Čekajući kafu uz zapaljenu cigaretu Vukašin priča kako su on i njegova najbolja drugarica Vanesa, sa kojom živi, pola dana proveli pokušavajući da prijave novu adresu. Sutra će opet morati u MUP. Osim to malo na birokratiju, ovaj dvadesetosmogodišnji momak se generalno ni na šta ne žali.
Kaže da lepo živi, stan i kućnog ljubimca deli sa Vanesom, drugaricom iz detinjstva, radi dva posla, od kojih je jedan konobarisanje četiri noći nedeljno. Konobarisanje je naučio na prekookeanskom brodu, na kojem je bio i njegov tadašnji dečko. Osim iskustva i uspomena na sva mesta koja je obišao za četiri godine plovidbe, Vukašin je “doneo” i diskus herniju. Na brod više ne može, ali ovde je, ionako, kako kaže “sredio svoj život”.
– Došao sam u Srbiju, imam gde da živim, imam ljude oko sebe i ne moram nikog da molim za pare. Plus što je meni, koliko god to glupo zvučalo, jedan od razloga što volim da sam u Srbiji što sad nekako osećam da se menjaju prava LGBTI populacije. Ili sam se ja malo više otvorio ka tome pa imam utisak da se nešto više dešava ili imam taj osećaj zbog gej parade, pa cela Nedelja ponosa, a znam i dosta ljudi po gej kafićima, tu izlazim.
Pred sam odlazak s broda, Vukašin je ušao u proces premeštaja na poziciju vaspitača, odnosno, kako se ispravio, “vaspitačice”… Mnogo voli decu. U stvari, tri četvrtine razgovora pričali smo o deci: kako bi voleo da ih ima, svejedno kog roda i svejedno da li biološku ili usvojenu. Kaže da bi za savete pitao majku. Majka zna da je gej, nije bilo problema. “Mislim da bismo baš bili jedna srećna porodica”.
Porodični zakon u Srbiji, međutim, kaže da će ta sreća, u najboljem slučaju, morati da sačeka. Zajednicu (brak ili vanbračnu) mogu činiti isključivo muškarac i žena, pa samim tim, samo ljudi različitog roda mogu, pravno gledano, imati ili usvojiti dete.
Čak i dok govori o svojoj nesuđenoj deci, koju mu zakon ne dozvoljava da ima, Vukašin je opušten, smiren i prilično siguran u svoje reči. Suština njegovog odgovora je da bi u Srbiji dete gajio u imitaciji strejt porodice. Za pravi brak, gej brak, opcija je, za njega, samo Amerika.
– Ovde nisam spreman da to dete pustim da ide u školu gde će ostala deca da ga zezaju da ima dvojicu tata. Naravno da ćeš i u Americi naći budalu, svuda ćeš naći nekog ko će te zezati, ali u Americi, ako ti neko dira dete, postoji čitav sistem kako da se to dete zaštiti. A kod nas…
Vukašin odmahuje rukom, ne završava ovu rečenicu.
– Ali s obzirom da ovde ne možeš da odeš da posetiš svog dugogodišnjeg partnera u bolnici, čisto sumnjam da bismo obojica mogli na papiru da budemo roditelji ili da obojica imamo zakonska prava, dok je u Americi to drugačije regulisano.
“Srpsku verziju” je razradio skoro do detalja: dogovorio se sa Vanesom da, ako ni jedno od njih u narednih sedam ili osam godina ne nađe nekoga, zajedno imaju dete. Dogovorili su i kako će da ga vaspitavaju.
– U svakom slučaju, to dete bi moralo da bude tolerantno. Ne “moralo”, naravno da ne mogu da ga tučem ako nije tolerantno, ali da od malih nogu uči. I od malih nogu bih mu govorio kakva je situacija između mene i njegove mame, da odmah zna. Isto isto bih mu odmah, od početka, govorio da to nije baš prihvaćeno kod nas. Čisto da…
Prekida rečenicu na pola i “hvata” vazduh da bi mi objasnio:
– Rekao bih mu šta je, ali i da bude oprezan kome će i kako da kaže. Kao što i ja tačno znam u kojoj situaciji, gde i kome mogu, a gde i kome ne mogu da kažem da sam gej. Jednostavno, učio bih ga da prepozna situaciju, gde šta sme da radi i izgovori.
A šta kad malo odraste? Pa dođu domaći zadaci, pa treba da provodiš vreme sa njim, treba i da ga nečemu naučiš?
– Domaći može ali, haha, samo do četvrtog razreda, kaže spontano.
Ponekad zamišlja kako sedi i sa detetom vežba pisanje linija i slova, “pa uvij ovo slovo, izvij ono, napiši sad stranu ovog slova”. Odveo bi dete, na primer, da vidi Unverzal studio u Los Anđelesu, a mnogo vremena bi provodili kod Vukašinove majke.
– Moja mama bi to dete obožavala, mislim da bi dosta vremena provodilo na selu, kod nje. Mene je teško iznervirati, nisam neko ko plane, ko viče, pa me ne bi ni ono iznerviralo. Mislim da ne bih bio strog otac. Bio bih strog, ali ne nešto previše, mislim da bih bio kao što je moj tata bio.
A šta ako se Vanesa zaljubi i uda?
– Patio bih, mislim da bih bio jako tužan. Ne zbog toga što bi Vanesa našla nekog, daj bože da nađe, ali mislim da bih mnogo tužan. Nikad neću biti stopostotono srećan ako ne budem imao dete. To mi je baš… Ne znam… To mi je baš strašno. Znaš kad nigde u glavi nemam ni pomisao da možda neću imati dete. Ja se stvarno nadam da ću da imam nekoga za sedam, osam, godina. Ali, ako to ne prođe – jebiga. Ako Vanesa nađe nekog – jebiga.
Imaću njenu decu da se igram.
Ostavi komentar