AktuelnoPrekogranični organizovani kriminal

Imperija Darka Šarića

30. okt 2014.
Medija centar Beograd
Recenzija knjige "Šarić: Kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu"

Ako je neko pomislio da je istraživačko novinarstvo udavljeno u ovoj radikalskoj čaši kisele vode, prevario se. Naš mlađi kolega Stevan Dojčinović potrošio je oko godinu dana marljivog rada (uz pomoć koleginica i kolega iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije – CINS) na slučaj Darka Šarića. Dok je Šarić na sudu, izvaljen i žovijalan, izvaljivao svoje besne gliste, papaje i ostale tropske budalaštine, Stevan Dojčinović je radio. Nije ga mrzelo da putuje po Italiji i Americi i još nekim zemljama, da razgovara sa tužiocima, policajcima i kolegama. Išao je, dakle, od samih početaka izgradnje imperije koja se – vođena inteligentnim i pronicljivim umom Darka Šarića – kvalifikovala za evropsku, ako ne i planetarnu finansijsku silu.

 

Knjiga ima tri poglavlja: Droga, Novac i Politika, što je logičan redosled elemenata carstva, neodvojivih i uzročno-posledično povezanih. Od droge nastaje novac (100 dolara neto profita od jednog dolara kojim je lišće koke plaćeno siromašnom latinoameričkom seljaku, posle svih troškova); novac treba proprati, isprati i oprati do trenutka kada se može uložiti u legalne tokove, gde na scenu stupa politika.

 

Mnogo je gluposti nalupetano u međuvremenu na temu Darka Šarića i njegovih investicija u Srbiji i Crnoj Gori. Bilo je tu nepravdi koje će tek kraj suđenja donekle rasvetliti. Naime, Šarićevi novci pojavljivali su se u ponekad zaista nesumnjivim oblicima, posle prolaska kroz mnoge spretne ruke i lepljive prste širom planete, pa dobronamerni poslovni partner može sada da tvrdi (kao što mnogi i tvrde) da ni pomisliti nije mogao odakle te pare. Uostalom – dokažite mu da je znao ili slutio da su pare bile Šarićeve. Sve i da jeste – dokažite. U tome je i suština modernih belosvetskih finansija i tokova novca koji je otuđen (u Marksovom smislu), opredmećen kao entitet po sebi, bez roditelja. Velike službe ozbiljnih zemalja mogu da tim roditeljima uđu u trag, ali to košta. Sećam se da mi je jedan visoki bezbednosni funkcioner pričao sledeću priču: da mu dolazi u posetu kolega i brat u Hristu iz jedne jako važne prijateljske velike sile; čovek se smrzao od straha da šta će ga ovaj pitati – o Mladiću i Hadžiću i već možete misliti, a kolega kaže da njih zanimaju tri čoveka. Ovaj moj se ohladio, a čovek kaže: Šarić, onaj trgovac oružjem (da ne kažem sad koji, znate i sami), a Mladić dolazi tek na kraju, onako – ako može. Čime se Darko Šarić bavi ovde se u upućenim krugovima slutilo najkasnije 2004. godine; to znamo pouzdano i o tome je „Vreme“ već pisalo kad je bruka u Urugvaju pukla. Tada je Šarić bio – u lokalnom žargonu – „beogradski Eskobar“.

 

Nekoliko godina, skoro kao u slučaju Kosmajca, za kojega ministar unutrašnjih dela Stefanović dr Nebojša ovih dana obećava da će mu stati na rep, Šariću se ništa nije moglo dokazati – sve do one zaplene u Urugvaju, kad se kokain prosuo i sve pobelelo. Hladno i racionalno gledano, Darko Šarić je očigledno bio čovek sposoban i inteligentan, vičan da prepozna gde je novcu lepo i prijatno. Sve se to iz ove knjige lepo vidi, a u delikatnijim segmentima i nazire. Ništa drugo Šarić nije radio nego što rade njegovi poslovni partneri i slavni prethodnici: nađe finansijske stručnjake koji će pare provući kroz niz Miki Maus banaka i firmi koje postoje samo u fiokama određenih advokatskih kancelarija u Delaveru, SAD, po raznim egzotičnim ostrvcima i sličnim, čak i uglednijim, destinacijama. Naravno da su se svi ti posrednici i fixeri lepo ugradili u posao; bez njih ne može.

 

Kako se Darko Šarić ipak okliznuo? U redu za taj tovar kokaina iz Urugvaja: tu su ga napipale američka DEA i druge iznervirane planetarne agencije koje to ne vole. Uprkos tome, mogao je – teorijski barem – da se nekako izvuče kroz taj lavirint investicija, hedž fondova, anonimnih računa itd. Okliznuo se, međutim, zbog balkanskog, montanjarskog, da ne kažemo seljačkog motiva: da se pravi važan, ali i zbog iste takve opsesije nekretninama koja je mnogima smrsila konce. Da je svoje novce držao po kojekakvim belosvetskim bankama koje ne pitaju mnogo (što više para – to manje pitanja), da se nije isticao po Srbiji i Crnoj Gori, možda bi se i bio nekako izvukao.

 

Tu je negde, dakle, korist od ove marljivo istražene i savesno napisane knjige. Stevan Dojčinović napravio je nekog reda u toj naizgled haotičnoj priči o Šariću i parama.

 

 

*Tekst objavljen u nedeljniku Vreme, 30. oktobra 2014. godine

Autori:

Ostavi komentar

Prati
CINS neće objavljivati komentare koji sadrže uvrede, govor mržnje, pozivanje na nasilje ili diskriminišu bilo koju društvenu grupu. Takođe, nećemo odobravati optužbe na račun pojedinaca koje ne možemo da dokažemo. Hvala što poštujete ova pravila :)
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments

Tagovi

Povezano

Send this to a friend