Bio je 26. mart ove godine kada je Boško Šekerović, dvadesettrogodišnji oficir prekookeanskog broda, kolima pokupio nekoliko prijatelja u Beogradu i povezao ih u večernji izlazak u Novi Sad.
Šekerović je sa prijateljima otišao u Ulicu Laze Telečkog, u deo grada poznat po velikom broju noćnih klubova i barova prepunih mladih ljudi koji igraju i pevaju. Iz svakog lokala odzvanjaju zvuci domaće narodne muzike i stranih pop hitova.
Dva sata nakon ponoći, dok je Šekerović sa prijateljem razgovarao ispred jednog bara, krupniji muškarac ga je u prolazu grubo zakačio ramenom i oborio. Obezbeđenje iz nekoliko okolnih klubova je odmah pritrčalo i napalo Šekerovića i njegove prijatelje.
„Njih petnaestorica su tukli nas trojicu. Nekoliko puta sam gubio svest“, kaže Šekerović kojem su nakon tuče slomljeni nos i zub, a imao je i veliki podliv na oku.
Njegov prijatelj i kolega Jovan Jovičić je takođe povređen. Noge su mu bile toliko izubijane da nekoliko dana nije bio u stanju da hoda.
„To je bilo čisto divljaštvo. Jedan te drži dok te petorica tuku“, opisao je Jovičić nekoliko meseci kasnije scenu koja mu je i dalje živa u sećanju. „Jedan od napadača je ušao u klub i vratio se sa teleskopskim pendrekom, sličnim onima koje koristi policija“.
Šekerović i njegovi prijatelji uspeli su da pobegnu kada im je devojka koja radi u baru dala ključeve od toaleta. Tu su se zaključali i pozvali policiju.
Policija, međutim, te noći nije bila angažovana samo na spasavanju ovih momaka. Među napadačima je bio bar jedan policajac honorarno angažovan kao radnik obezbeđenja, prema krivičnoj prijavi koju je policija podnela na osnovu video snimka.
Zastrašujuće iskustvo ovog mladog čoveka ukazuje na problem koji je prilično raširen u Srbiji i drugim balkanskim zemljama. Mlađi policajci van radnog vremena često rade na vratima kao obezbeđenje u noćnim klubovima i barovima – gde ponekad nekažnjeno učestvuju u krivičnim delima nasilničkog ponašanja i naplati reketa od vlasnika lokala.
Problemi novosadske policije
Prema našem Zakonu o policiji iz 2005. godine, policajcima nije dozvoljeno da se bave “poslovima koji su nespojivi sa službenom dužnošću“. Zakon, međutim, ne precizira da li se to odnosi i na rad u privatnom obezbeđenju.
Među vlasnicima barova vlada velika potražnja za privatnim obezbeđenjem još od devedesetih godina, kada je u ratnom haosu izazvanom raspadom Jugoslavije, kriminal počeo da buja. Policajci su bili spremni da privatnicima ponude usluge obezbeđenja, jer država – osiromašena ratovima, zapadnim sankcijama i lošom ekonomskom politikom – nije bila u stanju da im ponudi pristojne plate.
Žalosno je da neko za 20 ili 30 evra može da kupi policajca, dobije pištolj i policijsku značku
Nenad Ljubišić, novosadski policajac
U poređenju sa zemljama Evropske unije, Srbija je veoma siromašna pa takvi poslovi sa strane mogu značajno da doprinesu mesečnoj plati običnog policajca koja se kreće od 400 do 500 evra.
Problem ovakvog angažovanja policajaca naročito je izražen u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, gde poznavaoci lokalnih prilika kažu da u novootvorene klubove u Ulici Laze Telečkog dolaze gosti koji su sve skloniji nasilju.
Prema izjavi jednog od policajaca srednjeg ranga novosadske kriminalističke policije, pre samo dve godine u toj ulici imali su po jednu ili dve teške tuče godišnje.
„Poslednje dve godine dešavaju se jednom mesečno, a u njima učestvuju i mlađi lokalni policajci“, kaže on, dodajući da je broj incidenata koji se ne prijavljuju policiji svakako znatno veći.
Kao i ostali sagovornici iz policije, ovaj policajac je pristao da govori za Balkansku istraživačku mrežu (BIRN) pod uslovom da ne objavimo njegovo ime.
Policajce koji rade kao obezbeđenje na vratima noćnih klubova u Laze Telečkog nije moguće razlikovati od ostalih radnika obezbeđenja. Niko od njih ne nosi uniforme ili druge prepoznatljive oznake.
„Polovina radnika obezbeđenja u Laze Telečkog su policajci – pripadnici policije, žandarmerije, interventne i drugih jedinica“, izjavio je jedan policajac na visokom položaju u novosadskoj Upravi kriminalističke policije.
Snimak sigurnosne kamere prikazuje jednog takvog policajca, mišićavog dvadesetosmogodišnjaka koji je, prema navodima policajaca koji rade na ovom slučaju, učestvovao u napadu na Boška Šekerovića i njegove prijatelje.
„Na video snimku se vidi da ih tuku njih petnaestorica“, izjavio je jedan policajac srednjeg ranga. „Policajac u početku nije učestvovao u tuči. Umešao se kada je tuča uveliko trajala“.
Posle svega, „umesto da prijavi slučaj, on je ćutao“, dodaje ovaj policajac. „A onda smo pronašli video snimak“.
Prema informacijama koje nam je dostavilo Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu, u toku je postupak preduzimanja dokaznih radnji za napad i nanošenje telesnih povreda Šekeroviću i njegovim prijateljima za koji su prema krivičnoj prijavi policije osumnjičeni policijski službenik sa video snimka i još četiri osobe.
BIRN u ovom članku ne navodi imena policijskog službenika i ostalih osumnjičenih povezanih sa ovim incidentom jer tužilaštvo još nije podiglo optužnicu.
Gvozden Grgur, advokat pomenutog policijskog službenika i još četvorice osumnjičenih, tvrdi da su svi nevini. On kaže da policajac nije bio na mestu događaja i da nije radio kao pripadnik privatnog obezbeđenja. Grgur takođe kaže da nije video nikakav video snimak.
Ne tako srećna Nova godina
Problem policajaca koji vode dvostruki profesionalni život naročito je primetan u Novom Sadu, ali svakako nije ograničen samo na ovaj grad.
U Nišu na jugu Srbije, u ranim jutarnjim satima 10. januara ove godine, jedan pripadnik Žandarmerije, paravojne policijske formacije, angažovan kao radnik obezbeđenja u jednom kafiću, bez povoda je napao i povredio troje ljudi, saopštila je lokalna policija.
Pripadnik Žandarmerije je suspendovan i osumnjičen za nasilničko ponašanje i čeka ga interna disciplinska procedura, navodi se u odgovoru policije.
Žandarm koji se tereti za ovaj incident nije bio dostupan za komentar. Prema podacima tužilaštva, ovaj postupak je u fazi dokaznih radnji.
Instruktor fitnesa Goran Mišić oporavlja se posle prebijanja u banjalučkom noćnom klubu (Foto: Nezavisne novine, Banja Luka)
U Bosni, dvadesetsedmogodišnji Goran Mišić je doček Nove 2014. godine proveo u bolnici nakon što je pretučen u noćnom klubu Tamaris u Banjaluci, glavnom gradu Republike Srpske.
Prema navodima iz policijske istrage, Goran Mišić, fitnes trener, stajao je pored stepeništa kluba kada su ga napali ljudi iz obezbeđenja među kojima je bio i jedan pripadnik Specijalne jedinice policije Republike Srpske.
„Napadali su me nekoliko puta te večeri i slomljen mi je vrat“, priseća se Mišić u jednom kafiću u Banjaluci.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske u pisanom odgovoru tvrdi da su još trojica pripadnika specijalne policije bila prisutna za vreme napada. Suspendovani su i protiv njih je pokrenut unutrašnji postupak, ali Unutrašnja kontrola MUP RS nije uspela da dokaže da su oni bili angažovani kao fizičko obezbeđenje tog kluba.
U odgovoru takođe navode da je pripadnicima policije „strogo zabranjeno“ da rade kao privatno obezbeđenje, ali da je„takve aktivnosti teško dokazati jer vlasnici ugostiteljskih objekata najčešće štite lica koja su angažovali“.
Policija je podnela krivičnu prijavu protiv navodnog napadača za nanošenje teških telesnih povreda i slučaj je predat tužilaštvu. BIRN nije uspeo da stupi u kontakt sa umešanim policajcem radi dobijanja izjave o ovim optužbama.
Nema policije – nema posla
Učešće brojnih policajaca u privatnom obezbeđenju znači da su oni često uključeni u sumnjive poslove pružanja zaštite i reketiranja.
Jedan bivši policijski službenik koji se bavio unutrašnjom kontrolom u Srbiji tvrdi da su u ove poslove često umešani i lokalni komandiri policije. Često upravo oni dok obavljaju svoje službene dužnosti uspostavljaju prvi kontakt sa vlasnicima lokala nakon čega vrše pritisak na njih da angažuju policajce kao privatno obezbeđenje, kaže on.
Ukoliko vlasnik odbije, može da očekuje česte policijske racije ili posete lokalnih pozornika koji će mu naređivati da isključi muziku. Neizbežno, posao trpi.
„Ne možete da držite noćni klub u Novom Sadu ako ne angažujete policiju“, kaže Svetlana Gajinović, koja tvrdi da je njen bar u ovom gradu bio na meti stalnih policijskih upada početkom ove godine.
Svetlana Gajinović, bivša vlasnica bara u Novom Sadu (Fotografija: Dragana Pećo)
„Dolazili su bukvalno svakog vikenda i pretresali bez ikakvog naloga“, kaže ona.
Dok je sedela u svojoj dnevnoj sobi i pravila kratke pauze tokom razgovora kako bi sabrala misli i obuzdala bes, Svetlana Gajinović objašnjava da je konačno pristala da angažuje jednog policajca kao obezbeđenje.
„On bi samo sedeo sa strane i pio piće“, kaže ona. „On nije od onih pripadnika obezbeđenja koji vodi računa da sve bude u redu. Za to morate da angažujete posebno obezbeđenje.“
Policajac je u Svetlaninom baru proveo samo nekoliko večeri pre nego što je ona konačno odlučila da ga zatvori. Nije imala ni 30 evra koliko je trebalo da mu plati.
Čak i oni policajci koji samo žele da ostvare dodatni prihod na kraju ovako završe u okruženju prepunom ljudi iz kriminalnog miljea.
„Problem je u tome što su policajci i kriminalci na istoj strani. Devedeset odsto onih koji u noćnim klubovima rade na vratima kao obezbeđenje ima kriminalnu prošlost“, kaže Nenad Ljubišić, novosadski policajac koji vodi profesionalno udruženje za promovisanje visokih policijskih standarda.
Policijska uprava u Novom Sadu je odbila naše zahteve za intervju kao i to da nam dostavi pisane odgovore u vezi sa optužbama protiv njenih pripadnika koje su opisane u ovom članku.
Policajci, pare i pištolji
Pružajući usluge privatnog obezbeđenja, policajci honorarno mogu dodatno da zarade od 10 do 50 evra za noć, kažu sagovornici iz policije. Baveći se ovim poslom sa strane, mesečno mogu da zarade bar još jednu platu, pri tome dolazeći u situaciju očevidnog sukoba interesa.
Policajci koji rade u obezbeđenju obično su fizički spremni i obučeni mladi ljudi, pripadnici jedinica koje se angažuju u posebno opasnim situacijama koje nalažu primenu sile.
Vlasnicima barova i klubova angažovanje takvih policajaca donosi značajne pogodnosti. Oni imaju pristup podacima ako se vrše neke interne provere i mogu da budu od koristi kada treba zaobići lokalne propise, kao što su propisi o radnom vremenu klubova. Sem toga, zakonom im je dozvoljeno da nose oružje, čak i kada nisu na dužnosti.
„Žalosno je da neko za 20 ili 30 evra može da kupi policajca, dobije pištolj i policijsku značku“, kaže Ljubišić.
Ironija je u tome što prisustvo velikog broja naoružanih policajaca koji nisu na dužnosti nimalo ne doprinosi većoj bezbednosti, već, naprotiv, čini takva mesta manje bezbednim.
Jedne noći u oktobru prošle godine, Miodrag Ristić, pripadnik interventne jedinice policije u ranim tridesetim godinama, izvadio je pištolj iz torbice, opalio i slučajno pogodio svog prijatelja i kolegu iz interventne Aleksandra Simića ispred novosadskog Tapas bara, gde je Simić radio kao obezbeđenje.
„Brate, ubio sam te“, vikao je Ristić i udarao pesnicama u zid u očajanju zbog onoga što je učinio, navodi se u svedočenjima očevidaca koje je policija saslušala. Uzeo je pištolj i pokušao sebi da oduzme život, ali su ga u tome sprečili ljudi koji su se zatekli u blizini.
U aprilu ove godine Ristića je Viši sud u Novom Sadu osudio na devet godina zatvora, ali je Apelacioni sud vratio predmet na ponovno suđenje.
Stroga kontrola obezbeđenja u Briselu
Belgijski zakon o privatnom obezbeđenju iz 1990. godine smatra se jednim od najstrožijih u Evropi i mogao bi da posluži kao model za Srbiju i druge države na Balkanu koje žele da zavedu red u ovom sektoru.
„Svima smo veoma jasno stavili do znanja da firme koje se bave privatnim obezbeđenjem ne mogu da angažuju aktivne pripadnike policije“, kaže Lodevejk De Vite, guverner flamanskog okruga Brabant, koji je učestvovao u izradi zakona kao visoki funkcioner belgijskog Ministarstva unutrašnjih poslova.
U belgijskom zakonu primenjen je pristup koji rizik od sukoba interesa svodi na najmanju moguću meru. Prema ovom zakonu policajcima je zabranjeno da rade u privatnom obezbeđenju pet godina nakon prestanka rada u policiji. De Vite kaže da je to bilo veoma važno jer je posao policije da sprovodi zakon i primenjuje ga na sve segmente društva, uključujući i privatne kompanije za obezbeđenje.
„Zato nam je bilo potrebno strogo razdvajanje ovih institucija“, izjavio je.
„Da to nismo regulisali, nema sumnje da bi privatne kompanije pokušavale da angažuju policajce… govoreći im ‘evo, sledećeg meseca možeš da pređeš da radiš kod nas i dobićeš veću platu od one koju sada primaš u policiji’.“
Tina Veber, istraživač iz Britanije koja je 2002. godine učestvovala u izradi studije na temu propisa o privatnom obezbeđenju u zemljama Evropske unije, kaže da je u belgijskom zakonu posebno naglašena „zaštita građana od bilo kakvih mogućih zloupotreba ovlašćenja od strane privatnih agencija za obezbeđenje i samih pripadnika obezbeđenja“.
„Belgija takođe ima najrestriktivnije uslove u pogledu kriminalne prošlosti kandidata i dokazivanja njihovog ‘dobrog karaktera’“, navela je Tina Veber putem elektronske pošte. „Uvedeni su strogi propisi u pogledu početne i produžene obuke pripadnika obezbeđenja i nošenja oružja.“
Plavi zid ćutanja
Mada je svima dobro poznato da njihove kolege van radnog vremena rade „na crno“ kao obezbeđenje, policajci i policijski inspektori se žale da nailaze na brojne prepreke kada pokušavaju da reše ovaj problem.
Ako u klubu zateknu policajca, on će uvek reći da je samo svratio na piće i da je gost kao i ostali u lokalu.
Njihove kolege policajci im takođe pomažu da prikriju činjenicu da van dužnosti pružaju usluge privatnog obezbeđenja. Policajci koji patroliraju ulicama ne žele da otkrivaju imena kolega koji rade na vratima noćnih klubova.
„Umesto da nam pomognu, oni opstruišu naš rad“, kaže jedan policajac srednjeg ranga iz Novog Sada, sležući ramenima jer je bespomoćan u rešavanju ovog problema.
Praksa prikrivanja nezakonitih radnji kolega policajaca poznata je i kao ‘plavi zid ćutanja’.
Ali to nije jedini zid ćutanja koji okružuje ovaj problem. BIRN je zatražio intervjue od više od deset vlasnika lokala u Ulici Laze Telečkog u vezi sa angažovanjem policajaca da rade u obezbeđenju. Čak i posle uveravanja da će njihov identitet biti skriven, svi su odbili da govore za BIRN.
Drugi radnici obzbeđenja takođe ostaju nemi i odbijaju da kažu policiji da li neko od njihovih kolega radi na vratima kluba i da li je učinio neko krivično delo.
Jedan bivši policajski službenik koji se bavio unutrašnjom kontrolom kaže da je najveća prepreka na putu uspešnog gonjenja i kažnjavanja njegovih nekadašnjih kolega – koji prebijaju ljude dok rade kao obezbeđenje – strah samih žrtava. U mnogim slučajevima oštećeni su bili spremni da ispričaju sve što se dogodilo, ali ne i da tu priču ponove na sudu.
„Pre nego što se suoče sa onima koji su ih napali (na sudu) njih bilo ko može da kontaktira, pokuša da utiče na njih ili da im preti“, kaže on. „Pri pomisli da na sudu treba da se susretnu sa napadačem licem u lice, žrtve gube hrabrost i odustaju. I to se dešava u 99 odsto ovakvih slučajeva“.
Plate i veštine
Ovaj bivši policijski službenik veruje da je jedini način da odmetnuti policajci budu sankcionisani sprovođenje ozbiljnih i dugotrajnih operativnih obrada, temeljnih istraga uz primenu i drugih mera, kao što je prisluškivanje.
Težište rada većine u unutrašnjoj kontroli, međutim, bilo je postizanje statistike u rešavanju velikog broja lakših predstavki umesto jedne ozbiljne i temeljne istrage koju ne mogu da reše, objašnjava on.
Angažovanje policajaca na dodatnim poslovima doprinosi smanjenu poverenja građana u službe koje bi trebalo da ih štite. Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) iz 2013. godine pokazuje da 31 odsto građana Srbije veruje policiji.
Nasuprot tome, prema podacima jednog istraživanja iz 2010. godine, 64 odsto građana Evropske unije ima poverenja u svoje policajce.
Neki eksperti veruju da je jedan od načina da se problem honorarnog rada i korupcije reši jeste da se povećaju plate policajcima i policijskim službenicima kako bi bili manje izloženi iskušenjima dodatnog rada.
„Država treba da obezbedi pristojne plate… Prostojna plata je jedno od najvažnijih sredstava za suzbijanje korupcije“, izjavio je Od Berner Malme, bivši visoki policijski službenik iz Malmea u Norveškoj, koji je radio kao savetnik OEBS-a u procesu reforme policije u Srbiji.
Stručnjak za etiku u javnim službama Aleksandar Fatić veruje da bi rešavanju ovog problema doprineli propisi koji bi policajcima van dužnosti zabranili da nose oružje.
Fatić i drugi eksperti takođe ukazuju na nedostatke u obuci budućih policijaca, napominjući da ona nije dovoljno rigorozna u pogledu etičkih standarda i discipline.
Prošle godine pojavila se fotografija na kojoj policijski kadeti poziraju kao lokalni gangsteri sa pištoljima uperenim u kameru dok sede na stepeništu ispred centra za obuku rukovanja oružjem.
Kadeti srpske policije na slici koja je dospela u javnost putem društvenih mreža
Zvaničnici već godinama najavljuju donošenje podzakonskog akta na Zakon o policiji iz 2005. godine kojim bi precizirali zabranu policajcima da pružaju usluge privatnog obezbeđenja.
Sada, međutim, kažu da će vlada predložiti novi Zakon o unutrašnjim poslovima u kome će biti navedeni svi poslovi kojima policajci neće smeti da se bave.
„To je bolje nego podzakonskim aktima regulisati tu materiju, jer zakon je zakon, potpuno decidan i tu nema mesta tumačenju“, izjavio je Milorad Todorović, državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova. Rekao je da će vlada pokušati da osigura usvajanje ovog zakona do kraja godine.
Stručnjaci takođe predlažu da se policajcima zabrani da se bave privatnim obezbeđenjem tokom određenog vremenskog perioda nakon napuštanja rada u policiji. Sada se događa da aktivni policajci daju otkaze i osnivaju privatne firme za pružanje usluga bezbednosti, u kojima onda angažuju svoje bivše kolege koji su još u uniformama.
„U mnogim zemljama ovaj problem je rešen na drastičan način – kao na primer u Belgiji, gde bivši policajci nemaju pravo pet godina da rade u privatnoj firmi za obezbeđenje“, komentariše Dušan Davidović, kriminolog i saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.
Mada je ovaj problem široko poznat, nijedan policajac u Srbiji još nije kažnjen zbog honorarnog rada u privatnom obezbeđenju, izjavio je početkom ove godine bivši šef odeljenja za unutrašnju kontrolu.
Zlatko Nikolić, uvaženi kriminolog iz Beograda, rekao je da je vreme da vlast ozbiljno pristupi rešavanju opisanog problema. Male plate, kako kaže, nisu opravdanje za policajce da prihvataju dodatne poslove.
„To se toleriše zato što ovi siroti ljudi nisu dovoljno plaćeni“, kaže on. „Ali šta će onda lekari? Treba li onda ministri da rade kao menadžeri noćnih klubova?“
*****
Ovaj tekst nastao je u okviru programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost koji realizuje Balkanska istraživacka mreža (BIRN) u saradnji sa Erste Fondacijom i Fondom za otvoreno društvo.
A sta je doktorima i njihovim privatnim ordinacijama, ministrima i njihovim privatnim firmama?! Treba doneti taj zakon i sprovesti kontrole, ali i platiti ljude, jer su izlozeni opasnosti svaki svoj radni dan. Ne radi policija samo u saobracaju nego ulazi u tudje stanove gde pijani muz tuce zenu, psihicki bolestan sin drzi oca kao taoca, gde nadrogiran otac drzi cerku od 3 god. i preti da ce skociti…razmislite malo o svakodnevnici policije.
Žandarmerija je „paravojna policijska formacija“?!
Pa, da l’ ste vi normalni?!
ja sam prisustvovao, napada jednog sumljivog tipa na goste i osoblje jednog lokala u Novom Sadu, pozvana je policija koja kad je stigla izljubila se sa njim i pustila ga da ode… Verovatno rade negde zajedno!!!