Doping u srpskom biciklizmu: sumnje bez kontrole

Antidoping agencija Srbije (ADAS) u 2009. godini nije izvršila ni jednu doping kontrolu u domaćem biciklizmu, ni na organizovanim takmičenjima ni van njih. Te godine su dvojica najuspešnijih reprezentativaca Srbije, Esad Hasanović i Der Žolt, koji su ujedno i najbolji biciklisti Biciklistickog kluba “Partizan”, vozili veoma brzo kod kuće i bitno sporije u inostranstvu u kratkom vremenskom periodu, ali ih agencija nije testirala na doping pošto nije imala dovoljno novca. Iste godine sportski direktor Partizana, Aleksandar Nikačević, uhapšen je u Padovi kao član lanca koji je rasturao sredstva za doping, a godinu dana ranije biciklista “Partizana” Ivan Stević, dobio je zabranu od dve godine neučestvovanja u takmičenjima koja se organizuju u Italiji, zbog posedovanja doping sredstava. Za sve to vreme Srbija pet godina nije uspela da imenuje sportskog inspektora, koji bi se ozbiljnije bavio doping kontrolom.

“Mi nismo primili zahtev ni od Biciklističkog saveza Srbije niti od organizatora takmičenja u biciklizmu u Republici Srbiji za sprovođenje kontrole”, kaže u pismenom odgovoru Bojan Vajagić, sekretar ADAS-a. Petar Rokvić, generalni sekretar Biciklističkog Saveza Srbije (BSS), takođe u pismenom odgovoru, kaže da BSS nije imao sredstava za dodatne kontrole, ali da su one rađene na međunarodnim takmičenjima, jer njih propisuje Međunarodna biciklistička unija (UCI). U inostranstvu je testiran i Der Žolt, ali BSS nema podatak kada se to desilo, jer kontrolori o tome obaveštavaju biciklističke saveze, klubove i javnost samo kada se potvrdi da je sportista bio pozitivan na doping. Prema obrazloženju ADAS-a, njihov godišnji budžet od 150.000 evra se raspodeljuje nakon procene prioriteta u različitim sportovima, a novac se koristi i za edukativne programe.

„Prioritet se odredjuje u zavisnosti od više parametara – procene rizika od dopinga u pojedinom sportu, značaja sportiste, potencijalne štete od dopinga, procene rizika od dopinga kod pojedinca imajući u vidu ranije ponašanje i raspoloživih podataka“, objašnjava Vajagić iz ADAS-a. Biciklizam je sport kojem u Srbiji nedostaje popularnost, javnost vrlo malo zna o takmičenjima, osim kada se ostvari neki dobar rezultat ili kada je u pitanju “Trka kroz Srbiju”, pa tako izvanredni rezultati Der Žolta i Esada Hasanovića iz 2009, tada nisu dovođeni u pitanje ni u medijima.
 

Kod kuće brzo, a u inostranstvu sporo

Rezultati državnog prvenstva Srbije objavljeni na sajtu BSS-a održanog u Nišu 25. juna 2009. pokazuju da je tadašnji pobednik, Der Žolt, reprezentativac Srbije i vozač “Partizana”, stazu od 32 kilometra prešao za 38 minuta i 48 sekundi, tako da je njegova prosečna brzina bila 48,48 kilometara na sat.

Samo nekoliko dana kasnije, na Mediteranskim igrama u Pizzari u Italiji 30. juna 2009. godine, objavljeni rezultati pokazuju da je isti biciklista stazu od 22 kilometra prevezao za 31 minut i 40 sekundi prosečnom brzinom od 41,67 kilometara na sat. Preračunato u procente ispada da je vozio znatno sporije, oko 14 odsto. Identičnu situaciju na iste dve trke imamo i sa drugim Partizanovim elitnim vozačem, takođe reprezentativcem i uz to i aktuelnim šampionom Srbije Esadom Hasanovićem, koji je na trci u Nišu 2009. stazu od 32 kilometra prešao za 40 minuta i 40 sekundi, što pokazuje da se kretao prosečnom brzinom od 47,2 kilometra na sat. On je takođe učestvovao na Mediteranskim igrama i objavljeni rezultati ponovo pokazuju značajan pad u brzini. Stazu u Pizzari prešao je za 31 minut i 11 sekundi što znači da je za samo nekoliko dana vozio prosečnom brzinom od 42,33 kilometara na sat, odnosno za 10 odsto sporije.

Stranci ne znaju da izmere staze
 

U Biciklističkom savezu kažu da su analizirali obe trke, Balkansko prvenstvo i Mediteranske igre i došli do saznanja da na međunardnom trkama nisu date precizne dužine staza, pa je iz tog razloga došlo do netačnih prosečnih brzina.

“Na takmičenju gde svi takmičari voze istu stazu nije, osim za statistiku, bitna prosečna brzina. Inače, teško je uporediti staze u Srbiji i u Italiji, a posebno vrstu puta, nagib, krivine, uticaj vetra, temperaturu, motivisanost i mnogo drugih faktora”, kaže Petar Rokvić, generalni sekretar BSS-a.

Jedna od legendi srpskog biciklizma, Mikoš Rnjaković, ipak objašnjava da se ovakvo takmičenje naziva “trka na hronometar”, što u suštini predstavlja individualne nastupe biciklista, bez pomoći ili ometanja ostalih takmičara, za najbolje vreme na istoj stazi. Za izračunavanje prosečne brzine nije bitna razlika u dužini staze, već da li se vozi isti tip staze. Ako se u obzir uzmu i vetar i razlike u stazi u vidu manjih krivina ili eventualno minimalnih uspona, tvrdi Rnjaković, varijacije su mogle dosezati maksimalno do dva kilometra na sat, više ili manje, a kod ova dva vozača varijacije su bile od 5 do 8 kilometara na sat.

„Najbolji svetski rezultat u hronometru je negde oko 50 kilometara na sat (prosečne brzine, prim. red.). Prošle godine je najbolji rezultat bio 48,5 kilometara na sat, koji je ostvaren u Australiji i to zbog jakog bočnog vetra uz more. Der Žolt i Hasanović su 2009. mogli da voze elitne svetske trke i da postignu vrhunske rezultate. Da su u svetskim trkama ušli u prvih petnaest, to bi se smatralo velikim uspehom, a oni su sa tadašnjim rezultatima možda mogli da u uđu u prvih pet. Ali oni nisu ni išli u inostranstvo ili su tamo vozili mizernih 41-42 kilometara na sat“, kaže Rnjaković.

Pet godina nema sportskog inspektora

Lista prioriteta ADAS-a nije obuhvatila ove domaće trke, čak ni Biciklistički savez Srbije nije organizovao ni jednu kontrolu na svoju inicijativu. U zemlji nije urađena ni jedna kontrola, a nema dokumentovanih podataka o tome da li su biciklisti testirani na nekom međunarodnom takmičenju ili ne jer, kako iz BSS-a kažu, ne postoji evidencija. S druge strane, ona institucija koja bi po Zakonu o sprečavanju dopinga trebala da kontroliše ove pojave – sportski inspektor – već pet godina nije imenovan.

Potpisivanjem Kopenhagenške deklaracije o dopingu u sportu u decembru 2003. godine, stvorena je osnova za donošenje Zakona o sprečavanju dopinga u sportu. Skupština Srbije je ovaj zakon, kojim je osnovana Antidoping agencija Republike Srbije (ADAS), usvojila 14. novembra 2005. godine i definisala njene nadležnosti. Prema Zakonu, inspekcijski nadzor nad primenom zakona i propisa donetih na osnovu njega, sprovodi Ministarstvo sporta preko sportskih inspektora, a organizacije i pojedinci (sportisti, treneri, i dr.) u oblasti sporta su dužni da mu nadzor omoguće.

Sportski inspektor ima pravo i dužnost da kontroliše da li organizacije i pojedinci u oblasti sporta preduzimaju aktivnosti protiv dopinga u skladu sa zakonom i sportskim pravilima, kontroliše da li se mere doping kontrole od strane ovlašćenih organizacija i lica preduzimaju u skladu sa zakonom i drugo, ali to bi mogao da radi tek kada bi postojao.

U tome možda treba tražiti razloge zašto se u zemlji upotrebom dopinga ne bavi ni jedna druga institucija osim Antidoping agencije Srbije.

“Znam na šta mislite, ali mi još uvek nemamo sportskog inspektora. Naša kancelarija je mala i jednostavno nemamo dovoljno sredstava. Ali sada kada se izglasa novi zakon o sportu sigurna sam da ce se i taj problem rešiti”, kaže Ana Kosovac, šefica odseka za pravne poslove Ministarstva omladine i sporta.
 

Pojedinci upleteni u međunarodnu mrežu
 

Poslednjih nekoliko godina BK “Partizan” je pominjan u više slučajeva povezanih sa dopingom, ali čak ni to nije bio razlog da ADAS kontroliše njihove bicikliste. Prvi slučaj koji BK “Partizan” indirektno povezuje sa dopingom, a koji je još uvek aktuelan, jeste slučaj sportskog direktora ovog kluba, Aleksandra Nikačevića, koji je 2009. uhapšen u Padovi i optužen sa grupom od još 30 članova za, pored ostalog, rasturanje i preprodaju dopinga.

Iako domaća javnost malo zna o ovim događajima, italijanski mediji su u saradnji sa Finansijslim policijom Padove (Guardia di financa) izneli u javnost čitavu aferu pod nazivom „Prohujalo sa dopingom“. Italijanski dnevnik „Stampa“ je 16. jula 2009. pisao da je uhapšen bivši trener srpskog nacionalnog biciklističkog tima, Aleksandar Nikačević kao i još 30 osoba, uključujući dvanaest profesionalnih biciklista, nekoliko predstavnika farmaceutskih kompanija, pet lekara, tri direktora sportskih biciklističkih timova. Optuženi su za prijem, trgovanje, upotrebu i kriumčarenje doping proizvodima.

“Stampa” navodi da je organizovana kriminalna grupa, koju je predvodio upravo Nikačević, upletena i u dopingovanje 16-godišnje devojčice. Opsežna istraga trajala je nekoliko meseci. Pored praćenja i prisluškivanja razgovora, inspektori su čak uspeli da montiraju i video-kameru u ambulantu neimenovanog lekara iz Padove. Upravo tu je snimljena scena davanja krvnog dopinga maloletnoj biciklistkinji u prisustvu njenog oca i lekara. Snimak je javno dostupan na italijanskim internet sajtovima. Tokom akcije finansijske policije Padove „Prohujalo sa dopingom“, obavljeno je niz racija u deset regiona i zaplenjeno je na hiljade doza doping proizvoda. Tužilaštvo u Padovi još uvek radi na ovom slučaju.

Sportski direktor BSS Milan Banović kaže da ih o slučaju Nikačević “niko zvanično nije obavestio”.

„Čitali smo u novinama i od njega samoga smo dobili informacije da je bila podignuta optužnica i da je jedno vreme proveo u zatvoru, a jedno u kućnom pritvoru. Posle toga su ga pustili i on sada odlazi u Italiju bez ikakvih problema. Da li se protiv njega vodi proces mi nismo upoznati. Od nas niko nije tražio nikakve informacije“, kaže Rokvić iz BSS-a.

Iz Partizana naglašavaju da se Nikačević ne smatra krivim, da trenutno radi u BK “Partizan” kao trener podmlatka Partizana i ujedno je još uvek sportski direktor, zajedno sa Dušanom Banovićem. A sadašnji sportski direktor Partizana Banović, koji tu funkciju deli sa Nikačevićem, izričito tvrdi da se Partizan nikada nije bavio dopingom. On kaže da će se Nikačević žaliti na optužbe jer smatra da ne postoje konkretni dokazi, ali da nije želeo da razgovara o tome za CINS.

“Mi smo najelitiniji klub u zemlji i ne bavimo se takvim stvarima. Ni za šta od toga nema dokaza i to nije istina. U našem slučaju nikada nije bilo slučajeva biciklista pozitivnih na doping”, rekao je Banović, ali nije imao odgovor na pitanje – kako da budu otkriveni kada ih ADAS nikada nije ni kontrolisao.

Partizanovac zbog posedovanja doping sredstava dobio međunarodnu zabranu

Ivan Stević, koji trenutno vozi za BK“Partizan”, ranije je dobio doživotnu zabranu učešća u takmičenjima u Italiji, koja je kasnije preinačena u dvogodišnju. Njega je Olimpijski komitet Italije (CONI) kaznio u septembru 2008, nakon što su zaključili istragu iz 2004, doživotnom zabranom takmičenja. Portparol CONI-ja, Danilo di Tommaso, tada je izjavio da je naš olimpijac bio umešan u doping aferu “Oil for drugs”, kada su osuđeni italijanski lekar Karlo Santućone i još desetak trenera i takmičara zbog „posedovanja, korišćenja i prodaje nedozvoljenih preparata i poseta doktoru Santućoneu“. Vodeći svetski onlajn časopis o biciklizmu Cycling news, objavio je tada da su u hotelskoj sobi koju je Stević delio sa još tri vozača tima „Tojota junajted“ (za koji je do tada vozio), pronađeni nedozvoljeni preparati u policijskoj raciji dok je ekipa bila na trci. Vlasnik tima „Tojota junajted“, Šon Taker, izjavio je da je Stević doping sredstva u hotelskoj sobi pripisao drugim vozačima sa kojima je delio sobu, kao i da je znao da ih oni koriste. Stević je 2006. godine pristupio timu „Tojota junajted“ i tada bio anketiran o tome da li je ikada bio pozitivan na doping testiranju, ali niko ga nije pitao o raciji, a on timu, opet po tvrđenju Takera, to nije pomenuo. Stević je bio veoma uspešan u dresu „Tojota junajteda“.

Stević se žalio Sudu za arbitražu u sportu i u martu 2009. je proces zaključen poništenjem odluke o doživotnoj zabrani takmičenja. Presuda CONI-ja na Sudu za arbitražu u Lozani preinačena je na dvogodišnju zabranu takmičenja od 17. septembra 2008. do istog datuma 2010. Srpskom biciklisti je od svih optužbi ostala samo ona za “posedovanje sa namerom da koristi nedozvoljene preparate“. Stević je, po savetu advokata, prihvatio nagodbu i odlučio da prizna da su sredstva njegova, ali da ih nije koristio.

Ni Nikačević ni Stević nisu bili dostupni za razgovor.

U biciklističkoj reprezentaciji Srbije, od deset biciklista, četvorica su iz BK “Partizan” i to Der Žolt (koji je nedavno prešao u BK „Radnički“), Esad Hasanović, Ivan Stević i Nebojša Jovanović. Sportski direktor je Nikačević.

Doping “iz neznanja”

“Pitanje dopinga je isuviše komplikovano da bi se olako rešavalo ili zauzimali stavovi. Jedno je sigurno – niko iz rukovodstva BSS ne podržava bilo kakvo korišćenje zabranjenih sredstava. Sigurno je da je biciklizam jedan od najrizičnijih sportova i da je moguće da neko nešto uzima što je nedozvoljeno”, kaže Petar Rokvić, generalni sekretar Biciklističkog saveza Srbije, ali objašnjava da je siguran da to nije organizovana pojava. On dopušta mogućnost da su neki biciklisti doping uzimali zbog neznanja, ili zbog toga što su od nekog videli, ali da se tu treba baviti edukacijom.

Doping je ozbiljan problem za bilo koji sport, a zapravo je definisan kao “veštačko ojačavanje tela”. Najčešće upotrebljavane supstance su Hormon rasta kojeg je veoma teško otkriti, naročito kod mladih vozača koji još uvek rastu i razvijaju se. Druga supstanca je EPO – eritropoietin, hormon koji daje naređenje organizmu da povećava koncentraciju hemoglobina u eritrocitima i odgovoran je za vezivanje i prenošenje kiseonika. Ova supstanca je naročito popularna u biciklizmu. Ona je neprimetno u Evropi ušla u upotrebu 1987. nakon čega je nerazjašnjenom smrću umrlo pet holandskih biciklista. Od ove supstance je u periodu između 1997. i 2000. umrlo još 18 biciklista i tek nakon ovih događaja je Međunarodni olimpijski odbor strogo zabranio upotrebu ovog preparata.

Ovo su samo neke od supstanci sa mogućim drastičnim posledicama poput moždanog udara, infarkta ili plućne embolije i postavlja se pitanje da li sportisti zaista mogu da ih uzimaju iz neznanja ili je to manje loše ako su to “od nekog videli”. Za ozbiljnije rasturanje dopinga potreban je čitav jedan lanac dobavljača, doktora, trenera, sportskih direktora, biciklista. Optužnice protiv ljudi koji su sastavni deo ovakvih lanaca sežu i do Srbije.

U Srbiji je čitava doping kontrola prepuštena samo Antidoping agenciji. Iako svaki sportski klub, svaki organizator sportskog takmičenja, bilo koje lice koje sumnja na zloupotrebu doping sredstava može da pozove antidoping kontrolu, može to da uradi samo o svom trošku. Upravo zato niko i ne vrši kontrole osim ADAS-a. Klubovima kontrole naročito ne idu u prilog, ni finansijski, a ni zbog mogućeg rušenja ugleda.

Da postoji sportski inspektor, on bi mogao nezavisno da sprovodi kontrole i nad ADAS-om i nad svim drugim sportskim institucijama. Dok god prioriteti stradaju pod izgovorom “nemamo dovoljno finansijskih sredstava”, možemo biti sigurni da ni u biciklizmu, a ni u drugim sportovima nema garancije za “fer i čistu igru”.

Tekst je nastao u okviru CINS-ovog programa „Škola istraživačkog novinarstva“