Kakvog su kvaliteta šume u Srbiji, šta ih ugrožava, da li je potrebno pošumljavanje i zašto je Balkan najugroženije područje u Evropi, samo su neka od pitanja na koja je u intervjuu za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) odgovarao Slobodan Milanović*, vanredni profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu sa katedre Zaštita šuma.
P: Da li je Srbija bogata šumama?
O: Evropski prosek je oko 40% šumovitosti, a mi smo po zadnjem popisu stanja šuma imali nešto preko 29% šumovitosti. U toku je nov popis i preliminarni podaci pokazuju da će biti preko 30%. Jednim delom jer je malo promenjena metodologija pa se neke stvari koje se ranije nisu svrstavale u šumu sada svrstavaju. Druga stvar je depopulacija u brdsko-planinskim područjima. Tamo nema nikog pa se šuma spontano vraća, ne kao posledica neke naše aktivnosti. Vrlo se malo pošumljava, ako se to poredi sa nekim površinama koje su pošumljavane 70-ih, 80-ih pa i 60-ih godina. To su bile desetine hiljada hektara na godišnjem nivou, a sada je to otprilike oko 1.000 hektara.
P: Kažete da to nije posledica naše aktivnosti, da li onda ima potrebe za pošumljavanjem?
O: Mislim da nema potrebe da se sistem uključuje na način da se podižu nove šume i nema puno površine gde bi to mogli. Puno priče se vodi u medijima i stručnoj javnosti o Vojvodini i podizanju šumovitosti. Međutim, rađene su analize koje su tu površine dostupne za pošumljavanje i vrlo ih je malo. Procenjeno je da ta šumovitost može da se podigne za nekoliko procenata. Inače, šumovitost u Vojvodini je možda najmanja u Evropi, samo 6% površine. Što se tiče centralne Srbije mislim da treba da se fokusiramo na popravljanje kvaliteta šuma. Imamo puno takozvanih izdanačkih šuma, nastalih nakon seče. Najčešće je koren tih stabala star recimo 150 ili 200 godina, a nadzemni deo 30 ili 40 godina. Tu postoji prostor da se interveniše, da se smanji procenat tih šuma, a da se poveća procenat takozvanih visokih šuma, onih koje su nastale iz semena.
P: Zašto su nam šume važne?
O: Šuma nam omogućava nešto samim tim što postoji, a da mi toga najčešće nismo ni svesni počevši od one banalne stvari da udišemo kiseonik koji proizvode te šume, ali i da nas čuvaju od bujica i poplava. Najopasnija stvar kod klimatskih promena jesu ekstremni događaji. Jedan od ekstremnih događaja je suša, a s druge strane u jednom danu, u jednom ili dva sata imate ogromnu količinu padavina koja se sruči na neko područje u količini koja padne za pola godine. Ukoliko nemate šume ta voda se slije, nastanu bujice koje naprave lom u brdskom-planinskim predelima. Ako imate tu pojavu na nekoj većoj površini vrlo verovatno da ćete imati poplavu u nekoj ravničarskoj površini, kao što je bilo u Obrenovcu.
P: CINS je ranije pisao o ilegalnoj seči šuma. Pokazali smo da zbog nelegalne seče u Srbiji godišnje nestane na hiljade hektara šume. Koliko je nelegalne seče i kako to utiče na šumska područja?
O: Postoji čuvarska služba u okviru javnih preduzeća koja je zadužena za državne šume i mislim da tu postoji dobra kontrola. Ima verovatno nekih zloupotreba, ali mislim da je to u vrlo maloj meri. Teško da vi možete da uđete i nešto posečete, a da niko od inženjera i tehničara koji su svaki dan prisutni u šumi to ne registruje. Mislim da se mnogo više bespravnih seča dešava u privatnim šumama koje niko ne kontroliše. Trebalo bi neko da vodi istu brigu o njima kao i o državnim, ali mi kao vlasnici teško da to radimo i onda se vrlo često dešava da zateknete neku površinu koja je potpuno devastirana. Prema Republičkom zavodu za statistiku, štete od bespravnih seča u Srbiji tokom poslednje dve decenije variraju, od 7.500 metara kubnih u 2006. do više od 27.000 u 2012. godini. Ukoliko poredimo prošle dve dekade možemo videti da su štete od bespravnih seča udvostručene.
Balkan je područje koje će najviše da pati, ako posmatramo Evropu, jer će temperatura tu najviše da poraste, a količine padavina će se najviše smanjiti i imaćemo veliki broj ekstremnih događaja.
P: Početkom aprila u blizini Kraljeva, kod varošice Ušće, vatra je zahvatila 20 hektara borove šume i niskog rastinja. Koliko su česti šumski požari u Srbiji?
O: Prema našoj bazi podataka u 2021. godini bilo je 75 požara na površini od 1.633 hektara (preko 2.000 fudbalskih terena, prim.nov) državnih šuma. Prema Evropskom informacionom sistemu za šumske požare bilo je 139 požara na površini od 7.708 hektara. Njihova statistika je mnogo bolja i preciznija jer obuhvata i privatne šume. Mada oni su u 2021. detektovali kao šumski požar onaj koji se desio u okolini Kladova, ali tamo nije gorela šuma već travnata vegetacija u blizini šume. Možda je i deo samih šuma bio zahvaćen. Zato je neophodno voditi bolju evidenciju na državnom nivou.
U 95% slučajeva šumske požare izazove čovek
P: Da li je lako utvrditi šta je uzrok šumskih požara i da li su kazne za one koji ih izazovu odgovarajuće šteti?
Čovek je taj koji ih izaziva i prema evropskoj statistici i prema našim podacima – u 95% slučajeva. Ja ne znam koliko su te kazne visoke, ali ako vam izgori jedan, pet, 10 ili 100 hektara šume ja ne znam kolika kazna treba da bude za nešto što je raslo 100 godina. Kada šuma izgori to je bukvalno kao da ste je obrisali gumicom, a da bi se ta šuma oporavila i vratila u neko pređašnje stanje ponekad je potrebno da protekne i više od 50 godina da se sve funkcije koje je vršila vrate u punom kapacitetu. Tako da ta kaznena politika svakako mora da bude stroža. Ono što ste pitali da li se utvrdi uzročnik najčešće je to nepoznat uzročnik ili se kaže da je čovek.
P: Kada pričamo o državi veličine Srbije, šta nam govore ti podaci?
O: Ne možemo uzeti podatke iz jedne godine već moramo gledati neki prosek, neki duži period. Ako se tako gleda onda možemo da kažemo da u proseku broj požara raste i da raste zahvaćena površina na godišnjem nivou, tako da se opasnost kod nas povećava i zbog toga je nužno pod hitno praviti sistem za prevenciju od šumskih požara. Šumski požari predstavljaju najdestruktivniji vid devastacije šumskih ekosistema. Najmanja je ta materijalna šteta, ali ova ekološka šteta – to ne može da se izmeri. Najčešće se uzima da je ona bar 10 puta veća od materijalne, a ja bih rekao da je ona mnogo puta veća jer može da znači poplavu ili zagađenje voda, jer posle požara tu ostaje pepeo koji se spira, kontaminira vodu i utiče na kvalitet onoga što mi posle pijemo.
P: Zašto raste broj požara?
O: Broj šumskih požara raste zato što imamo globalno otopljavanje. Balkan je područje koje će najviše da pati, ako posmatramo Evropu, jer će temperatura tu najviše da poraste, a količine padavina će se najviše smanjiti i imaćemo veliki broj ekstremnih događaja. Kada su požari u pitanju za nas je bitna suša, koja će biti sve više izražena, u dužim periodima, samim tim leti to drastično povećava opasnost od pojave šumskih požara. Mi smo imali ekstremnu požarnu aktivnost 2002, 2007, 2012, pa 2017/18. Te 2007. je izgorelo preko 30.000 hektara, to je bila ubedljivo najgora godina što se tiče požara po Srbiju. Jedna od posledica klimatskih promena biće i to da ćemo imati skraćenje tog perioda između dve ekstremne godine. Pa neće biti na svakih pet godina, nego otprilike na svake tri i tako će se taj period skraćivati, a požarna sezona će da se prolongira. Mislim da nemamo razvijenu svest o opasnosti koja nam preti.
P: Pomenuli ste da će se požari povećavati i da je potreban sistem prevencije. Da li u Srbiji postoji takav sistem ili samo gasimo požare kada do njih dođe?
O: Mi često kažemo gašenje požara u prenesenom smislu, za različite pojave kada se interveniše ad hoc – odnosno tek kad se dese. Ovde bukvalno tako izgleda gašenje šumskih požara. Ulažu se neka sredstva za neke mere, Uprava za šume izdvaja sredstva na godišnjem nivou koja se dodeljuju gazdinstvima za izgradnju i održavanje protivpožarnih pruga, ali bez sistemskog pristupa teško da i te mere mogu da daju rezultat. Više je to, da ne budem grub, trošenje novca da bismo rekli da smo uložili nešto u zaštitu šuma od požara, nego što to može da da neki rezultat. Kao zemlji kojoj preti opasnost od šumskih požara u budućnosti krajnje je vreme da se osmisli sistem koji će da nam omogući smanjenje rizika i opasnosti od šumskih požara. Postoji dodatni problem sa Zakonom o požarima, koji predviđa da planove za zaštitu od požara ne mogu da rade šumari nego recimo elektroinženjeri, mašinci, oni koju su završili zaštitu na radu i to je veliki problem jer oni ne poznaju šumu. Takođe, problem je to što je za gašenje šumskih požara nadležan Sektor za vanredne situacije. Oni su jako dobro obučeni i opremljeni za gašenje požara u urbanoj sredini, ali za gašenje požara na otvorenom nisam siguran. Ni što se tiče obučenosti, ni što se tiče opreme.
*Slobodan Milanović je vanredni profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu gde predaje na predmetu Zaštita šuma. Pored toga, predavač je na Fakultetu za šumarstvo i tehnologiju drveta na Mendelovom univerzitetu u Brnu, Češka. Član je ekspertske grupe za šumske požare pri Evropskoj komisiji ispred Srbije, a do 2013. godine radio je u Institutu za šumarstvo u Beogradu kao naučni saradnik.
Ovaj tekst sačinjen je u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, a administrira Američki savet za međunarodno obrazovanje. Mišljenja izneta ovde predstavljaju mišljenja autora i ne predstavljaju nužno mišljenja Ambasade SAD u Srbiji niti Američkog saveta za međunarodno obrazovanje.
Ostavi komentar