Autorkin Dream: Vulgarizovanje vrednosti uz pomoć moćnog novca

Zbir netačnosti i neznanja, ne mogu prikriti nedobronamernost teksta istraživača-novinara Milice Stojanović.

Nužan utisak koji bi neupućeni čitalac mogao da izvuče jeste, da je Mokra Gora bila razvijen i profitabilan turistički, kulturni i ekološki centar, a da onda dolaskom reditelja-ugostitelja sve propada. Sugeriše se zaključak da je zapravo država Srbija pretrpela štetu od dolaska na Mokru goru Mihalkova, Džonija Depa, Končalovskog, Prilepina, i ostalih vodećih svetskih umetnika, a korist je izvukao Kusturica sa firmom Lotika jer je prodao njima i smeštaj, sendviče i piće a to nije radila država a mogla je.

Toj logici koja meri rađanje jedinstvenog kulturnog centra u Srbiji količinom prodatih piva i sendviča, nedostaje pre svega pristojnost.

Ne sporim nikome pa ni novinaru-istraživaču, pravo na sopstvenu neobaveštenost, ali sporim pravo bilo kome da vulgarizuje nastojanje pojedinca da svoj profesionalni i lični integritet i potencijal založi da bi se gradio zagrljaj prirode Srbije i Kulture sveta, da bi kultura čuvajući prirodu gradila tradiciju.

Nije toliko teško izračunati koliko je Lotika, a eto nije država, a mogla je, sendviča prodala Džoniju Depu i drugima koji već deceniju grade svest o stvorenom spoju Prirode i Kulture na Mokroj Gori, koliko je teško komunicirati sa logikom tvorca teksta, kada neznanje koristi kao argument.

Ali građani Srbije svojim masovnim opsedanjem Mokre Gore baš od kada je na nju došao reditelj-ugostitelj, razumeju da jedino Kultura bez granica može zaštiti Prirodu od logike brojača prodatih sendviča kao prethodnici bogatih kopača nikla koji smatraju da nam Kultura i Priroda ne trebaju ako imaju novac.

Za čitaoce teksta šteta što novinar-istraživač ne razlikuje ekologiju od urbanizma, kulturu od ugostiteljstva.

Jer svi ti objekti kojima se bavi novinar-istraživač, Vizitorski centar, Nacionalni ekološki centar, Nacionalni ekološki centar „Čarobni breg“ i hotel „Čarobni breg“ sinonimi su za jedan te isti objekat. Najkraće, Vizitorski centar čiji je vlasnik država Srbija.

Šteta što ne zna istraživač-novinar, kada „lovi“ Kusturicu „da nije podnosio zahtev za kategorizaciju Nacionalnog ekološkog centra“, da nijedan zakon, pa ni zakon o kategorizaciji, ne predviđa niti propisuje kategorizaciju nečega poput „Vizitorskog centra“. Pri tome novinar-istraživač zamera što od 2005. nije podnet takav zahtev iako sam kaže da objekat postoji od 2011. godine.

To zidanje konstrukcije gde Kusturica sam stvara sebi konkureciju, temelji se na prikrivanju istine. Koristilo bi da novinar-istraživač kada je naveo „da je oko dinarske milione (oko 700.000 evra) država uložila u objekat“ nije sakrio od javnosti i podatke da je taj novac osim u izgradnju objekta uložen i za:

-izgradnju vodovoda u dužini od četiri kilometara;

-izgradnju objekata za vodovod (rezervoari);

-obezbeđivanje pumpi za savladavanje visinske razlike od 560 metara;
-izgradnja kanalizacije od Vizitorskog do glavnog kolektora u Mokroj Gori (u dužini od 12 kilometara), sa savladavanjem visinske razlike od 650 metara;
-izgradnja 10 KV trafo-stanice dalekovoda u dužini od 2 kilometra;
-izgradnja niskonaponske mreže od trafo stanice do vodovodnog izvorišta u dužini od 4 km – izgradnjom stubne trafo-stanice; 
-izgradnju optičkog kabla u dužini od 10 kilometara itd…

Pri tome istinito je, ali možda nevažno novinaru-istraživaču, da je objekat u površini od 1.700m2, te da je navedeni novac obuhvatio i potpuno opremanje prostora, nameštaj za sve sobe i kancelarije, za restoran, sve elektro uređaje – od televizora, bežičnog interneta, optičkih kablova u svim prostorijama, opremljene kuhinje itd. Time „neistraživači“ jasno utvrđuju da, uz sve navedene radove, cena OPREMLJENOG kvadratnog metra iznosi 52.647,00 dinara, odnosno 526,00 evra po kvadratu. Kada se od te cifre oduzme cena nameštaja i opreme, struje, vodovoda, kanalizacije i optički kabl, dolazi se do cene manje od 350,00 evra po kvadratnom metru!

Istraživač-novinar ignoriše i državnog revizora koji je proveravao sve ugovore, sve javne nabavke i račune za izgradnju i opremanje, sve izveštaje koje je Park prirode dostavio finansijerima (više ministarstava). Možda bi predočavaje javnosti tih izveštaja revizora o kontroli ugovora za istinu imalo veći efekat od samih objavljenih Ugovora uz tekst, jer bi bilo jasno da su postignute znatno niže od tržišnih cena.

„Lov“ novinara-istraživača na Kusturicu, u nedostatku koruptivnih i off-shore materijala, sveo se na optužbe što je menjao funkcije, podnosio ostavke na mesta direktora, da se i Insajder pre mnogo godina bavio sa njim te da posluje uz pomoć subvencija države na istom prostoru i to Kusturičina privatna firma Lotika i Nacionalni ekološki centar koji nema dozvolu još od 2011. godine.

Verovatno cilju istraživača-novinara, smetaju nesporne činjenice koje imaju i svoju očiglednost i svoje faktičko i formalno postojanje od osnivanja Parka prirode. Najpre zaposleni u Parku (državnoj firmi) od osnivanja bili su stanari kod Emira Kusturice, u kancelarijama u Drvengradu, bez zakupa, bez plaćanja struje, grejanja, telefona i sl. Park prirode d.o.o. država je osnovala bez ikakvog zemljišta, pa obzirom da zemljište, nisu uspeli da obezbede ni Direkcija za imovinu Srbije, ni „Srbija šuma“, ni „Srbija voda“, ni Grad Užice, zemljište je obezbedio Kusturica, tako što je kupio zemlju kao fizičko lice i poklonio Parku d.o.o.

A kada zamera što Park prirode godinama posluje uz pomoć subvencija države, šteta što novinar-istraživač ne zna da Park d.o.o. obavljanjem delatnosti staraoca ne ostvaruje prihode, jer Park nema vlasništvo nad šumom, pa da može da seče šumu i prodaje. Park isključivo upravlja, a na toj teritoriji gazduju Srbija-šume, Lovački savez, Srbija-vode, Grad, privatni vlasnici šuma i sl. Park d.o.o. naplaćuje naknade za korišćenje prirodnog dobra, kao i svi ostali upravljači ostalih prirodnih dobara, Nacionalni parkovi, rezervati i sl.

A nasuprot tvrdnji u tekstu – Budžet Republike Srbije nikada nijedan dinar nije izdvojio za Park d.o.o. jer Park d.o.o od osnivanja do danas nije bio direktan budžetski korisnik. Nema Parka d.o.o. ni u jednom republičkom niti gradskom budžetu. Park je dobijao sredstva „iz drugih izvora u skladu sa zakonom“ isključivo preko podnetih i odobrenih programa, kao što je bio i slučaj kod Fonda za zaštitu životne sredine, koji je najvećim delom finansirao izgradnju Vizitorskog centra i kome su u celosti opravdana odobrena sredstva. A u skladu za Zakonom je i to kada Ministarstvo životne sredine, raspiše konkurs za dodelu sredstava na koji se mogu prijaviti upravljači svih zaštićenih područja u Srbiji, a na osnovu prethodno usvojenih Programa upravljanja za tekuću godinu, koje usvaja Ministarstvo.

Za žalost novinara-istraživača Lotika ne dobija subvencije.

Osim što Kusturici zamera što se baš i na firmu čiji je bio direktor primenjivao Zakon o legalizaciji, novinar-istraživač „Lovi“ da objekat nema dozvolu, a radi. A zna novinarka-istraživač a šteta što nema hrabrosti da objavi da Vizitorski centar ima građevinsku dozvolu. I gradnja je započeta u skladu sa Zakonom uz uredno izdate lokacijske dozvole. A ako je u pitanju Upotrebna dozvola, novinar-istraživač je mogao da sazna da je upotrebna dozvola dokument koji predstavlja dokaz da je objekat izgrađen po propisima i da za objekat postoje svi potrebni uslovi i neophodna dokumenta. Za dobijanje upotrebne dozvole upravo je priložen i izveštaj komisije za tehnički pregled kojim se utvrđuje da je objekat podoban za upotrebu, projekat izvedenog stanja, elaborat geodetskih radova, elaborat geodetskih radova za podzemne instalacije, sertifikat o energetskim svojstvima objekta, protivpožarna, sanitarna regularnost i sve što je bilo neophodno itd.

Zakon ne sprečava da se objekat koristi ako još nije dobio Upotrebnu dozvolu. Bez Upotrebne dozvole jedino nije moguće uknjižiti objekat kao svojinsko pravno vlasništvo. Valjda je javna tajna da veliki broj objekata čak i u glavnom gradu Beogradu počev od zgrade Apelacionog suda, do velikih stambenih objekata, Kombank arene, fudbalskih stadiona, nemaju upotrebnu dozvolu, a i privatni i državni objekti se koriste!

Novinar-istraživač vidi kao dragocen podatak da je u Srbiji koja zbog masovnosti divljih gradnji donosi Zakone kojima legalizuje nelegalne objekte ipak policija, pod pritiskom sprege sličnih tekstopisaca i Nikl moćnika, pre mnogo godina podnela krivičnu prijavu protiv Kusturice jer je bio direktor firme koja je počela gradnju na Mokroj Gori pre nego što je dobio građevinsku dozvolu iako je kasnije dobio tu dozvolu, ali to je cena koja je mala za jedan veliki i jedinstven projekat kojim Kultura sveta štiti Prirodu Srbije od Nikl mašinerije.

Ilustrativno jeftina je zloupotreba fotografije na kojoj je prikazana ski staza vlasništvo Emira Kusturice. A upravo tu stazu je on kupio svojim sredstvima i na njoj je svojim sredstvima kupio i montirao žičaru baš pored Vizitorskog centra da bude na korišćenju Vizitorskom, a ne Mećavniku.

Kusturica je u Park prirode direktnim investiranjem i korišćenjem sopstvene građevinske operative, goriva, radne snage i građevinskog materijala dokazivo i dokazano uložio oko 600.000 evra. Naravno – delimično u Vizitorski centar, a delimično u svaki od ostalih projekata koje je Park d.o.o. realizovao na teritoriji kojom upravlja.

Javan je i dokument Međunarodne revizorske kuće BDO, o uloženim sredstvima u Park d.o.o. i dobijenim efektima utvrđivanjem da je Park danas vlasnik imovine koja vredi dvostruko više od novca koji je u njega uložen.

Možda hrabrost novinara-istraživača, da u maniru izvidnice kopača Nikla konstruiše na štetu logike i činjenica, leži u kraju teksta gde piše „Ovaj tekst je proizveden u okviru granta koji finansira Evropska unija, dodeljenog u okviru medijskog programa 2014. i ne odražava stavove Evropske unije”.

Možda finansiranje brojnih neistina i nepoštovanje činjenica na kojima se gradi Dosije Mokra Gora i ne odražava stavove Evropske Unije, ali banalizovanje razvoja tvrđave Kulture i simbola slobodne i ekološki čiste Srbije, u šta je izrasla Mokra Gora i Ekološki centar nije pristojna istraživačka aktivnost.

Odgovor podnosi i zahteva da se objavi
Emir Kusturica, Mokra Gora, Srbija