Vojvodina: stotine naftnih bušotina i najlošija voda za piće

Mart prošle godine u Srbiji je označio početak epidemije virusa korone. Međutim, za meštane Ludoške ulice na Paliću bio je to početak druge vrste katastrofe – u njihov komšiluk „naselila se“ teška mašinerija za vađenje nafte. Kamioni, kranovi, guseničari i visoka konstrukcija za bušenje zemlje su na samo stotinak metara od kuće porodice Miković.

Tu je Naftna industrija Srbije (NIS) napravila nekoliko probnih naftnih bušotina sa idejom da istraži ima li u zemlji nafte i gasa koje bi kasnije izvlačili.

Prošle godine bušenje a sada brundanje kamiona, kako kaže Zoltan Miković, uzrokuju buku dok svakodnevno odvoze naftu. Osim što su im popucali zidovi na kući, primetio je još jedan problem. Voda za piće od tada nije ista kao pre.

„Voda postaje mutnija i počinje da ima miris. Ne samo kod nas, nego i kod drugih“, kaže Miković.

Petar Pižurica, izvršni direktor za resor proizvodnje JP Vodovod i kanalizacija iz Subotice, preduzeća koje je nadležno za kontrolu kvaliteta vode između ostalog i na Paliću, tvrdi da su radili analizu u dva palićka bunara pre i nakon nastanka bušotina. Promena u kvalitetu vode, tvrdi, nije bilo.

„U principu, ovim bušenjem nisu oštećeni ti naši vodozahvatni slojevi iz kojih mi uzimamo vodu“, rekao je Pižurica za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), ali nije dostavio rezultate analiza.

Međutim, Miković, koji zbog čitave situacije sa porodicom planira da se odseli odatle, baš kao što je to bio slučaj sa nekoliko komšija iz ulice, tvrdi da kod njega analiza nije rađena. Objašnjava da se svaki od žitelja Ludoške ulice snabdeva iz sopstvenog bunara.

Po podacima iz februara ove godine, probne bušotine na Paliću su samo neke od 776 aktivnih naftnih i gasnih bušotina na teritoriji Vojvodine. Uporedo sa tim brojem nalazi se i najgora voda za piće.

Prema zvaničnim informacijama Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut, u 2019. je od 43 testirana vodovoda u Vojvodini samo u 10 bila ispravna vode za piće. Voda je, navode, bila zamućena, sadržala je amonijak, gvožđe i bakterije. Pored toga, voda u pojedinim delovima Vojvodine sadrži i otrovni arsen, a ima i metana, koji se u Vojvodini i eksploatiše.

Početkom oktobra 2020. na društvenim mrežama osvanuo je snimak zapaljive vode, koja je sadržala metan. Naime, autor videa je demonstrirao kako upaljačem pali mlaz vode sa česme u kupatilu. Snimak je nastao u selu Stajićevo nedaleko od Zrenjanina.

Nakon objave ovog snimka, iz JKP Vodovod i kanalizacija Zrenjanin su saopštili da problem sa metanom u vodi u Stajićevu, ali i u Belom Blatu postoji otkad postoji i vodosnabdevanje u ovim krajevima.

Dva meseca kasnije u Zrenjaninu je došlo do eksplozije u fabrici vode. Incident u kojem su povređena dvojica radnika, prema informacijama iz fabrike, dogodio se upravo zbog prisustva metana u vodi.

Prilikom bušenja, kažu sagovornici CINS-a, može da dođe do promene pritiska u podzemnim vodama i mešanja metana sa vodom iz različitih podzemnih slojeva.

U NIS-u tvrde da bušotine ne utiču na kvalitet vode.

„Konstrukcija svake bušotine je izrađena od nekoliko prečnika čeličnih cevi koje se spuštaju od vrha do dna bušotine. Ove čelične cevi izoluju sve vodonosne slojeve, odnosno čine bušotinu hermetičnom, i ne postoji mogućnost zagađenja vodonosnih slojeva“, kažu u NIS-u.

Sa druge strane, stručnjak iz oblasti energetike Aleksandar Kovačević kaže da je zemljište u ovom delu Srbije kao sunđer.

„Uzmite sunđer natopite ga vodom. Zarijte slamku i sa neke dubine iz tog sunđera povucite malo vodu. Šta će se desiti? Ova ostala voda će se slegnuti za toliko.“

Zbog toga, kako kaže, svako bušenje u Vojvodini utiče na ono što građani piju iz česmi.

„Vi izvučete gas ili izvučete naftu i šta se desi? To ležište se napuni vodom. Ta voda, recimo, ako ste izvukli naftu sa veće dubine, voda sa manje dubine će curiti dole u taj prostor i doći ćete u situaciju da tamo gde je bila voda, da tamo imate prazninu i u tu prazninu će ući gas“, kaže Kovačević.

Sa tvrdnjom da bušenje može da smeta građanima slaže i Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR).

„Nama je potpuno jasno da uticaja mora da bude i to pucanje kuća koje se dešava, dešava se sleganjem, odnosno, dolazi do pražnjenja (vodonosnih slojeva). A kad dolazi do pražnjenja, mora da dolazi i do nekakvog mešanja (slojeva, prim.nov)“, podvlači Kalmar.

Uticaj na okolinu (ni)je važan

Pokrajinski sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine je nadležan za kontrolu i praćenje stanja životne sredine u Vojvodini. U ovoj instituciji za CINS kažu da nemaju saznanja da su vršena ispitivanja u vezi sa uticajem naftnih i gasnih bušotina, između ostalog i na vodu za piće u ovoj pokrajini.

Da nema strategije ili plana za upravljanje bušotinama u Vojvodini i njihovim uticajem na podzemne vode potvrđuju u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj.

Upravo u tome Kovačević vidi problem.

“Potrebna je sveobuhvatna strategija korišćenja resursa u Vojvodini koja bi onda bila osnov za izgradnju mehanizma koordinacije i praćenja (ovih aktivnosti, prim.nov). Ovo implicira i krupne promene u finansijskim aranžmanima u vezi sa naknadama za korišćenje resursa”, ističe Kovačević.

Odgovore na pitanja o potencijalnoj strategiji ili istraživanju uticaja bušotina na vodu novinari CINS-a nisu dobili ni od Ministarstva za zaštitu životne sredine ni od Ministarstva rudarstva i energetike. Izostao je i komentar na tvrdnje pojedinih građana da je voda lošijeg kvaliteta kod bušotina.

Primer probne bušotine na Paliću, u blizini kuće porodice Miković, pokazuje i kako se izbegava procena uticaja bušotina na životnu sredinu.

Naime, prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu i pratećoj Uredbi, za projekte koji se tiču bušenja radi istraživanja i eksploatacije nafte i gasa nije nužno obavezna izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Ova studija treba da oceni kakvu će štetu neke aktivnosti imati po okolinu i zdravlje ljudi, kao i kako je sprečiti ili umanjiti. Studija je obavezna samo u slučaju samog vađenja nafte i gasa.

Međutim, kako se navodi u tom zakonu, čak i kod probnih bušotina nosilac projekta, u ovom slučaju NIS, dužan je da od Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine traži procenu da li je potrebno izraditi studiju ili ne.

Nakon prijave građana, pokrajinska inspekcija za zaštitu životne sredine je u julu 2020. prvo utvrdila da NIS to do tada nije tražio, a onda je osam meseci od početka radova Pokrajinski sekretarijat naložio kompaniji da uradi studiju.

NIS do danas to nije uradio.

Za stručnjaka iz oblasti energetike Aleksandra Kovačevića, činjenica da se za probne bušotine ne izrađuju studije procene na životnu sredinu je šokantna.

„Morao bi (NIS, prim.nov) da uradi istraživanje putem elektronskih uređaja, sonara, rendgena i raznih senzora za temperaturu. Na temelju takvih istraživanja morao bi da ima neku vrstu plana istraživačkih bušenja i već za tu priču da ima studiju procene uticaja“, smatra Kovačević.

Iz NIS-a poručuju da im za probne bušotine prema Zakonu o rudarstvu nije potrebna takva studija i dodaju da će je izraditi kada budu dobili podatke iz istraživanja.

Inspektor Dragan Sekulić koji je NIS-u naložio da zatraži procenu da li treba da izradi studiju ukazuje na neobičnost situacije, jer se dva zakona sukobljavaju:

„Kada sam cenio postojeću zakonsku regulativu, ja sam cenio da bi oni ipak trebalo (da urade studiju, prim.nov). (…) U suštini bi, po mom mišljenju, trebalo uvek da rade tu studiju kada rade istraživanja“.

Freking – U EU nepoželjan, u Srbiji bez ograničenja

U Srbiji se pri eksploataciji prirodnog gasa i nafte koristi i metod takozvanog hidrauličnog frakturiranja ili freking. Reč je o tehnologiji kojom se ubrizgavaju velike količine mešavine vode i drugih tečnosti pod visokim pritiskom u slojeve podzemnih stena koji sadrže rezerve fosilnih goriva. Stene se na ovaj način razbijaju oslobađajući naftu i gas.

Ova tehnika može da kontaminira vodu za piće, jer toksične tečnosti koji se koriste mogu da se vrate na površinu i dođu do potoka ili reka, a mogu i da se pomešaju sa podzemnim vodama.

„Velika količina mešavine tečnosti koja se ubaci u bušotinu se vrati na površinu. Ova tečnost sadrži rastvore soli i teških metala, čak i radioaktivne materije“, objašnjava stručnjak iz oblasti energetike Miodrag Kapor.

Govori i o drugim problemima sa ovim načinom eksploatacije – buci i uništavanju puteva i prašini usled prolaska velikog broja kamiona.

Poslednjih godina, U Evropi je veliki broj zemalja privremeno zaustavio ili potpuno zabranio freking. Među njima su Francuska, Nemačka, Irska i Bugarska.

Međutim, u Srbiji za ovakve metode, kako kažu u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku za CINS, ne postoje nikakva ograničenja.

Dok iz NIS-a poručuju da se freking primenjuje na samo nekoliko naftnih polja, kažu i da je ekološki rizik smanjen na minimum. U toj naftnoj kompaniji tvrde da se ova metoda primenjuje tek nakon što se utvrdi da bušotina ne propušta tečnost u zemlju.

NIS je u vlasništvu ruske kompanije Gazprom Neft (56 %), države Srbije (30%) i malih akcionara.