AktuelnoLGBT

Na svakom Banovom Brdu

31. mar 2017.
Foto: CINS
Samo jedan od njih dvojice, jednom u godinu ili dve, s vriskom i nepojmljivom stravom u srcu skače iz kreveta i posle se nedeljama leči od straha od ljudi

Pukao je. Psihički je potpuno pukao. Urlao je na policiju u bolnici da moraju da ga čuvaju sve vreme, strahovito se plašio da će ti nepoznati ljudi doći i tu, da ga dovrše, plakao je sve vreme, povremeno ridao kao dete i plašio se, plašio i plašio. U srži paranoje potmulo je čučao potpuni nedostatak motiva za napad. Dobro se sećao tog momka koji ga je šutnuo u lice – uopšte ga nije poznavao! Naravno da je mislio da je to zbog njegove homoseksualnosti, ali – nije ga poznavao! Možda je poznavao ostale? Šta je gore od te dve mogućnosti? Upao je u duboku paranoju i egzistencijalni strah. Upao je u mnogo duboku jamu u samom sebi.


Ležao je nedeljama, rane su zaceljivale, dva terapeuta su radila na negovom psihičkom stanju, jedan bolnički i drugi kojeg je plaćala porodica. Smršao je tako da su ga posetioci gledali sažaljivo, kao da ne očekuju mnogo od njegovog oporavka. Noću je i dalje plakao. Sve manje, ali svake noći. Intenzivna, parališuća strava, pretvorila se u pritajeni strah duboko u njemu. Kada je prvi put neko napravio nagao pokret u njegovoj blizini, digao je ruke ka licu da se odbrani. Nije bio dobro. Uopšte.


Bio je zabranio porodici da mu u posetu dođe bivši dečko, posebno je to naglasio (izgledao je zaista strašno), a sa Mihajlom se nije bilo raspravljati ni u normalnim okolnostima. Suočeni sa teškom psihozom iz koje je pokušavao da se iščupa, bili su spremni da ga poslušaju u bilo čemu.


Vuk, međutim, nije bio u kontaktu sa porodicom. Vratio se s mora, uleteo u stan, istuširao se, jeo nešto i odjurio u grad. Obišao je parohiju i na tri mesta čuo da je Mihajlo u bolnici, da su ga izgazili „na Brdu“. Ceo dan sutra nije mogao da prestane da misli na njega. Onda je zvao kliniku da pita kada su posete i – prosto došao.


Kada ga je ugledao na vratima sobe, Mihajlo se samo slomio. Rasplakao se kao dete, a Vuk je prvo stajao zbunjen i postiđen pored kreveta, dok nije malo došao sebi, seo pored (i dalje koliko-toliko) prijatelja i stavio mu ruku preko ramena. Dugo su tako sedeli, jedan plačući, drugi piljeći ćutke u čaršave, pa onda u fascinantno zapuštenog matorog cimera koji je besramno izlagao ranu na stomaku blagotvornom uticaju vazduha. Najzad se Mihajlo malo smirio, a Vuk ne izdržavši, prekinuo tišinu: „E imaš sreće s cimerima, to je nešto neverovatno“.


Histeričan plač smenio je histeričan smeh i, osokoljen uspehom, srećan što se izvukao iz neprijatne situacije Vuk je nadalje briljirao i vukao Mihajla za sobom u zezanje, normalan razgovor, bilo šta, samo da ovaj odrastao čovek ne počne opet da plače. Rastali su se tako što je Vuk tražio da mu se potpiše na gips, zaklonio ga od pogleda i nacrtao, samo za Mihajlov duboki prezir prema sportu, a posebno navijanju, grb Crvene Zvezde, zastavu i posvetu: „Igrale se Delije!“ Onda ga je Mihajlo gađao nekom voćkom, a Vuk pobegao, smejući se.


Mihajla su tukli momci iz kraja, stariji od njega neku godinu i njegov otac je čuo od komšija ko su tačno. Prijavio ih je policiji koja ih je ispitivala, čak izgleda i mlatila, ali do hapšenja nikada nije došlo. Ključni čovek u celoj stvari bio je trafikant koji je izjavio da ne prepoznaje ni jednog osumnjičenog. Ali je posvedočio da su „ti neki nepoznati“ Mihajlu sve vreme psovali majku pedersku. Udarali su ga i nakon što je izgubio svest, skakali po njemu i iživljavali se, a onda je jedan urinirao po nepokretnom telu sa krvavom masom umesto lica. Zatim su otišli, a trafikant je pozvao policiju i hitnu pomoć. Nikada niko nije bio uhapšen.


Vuk se vratio u Mihajlovu sobu iste večeri, oko deset. Nekako se promuvao kroz bolnicu, provirio u sobu, brzo ušao i pritvorio za sobom vrata. Imao je punu torbu knjiga, vokmen, gomilicu baterija i kasete. Doneo je i „vinston“ i neke čokolade. Išunjali su se u toalet, stali svako na po jednu WC šolju, isturili se svako kroz svoj prozor, zapalili po cigaretu i – ućutali. Ništa nije rečeno na tim prozorima, ali ni učinjeno i obojica su znali da je njihov odnos sada potvrđeno isti kao što je i bio, niko tu nije promenio orijentaciju, niko se u nikoga zaljubio, ostali su samo to što su i bili. Prijatelji. Obojici je laknulo što onaj drugi nije dobio drugačije ideje.


Tri meseca kasnije, Mihajlo je bio u Francuskoj, Vuk u vojsci i sledeći put su se sreli slučajno, u Briselu, neverovatnih dvadeset devet godina kasnije. Mihajlo je tu došao za nekim bitno mlađim neodoljivim macanom u kojeg je bio beznadno zaljubljen i sa njim upadao i ispadao iz turbulentnih veza, a Vuk na neku EU konferenciju. Silno su se jedan drugom obradovali. Odjurili su u najbližu kafanicu i tamo pričali do sitnih sati, a na kraju su došli i do one strašne noći o kojoj u bolnici, sasvim prigodno, uopšte nisu pričali. Nikada više Mihajlo nije otišao na Banovo Brdo. Iz bolnice je otišao kod tetke, nesposoban da se primakne svom stanu. I zaista, nikada više nije otišao tamo, a i nema nikakvu nameru. Dođe u Beograd ponekad, ali odsedne u hotelu. Otac odavno više nije živ. Godinu dana se Mihajlo apsolutno svake noći budio u užasu, sa slikom onog momka kako ga šutira sa osmehom na licu, a onda je jednu noć, posle posebno uzbudljive sedeljke u Parizu – sanjao samo nešto lepo. Sutra je ceo dan bio uznemiren i osetljiv i iako se horor ponovio već iste večeri, znao je da ima puta ka mirnim noćima. Jednom u godinu ili dve, još uvek mu se nasmeje taj čovek i šutne ga u glavu. U snu. Ali bar šutne uspešnog i prpošnog svađalicu iz ugledne modne firme u Parizu, koji je prešpartao svet pet puta uzduž i popreko, stekao mnogo prijatelja, ljubavnika i sagovornika i kad ode iz Pariza, kao sad u Brisel, telefon mu zvoni svakih petnaest minuta kako bi ga neko kome nedostaje pitao kada se vraća. Imao je još poneku priliku da se strašno uplaši nasilnih homofoba i svaki put se paralisao od straha. Ali je svaki put znao i da će se oporaviti i nastaviti da živi. Tako ga je majka naučila.


Vuk, onih zbunjenih dana u gimnaziji, nije bio načisto ni šta će sa sobom, a kamo li sa svojim gej prijateljem. Prevario bi se poneko da ga pecne zbog druženja sa Mihajlom, ali reakcija bi bila otrovna i snažna. Rado se tada družio sa njim, Mihajlo je prosto bio strašno zanimljiv i simpatičan čovek, ali zapravo su razgovarali samo u školi, putevi su im bili različiti, interesovanja, osim umetnosti i malo filozofije, takođe. Na kraju je svako pošao svojim putem. Kada je onomad čuo šta se desilo Mihajlu, bilo mu je svejedno šta će ko da misli, kao i one večeri na ekskurziji. Kako se osećao? Osećao se krivim. Osećao se toliko krivim u ime svih zgađenih nad njegovim prijateljem, na čije se odurne fore o „pederima“ smušeno smeškao, ne deleći ih, ali ne želeći da rizikuje tu strašnu stigmu. Zapravo se stideo sebe. Toliko, da je tog leta pregurao granicu stida i iskusio možda i prvu istinsku izuzetost iz nekog od glavnih tokova svog društvenog okruženja. Prvu od mnogih koje će uslediti.


Tako su se dva 47-godišnjaka u kafanici u Briselu do sitnih sati kikotali i dugo pričali o svojim životima, zahvalni na ulogama koje su jedan drugom odigrali u životnim prekretnicama. Ali, samo jedan od njih dvojice, jednom u godinu ili dve, s vriskom i nepojmljivom stravom u srcu skače iz kreveta i posle se nedeljama leči od straha od ljudi. Svih ljudi koji mu stoje iza leđa, na svakoj trafici, na svakom Banovom Brdu, u svakom Beogradu sveta. Kad se to desi ovih dana, on sedne i napiše imejl svom prijatelju u Beogradu. Ne o tome, o nečemu potpuno bez veze. Razmene nekoliko misli i onda opet svako ode svojim putem.

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend