AktuelnoPrekogranični organizovani kriminal

Kriminalno bratstvo Bosne i Srbije

06. okt 2013.
CINZijad Turković na suđenju u Sarajevu
Na državnom sudu BiH, vodi se postupak protiv državljana Srbije, optuženih da su kao članovi grupe poznatog sarajevskog kriminalca Zijada Turkovića, učestvovali i u spektakularnoj pljački na sarajevskom aerodromu, kada su ukrali 1,3 miliona evra

Preko milion evra, opljačkanih na Međunarodnom aerodromu Sarajevo pre šest godina, završilo je u džepovima državljana Srbije pod nadimcima Batica i Miki. Policija ih do danas nije pronašla, niti otkrila njihov identitet. Za organizaciju pljačke optuženi su Zijad Turković i njegovi saradnici, kojima se trenutno sudi na Sudu Bosne i Hercegovine (BiH). 


Slučaj Turkovićeve grupe, koju tužilaštvo BiH tereti za pljačke, trgovinu drogama, reketiranje, pranje novca, višestruka ubistva i pokušaje ubistava, pokazuje kako kriminalci iz Srbije i BiH nesmetano operišu na teritoriji obe države.

Turković i njegovi saradnici su se, prema navodima optužnice, od početka 2005. do septembra 2010. godine, bavili različitim vrstama kriminala kako bi došli do bogatstva. Oni su bili podeljeni u više grupa, ali na čelu svake je bio Turković. On je planirao, davao zadatke i donosio odluke.

Osim Turkovića, na optuženičkoj klupi su i Milenko Lakić i Nijaz Zuban, obojica državljani BiH, Saša Stjepanović, poreklom iz Hrvatske, dok su Muamer Zahitović, Hilmija Mašović i Fadil Aljović državljani Srbije.


Policiji i tužilaštvu pomogla su svedočenja saučesnika, među kojima su najvažniji Isljam Kalender i Sead Dumanjić.

Kalender, poreklom iz Srbije, kome je Turković venčani kum, priznao je da je bio član ove grupe kriminalaca. Svedočeći u korist tužilaštva, dobio je imunitet i status zaštićenog svedoka. Niko ne zna gde se danas nalazi. Dumanjić je Bosanac koji je, takođe, priznao da je radio sa ovim kriminalcima, za šta je osuđen na pet godina zatvora.

Droga iz Srbije u BiH

 

Kalender i Turković su se upoznali u sarajevskom zatvoru 2005, gde su dogovorili trgovinu drogom. Logističari su im bili Kalenderovi saradnici koji su ostali na slobodi. Njih je, prema svedočenju Kalendera, Turković kontaktirao nakon što je izašao na slobodu i dogovorio posao. U međuvremenu, i Kalenderu je omogućeno da izlazi iz zatvora.

Tužilaštvo tvrdi da su Turković i Kalender organizovali međunarodnu trgovinu opojnim drogama, koje su preprodavali u BiH, regionu i zemljama Evrope. Prema iskazu Kalendera, drogu su nabavljali u BiH, Crnoj Gori i Srbiji. U prevozu im je, navodno, pomogao Saša Stjepanović koji ima hrvatska dokumenta, s kojima je lako prelazio granice. Policija je u tom njegovom BMW-u pronašla ugrađeno skrovište u koji je moglo stati 10 kilograma droge.

 

Uvezena droga skrivana je i mešana za dalju preprodaju u kući Isljama Kalendera u Sarajevu, kao i u drugim stanovima koje je koristio Turković. Drogu je mešao Kalender sa bratom svoje supruge, Emirom Zekovićem. Zeković je pred sudom to i priznao. On je, svedočeći u korist tužilaštva, dobio imunitet od krivične odgovornosti.

Kao jedan od stalnih kupaca spominjao se Emir Hadžić iz Mostara, koji je početkom 2008. godine ubijen u svom automobilu, u blizini Mostara. Njemu je, prema Kalenderovim rečima, svakih 15 dana dostavljano po 10 kilograma heroina po ceni od 15 evra po gramu, kao i manje količine kokaina za 50 evra po gramu.

U optužnici je navedeno da je Zijad Turković potpuno kontrolisao i evidentirao prodaju droge i zarađeni novac. Tim novcem su, navodno, kupljene nekretnine u BiH, među kojima su restoran „Bell Amy“ u Sarajevu, najmanje dva apartmana na planini Vlašić i kuća u sarajevskom naselju Bistrik. Turković je svoje saradnike isplaćivao ili novcem ili drogom.

Stjepanović je na sudu rekao da je BMW kupio od Kalendera, koga površno zna iz kafića u kom je radio.

 

Filmska pljačka na sarajevskom aerodromu

 

Kalender je učestvovao i u pljački „Cargo centra“, Međunarodnog aerodroma u Sarajevu, iz koga je krajem 2007. godine ukradeno 1,3 miliona evra, koji su pripadali ABS banci. Tužilaštvo tvrdi da je organizator pljačke bio Zijad Turković, koji je za ovaj posao unajmio i dvojicu Srba, čiji su nadimci Batica i Miki.

Turković i Batica su, prema navodima optužnice, u Srbiji nabavili i opremu kojom je izvedena pljačka: četiri kompleta crnih kombinezona koje koristi Specijalna jedinica Državne agencije za istrage i zaštitu, na kojima su bili natpisi „SIPA-policija“, policijske čizme i vatreno oružje. Opremu je, navodno, prebacio Saša Stjepanović iz Hrvatske.

Tužilaštvo je optužilo Nijaza Zubana, tadašnjeg šefa „Cargo centra“, da je pljačkašima dostavljao informacije u vezi sa transportom i osiguranjem novca. Kalender je, tokom svedočenja, u tom kontekstu spominjao i Suada Glavinića, zaposlenog u „Cargo centru“. Međutim, Glavinić je oslobođen krivice za saučesništvo u ovoj pljački.

 

Batica i Miki, sa još dva nepoznata razbojnika, opljačkali su ‘Cargo centar’ maskirani u policajce. Ušli su kroz otvorena vrata koja nisu bila pod nadzorom osiguranja, zatečene radnike okupili u jednu prostoriju i rekli im da odatle ne mogu da izađu pošto SIPA vrši kontrolu i potragu za opojnim drogama. 

Pljačka je planirana nekoliko meseci. Batica i Miki su sa Kalenderom, pripremajući se za pljačku, oteli „audi Q7“, koji je pripadao Jasminu Bahti. Kola su mu ukrali na Ilidži kasno uveče, kada je Bahto nakratko izašao iz svog „audija” pored jedne benzinske pumpe.

„Vidio sam kako dvojica idu prema meni. Jedan je visok, visočiji od mene, a ja sam 1,86 m“, izjavio je Bahto na sudu, u januaru 2012. godine.

Visoki ga je odgurno i rekao mu „da se gubi“. Kada ga Bahto nije poslušao, udario ga je nogom u prepone i zapretio mu pištoljem. Potom su ušli u automobil.

„Okrenuli su se tu i otišli prema gradu“, rekao je Bahto.

Prema tvrdnji tužioca, „audi“ su sakrili u garaži kod Kalendera, zamenili registarske tablice i kasnije ga koristili u pljački. Pljačku su izveli Batica i Miki sa još dve nepoznate osobe, naoružane i maskirane u policijske uniforme. U unutrašnjost „Cargo centra“ ušli su kroz otvorena vrata koja nisu bila pod nadzorom osiguranja. Pljačkaši su zatečene radnike okupili u jednu prostoriju i rekli im da odatle ne mogu da izađu pošto SIPA vrši kontrolu i potragu za opojnim drogama.

Nakon pljačke, odvezli su se prema sarajevskom naselju Nedžarići u ograđeni prostor bivše vojne kasarne, gde su zapalili automobil i oružje. Potom su se razdvojili. Dvojica su otišla u stan u sarajevskoj opštini Dolac Malta, a Batica i Miki sa plenom u stan, u Nedžarićima. Tu im se pridružio Isljam Kalender, a potom i Turković. On je u vreme pljačke bio u restoranu „Radon Plaza“, u Sarajevu, odakle je, prema tvrdnji policije, rukovodio pljačkom.

Opljačkano je 1,3 miliona evra. Turković je osumnjičen da je zadržao najmanje 250 hiljada, a Nijaz Zuban 100 hiljada evra. Prema Kalenderovom svedočenju, ostatak su Batica i Miki odneli u Srbiju.

Ukradeni novac Turković je, navodno, oprao preko firme „Govl LTD“ u Skoplju, u Makedoniji, pozajmivši ga Anefiji Čoliću. Ovaj mu je, u zamenu za novac, ponudio suvlasništvo u firmi. Suvlasništvo je preuzeto preko firme „Nermin trade“, koju je zbog toga registrovao Nermin Čišić u Turkovićevo ime.

Turkovićeva odbrana tvrdi da je Čolić ponudio Turkoviću suvlasništvo u firmi zbog duga Čolićevog oca Turkovićevom ocu. Prema navodima odbrane, celo svedočenje Kalendera, Dumanjića, Zekovića i ostalih svedoka tužilaštva je iskorišćeno kako bi se sva njihova krivična dela prikazala kao Turkovićeva.

 

Preuzimanje akcija „Ključa“

 

Turković je optužen i za nasilno preuzimanje vlasništva u fabrici čarapa „Ključ“, u Sarajevu, u kojoj su učestvovali i državljani Srbije – Maumer Zahitović i Hilmija Mašović, koji je zaposlen u Federalnoj upravi policije (FUP). U izjavi za novinare, Zahitović kaže da je Turkovića upoznao početkom devedesetih godina, prilikom boravka u Nemačkoj, gde su i postali prijatelji, ali nikada nisu imali poslovni odnos.

Sašu Stjepanovića su svedoci opisali kao glavnog prevoznika narkotika u regionu i zamljama EU

 

Zahitović je, zajedno sa rođakom Fehimom Selekom, 2003. godine, ušao u proces privatizacije fabrike čarapa „Ključ“, u Sarajevu. Sa oko četiri miliona evra u sertifikatima, zajedno su otkupili 31 odsto kapitala firme.
S obzirom da je Zahitović državljanin Srbije, kao i da Selek nije imao državljanstvo Bosne i Hercegovine, akcije su upisali na Nijaza Zulića, tadašnjeg vozača u fabrici.

U međuvremenu, Zahitović je u Nemačkoj uhapšen zbog utaje poreza i osuđen na sedam godina zatvora. U njegovom odsustvu, fabriku su vodili Zulić i Selek, koji je dodatnim ulaganjem u firmu povećavao i svoj ulog. Zahitović tvrdi da je pre odlaska na izdržavanje kazne ostavio Seleku novac koji je trebalo da uloži u „Ključ“.

Nakon što je izašao na slobodu, Zahitović se, navodno, udružio sa Turkovićem da bi preuzeli suvlasništvo nad „Ključem“. Oni su optuženi da su, uz pomoć Mithata Zahitovića i Mašovića, to i ostvarili. Počeli su da vrše pritisak nad Zulićem i Selekom da im prepuste firmu.

Svedok tužilaštva BiH, Aranka Mladinić, penzionisana službenica fabrike, rekla je na sudu da joj se Zulić požalio da je pod pretnjom pristao da Turkoviću proda akcije.

Mladinić je u sudnici izjavila da joj je Zulić ispričao kako su ga Turković i Zahitović presreli ispred fabrike i naterali da s njima ode u brokersku kuću i prepiše 12 odsto udela na Turkovićevo ime. Zulića je tada opisala kao prestrašenog čoveka koji je panično ponavljao da će biti ubijen i kome su zapretili i njegovim blizancima.

Prema navodima iz optužnice, pod izgovorom da je zabrinut za njegovu sudbinu, Mašović je zastrašivao i Seleka.

„Pristani, oni su naoružani i opasni“, navodno mu je rekao Mašović, što je imalo posebnu težinu, budući da to izgovara uposlenik FUP-a. Popustio je pod pretnjama i prepustio vlasništvo.

Konačno, Zahitović je postao većinski vlasnik jer je Turkoviću isplatio oko 250 hiljada evra za njegov udeo u vlasništvu.

Zahitović je rekao novinarima da je platio celokupni iznos za akcije fabrke „Ključ“ zato što njegov partner i bliski rođak Fehim Selek u tom periodu nije imao novca. Dug je trebalo da mu vrati nakon što proda fabriku betona u Srbiji. Zahitović tvrdi da je upoznao Hilmiju Mašovića, zaposlenog u FUP-u, nekoliko meseci nakon spornog događaja za koji je optužen, tako da Mašović nije ni mogao biti prisutan prilikom navodnih pretnji.

Protiv Fehima Seleka je podneo krivičnu prijavu zbog prodaje imovine „Ključa“, nad kojom je izrečena sudska zabrana raspolaganja.
 

Doktor za ubistva

 

Turkovića i njegovu grupu tužilaštvo tereti i za pokušaje ubistava Mensura Aljičevića, Dragana Perišića, te Nasera Keljmendija i njegovog sina Elvisa. U svim akcijama, učestvovao je Rajko Milovanović, ali je zakazao u izvršenju posla.

Željko Đurić, svedok tužilaštva, rekao je da je Milovanovića ubio Milenko Lakić, u blizini Bijeljine. Odveo ga je na zabačeno mesto i rekao mu da iskopa grobnicu. Dok je Milovanović kopao raku, Lakić mu je ispalio metak u potiljak. Lakić se u zatvoru hvalio ubistvima i nazvao sebe „doktorom za to“.

 

Da li postoji živi svedok koji će potvrditi tvoje izjave?”
„Ne, ti si ih sve pobio.”

Odgovor Dumanjića Turkoviću

tokom suđenja u Sarajevu

U nizu ubistava, stradali su i Midhat Mekić i njegova nevenčana trudna supruga Lucija Salas Kortez, Verner Ajdari i Mario Tolić. Prema navodima optužnice, Mekić i Tolić su trgovali drogom sa Turkovićem.

Tolićev sin Sendi je, svedočeći na sudu, rekao Turkoviću: „Ja sam siguran da si ti ubica moga tate“. Prema njegovim rečima, otac mu je ubijen zbog 35 hiljada evra koje je Turković dugovao. On je rekao da je njegov otac u Švajcarskoj zaradio mnogo novca, držeći prostore u kojima je svirala narodna muzika.

Tužilac Dijana Kajmaković je u završnoj reči rekla da su neki od članova Turkovićeve organizacije ubijeni zbog njegovog straha da bi mu u budućnosti mogli biti pretnja, otkrivanjem tajni njegovog poslovanja. Upravo je Tolićevo ubistvo doprinelo rasvetljavanju celokupne situacije, nakon što je njegova porodica prijavila nestanak.

Dumanjić je na sudu priznao učešće u nekim ubistvima i optužio Turkovića za njihovu organizaciju. U unakrsnom ispitivanju, Turković ga je pitao da li postoji živi svedok koji će potvrditi njegove navode, na šta mu je Dumanjić odgovorio da živih nema – „Ti si ih sve ubio.“

Uz Dumanjića, krivicu su priznali i Željko Đurić, Dragiša Rajak, Mirza Drinić, Danijel Paninčić i Hajrudin Memović. Turkovićeva odbrana je u završnim rečima navela da su za ova ubistva odgovorni Kalender i Dumanjić, jer su imali veći motiv da uklone ljude kojima su, zapravo, dugovali novac. Tužilaštvo glavnog krivca vidi u Turkoviću za koga traži 45 godina zatvora, a za ostale maksimalnu moguću kaznu za dela koja su napravili.

Sud BiH treba da do kraja godine donese presudu.

Autori:

Ostavi komentar

avatar
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
0 Comment authors
Midhat Alibasic Recent comment authors
  Prati  
najnoviji najstariji sa najviše glasova
Obavesti me o
Midhat Alibasic
Guest
Midhat Alibasic

Kada se vec bavite istrazivanjem onda barem uredite posao kako treba a ne povrsno i na stetu pojedinaca u korist drugih,koji su daleko vise ostetili drzavu BiH svojim laznim izjavama i sebi pribavili imovinsku korist uzimanjem 24 objekta pasivne podbilanse u Srbiji.Kako lijepo Bosna nagradzuje svjedoke koji lazu za tuzilastvo.

Tagovi

Povezano

Send this to a friend