Bilo je oko tri popodne, krajem aprila prošle godine, kada je radnik Ziđina (Serbia Zijin Copper) Saša Jovanjika došao na posao. Topionica gde je kompanija pretvarala rudu u bakar, već neko vreme se spremala za rušenje i izgradnju novog pogona.
Tako su radnici ranije tog dana pokušavali da sklone veliku čeličnu konstrukciju u obliku rama za slike koja je nekada služila da istrese bakar iz velikih lonaca u kojima se nalazio. Došli su na ideju da to urade bagerom, ali nisu uspeli. Probali su da je iseku na više delova kako bi je lakše sklonili, međutim nisu uspeli da ih razdvoje.
Sledeća opcija je bio kran, kome je trebalo da daje uputstva upravo Jovanjika. Nije stigao ni da se presvuče. Ostavio je sa strane kesu sa ručkom koju je nosio u ruci i krenuo sa radom.
Kada se kuka sa krana zakačila za konstrukciju, radnici su krenuli da se udaljavaju na bezbedno mesto. Svi sem Jovanjike.
„Zategni samo malo“, javio je kranisti, „da vidimo da li će taj deo da se pomeri.“
Kranista je to i uradio. U tom trenutku, jedan deo se otkačio i čelik težak nekoliko tona udario je trojicu radnika, od kojih Jovanjiku u glavu i grudi. Hitna pomoć koja je došla mogla je samo da konstatuje njegovu smrt. Poginuo je u prvih pet minuta svog radnog vremena.
Ipak, Jovanjika nije ni trebalo da bude na tom mestu.
Njegov posao je zapravo bio da u Topionici dodeljuje radnicima posao, da ih obilazi i kontroliše. Kada je ona stala sa radom da bi se napravila nova, Ziđin je radnike iz proizvodnje, kao što je Jovanjika, nezakonito poslao na gradilište.
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) otkriva kako je Ziđin, nepoštujući sve bezbednosne procedure, ugrozio svoje radnike zbog želje da što pre završi rekonstrukciju i počne sa proizvodnjom bakra. Zbog kršenja Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu im se sudi u Boru, odeljenju Prekršajnog suda u Zaječaru, dok se pretkrivični postupak u tužilaštvu skoro godinu dana nije pomerio sa mesta.
Mario Reljanović, naučni saradnik sa Instituta za uporedno pravo, koji se bavi radnim pravom, smatra da je reč o tretiranju radnika kao potrošne robe:
„On (radnik, prim.nov) je tu da bi odradio to što u ovom trenutku treba, a nema nikakvih normiranih standarda (…) Jednostavno ih koriste za ono što im zatreba.“
Propusti Ziđina
Ljubodrag Milenković je proveo pored Jovanjikinog tela oko četiri sata. Tu se našao kao radnik firme S Secko koju je Ziđin unajmio za radove. Za CINS kaže da se ubrzo po nesreći stvorila gužva – hitna pomoć, ljudi iz Ziđina zaduženi za bezbednost na radu, tužilac, policija.
Došla je i inspektorka rada Daliborka Pepeljak čiji posao je bio da proveri pod kojim uslovima je Jovanjika poginuo. Pričala je sa očevidcima i „češljala“ dokumentaciju.
Iz zapisnika koji je nakon toga izradila vidi se da Ziđin nije ispoštovao procedure koje bi osigurale veću bezbednost radnika.
Za Jovanjikino radno mesto je morao da postoji dopunjen Akt o proceni rizika na osnovu kojeg bi on znao koje ga sve opasnosti čekaju na gradilištu. Ziđin ga nije imao. Pošto su njihovi radnici na terenu radili i kao izvođači radova, Ziđin je morao da ima Elaborat o uređenju gradilišta. Ni to nije imao. Plan preventivnih mera bezbednosti i zdravlja na radu su izradili tek nakon Jovanjikine smrti.
Saša Dimitrijević, stručni saradnik za bezbednost i zdravlje na radu Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, kaže da je posebno problematično to što nisu imali dopunu Akta o proceni rizika. Prema njegovim rečima, to je ključan dokument za bezbednost i zdravlje radnika jer obrađuje sve opasnosti i štetnosti kojima on može biti izložen tokom rada:
„Suštinski on nije smeo da stupi uopšte nogom na gradilište ukoliko nije upoznat sa opasnostima i štetnostima. Sve ovo ostalo jeste prekršaj i jeste neka procedura, ali ono što je konkretno njega, iz mog ugla gledanja, koštalo glave je upravo to što mu nije bio predočen rizik posla s kojim će raditi“.
Pepeljak je zbog kršenja Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu podnela prekršajnu prijavu protiv Ziđina i njenog generalnog direktora Đen Siming-a (Jian Ximing). Tražila je da se i on i kompanija novčano kazne. Tako je Ziđinu za svaki od ova dva prekršaja – nedostatka Elaborata o uređenju gradilišta i izmene Akta o proceni rizika zaprećena kazna od 800.000 do milion dinara, a direktoru od 40.000 do 50.000.
Reljanović kaže da ove kazne nisu primerene propustima i da se često u praksi izriču niže od propisanog minimuma:
„Čak i kad bi se izrekle u punoj meri, ne verujem da bi imale preventivnu funkciju jer su to i dalje mali i simbolični iznosi za velike kompanije koje tom očiglednom radnom eksploatacijom, koja je nezakonita mnogo više dobiju, nego što će da izgube“.
Pepeljak je o onome što je saznala obavestila i Osnovno javno tužilaštvo u Boru koje po službenoj dužnosti istražuje slučaj. Do više informacija CINS nije uspeo da dođe jer je postupak, i nakon deset meseci od nesreće, u predistražnoj fazi.
Reljanović smatra da je inspektorka trebalo da zatvori gradilište i proveri dokumentaciju za sve radnike:
„Kad vidite da se eksplicitno krši zakon u odnosu na jednog radnika prvo što uradite jeste da proverite za sve ostale radnike. Ako želite samo da odradite posao, onda konstatujete da je došlo do kršenja zakona i podnesete zahtev za pokretanje prekršajnog postupka“.
Inspektorka nije želela da priča za CINS, a više o nesreći nismo saznali ni od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u okviru koga se inspekcija nalazi:
„S obzirom na to da je u toku prekršajni postupak pred nadležnim prekršajnim sudom, kao i da se vodi predistražni postupak i vrše dodatna veštačenja u nadležnom tužilaštvu, nije moguće iznositi detalje“.
Radovi bez dozvole, radnici pod pritiskom
Otkako je krajem 2018. Ziđin preuzeo Rudarsko-topioničarski basen Bor zagađenje u tom gradu se opet povećalo. Upravo je Topionica bila glavni krivac za to. Da bi rešili prekomerno zagađenje, ali i povećali proizvodnju Ziđin je rešio da sruši staru i sazida novu, savremeniju. Radove prilikom kojih je poginuo Jovanjika pored firme S Secko iz Zrenjanina, izvodio je i beogradski TeiKom.
Plan Ziđina je bio ambiciozan – početak proizvodnje u novoj Topionici je bio predviđen do kraja prošle godine.
Rušenje je počelo u aprilu, i to, kako CINS otkriva, bez dozvole Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture koju su dobili tek u maju.
Ljubodrag Milenković, koji je pre S secka godinama radio u Topionici, rekao je za CINS da se žurilo:
„Ziđin je insistirao na kratkim rokovima. Nerealni rokovi, ali zato se više radilo. Nije bilo redovno radno vreme, nego smo mi ostajali tamo dok se vidi“.
Kako bi sve ubrzao, Ziđin je na gradilište slao i svoje radnike koji su pre rekonstrukcije radili u Topionici, objašnjava Žarko Radulović predsednik Sindikalne organizacije Topionica Bor čiji je Jovanjika bio član.
„To nije bio njihov posao. To su radila treća lica (firme, prim.nov), ali je eto da bi se nešto požurilo, da bi se nešto uradilo oni su angažovali naše ljude da se tu nađu u slučaju da ima potrebe da se nešto digne, povuče, da naš kranovođa bude tu i desilo se šta se desilo“.
Prema njegovim rečima, motiv za to bila je i ušteda. On kaže da je Topionica koja broji nekoliko stotina radnika za vreme rekonstrukcije stala sa proizvodnjom, a da je kompanija radnike koji nisu imali šta da rade mahom slala na gradilište kao ispomoć.
Reljanović kaže da je Ziđin morao prvo pravno da reguliše položaj tih radnika s obzirom da su to praktično novi poslovi:
„Ti radnici moraju da dobiju anekse ugovora jer oni nisu zaposleni da bi radili na građevini, nego da bi radili u Topionici. Drugo, pitanje je da li su ti radnici osposobljeni za taj rad – da li su oni odgovarajućih obrazovnih profila (…) To ne sme tako da se radi”.
Jovanjika nije imao potreban aneks ugovora za ovo gradilište, a pitanje je i koliko je bio osposobljen za ovaj rad.
Kranista Saša Antonijević u izjavi inspektorki tvrdi da su pre rekonstrukcije kranove navodili drugi kranisti, a da je Jovanjika samo ponekad bio prisutan i učestvovao u tim poslovima. Nakon početka rušenja, prema njegovoj izjavi, to se promenilo, pa je navođenje obavljao i pomoćnik smenskog majstora, što je bila Jovanjikina pozicija.
Saša Dimitrijević iz UGS Nezavisnost objašnjava da čak i da je Jovanjika imao iskustva, nije isto navoditi kranistu u proizvodnji i na građevini:
„Pa vi možete da vozite auto, ja vozim 30 godina i imam dozvolu, ali ja ne mogu da vozim trke. Da bih vozio auto-trke moram imati neku licencu i moram poznavati neke druge stvari. To što ja znam da vozim automobil i kako on funkcioniše, to meni ne daje za pravo da ja mogu da vozim autobus u gradskom saobraćaju”.
Iz kompanije Ziđin na pitanja CINS-a kažu da ne mogu da komentarišu ovaj slučaj s obzirom da je postupak pred Prekršajnim sudom u toku.
Ljubodrag Milenković, koji je penziju stekao u Topionici, sada je prvi put doživeo da mu kolega umre pred očima. Iako su inspektorki rada svi očevici pa i on sam rekli da je Jovanjika prilikom povrede nosio šlem, u razgovoru za CINS tvrdi drugačije – da Jovanjika nije nosio šlem:
„Topionica kao Topionica – pravila su jedno, a stvarnost je drugo“.
Izradu priče je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija. Sadržaj priče je isključiva odgovornost CINS-a i ne odražava nužno stavove FOD, Srbija.
Svaka čast na objavljenom tekstu. O ovom slučaju niko nije ovako iscrpno pisao. Bravo još jednom.