AktuelnoLGBT

Izlazak iz kutije i majčin bol

31. mar 2017.
Naravno da je prvo kucala “lek za homosekualizam” ili “kako izlečiti…”. Kada je videla da pravog leka nema, počela je da traži šta je to: “okupljanja u Beogradu”, “gde se sastaju”…

Bilo je popodne kad se Jelena se vratila s posla. Sa ulaza je videla majku kako sedi na krevetu, drži mobilni telefon u ruci i pognute glave se ljulja napred nazad. Odmah je znala šta se desilo. Majci se pokvario telefon, uzela je Jelenin kao zamenu. I pročitala poruke.

„Dal’ da idem u svoju sobu, dal’ da odem iz stana, dal’ da joj priđem… Ne znam šta da radim…“

Nije mogla samo da ode. Bez reči je sela pored majke i čekala da progovori. Onda je počela lavina suza i histerije.

„Znala sam, ja sam sve znala, bilo je tu“, jecala je Jelenina majka pokazujući rukom na mali mozak, „ali nisam dala da ode dalje! Ja sam sve vreme znala!“

Plakanje i drhtanje tela koje se pored Jelene savijalo od bola nije prestajalo. Nakon nekoliko momenata je nastavila: „Sad mi je jasno zašto te ljudi tako gledaju u autobusu kada idemo negde zajedno.“

Jelena nije znala šta da kaže. Nije imala šta da kaže. Nije imala zbog čega da se izvinjava, ali je odvratan osećaj da majka od nje traži neko opravdanje lebdeo u vazduhu. Znala je da mora to da odsluša, nema tu nikakve potrebe za razgovorom.

Pomislila je da bi možda najbolje bilo da je slaže, da izmisli da se to desilo samo jednom, kao slučajno. Ali to bi bila bedna laž, u telefonu je bilo na desetine poruka od raznih devojaka koje su prošle kroz Jelenin život u poslednje dve, tri godine, poruke na ekavici i ijekavici.

„Mora da ti je neko nešto uradio, neki muškarac te je napao. Jel te neko zlostavljao? Ja to nisam videla, nisam sprečila, ja sam kriva“, naricala je kroz suze.

A onda je iz očaja prešla u bes, počela da viče i u jednom trenutku izgovorila: „Nemoj više nikada da sam te videla da je slikaš golu“.

Jelena je zanemela. Maja je bila beba, ćerka njenog brata od tetke. Od kako se rodila postala je Jelenina miljenica. I danas joj je telefon pun Majinih fotografija. Pomisao da bi Jelena nešto njoj uradila i da to izgovara njena majka bila je šok. Majčine reči su joj se urezale u mozak.

Nekako je, ipak, uverila sebe da je to bes, da majka to stvarno ne misli. Videla je na njenom licu da joj se ceo svet srušio, okrenuo za 180 stepeni i da ne zna kako dalje.

Nije bila sigurna koliko je vremena prošlo, imala je osećaj da satima sedi pored majke koja jeca. Onda je brat ušao u sobu i začuđeno pitao šta se dešava.

„Pa ništa, mama je saznala da sam lezbejka“.

“Jao od kad ja to znam,“ rekao je Saša otresito.

Ali Jelenu je uplašila snaga majčinog šoka i uplašila se. Bratu je šapnula:

“Skloni pištolj.”

Nije se plašila za sebe i njega. Majka ih nikada ne bi povredila, jako ih je volela i brinula se za njih i zbog najsitnijih sitnica. Njena ljubav postala je još jača nakon očeve smrti. Deca su za nju sada bila sve, njena podrška i beg od samoće. Njima ništa ne bi uradila. Ali sebi, mislila je Jelena, sebi bi možda mogla da naudi. 

“Sada se sve menja”, ponavljala je majka neprestano. 

“Kako ćeš ti od sada da živiš?”

„Ne živim ja od sada ovako, živela sam do sada ovako i nastaviću da živim ovako”, počela je Jelena da joj objašnjava. “Meni se ništa ne menja, sve ostaje isto, onako kako je bilo godinama. Ja imam svoj život, posao, prijatelje, oni svi znaju…”

Kako je izgovarala reči, znala je da priča u prazno. Kada su ljudi u takvom stanju s njima ne vredi razgovarati. Ništa ne čuju, “klapna” im je spuštena. Šta god da kaže ne vredi. Ne čuje, ne dopire do nje.

“Mene nikada niko nije napao, ni jedan muškarac mi ništa nije uradio, meni se prosto sviđaju devojčice. Od vrtića.”

 

Ne Pavle, Ana

Mirišljavi Pavle bio je opsesija svih devojčica u Jeleninom vrtiću. Mali, plav, sladak, imao je mirišljave patike na koje su svi otkidali. Na pitanje: “Ko ti je simpatija”, sve devojčice su kao iz topa izgovarale njegovo ime. Jelena je, međutim, prema njemu osećala isto što i prema drugim dečacima. Bunile su je te priče o zaljubljenosti i nije razumela šta je to tako posebno kod mirišljavog Pavla.

A onda je došao kraj vrtića I, od svih drugara, počela je da joj nedostaje – Ana. Želela je sve vreme da provodi sa njom i sa njom se igra. Dobili su zajedničku fotografiju u koju je Jelena non stop gledala, jer je na njoj bila Ana. Tek tada je shvatila da je to ta zaljubljenost. Za nju simpatija iz vrtića nije bio Pavle, nego Ana.

To saznanje značilo je da nešto nije ok, da nju ne privlače dečaci i da joj to nije prirodno.

Svet oko nje je imao samo jednu poruku – treba da ti se sviđa dečko. Devojčice su u sveskama i na klupama u osnovnoj školi crtel srculenca i pisale “Milena plus Marko”. Od malena je znala da u paru idu muško i žensko. To tako treba, ali ona to prosto nije tako osećala. Bio je to prvi znak koji joj je govorio da ono što oseća treba da drži samo za sebe. I da izbegava devojčice.

Uvek je više volela da se igra sa dečacima, fuca ili basket, svejedno, samo da nema tih intimnih priča. Njene drugarice su, dok je ona trčala za loptom, obilazile beskonačno mnogo krugova po kraju i pričale i pričale. To ju je izluđivalo. Dečačka druženja su bila sigurnija zona.

U drugom osnovne je sa nekoliko drugara sedela na klupi u kraju, kada su pored njih prošle dve devojke držeći se za ruke. Jedan od njih prodrao se: “Lezbejke!”

Jelena se jako uznemirila. Čula je ranije tu reč, ali je tada prvi put shvatila da se koristi kada nekoga hoćeš da opsuješ. To što su te dve devojke je uvreda. To znači da je i ona uvreda. Psovka koju ljudi koriste kada nekoga hoće da povrede.

To ju je učvrstilo u njenoj strategiji: definitivno neće nikome ništa reći. A ako je neko pita za simpatiju, nadenuće joj neko muško ime. Prilagodiće se. Svoje tajne će ostaviti na sigurno mesto, u jednu kutiju samo za nju u koju neće puštati nikoga. Ni drugarice, ni brata, ni roditelje. Kao dete odraslo u komunističkoj porodici, sa ocem koji je bio vojno lice, iskazivanje emocija svakako nije bilo u njenom karakteru.

To laganje prijatelja i porodice nekako je bilo zanimljivo u početku, kao igra, kao da je imala neku super tajnu koju samo ona zna. Onog momenta, međutim, kada se zatreskala u devojčicu, tajna je postala prevelika za kutiju.

Bilo je to na prelazu između sedmog i osmog razreda. Na letovanju je upoznala devojku stariju od sebe, zaljubila se i sa njom doživela prvi poljubac.

Tresla se od straha kao prut, a kada ju je poljubila, osećanje je bilo kao padanje u nesvest. Belo ispred očiju. U isto vreme osećala je ogroman strah, orgomno uzbuđenje i neverovatnu sreću. Ali strah na prvom mestu. Napokon je uradila ono što želi, ali znala je da svi oko nje misle da je to pogrešno. A njoj prija.

Jedva je uspevala da ukroti emocije do kraja letovanja. Kutija više nije bila dovoljna, gorela je od želje da nekome kaže. Čim se vratila kući videla se sa najboljom drugaricom. Otišle su u šetnju. Skupila je snagu i rekla da je lezbejka i da mora da joj ispriča o devojci sa mora.

“OK”, rekla je drugarica opušteno. “Slušam.”

To je bilo sve što je izgovorila. Nikakva potpitanja, nikakvo preispitivanje.

Od tog dana Jelena je uspela da se prilagodi pravilima igre. U kutiji je držala tajne, puštala samo najbliže ljude da je vide kakva stvarno jeste i štitila sebe od maltretiranja u školi, na ulici, u porodici. Nikada nije pokušala da bude sa muškarcem, znala je da to ne želi, niti je zbog svoje seksualnosti bila u depresiji. Ali, često se osećala kao da je sama i kao da u krugu od 100 kilometara ne postoji osoba kao što je ona. Nije imala gde da pronađe odgovore na svoje nedoumice. Dok je odrastala, nije bilo interneta, na TV-u samo RTS, Pink i Palma.

Prijatelje je izbegavala da dovodi kući, kada je pričala telefonom zatvarala se u sobu, ako bi od devojke dobila poklon nije ga donosila kući da bi izbegla pitanja – od koga ti je ovo, ko je to? Imala je druga na fakultetu kome je rekla da je nekoliko puta umesto na mobilni zove na fiksni da bi se majka javila i čula da je treži neki muškarac.

Do svoje 24 godine, vrata Jelenine kutije bila su zatvorena za majku.

 

Majčin put

Dve nedelje nakon razgovora sa majkom bio je “Beer fest”. Kao i prethodnih godina, Jelena je htela da ide sa prijateljima.
“Možeš da ideš, Saša ide sa tobom i da se vratite do 9.”

Jelena se osećala kao dete, kao da ponovo ima 13 godina, pa je uradila nešto pogrešno i sada je u kazni.

Nakon što je saznala, majka sa Jelenom nije pričala danima, jer nije znala o čemu da priča. Komunikacija se svodila na “zdravo” i “ćao”. Kada je najzad počela da joj se obraća, brecala se na nju i pričala kao da želi da se svađa. Pozvala bi je da pita da li je kupila hleb sa besom u glasu, a kada bi rekla da nije, ljutito bi pitala: “Pa zašto nisi”? Ta prva dva-tri meseca bila su strašno mučna za Jelenu jer je videla da se majka ne snalazi, da neće sa njom da priča, a nema koga drugog da pita jer ju je sramota.

To što njih dve nikada nisu imale blizak odnos nije pomagalo. Imale su lep odnos, ali nikada blizak, kao kada majka i ćerka sednu i uz neku kafu pričaju. Jelena je bila svesna da je ona za to kriva. U tinejdžerskim godinama, kada je shvatila šta treba da krije, njena autofobija, njena kutija bila je razlog da nikome ništa ne može da kaže osim ljudima kojima je poklonila veliko poverenje.

Odlučila je da sve te zabrane i ljutnje istrpi. Imala je osećaj da će vremenom to proći. Kada je jednog dana u istoriji pretrage na kompjuteru videla da je majka tražila odogovore na pitanja koja nikome nije smela da postavi, to ju je ohrabrilo.

Naravno da je prvo kucala “lek za homosekualizam” ili “kako izlečiti…”. Kada je videla da pravog leka nema, počela je da traži šta je to: “okupljanja u Beogradu”, “gde se sastaju”…

Jelena je znala da nju neće pitati niti slušati, pa se dosetila da je namami da pročita knjigu. Sklonila je sve ikonice sa desktopa i u centru ostavila link na Labrisovu knjigu ispovesti desetak žena koje su se autovale i kroz šta su prošle. Bilo je tu strašnih priča.

Majka joj nikada nije rekla da je pročitala, ali Jelena je primetila da je posle toga počela da spušta loptu. Prestala je sa napadanjem i prešla u fazu zabrinutosti za budućnost ćerke. Slika o gej ljudima koja je devedesetih dolazila iz medija bila je jako ružna. Svi pederi imaju sidu, svi se bave prostitucijom, žene su neobrazovane. Ta slika u glavi Jelenine majke polako se rušila kako je upoznavala njene prijatelje glumce, filozofe, arhitekte.

Još veća zebnja koju majka i dan danas često pominje, je samoća. Sa velikom tugom je govorila o tome kako Jelena nikada neće imati porodicu, kako će ostati sama, bez partnera i dece. Ona je bila žena koja se udala mlada, imala lep brak i dvoje dobre dece. Za nju je porodica bila sve i sve što je želela bilo je da i Jelena to doživi. Znala je koliko deca znače u životu.

Nakon muževljeve smrti majka je bila u depresiji, a obaveze u kući su pale na Jelenina ramena. Mlađi brat, njegova škola, njen fakultet, obaveze oko domaćinstva.

Jelena je bila svesna da će ta projekcija majčinog modela života na nju verovatno zauvek biti prisutna. Sve što je mogla da učini bilo je da je uveri da je srećna sa onim što ima.

Korak po korak, posle nekih godinu dana, Jelenin odnos sa majkom se vratio na početnu poziciju, na ono što je bio pre nego što je tajna otkrivena.

 

Kutija i dalje postoji

„Autofobija je strah. Strah od gubitka. To je baš sebičan strah za mene.“

Jelena se i dan-danas ne usuđuje da izgovori neizgovorivo dvema rođakama. Najveći su joj oslonac u životu, a ipak ne znaju za tako važan deo nje. I ne voli što ih laže, zbog toga se oseća jadno, ali ne sme da pokrene temu. Svesna je da se verovatno ništa ne bi promenilo, mogla bi da dâ desnu ruku da bi sve bilo OK, ali ne sme da rizikuje. To bi je osakatilo za ceo život.

„Kada imaš strah od mogućnosti da nešto tako veliko i bitno izgubiš, nije ti svejedno. Nisi ljudsko biće ako ti je svejedno.“
Boji se i nada se u isto vreme da će neka od njih dve pokrenuti temu. Tada bi im rekla, ne bi mogla da slaže.

To je možda i jedina stvar koja je danas čini nespokojnom. Na skali od jedan do deset, njena sreća je na osmici. Živi svoj život onako kako želi, ima porodicu koja ju voli, dobar posao, divne i uspešne prijatelje. Voli ono što je izgradila i za razliku od mnogih LGBTI osoba, ne želi da ode iz Srbije.

Svoju sigurnu zonu i dalje nalazi u sportu. Pre nekoliko godina grupa lezbejki je počela da organizuje fudbal na Adi. To je mesto gde nema kutije za Jelenu, koje nije samo za fudbal, već i druženje, ekipa sa kojom možeš da pričaš o svemu, a da niko to ne uzme za zlo.

Možda još uvek nije sasvim prihvatila sebe, ipak se ne usuđuje svima da kaže. A i tek pre nekoliko godina je prvi put naglas izgovorila: „Ja sam lezbejka“ i – osetila veliko olakšanje. Kao da joj je neko kofu vode prosuo po glavi. I kao da je nešto sa nje otišlo.

Prijavite se na newsletter.

Hvala vam što prenosite tekstove CINS-a! Uz to je potrebno da navedete da ste priču preuzeli od Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, kao i link ka tekstu koji prenosite.

Više informacija: cins.rs/uslovi-koriscenja/

Ostavi komentar

Prati
CINS neće objavljivati komentare koji sadrže uvrede, govor mržnje, pozivanje na nasilje ili diskriminišu bilo koju društvenu grupu. Takođe, nećemo odobravati optužbe na račun pojedinaca koje ne možemo da dokažemo. Hvala što poštujete ova pravila :)
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Najstarije
Najnoviji Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare

Povezano

31. mar 2017.
Koliko nam smeta mržnja na beogradskim zidovima
31. mar 2017.
Samo jedan od njih dvojice, jednom u godinu ili dve, s vriskom i nepojmljivom stravom u srcu skače iz kreveta i posle se nedeljama leči od straha od ljudi
22. mar 2017.
Vukašin je zadovoljan svojim životom u Srbiji. Ima utisak da se LGBTI stvar kreće u dobrom pravcu. Ima nešto sitnih problema, kao i drugi, ali i jedan koji strejt osobe nemaju. Jako veliki problem: hoće da ima decu.