pet uzbuđenih tinejdžera ućuti u istom trenutku, ta se tišina čuje veoma glasno. Bojan je rekao: „Ja neću s njim“. Mihajlo se uzbudio. Onda se naljutio. Onda je uzeo vazduh da izbaci neku bezobraznu skandalčinu, kada mu je negde od pozadi u kadar ušao Vuk, uzeo ključeve iz ruke razredne, rekao: „Ja ću“, zatim njemu: „Jel’ ideš?“ – i krenuo ka liftu naizgled nesvestan svih tih očiju na svom potiljku.

Mihajlo se zbunio. Nije da nije računao na mogućnost da niko neće s njim u sobu, nije mu to bila prva ekskurzija, ali ovo je bilo potpuno iznenađenje. Zapravo je imao bar tri scenarija skandala koja bi mogao da napravi, nekoliko otrovno bezobraznih stvari da kaže iz svog agresivno-odbrambenog repertoara, već izvođen igrokaz sa spavanjem sa razrednom u sobi, ali ovo, ovo nije očekivao. Tako je, zbunjen, samo uzeo torbu i ćutke pošao za Vukom.

Ništa mu nije bilo jasno, dok su se zezali gubeći se po hodnicima spektakla socijalističke arhitekture kojem je logike ponestalo u prvim danima projektantskog pokušaja da pomiri budžet i broj soba. Na kraju su shvatili da su pored traženog hodničića prošli tri-četiri puta, ne primetivši ga zato što su ka njemu vodila vrata kakva su inače morala stajati na ostavi za metle. A onda se Mihajlo, koji je putovao sa koferom za bar dve nedelje svakodnevnih modnih revija, zaglavio u vratima, pa pao preko bagaža i tu je sve otišlo u veselu zajebanciju. Čim je zvezda modne revije prestala da besni.

Ranije su pričali o književnosti. Vuka je jednom u školi jako zanimalo kako je to kad čitaš francuske knjige u originalu, posebno Kamija i iako bi se tu i tamo pomalo dokačili jer se Mihajlo kačio sa svima, zapravo su imali relativno površan, ali prilično normalan odnos. Vukovo poštovanje za Mihajlovo obrazovanje i pamet na kraju je nateralo i Mihajla da, eto, ipak dopusti sebi par signala da i on Vuka poštuje. Malo. Te večeri, na putu do sobe,Mihajlo je shvatio da, kada podvuče crtu, ispada da je Vuk u tim svađama sa njim uglavnom nekoga branio od njega. Sad je Mihajla branio od neprijatne situacije, a on se zbunjeno branio od snažnog poriva da se brani od Vukovog branjenja, jer šta on njega ima da brani, može on i sam.

Kada su konačno zatvorili vrata sobe i ostali nasamo, pre nego što je Mihajlo uspeo da odluči šta bi otpočeo sa ovom neočekivanom situacijom, Vuk se izuo, bacio na krevet i rekao: „Čoveče, pa pogledaj ovo ludilo na zidu“, pokazujući mu jedan od najuvrnutijih, istinski veličanstven, potpuno nezaboravan primer masovnog hotelskog imitiranja umetnosti koji će ikada iko od njih videti u životu. Tako je dugim smejanjem na račun slike na hotelskom zidu počeo razgovor koji će se produžiti do duboko u noć. Normalan, veseo i zanimljiv razgovor kakav Mihajlo dugo nije vodio, bar sa muškarcem koji mu nije rođak. Nisu otišli da piju sa nekom družinom, nego su ćeretali do dva ujutro i onda najnormalnije zaspali, a od te večeri, sve do kraja gimnazije, imali jednostavan, prijateljski odnos (naravno, sa povremenim svađama jer – Mihajlo tako komunicira). Vuk mu se smejao i zezao ga zbog toga, ponekad, a ponekad bi, uspešno iznerviran, razmenio sa njim poneku grubu reč. Ali, Mihajlo je u tom razredu, a kasnije i u školi, u velikoj meri zahvaljujući prijateljstvu s Vukom, dobio „prolaz“ kod mnogo momaka i devojaka koji nisu znali „gde da ga smeste“, ali pošto je s Vukom, onda je OK. Tako je to u „čoporu“. Iako to nikada nije rekao, Mihajlo je vremenom sebi dopustio da razume da je to što je Vuk uradio u hotelu bilo prilično hrabro i lepo i da mu je to i njihovo kasnije prijateljstvo dosta pomoglo u životu. Sada, punoletan,tri i po godina kasnije, kada je raskinuo sa prvim dečkom, oporavio se od ljubavne traume i već pažljivo posmatrao druge muškarce, shvatio je da je poslednjih par godina bio intenzivno u društvu sa gej ljudima i da je Vuka viđao retko i na kratko. Setio ga se zato što zapravo nije imao nameru da se vraća iz Francuske, već da tamo nešto studira ili radi i mislio je da bi baš bilo lepo da se vidi s njim, da se pozdrave i pokušaju da možda ostanu u kontaktu. To je bio njegov jedini strejt koliko-toliko prijatelj muškog roda. Možda i u životu, ko zna? Ali, ugledao je trafiku koja radi celu noć i setio se da bi valjalo da kupi cigare.

Od udarca nogom je potpuno izgubio svest. Taj, ili neki od sledećih udaraca, slomio mu je nosnu i jagodičnu kost. Pukla su još tri rebra, podlaktica i ključnjača. Probudio se tek posle prve operacije. U bolničkom krevetu, lice mu je bilo neprepoznatljivo. Samo na glavi, imao je 24 šava. U svakom trenutku, bolela su ga bar tri mesta na telu. Imao je dve operacije, rekonstruktivnu na licu i ortopedsku na podlaktici. Kosti su, međutim, bile najmanje važne slomljene stvari u njemu.

Pukao je. Psihički je potpuno pukao. Urlao je na policiju u bolnici da moraju da ga čuvaju sve vreme, strahovito se plašio da će ti nepoznati ljudi doći i tu, da ga dovrše, plakao je sve vreme, povremeno ridao kao dete i plašio se, plašio i plašio. U srži paranoje potmulo je čučao potpuni nedostatak motiva za napad. Dobro se sećao tog momka koji ga je šutnuo u lice – uopšte ga nije poznavao! Naravno da je mislio da je to zbog njegove homoseksualnosti, ali – nije ga poznavao! Možda je poznavao ostale? Šta je gore od te dve mogućnosti? Upao je u duboku paranoju i egzistencijalni strah. Upao je u mnogo duboku jamu u samom sebi.

Ležao je nedeljama, rane su zaceljivale, dva terapeuta su radila na negovom psihičkom stanju, jedan bolnički i drugi kojeg je plaćala porodica. Smršao je tako da su ga posetioci gledali sažaljivo, kao da ne očekuju mnogo od njegovog oporavka. Noću je i dalje plakao. Sve manje, ali svake noći. Intenzivna, parališuća strava, pretvorila se u pritajeni strah duboko u njemu. Kada je prvi put neko napravio nagao pokret u njegovoj blizini, digao je ruke ka licu da se odbrani. Nije bio dobro. Uopšte.

Bio je zabranio porodici da mu u posetu dođe bivši dečko, posebno je to naglasio (izgledao je zaista strašno), a sa Mihajlom se nije bilo raspravljati ni u normalnim okolnostima. Suočeni sa teškom psihozom iz koje je pokušavao da se iščupa, bili su spremni da ga poslušaju u bilo čemu.

Vuk, međutim, nije bio u kontaktu sa porodicom. Vratio se s mora, uleteo u stan, istuširao se, jeo nešto i odjurio u grad. Obišao je parohiju i na tri mesta čuo da je Mihajlo u bolnici, da su ga izgazili „na Brdu“. Ceo dan sutra nije mogao da prestane da misli na njega. Onda je zvao kliniku da pita kada su posete i – prosto došao.

Kada ga je ugledao na vratima sobe, Mihajlo se samo slomio. Rasplakao se kao dete, a Vuk je prvo stajao zbunjen i postiđen pored kreveta, dok nije malo došao sebi, seo pored (i dalje koliko-toliko) prijatelja i stavio mu ruku preko ramena. Dugo su tako sedeli, jedan plačući, drugi piljeći ćutke u čaršave, pa onda u fascinantno zapuštenog matorog cimera koji je besramno izlagao ranu na stomaku blagotvornom uticaju vazduha. Najzad se Mihajlo malo smirio, a Vuk ne izdržavši, prekinuo tišinu: „E imaš sreće s cimerima, to je nešto neverovatno“.

Histeričan plač smenio je histeričan smeh i, osokoljen uspehom, srećan što se izvukao iz neprijatne situacije Vuk je nadalje briljirao i vukao Mihajla za sobom u zezanje, normalan razgovor, bilo šta, samo da ovaj odrastao čovek ne počne opet da plače. Rastali su se tako što je Vuk tražio da mu se potpiše na gips, zaklonio ga od pogleda i nacrtao, samo za Mihajlov duboki prezir prema sportu, a posebno navijanju, grb Crvene Zvezde, zastavu i posvetu: „Igrale se Delije!“ Onda ga je Mihajlo gađao nekom voćkom, a Vuk pobegao, smejući se.

Mihajla su tukli momci iz kraja, stariji od njega neku godinu i njegov otac je čuo od komšija ko su tačno. Prijavio ih je policiji koja ih je ispitivala, čak izgleda i mlatila, ali do hapšenja nikada nije došlo. Ključni čovek u celoj stvari bio je trafikant koji je izjavio da ne prepoznaje ni jednog osumnjičenog. Ali je posvedočio da su „ti neki nepoznati“ Mihajlu sve vreme psovali majku pedersku. Udarali su ga i nakon što je izgubio svest, skakali po njemu i iživljavali se, a onda je jedan urinirao po nepokretnom telu sa krvavom masom umesto lica. Zatim su otišli, a trafikant je pozvao policiju i hitnu pomoć. Nikada niko nije bio uhapšen.

Vuk se vratio u Mihajlovu sobu iste večeri, oko deset. Nekako se promuvao kroz bolnicu, provirio u sobu, brzo ušao i pritvorio za sobom vrata. Imao je punu torbu knjiga, vokmen, gomilicu baterija i kasete. Doneo je i „vinston“ i neke čokolade. Išunjali su se u toalet, stali svako na po jednu WC šolju, isturili se svako kroz svoj prozor, zapalili po cigaretu i – ućutali. Ništa nije rečeno na tim prozorima, ali ni učinjeno i obojica su znali da je njihov odnos sada potvrđeno isti kao što je i bio, niko tu nije promenio orijentaciju, niko se u nikoga zaljubio, ostali su samo to što su i bili. Prijatelji. Obojici je laknulo što onaj drugi nije dobio drugačije ideje.

Tri meseca kasnije, Mihajlo je bio u Francuskoj, Vuk u vojsci i sledeći put su se sreli slučajno, u Briselu, neverovatnih dvadeset devet godina kasnije. Mihajlo je tu došao za nekim bitno mlađim neodoljivim macanom u kojeg je bio beznadno zaljubljen i sa njim upadao i ispadao iz turbulentnih veza, a Vuk na neku EU konferenciju. Silno su se jedan drugom obradovali. Odjurili su u najbližu kafanicu i tamo pričali do sitnih sati, a na kraju su došli i do one strašne noći o kojoj u bolnici, sasvim prigodno, uopšte nisu pričali. Nikada više Mihajlo nije otišao na Banovo Brdo. Iz bolnice je otišao kod tetke, nesposoban da se primakne svom stanu. I zaista, nikada više nije otišao tamo, a i nema nikakvu nameru. Dođe u Beograd ponekad, ali odsedne u hotelu. Otac odavno više nije živ. Godinu dana se Mihajlo apsolutno svake noći budio u užasu, sa slikom onog momka kako ga šutira sa osmehom na licu, a onda je jednu noć, posle posebno uzbudljive sedeljke u Parizu – sanjao samo nešto lepo. Sutra je ceo dan bio uznemiren i osetljiv i iako se horor ponovio već iste večeri, znao je da ima puta ka mirnim noćima. Jednom u godinu ili dve, još uvek mu se nasmeje taj čovek i šutne ga u glavu. U snu. Ali bar šutne uspešnog i prpošnog svađalicu iz ugledne modne firme u Parizu, koji je prešpartao svet pet puta uzduž i popreko, stekao mnogo prijatelja, ljubavnika i sagovornika i kad ode iz Pariza, kao sad u Brisel, telefon mu zvoni svakih petnaest minuta kako bi ga neko kome nedostaje pitao kada se vraća. Imao je još poneku priliku da se strašno uplaši nasilnih homofoba i svaki put se paralisao od straha. Ali je svaki put znao i da će se oporaviti i nastaviti da živi. Tako ga je majka naučila.

Vuk, onih zbunjenih dana u gimnaziji, nije bio načisto ni šta će sa sobom, a kamo li sa svojim gej prijateljem. Prevario bi se poneko da ga pecne zbog druženja sa Mihajlom, ali reakcija bi bila otrovna i snažna. Rado se tada družio sa njim, Mihajlo je prosto bio strašno zanimljiv i simpatičan čovek, ali zapravo su razgovarali samo u školi, putevi su im bili različiti, interesovanja, osim umetnosti i malo filozofije, takođe. Na kraju je svako pošao svojim putem. Kada je onomad čuo šta se desilo Mihajlu, bilo mu je svejedno šta će ko da misli, kao i one večeri na ekskurziji. Kako se osećao? Osećao se krivim. Osećao se toliko krivim u ime svih zgađenih nad njegovim prijateljem, na čije se odurne fore o „pederima“ smušeno smeškao, ne deleći ih, ali ne želeći da rizikuje tu strašnu stigmu. Zapravo se stideo sebe. Toliko, da je tog leta pregurao granicu stida i iskusio možda i prvu istinsku izuzetost iz nekog od glavnih tokova svog društvenog okruženja. Prvu od mnogih koje će uslediti.

Tako su se dva 47-godišnjaka u kafanici u Briselu do sitnih sati kikotali i dugo pričali o svojim životima, zahvalni na ulogama koje su jedan drugom odigrali u životnim prekretnicama. Ali, samo jedan od njih dvojice, jednom u godinu ili dve, s vriskom i nepojmljivom stravom u srcu skače iz kreveta i posle se nedeljama leči od straha od ljudi. Svih ljudi koji mu stoje iza leđa, na svakoj trafici, na svakom Banovom Brdu, u svakom Beogradu sveta. Kad se to desi ovih dana, on sedne i napiše imejl svom prijatelju u Beogradu. Ne o tome, o nečemu potpuno bez veze. Razmene nekoliko misli i onda opet svako ode svojim putem.