Milanko Andrejić je u maju 2014. godine osuđen na tri meseca zatvora jer nije prijavio da u sefu banke ima preko 220 hiljada evra u kešu. U to vreme bio je član Gradskog veća u Pančevu. Viši sud je kasnije dozvolio da se zatvorska kazna zameni kućnim zatvorom uz nošenje nanogice.
Svaki funkcioner u obavezi je da Agenciji za borbu protiv korupcije redovno šalje izveštaje o imovinskom stanju. Ukoliko sakrije ili da lažne podatke o imovini, može biti kažnjen zatvorom od šest meseci do pet godina. Osuda za ovo krivično delo znači i otkaz sa radnog mesta i zabrana rada u javnoj službi 10 godina. Andrejić je prvi i do sada jedini funkcioner u Srbiji koji je dobio kućnu zatvorsku kaznu po ovom osnovu.
Agencija je od početka 2010. godine podnela 62 krivične prijave protiv funkcionera, nakon kontrole njihove imovine – 38 slučajeva je okončano, a 24 su u toku. U jednom od slučajeva Agencija je osnov za podnošenje prijave, osim u neprijavljivanju imovine, pronašla i u zloupotrebi službenog položaja (prijava odbačena), dok je u dva slučaja smatrala da je reč samo o zloupotrebi službenog položaja (jedan slučaj je u toku, a u drugom je prijava odbačena).
Najviše krivičnih prijava napisano je protiv direktora državnih preduzeća i ustanova, zatim narodnih poslanika, a prijave su podnošene i protiv ministara, gradonačelnika, predsednika opština i drugih funkcionera.
Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da su prijave odbačene u čak 27 od 38 završenih slučajeva. Sedam funkcionera je osuđeno, a tri su oslobođena optužbi. Od sedam osuđujućih presuda, sve osim Andrejićeve su bile uslovne. U jednom slučaju je došlo do obustave postupka.
Novinari CINS-a su ishode podnetih krivičnih prijava istraživali šest meseci, uključujući i slanje desetina zahteva za pristup informacijama svim nadležnim tužilaštvima i sudovima o tome kako su predmeti rešeni. Prema dobijenoj dokumentaciji, Agencija je krivične prijave podnosila protiv funkcionera koji nisu prijavili šta poseduju ili su izostavili deo imovine, kao i protiv onih koji su mesecima ignorisali njena upozorenja i kasnili sa izveštajima.
Iz Agencije nisu želeli da razgovaraju sa novinarima CINS-a o uspešnosti krivičnih prijava, jer je njihov stav da ne komentarišu donete odluke. U pisanom odgovoru naveli su da nakon prikupljanja i analize podataka podnose prijavu, a tužilaštvo, koje ima mnogo šira ovlašćenja, sprovodi istragu.
Odluke tužilaštava pokazuju da to što funkcioner nije prijavio svu imovinu ne znači nužno da je imao nameru da imovinu sakrije, zbog čega tužioci nisu imali osnova za krivično gonjenje. U jednom slučaju tužilaštvo je smatralo da kašnjenje izveštaja o imovini više predstavlja prekršaj nego krivično delo, zbog čega je prijavu odbacilo.
Tužilaštva: nije bilo namere da se imovina sakrije
U ukupno 15 od 27 odbačenih krivičnih prijava Agencije funkcioneri nisu imali nikakve posledice. Kao glavne razloge za odbačaj prijava tužilaštva su navodila nedostatak dokaza koji bi jasno pokazivali da je postojala namera da se prikrije imovina ili da je uopšte učinjeno krivično delo.
Tužilaštva su po ovoj osnovi, između ostalih, odbacila krivične prijave protiv visokopozicioniranih funkcionera, kao što je narodni poslanik i predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović.
Tri funkcionera oslobođena optužbi
Nekadašnji narodni poslanik Dragan Tomić, državni sekretar Predrag Peruničić i bivša članica Gradskog veća Niša, Snežana Paralidis, oslobođeni su optužbi nakon suđenja po krivičnim prijavama Agencije.
Postupak protiv Snežane Paralidis došao je do Republičkog javnog tužilaštva jer je Osnovno tužilaštvo iz Niša podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti. Slučaj je posle dve oslobađajuće presude Osnovnog suda i dve žalbe tužilaštva rešen u julu 2016. godine, konačnim oslobođenjem od optužbi. Republičko tužilaštvo se saglasilo sa ovakvom presudom.
‘Ovo je prosto, mislim najgrublje rečeno, nesporazum. I moja neukost na kompjuteru. Jer, nažalost, ja sam neko ko je rođen 1959. i koja kompjuter zna: otvori mejl, pusti mejl, društvene mreže… prosečna domaćica’, kaže Paralidis za CINS.
Prema njenim rečima pravna služba je nije upoznala sa svim odgovornostima niti joj je pomogla da pošalje izveštaj: ‘E kad sam dobila tužbu, onda sam videla da je vrag odneo šalu, pa sam onda i ja krenula ozbiljnije tim da se bavim. To je cela priča oko moje krivice’.
Tužiteljka Osnovnog javnog tužilaštva u Nišu, Mirjana Momčilović, koja je vodila postupak protiv Paralidis, kaže da je teško dokazati da funkcioner namerno krije imovinu, ali da nepoznavanje zakona ne može da bude opravdanje i razlog za oslobađanje nekoga od krivične odgovornosti.
Prema navodima iz prijave, Jovanović nije prijavio da je tokom 2010. od firme „Radna grupa„, u kojoj je imao vlasništvo, dobio preko 1,7 miliona dinara. Nije prijavio ni prihod od 50 hiljada evra, niti da je na računu imao više od 14,6 miliona dinara, kao ni ženine prihode.
Ubrzo nakon podnošenja prijave, Jovanović je Agenciji poslao izveštaj o imovini, a Tužilaštvu izjavu u kojoj je naveo da nije imao nameru da je prikrije. Dodao je da je ovlastio advokata da pošalje izveštaj, ali nije imao dokaz da je advokat to i učinio.
Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je 2011. godine odbacilo krivičnu prijavu uz obrazloženje da nije bila reč o namernom prikrivanju imovine i da nije u pitanju krivično delo.
Funkcioneri su tokom saslušanja navodili brojne razloge zbog kojih nisu prijavili imovinu: da su podatke poslali drugim institucijama, poput Poreske uprave, da su obaveze oko prijavljivanja preneli na advokate ili saradnike zbog čega su nastajali problemi, da ih roditelji nisu obavestili da su im na prijavljenu adresu stizala upozorenja, a neki su i priznavali da ne poznaju dovoljno zakon.
„Javni funkcioneri, kojima to nije profesionalni deo obaveze, slabo poznaju zakone i ne čitaju ih. I onda ih vrlo pogrešno tumače“, kaže Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije.
Lazić objašnjava da do problema dolazi i jer u Srbiji ljudi generalno nemaju sklonost da prijavljuju imovinu, a funkcionerima prijave neretko popunjavaju ljudi iz njihovih kabineta. Kao moguć razlog neprijavljivanja imovine dodaje da neki jednostavno ne žele da se zna šta poseduju, da ne bi privukli pažnju i ugrozili svoju bezbednost.
Duško Korać, nekadašnji član Opštinskog veća Stare Pazove, otišao je sa te funkcije krajem decembra 2013, ali nije u roku od 30 dana poslao izveštaj o imovini i prihodima.
Agencija je protiv njega u martu 2014. pokrenula postupak i obavestila ga o tome. Rešenje Agencije, sa nalogom da dostavi izveštaj, potom mu je dva puta dostavljeno na kućnu adresu. U martu 2015, nakon što je od policije dobila potvrdu da Korać živi na prijavljenoj adresi, Agencija je podnela krivičnu prijavu.
Osnovno javno tužilaštvo Stare Pazove je u novembru 2015. saslušalo Koraća koji je priznao da je dva puta dobio rešenje Agencije. Rekao je da je popunio elektronski obrazac na sajtu ove institucije jer mu je „tako rečeno“ i „tako je pisalo na sajtu“ i da je mislio da ništa više ne mora da šalje.
Na drugom saslušanju, krajem maja 2016, Korać je rekao da je on fudbalski trener i da često putuje, zbog čega lično nije primio nijedno obaveštenje Agencije, već su to učinili njegovi roditelji, što je tužilaštvo potvrdilo. Ipak, na drugom saslušanju je naveo kako ga oni „nisu obavestili da je bilo šta stiglo“.
Sredinom avgusta 2016, tužilaštvo je donelo odluku da odbaci ovu krivičnu prijavu, navodeći u obrazloženju da su na osnovu uverenja Poreske uprave i Službe za katastar nepokretnosti utvrdili da Korać nije imao šta novo da prijavi Agenciji, jer je vlasnik 1/5 roditeljske kuće postao tek od 2015. godine.
Tužilaštvo nije ulazilo u činjenicu da je Korać bio u obavezi da podnese izveštaj Agenciji, bez obzira da li je bilo promene u imovini.
Mesečna plata veća od sankcije
Primena načela odloženog krivičnog gonjenja, odnosno, oportuniteta, kojim se prijava protiv funkcionera odbacuje, a nalaže se uplata određene sume novca, na primer u humanitarne svrhe, bila je osnov da se reši preostalih 12 od 27 odbačenih krivičnih prijava. Iznosi uplaćivani po ovom osnovu kretali su se od 30 do 300 hiljada dinara i često su niži od mesečnih primanja funkcionera.
Radovan Lazić, Udruženje tužilaca Srbije
Foto: CINS
Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca kaže da postoji opšta preporuka da se što više primenjuje oportunitet, pa i u ovim slučajevima jer je neprijavljivanje imovine jedno od najlakših krivičnih dela. Dodaje da je primena oportuniteta rasterećenje za sud, a i troškovi su niži, kako za okrivljenog tako i za državu.
Agencija za borbu protiv korupcije je u dopisu CINS-u navela da bi primena načela oportuniteta trebalo da bude isključena, ili moguća samo u izuzetnim slučajevima, pošto je reč o koruptivnom krivičnom delu.
Agencija je otkrila da je Rajko Perić, član Izvršnog odbora Jubmes banke, od 2013. godine imao značajne prihode i bio je u izvršnim ili nadzornim odborima u tri firme, što nije prijavio, kao ni honorarnu isplatu od Beogradske poslovne škole. Zbog toga što tokom tri godine nije prijavljivao imovinu, Agencija je u julu 2016. godine protiv Perića podnela krivičnu prijavu.
Perić kaže da nije imao nameru da sakrije imovinu, a verovao je u pravnu službu banke koja mu je objasnila da se ne radi o budžetskom primanjima i da nema potrebe da se prijave: “Ništa me nije ni koštalo ni sprečavalo da upišem u rubriku to kakav mi je lični dohodak i pošaljem. Posle svega, to je samo jedan nauk više“.
Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je odlučilo da primeni meru odloženog krivičnog gonjenja, a prijava je odbačena nakon što je Perić uplatio 150 hiljada dinara u humanitarne svrhe. U tom trenutku u banci je imao mesečnu platu od oko 370 hiljada dinara.
Mera oportuniteta je izrečena i Dušanu Bajatoviću, generalnom direktoru Srbijagasa, nakon što je Agencija podnela prijavu navodeći da se ne poklapaju podaci iz njegovog izveštaja i stvarno stanje. Pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Novom Sadu Bajatović, koji je u tom trenutku obavljao više javnih funkcija i imao mesečna primanja od preko 2,3 miliona dinara, izjavio je da je spreman da uplati 200 hiljada dinara u humanitarne svrhe kako bi prijava protiv njega bila odbačena, što se i dogodilo.
Za razliku od Bajatovića i Perića, ozbiljnije posledice po kućni budžet pretrpela je profesorka filozofije i sociologije, Miljana Golubović, iz Bora. Krivična prijava protiv nje je podneta 2015, zbog toga što na vreme nije prijavila smanjena primanja, nakon što joj je prestala funkcija člana Opštinskog veća Bora, za koju je primala 12 hiljada dinara mesečno.
Golubović kaže da je njena greška to što lično nije prijavila Agenciji promene jer je mislila da je dovoljno da to uradi Opština.
U trenutku vođenja postupka Golubović je imala mesečni prihod od 45 hiljada dinara i troje dece, od kojih jedno maloletno. Za razliku od funkcionera sa znatno većim mesečnim primanjima od iznosa koje je trebalo da plate, Golubović je platila kaznu od 40 hiljada dinara, što je gotovo cela njena mesečna plata.
„To sve nije vredno toliko, tolike kazne. Sav moj trud koji sam ulagala u Veću, u stvari, ja sam izgubila sve to i potpuno doživela neprijatnost. Mislim da je u odnosu na primanje drastična kazna“, kaže Golubović.
.png)
Grafika: Andrija Ćeranić
Uslovne kazne
Većina osuđujućih presuda protiv funkcionera završena je davanjem uslovne kazne, što znači da će funkcioner ići u zatvor ako počini krivično delo u određenom vremenskom periodu.
Šest funkcionera dobilo je zatvorske kazne u trajanju od tri do osam meseci, odnosno, uslovno od godinu do dve, nakon što je Agencija podnela krivične prijave protiv njih. Sudovi su se u većini slučajeva odlučivali na uslovne osude uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti, poput toga da je funkcioner oženjen, da ima maloletnu decu i slično.
Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije kaže da u javnosti postoji pogrešan negativan stav prema uslovnoj osudi pošto se na nju gleda kao na oproštaj, a ona to nije, jer svrha kažnjavanja nije represija nego prevencija.
Žika Stojanović, nekada direktor Visoke poslovne škole strukovnih studija iz Leskovca, dobio je uslovnu kaznu, a osam meseci zatvora bi služio da je u roku od godinu dana učinio novo krivično delo. On četiri godine nije prijavljivao novac koji je dobijao od škole na osnovu autorskih ugovora, niti je prijavio auto koji je kupio.
U toku iznošenja odbrane Stojanović je rekao da on nije klasičan državni službenik već je u to vreme bio profesor i direktor škole. Takođe je rekao da 90% direktora visokih škola ne podnosi izveštaje, a da je hteo nešto da sakrije mogao je da prebaci na svoje punoletno dete, što nije učinio već je škola uredno podnosila poreske prijave.
Osnovni sud u Leskovcu nije prihvatio Stojanovićevu odbranu i uzeo je u obzir činjenicu kako imovinu nije prijavio u više navrata, „što ukazuje na određenu upornost u izvršenju dela“. S obzirom na to da je bio u zrelim godinama, porodičan čovek koji nije ranije osuđivan, kažnjen je uslovnom osudom. Presudu je kasnije portvdio i Viši sud u Leskovcu.
Stojanović nije imao komentar.
Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj teksta je isključiva odgovornost CINS-a i ni u kom slučaju ne odražava stavove Evropske unije.
Sjajan tekst, samo treba neke stvari uprostiti da razume prosecan citalac.