Placebom protiv grada
Voditelj: Stefan Marković
Novinari: Stefan Marković i Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Obrada i dizan zvuka: Dejan Tomka
Muzika: Rade Sklopić
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
Podrška u realizaciji: Podcast.rs
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U braku, muževi i žene mnoge stvari rade zajedno. Naročito kada su u penziji. To je ono doba života kada su ljudi nekako upućeniji jedni na druge.
Znaš ono, idu na pijacu, u prodavnicu, možda u šetnju.
Ali ovo nije priča o takvim parovima.
Ovo je priča o dvoje ljudi koji rade… pa ne baš uobičajen posao. Oni ispaljuju rakete.
I nemoj da misliš da pričam o nekakvim penzionisanim vojnim licima, ekstremistima ili terorističkoj grupi; govorim o paru iz jednog sela nadomak Ivanjice koji puca na oblake protivgradnim raketama.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Ako ja nekud odem, ona je tu, ako ona nekud ode, ja sam tu, i tako. Uglavnom, moramo da ispoštujemo taj deo posla.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Milan Đurašević. I on se sa svojom suprugom Dušankom bori protiv grada. U tom poslu su duže od 20 godina.
I taj posao nije nimalo lak.
DUŠANKA ĐURAĐEVIĆ: Meni sad veća trema, nego onda kad sam krenula da radim.
STEFAN MARKOVIĆ: Što?
DUŠANKA ĐURAŠEVIĆ: Nemam pojma.
MILAN ĐURAĐEVIĆ: Pa dobro, to s godinama ide malo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa šta motiviše ove ljude da se bave ovim odgovornim i opasnim poslom?
Da li je to zbog para ili nečeg drugog?
I koliko je ono što oni rade zapravo efikasno?
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš Glasnu žicu.
U ovoj epizodi govorim o tome kako izgleda borba protiv grada u Srbiji.
Da li su protivgradne rakete efikasne ili je to samo placebo?
Koliko para se izdvaja za ratovanje protiv nepogoda?
Ali i šta motiviše jedan bračni par iz zapadne Srbije da raketama ciljaju u nebo?
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sigurno znaš za film Tvister iz devedesetih.
Muž i žena pred razvodom jure oluju po ruralnoj Oklahomi. Onda upadaju u tornado, lete ambari, krave i sve ono što može da se umetne u takav jedan blokbaster.
E pa nešto slično smo pokušali da uradimo moja koleginica Jovana Tomić i ja. Ne da jurimo tornado, već grad.
Nedelju dana smo pratili vremensku prognozu u Ivanjici i kada smo videli ikonicu sa oblacima, kišom i gromovima, seli smo u kola i otišli tamo, a onda dalje do sela Budoželja. Zašto tamo? Zato što upravo tamo živi bračni par Đurašević.
JOVANA TOMIĆ: Mislim, on je rekao od glavnog puta… Znači, rekao je, Budoželja Đuraši i tri kilometara od glavnog puta, ali ne skrećete nigde. To je to, ono je glavni put…
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Do ovog sela se iz Ivanjice dolazi krivudavim putem, toliko uskim, da dva automobila ne bi mogla da se mimoiđu.
Stigli smo posle relativno kratke vožnje. U dvorištu kuće dočekali su nas Milan i Dušanka. Izneli su kiflice, sok i motorolu.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Centar, centar, Budoželja zove.
RADARSKI CENTAR: Kaži, Budoželja.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Kako je stanje, ima li nešto ovamo na severne strane, neka grmljavina se čuje, kako je stanje, da li ima opasnosti za Budoželju?
RADARSKI CENTAR: Tamo daleko od nas. Pratimo radar, pratimo Milane, zvaćemo ako bude ozbiljnije.
STEFAN MARKOVIĆ(NARACIJA): Ovako izgleda kada strelac preko motorole proverava kakvo je stanje. A strelci se od 15. aprila do 15. oktobra ne odvajaju od ove sprave.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Dobro, dobro. Zovite na vreme nemojte da zakasnite.
RADARSKI CENTAR: Kao i uvek Milanče.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Iz Milanovog i Dušankinog dvorišta puca pogled na planine i prirodu. Valjda je zbog te visine Milanov otac i angažovan da ispaljuje protivgradne rakete. Bilo je to 80. godine.
Bio je prvi strelac iz ovog kraja.
STEFAN MARKOVIĆ: Kako su oni došli do njega? Kako baš do vašeg oca?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa verovatno preko opštine jer znaš kako opština svaka bira iz svoje mesne zajednice ili svog sela, na primer, ljude koji su odgovorni, koji su pouzdani, na primer za taj posao i koji bi odgovorno taj posao radili. I oni što verovatno izabrali tu lokaciju, verovatno su imala i neka merenja tada, pre 40-45 godina, gde su pogodne te protivgradne stanice i zbog visinske razlike i zbog širine.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Milan je od oca preuzeo rakete 2002.
A kako uopšte izgleda taj posao?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: A što se tiče radnog dana, znaš kako, mi imamo izjutra u 10 prozivku, tad se daje prognoza vremena od 10 do pola 4.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Prozivke se vrše preko one motorole o kojoj sam već pričao.
MILAN ĐURAŠEVIĆ (NASTAVAK): U pola četiri ponovo je prozivka da l svi strelci aktuelni, da l’ su na vezi, da l’ su radio veze ispravne, tad se daje prognoza uveče do sedam sati. U sedam sati opet se uveče vrši prozivka, daje se prognoza izjutra do 10. Tako da on kaže da li je stanje pripravnosti, ako je u 10 prozivka on kaže stanje pripravnosti je ceo dan.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U tom periodu od šest meseci kada je sezona grada, strelci su u obavezi da konstantno budu dosuptni.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Ti si obavezan 30 dana 24 sata da budeš tu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Oni su u stalnoj komunikaciji sa ljudima iz radarskih centara. Odatle se radarima prate oblaci.
MILAN BOGDANOVIĆ: Ako se kaže „pripravnost“, mora stanicu, radio-stanicu, motorolu stalno da nosi sa sobom i ne sme da se udaljava. Mora da bude tu unutar sela.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je takođe Milan. Ali Bogdanović.
On je radio u radarskim centrima širom Srbije. 2016. je otišao u penziju, a poslednje radno mesto mu je bilo u radarskom centru Samoš u Vojvodini.
A šta je posao onih koji rade u radarskim centrima?
MILAN BOGDANOVIĆ: Na vreme primetiti potencijalno opasan razvoj.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I kada naiđu oblaci, onda kreće akcija.
MILAN BOGDANOVIĆ: Svi se gore brzo ekspresno okupimo, svako seda na svoje mesto, šef koordinira, uglavnom stoji tu i nadgleda sve i donosi odluku, da li pucati ili ne u oblake.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda kreće provera strelaca, da li su stigli na svoje pozicije.
MILAN BOGDANOVIĆ: Jesi stigao? Za pet minuta stižem. Jesi stigao? Jesam. Napuni šest raketa i izdajemo mu elemente za dejstvo… (6:14) Čekaj komandu i kad vidimo da se oblak približava ka njemu, izdajemo mu komandu. Pucaj četiri, pucaj šest. Jesi ispuco? Jesam, uspešno odletele sve šest.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Rad u radarskom centru nije lak. Tu ljudi rade u smenama koje ne traju uobičajenih osam sati. Smene traju po 15 dana. Zamisli takav posao.
MILAN BOGDANOVIĆ: Sedam ljudi, jedna smena. Jedna smena traje 15 dana i posao se organizuje tako da radar operateri koji gledaju u ekrane, kojih ima pet-šest, gledaju u te ekrane u operativnoj sobi i dužni su da odmah prijave. Ako je noć, ostali odmaraju, a on ostaje i budi sve živo, moraju odmah da dođu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Iako po ceo dan moraju da budu u pripravnosti, sa pogledom uprtim u ekrane koji prikazaju radarske slike oblaka, ima perioda i kada se opuštaju.
MILAN BOGDANOVIĆ: Malo slušamo, gledamo TV, čitamo novine.
STEFAN MARKOVIĆ: Je l’ ima šala i to?
MILAN BOGDANOVIĆ: Ah, šala ima bezbroj. Bezbroj.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pošto su po pola meseca praktično izolovani od svega, oni u radarskim centrima imaju svoj mikro svet. Tu su dvokrevetne sobe u kojima spavaju, trpezarija gde gledaju TV i jedu, a tu je i kuhinja. Imaju i kuvaricu koja im sprema hranu.
MILAN BOGDANOVIĆ: Ona je iz najbližeg sela. Auto rano ode po nju, dođe i odmah sprema doručak za sve.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta mu je bilo omiljeno jelo u radarskom centru?
MILAN BOGDANOVIĆ: Veoma je kvalitetno i ukusno pravila pasulj. To smo svi voleli baš.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Iako je proveo skoro ceo radni vek po radarskim centrima, Milan kaže da mu taj posao nikada nije bio dosadan.
MILAN BOGDANOVIĆ: Nije dosadno, jer nikad se ne ponavlja situacija. Uvek oblaci dolaze s druge strane i uvek drugačuje izgledaju. Nikad nije isto.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ni kod strelaca nije dosadno. Ne samo što komuniciraju sa radarskim centrima, nego, eto, ponekad komuniciraju i međusobno.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa eto, neka zezanja ili tako.
DUŠANKA ĐURAŠEVIĆ: Jesi li pokosio, jesi li obrao maline.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Što si bio sinoć pijan, šta si radio, kako ti je danas i tako eto.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta je to što Milana i Dušanku motiviše da rade ovaj posao? Možda pare?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Mislim, čoveče, ti plaćaš strelca na protivgradnoj stanici 4.000, mislim to je za svaku potcenu, ucenu ili ne znam kako bih ti reko.
STEFAN MARKOVIĆ: A kako se to plaća, mesečno?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa trebalo bi mesečno, međutim, Republički hidrometeorološki zavod oni to plate na kraju sezone. Eto desilo se pretprošle godine u decembru su platili 25.000. Mislim to je stvarno za svaku potcenu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Strelci, ove 2024. godine, dobijaju 4.500 dinara mesečno. Do tada je bilo 4.000 dinara, ali su dobili povišicu od 500 dinara.
Ali Milanu pare nisu razlog zbog kojeg ovo radi.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa znaš kako, radim ga radi moje te poljoprivrede. Veruj mi ja da znam da će danas u 3 sata ili 5 da će oblak da naiđe sa gradom ja bih džabe otišao i ispalio tu raketu, ne bi imalo problema nikakvih, ne treba mi nadoknada.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Milan je jedan od oko 1.300 strelaca u Srbiji. On i njegova supruga ovaj poziv obavljaju predano.
Ali… da li je zapravo njihov posao uzaludan? Da li je ono što rade efikasno ili se u suštini radi o placebu?
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Kada problem zasejavanja oblaka rešavamo na papiru, onda vidimo da je to moguće.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Vladimir Đurđević, profesor Fizičkog fakulteta, gde predaje različite predmete iz meteorologije.
Pa iako kaže da je teoretski, borba raketama protiv grada moguća, kako je to u praksi?
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Niko do dan danas nije uspeo da pokaže da dugoročno donosi benefite. Ili da u proseku donosi benefite.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U suštini, princip je sledeći. Strelci bi, na osnovu komande iz Radarskog centra, trebalo da pogode deo oblaka u kojem se formira grad. Raketa tu rasprši reagense i onda umesto sto velikih zrna grada, formiraju se 300 manjih. A to znači i manje štete.
Ali cilj je jako mali, a oblaci nepredvidi.
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Treba da pogodite Ahilovu petu oblaka, što je vrlo teško uraditi sa zemlje.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored toga što je neefikasna, borba protiv grada je skupa. Baš skupa. Iako su sami strelci slabo plaćeni, za borbu protiv grada Srbija izdvaja godišnje oko 10 miliona evra.
Plus neke opštine dodatno izdvajaju iz lokalnih budžeta da kupe još koju raketu.
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Većina zemalja je odustalo od ulaganja novca u takve stvari zato što su shvatili da neke druge metode zaštite od grada su jednostavno ekonomski mnogo efikasnije i sigurnije kao što su recimo protivgradne mreže.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Protivgradne mreže se stavljaju iznad useva i na taj način štite od grada.
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Umesto da pravite te ogromne budžete za pravljenje tih raketa, reagenasa, lansirnih rampi, ljudi i svih tih sistema radarskih i tako dalje, vi taj novac možete da iskoristite da svi koji se bave voćarskom proizvodnjom, koja je u stvari najosetljivija na grad, jednostavno im pomognete da podignete protivgradne mreže.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali kod nas postoji tradicija neobičnih načina za borbu protiv grada.
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: Znamo priče iz dalekih godina da su u prošlosti, kada vide da oblak dolazi prema selu da se onda zvoni na crkvi da bi se potencijalno tom zvonjavom oblak preusmerio. A početkom 20. veka su postojali takozvani zvučni topovi, kojima su, isto, uz pomoć zvuka ljudi pokušavali da preusmere oblake u pravcu koji nije njihovo selo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, ako misliš da je u planu da se od ovoga odustane – grešiš.
Štaviše, Srbija dodatno ulaže u ovakav vid odbrane od grada. Strelce polako zamenjuju automatskim lansirnim stanicma koje se kontrolišu iz radarskih centara.
A to znači i još para.
VLADIMIR ĐURĐEVIĆ: To znači više para i ne zanemarljivo više para, pošto nije mali dodatak na tehnologiju koja je postojala.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I dok i sama Svetska meteorološka organizacija baš i ne preporučuje da se koriste rakete, jer nije dokazan njihov učinak, Milan iz Budoželje veruje u svoj posao.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa eto znaš kako svi mi vičemo u svemu, nije samo što se tiče protivgradne stanice, neće, neće, neće, neće, neće, e, kad se desi, e onda kuku lele, kuku mene, joj šta bi, joj što ne uradih ovo, mogo sam ovo, mogo sam ono. Gotovo, voz prođe.
[Reklama]
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da bismo bolje shvatili kako sve to funkcioniše, Milan je rešio da nas odvede do lansirne stanice. Iako je vremenska prognoza pokazavila kišu, dan je bio sunčan.
Seli smo u njegovu ladu nivu i krenuli nekih 800 metara uzbrdo od njegove kuće.
STEFAN MARKOVIĆ: I sada ima put do tamo?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Kakav je?
STEFAN MARKOVIĆ: Ne, je l’ ima?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Ima, ima.
JOVANA TOMIĆ: Je l’ makadam?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Makadam, gore, loš je put.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Posle par minuta stigli smo do lansirne stanice. Ne zamišljaj sada nešto kao NASA centar. To su dva skromna betonska objekta sa metalnim vratima.
Liče na šupe podignute usred šume.
Oko njih odavno pokidana, zarđala bodljikava žica. Nad njima istruleli gromobrani, koji više ničemu ne služe. Metalna vrata su ulubljena od sačme, jer su u njih pucali lovci.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Evo, tu su rakete, stoje. To su sve ambalaže od raketa. Ovo su ti rakete koje sam dobio. Koje su pune.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Rakete su upakovane u stiropor. Kada dobije komandu da ispaljuje, Milan ih onda postavlja u metalni lanser.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Šest raketa mogu da stanu u jedan lanser ovih Pribojskih, a šest ovih Trajalovih raketa. One su različite rakete.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U jednoj kućici su rakete, a u drugom mali drveni sto na kojem je ispravljačka kutija odakle se ispaljuju rakete. U uglu je krevet. Da Milan odmori, jer strelci nekada čekaju nekoliko sati upravo ovde.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Evo, ovde ti je ispravljačka kutija.
STEFAN MARKOVIĆ: Oho, vi ste napravili mali kutak za sebe.
MILAN ĐIRAŠEVIĆ: Pa eto, ovde, da zaspiš, da ne sediš, što kaže, ja dođem ovde dva-tri sata i onda da odspavam ođenak ovde. Ovde hladno mi, lepo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali kada se začuje glas sa motorole koji naređuje dejstvovanje, onda nema spavanja.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Pa eto, tu namotaš ovu ručicu ovako. Onda pritegneš dugme. I kabal. Pritegneš dugme i tamo rakete izlete. Ti čuješ normalno kad izlete rakete. Kontakt ključ. Pre toga staviš kontakt ključ, znači, namotaš ručicu i izvadiš ključ i to je to.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sve ovo na neki način podseća na vojsku. Takva je i terminologija u ovom poslu.
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Kao u ratno stanje. Onaj odozgo grmi, ti odozdo pucaš, ne znaš ko će koga osvojiti.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U filmu Tvister bračni par upadne u oluju. Ali Jovani i meni je delovalo kao da nećemo. Dva dana smo proveli u Ivanjici, a vremenska prognoza se promenila.
Oblak sa gromom, zamenilo je sunce. A onda.
STEFAN MARKOVIĆ: Kao da smo u ratu… Nije prijatno.
JOVANA TOMIĆ: Nije, nije lako… Uuuuuh.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Baš agresivno nevreme se spustilo na Ivanjicu.
Jovana i ja smo se sklonili ispred zaključanog ulaza hotelskog restorana. Nije bilo ni govora da mrdnemo.
Jovana je nazvala Milana da vidi da li će ispaljivati rakete.
JOVANA TOMIĆ: Halo, Milane… Aha… Aha, aha… O. K, O. K. Ovde je baš pljusak i seva i čuju se gromovi. Nema grada, ali baš, baš pada. Tako da… Aha… Da…
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Onda sam ja nazvao Radarski centar Sjenica. Da proverim kod njih da li da čekamo na kiši ili da se vraćamo.
STEFAN MARKOVIĆ: Kaže pratimo situaciju. Kaže, kao, visoke su temperature previše i kao ovaj oblak ne preti da će da se razbije.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bio je to još jedan od onih dana koje su Milan i Dušanka proveli na oprezu. Uz motorolu. Ali šta kada jednog dana ne budu mogli više da rade?
I šta ako njihovu lansirnu stanicu ne zamene automatskom? Ima li ko da nasledi taj posao?
MILAN ĐURAŠEVIĆ: Nema ko. Mislim, to jedino nešto da bude nešto pretplaćeno, neka plata sto iljada da kažem ili bilo već kako šta da bi neko platio pa onda možda bi netko rekao, e oću za sto iljada da dežuram mesec dana, baš me briga. I tako je.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna Žica. Moje ime je Stefan Marković.
Uređivao Vladimir Kostić.
Obrada i dizajn zvuka Dejan Tomka.
Produkcija Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.
Podrška u realizaciji Podcast.rs.
Hvala na slušanju.
