Živi izvori

Čak i letimičan pogled na bilo koji istraživački tekst Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) dovoljan je da se zaključi kako je većina informacija u njemu zasnovana na dokumentima. To zapravo i jeste suština istraživačkog novinarstva. Sve što objavite mora da bude bazirano na jasnim, nedvosmislenim i verifikovanim činjenicama. Međutim, nipošto se ne sme zanemariti važnost intervjua i kontakata sa izvorima.

Izvori u istraživačkom novinarstvu mogu imati različitu ulogu. Pre svega, mogu da daju informacije o novim, nenačetim temama, na osnovu kojih novinari kasnije rade istraživanja – to su izvori u najklasičnijem mogućem smislu, onako kako ih većina ljudi i zamišlja. Ukoliko su pouzdani, mogu da budu od velike pomoći, samo je važno da novinar ne pristaje ni na kakve ustupke i trgovinu. Opreznost je neophodna, pošto svaki izvor ima neku svoju agendu.

Jednog popodneva, pre nekoliko godina, dobili smo vrlo primamljivu informaciju. Predstavnici inostranog biznismena obratili su nam se, tvrdeći da država Srbija svesno uništava njegove poslove – čak su za to ponudili i dokumentaciju. Proveravajući njihove navode, utvrdili smo da stvari i nisu baš tako jednostavne, da je biznismen imao u najmanju ruku sumnjive poslovne poteze, pre svega na štetu radnika u preduzećima koja je kupio. Kada smo njegovim saradnicima na sledećem sastanku to i saopštili i objasnili da, ako ćemo raditi tu temu, moramo sve činjenice da uzmemo u obzir, što znači da postoji mogućnost da na kraju krivac za probleme ne bude država već biznismen, otišli su i više se nikad nisu javili.

Kao sagovornici, izvori istraživačkim tekstovima obezbeđuju boju i dopunske informacije, daju objašnjenja i tumačenja komplikovanih odnosa i događaja. Dobar stručnjak samo jednom rečenicom, eventualno sa dve, može bolje da razjasni neki problem nego beskonačno citiranje komplikovanih dokumenata, zakona ili procedura. U Srbiji, nažalost, novinari neretko sami tumače stvari, daju komentare i izvode zaključke. Toga u istraživačkom novinarstvu ne sme da bude. Ovde je od ključne važnosti da se biraju pravi sagovornici, odnosno da se kao eksperti koriste zaista dobri poznavaoci određene teme, a ne standardni komentatori koji ujutro komentarišu pisanje štampe, zatim kao gosti učestvuju u kulinarskom programu – i naravno znaju sve o tome, posle podne tumače probleme u advokatskoj komori, a naveče su eksperti za terorizam. Dakle, ako pišemo tekst o neusvajanju Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, intervjuisaćemo članove radne grupe za usvajanje zakona, predstavnike nadležnih institucija i stručnjake koji prate antikorupcionu politiku i legislativu. Izjave svih njih i ne moraju da završe u tekstu, ali što ih je više, informacije su preciznije i kvalitetnije. Pouzdanost izvora opada što je dalje od određene teme jer automatski o njoj ima manje direktnog znanja.

Treća vrsta u ovoj pojednostavljenoj podeli izvora takođe su sagovornici, ali oni koje možemo da označimo kao „krivce“, osobe za koje pretpostavljamo da su odgovorne za probleme o kojima istraživački novinari pišu. S njima kontaktiramo na kraju pošto iznose drugu stranu priče – kada su već sve informacije prikupljene i kada ih novinar, potkrepljen znanjem o problemu i relevantnim informacijama, suočava sa podacima koji su često nepovoljni po njih. Već smo pisali o tome da je jedno od osnovnih načela u novinarstvu upravo kontaktiranje sa svim stranama u priči. Ovakvi razgovori mogu da budu nezgodni, posebno kada je reč o istraživanju organizovanog kriminala, pa novinari moraju da vode više računa o vlastitoj bezbednosti. Na njih uvek ide dvoje novinara ili je bar još neko ko može brzo da reaguje obavešten o vremenu i lokaciji intervjua, najčešće urednik. Poželjno je da lokacija bude što je više moguće javna (ipak dovoljno mirna za normalan razgovor), a ne sakrivena ili zabačena, pošto je tada mnogo teže dovesti novinara u neugodnu situaciju ili ga fizički ugroziti.

Foto: Beta / Goran Stanković

Za sve navedene kategorije zajednička je činjenica da u proteklih nekoliko godina u Srbiji ima sve manje pouzdanih sagovornika koji su spremni da razgovaraju sa istraživačkim novinarima. Posebno onih koji bi to radili javno, pod vlastitim imenom i prezimenom. To se odnosi na institucije, od kojih su neke, poput policije, CINS-u za razgovor nedostupne mesecima, pa i godinama, ali i na mnoge eksperte, osobe iz javnog života, pa i radnike upropašćenih preduzeća. Osim što izgleda ružno kada na nekoliko mesta u tekstu piše „nisu hteli da razgovaraju“, još je veći problem to što tekst tako ostaje bez relevantnih informacija i zapravo gubi na kvalitetu. Nažalost, zavladala je kultura straha zbog istupanja u javnosti – od lične osvete, gubitka radnog mesta ili bilo kojih drugih interesa. Evidentno je da su tu značajnu ulogu odigrale kampanje provladinih medija, koje su neopravdano etiketirale istraživačke novinare kao strane plaćenike koji ruše Srbiju. Pritisci su veliki i mnogi ne misle da je baš pametno javno davati informacije o problemima u društvu i državi. Na tome možemo zahvaliti prevashodno trenutnoj vlasti, ali ne treba zaboraviti da stvari nisu bile mnogo bolje ni pre njih.

Mreža izvora

Da bi se došlo do pouzdanih izvora, potrebno je mnogo vremena i truda. CINS-u se ljudi neprekidno obraćaju, tvrdeći da imaju neverovatne priče (one su nekada zaista neverovatne, na granici teorija zavere), ali za njih nemaju nikakvih dokaza. Da bismo počeli da radimo na nečemu, nama nije dovoljno samo: „sumnjam da tu nešto nije u redu“ ili „ovo je sigurno korupcija“. Što više kvalitetnih informacija dobijemo u početku, veće su šanse da ćemo na određenoj temi raditi i, što je još važnije, da će ona rezultirati istraživačkom pričom. U svemu ovome, neprekidno moramo da vodimo računa da nam neko ne podvali lažne informacije ili da ne ugrozimo izvor nepromišljenim potezom. Zaštita izvora spada u jedan od najosnovnijih postulata novinarske profesije i mnoge kolege bi pre otišle u zatvor nego izdale svoje izvore.

Ali šta mogu da rade novinari u situaciji kada je sagovornika sve manje? Otprilike isto što bi radili da stvari u društvu izgledaju mnogo bolje – da pokušavaju da razvijaju i održavaju mrežu izvora, što pouzdanijih i kvalitetnijih. Novinar početnik u svom imeniku uglavnom ima tek nekoliko relevantnih kontakata, obično nižerangiranih službenika iz institucija, dok urednici i istraživački novinari sa mnogo staža neretko poseduju brojeve telefona najviših funkcionera. Razlika je upravo u dužini bavljenja poslom, jer su ovi drugi tokom godina i brojnih priča na kojima su radili razvili mnogo bolje kontakte. I tu je veoma važno održavanje mreže izvora. Nemoguće je imati redovan kontakt sa svim sagovornicima, ali je preporučljivo ponekad ih pozvati i mimo intervjua. Na primer, otići na događaj koji organizuju ili im se javiti na društvenim mrežama (ovo, naravno, ne dolazi u obzir sa posebno osetljivim izvorima, koje ne želite da otkrijete drugima).

Kao što novinari testiraju izvore i ne poklanjaju im stoprocentno poverenje (nikada, a posebno ne pri prvim kontaktima), tako i izvori testiraju novinare. Dok sam radio u Bosni i Hercegovini, imali smo slučaj da je izvor jednom broju redakcija dao vrlo poverljiv dokument, pri čemu je na svakoj kopiji napravio male, jedva vidljive oznake. Dokument je trebalo da služi novinarima kao kontekst i sadržao je informacije koje su predanim radom zaista mogle da dovedu do dobre priče, ali čak i da je objavljen kao takav, predstavljao bi priličnu ekskluzivu. Naravno, nama nije padalo na pamet da objavimo dokument i iskoristili smo ga samo kao povod za dalji rad. Tek nekoliko godina kasnije saznali smo da nas je izvor na taj način testirao, kako bi video koliko smo ozbiljni u tome što radimo – a da je neko dokument i objavio, izvor bi tačno znao ko, jer su oznake na svim dokumentima bile različite.

Anonimni izvori i plaćanje za informacije

Iako o tome postoje brojne polemike, tajno snimanje u istraživačkom novinarstvu nije dozvoljeno, osim u izuzetnim situacijama: kada je javni interes ogroman, a ne postoji drugi način da se određena informacija prikaže i dokaže. Istraživački novinari ovakve metode obično koriste kada rade undercover, na tajnom zadatku. Podatke o procesuiranju koruptivnih dela na sudovima moguće je dobiti putem zahteva za pristup informacijama. Ali dokazati, na primer, trgovinu ljudima ili uhvatiti nekoga u uzimanju mita, gotovo je nemoguće a da novinar na neki način tome ne prisustvuje.

Korišćenje anonimnih izvora takođe nije poželjno, osim kad je apsolutno neophodno. Na primer, kada se štiti identitet maloletnika. U svakom slučaju, anonimne optužbe nisu nikako i nikada dozvoljene. Po svim standardima ove profesije nezamislivo je da se u istraživačkom tekstu nalazi izjava anonimnog sagovornika koji će reći nešto poput: „XY je dokazani kriminalac.“ Dokazi o tome da je neko kriminalac ne dolaze iz nečijih usta, već iz sudskih i policijskih dokumenata. Nažalost, mi u Srbiji danas na medijskoj sceni imamo potpunu tabloidizaciju i nepoštovanje svih pravila, pa i ovoga o neiznošenju anonimnih optužbi. Tako „naš anoniman, ali dobro obavešten izvor“ može da priča bilo šta o bilo kome, da uništava živote i karijere, obično kao još jedan element prljave političke igre i razračunavanja sa neistomišljenicima. Ovo je, nažalost, sve češća praksa, pošto nema nikakvih posledica po one koji to čine. Osim građana kao konzumenata informacija, dugoročno najveću štetu trpi srpsko novinarstvo.

Postoje i druga važna pravila koja se tiču odnosa novinar–izvor. Nedavno je kolega intervjuisao sagovornika iz jednog sindikata. Kada ga je ponovo posetio, da bi mu postavio pitanje o drugoj temi i pokazao objavljen tekst u koji su bili uključeni elementi iz prvog razgovora, sagovornik je rekao da oni iz sindikata nisu uspeli da skupe mnogo novca, ali, eto, daju mu sve što jesu. Kolega je šokirano odbio novac i pitao otkud im ideja da novinaru plaćaju za intervju, a oni su mu rekli da im je novac, nakon što je obavio intervju s njima, tražio radnik jednog domaćeg tabloida. Ovde namerno koristim termin radnik, a ne novinar, jer tu novinarstva nema, a tabloid ne imenujem da predstavnik sindikata ne bi imao problema. Zaštita izvora u praksi.

Ovaj primer ilustruje tužnu sliku novinarstva u Srbiji danas. U istraživačkom, a i svakom drugom novinarstvu, nedopustiv je bilo koji vid plaćanja za informaciju ili uzimanja poklona. Ma koliko informacija bila bitna, pravi novinar neće plaćati za nju – ili tražiti da mu se plati da je objavi. Plaćanjem za informaciju novinar zapravo podstiče sagovornika, koji bi zbog toga mogao da oseća obavezu i izjavljuje nešto što ide u prilog tezi novinara. Na kraju krajeva, ako neko tvrdi da želi da zaštiti javni interes ili osećaj za pravdu, a za to traži novac, koliko se toj osobi može verovati? Tu poverenja u odnosu novinar–izvor nema i ne može ga biti. Istovremeno, istraživački novinari ne treba ni da prihvataju poklone jer tim činom njihova objektivnost može biti dovedena u pitanje. Povući granicu u tome šta je dozvoljeno, a šta ne, vrlo je teško. Odličan savet dao je dugogodišnji trener Rojters fondacije: „If you want it, don’t take it“, odnosno: „Ako želiš taj poklon, nemoj ga uzeti“. To bi otprilike značilo da blok ili olovka na nekoj pres konferenciji teško mogu da kupe novinara. S druge strane, prihvatanje skupog telefona od Telekoma, besplatnog putovanja ili odlaska s fudbalskom reprezentacijom na gostovanje, teško da može učiniti novinara neutralnim.

Priča je nastala u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.