Opasna magla

U decembru 2022. godine kompozicija koja je prevozila opasan gas amonijak, nedaleko od Pirota iskliznula je iz šina. Raseljavanje stanovništva, ljudske žrtve, zdravstveni problemi, posledice su izlivanja amonijaka iz samo jednog vagona.

Svake godine u Srbiji iz šina isklizne pedesetak vozova. Ali zašto se to dešava? Da li može da se spreči? Da li ima para da se loše pruge rekonstruišu? Odgovore na ova pitanja donosimo u ovoj epizodi CINS-ovog podkasta Glasna žica.

Novinar i voditelj: Stefan Marković

Urednik: Vladimir Kostić

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Podkast RS

Muzika: Rade Sklopić

Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka

U epizodi je korišćen isečak iz Dnevnika Televizije N1

TRANSKRIPT

(MUZIKA)

STEFAN (NARACIJA): Bio je 25. decembar 2022. godine i  tada je Milan Ćirić  utovario drva za ogrev u kola i krenuo lagano iz rodnog Staničenja ka Pirotu gde stanuje sa svojom porodicom.

MILAN ĆIRIĆ: Reko’ daj da požurim pošto mi ne rade brisači. I ja tako požurim i kad sam izašao iz tunela, na Sopotskoj petlji vidim maglu. Obično tu i bude magla zbog reku Nišavu. I naviko sam tu, više puta sam prolazio baš ono bude gusta magla.

STEFAN (NARACIJA): Ovog puta je bila toliko gusta da ni čitavu haubu automobila nije mogao da vidi. Milan je zaustavio kola, uključio sva četiri migavca i krenuo da izađe iz automobila. Međutim, kada je otvorio vrata bilo je nepodnošljivo.

MILAN ĆIRIĆ: Počele su da me peču prvo oči i udisaj je bio ono ljut neki, nos takođe reaguje. Ja brzo zatvorih. Rekoh, ovo kao neka plastika kad se zapali, instalacija, nešto tako.

STEFAN (NARACIJA): Postalo mu je jasno da ta magla uopšte nije obična magla. (UBOD)

Pomislio je da se zapalila obližnja fabrika guma ili da se neko igra suzavcem, tako nešto. Pokušao je da kolima pobegne od neobičnog oblaka koji je u potpunosti prekrio auto-put. Nije uspeo. Ponovo je zaustavio auto i izašao.

Bauljao je, nije mogao da vidi ni prst pred okom, ali ga je više uznemirilo ono što je čuo.

MILAN ĆIRIĆ: Čujem ja onda sa auto-puta zvuke udesa, kuknjavu dece, žena, zapomaganje… I ja se tad’ uplaš… uplašio sam se… Ja sam mislio da ima mnogo mrtvih. Koliko je to pucalo, auto od auto sudaralo najverovatnije. Tek sutradan kad sam sa policijskim inspektorima otišao da uzmem svoje vozilo video sam šta je sve bilo.

(TENZIČNA MUZIKA)

DNEVNIK N1: Jedna osoba preminula je u bolnici od posledica trovanja amonijakom koji je iscurio iz jednog od četiri vagona koji su sinoć iskliznuli iz šina kod Pirota. Više od pedeset osoba sa simptomima gušenja tražilo je medicinsku pomoć. Njih 15 zbrinuto je u urgentnom centru u Nišu.

(UVODNA ŠPICA)

STEFAN (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš novi CINS-ov podkast Glasna žica.

U ovoj epizodi govorićemo o uzrocima železničke nesreće kod Pirota. Zašto svako malo vozovi ispadaju iz šina? U kakvom su stanju srpske pruge? Zašto se ne renoviraju? Da li za to uopšte ima para i koliko su građani ugroženi zbog ovoga?

(ZVUK VOZA)

Ja potičem iz železničarske porodice. Moj deda je radio na železnici, moj stric radi na železnici, moj otac je mašinovođa. I čitavog mog života je nekako prisutan taj miris metala i mašinskog ulja, brundanje lokomotive, oštar zvuk sirene; naravno, prljavi vicevi i priče o tome koliko je pruga loša. Ovaj mašinovođa udario kola, onom mašinovođi se pokvarila lokomotiva kod, recimo, Lapova… takve neke priče.

I ako misliš da sam ja završio novinarstvo, grešiš.

Politikologiju? Jok.

Književnost? A-a.

Završio sam, pazi sad… Visoku železničku školu.

Ipak, prekinuo sam tu porodičnu tradiciju, jer me železnica nikada, ali baš nikada nije interesovala i zapravo nikada nisam mogao da razumem takav način života.

Retko ko i može da ga razume… Aaa, osim ako nije železničar.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Nemamo mi onaj život redovan kakav imaju svi građani. Mi imamo odvojen život, poseban život, odričemo se svega.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Zoran Bogdanović, on je mašinovođa i sa njim razgovaram na železničkoj stanici Crveni krst u Nišu.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Odričemo se i druženja, gostovanja, kad ljudi idu na slave, svadbe, vikende imaju, ja sve to nemam. Sve to nemam. Ja sam uskraćen za taj moj slobodan život. Uskraćen sam… Posvetio sam se poslu. Mnogo se radi noću, više su noćne smene nego dnevne.

STEFAN (NARACIJA): Iako na železnici radi od osamdeset i četvrte godine i kaže da je do sada vozom prešao preko dva miliona kilometara, kada čuje zvuk dizel lokomotive prosto skače od oduševljenja.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Kao mašina Singerica. Tako radi. (smeh)

STEFAN (NARACIJA): Zoran je sada u civilnom odelu. Farmerice i jakna. Tamni kačket preko glave. Ali kada kreće na posao poput superheroja menja izgled – crna dukserica sa logoom firme za koju radi, pantalone, cipele… I on zaista voli svoj posao. Jer kao što sam rekao: čudna je to sorta ljudi.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Ja recimo kada krenem na put ja u svojoj torbi imam konzerve, imam recimo flašu od dva litra vode, flašu od dva litra soka, nešto od slatkiša, recimo čokoladu, bombone, bilo šta, peškir, majicu da se presvučem, rezervne čarape, rezervne gaće. Moram da imam sredstva za ruke, za dezinfekciju, vlažne maramice. Moja torba je velika kada ja krenem.

STEFAN (NARACIJA): Velika toliko da svaki put kada krene na posao, Zoran u torbu stavlja i svoju glavu. Njegov posao pre svega podrazumeva da teret bezbedno preveze od jedne do druge železničke stanice.

Ali… pruge su u tako lošem stanju da se recimo na pruzi Niš – Dimitrovgrad, gde se dogodila ova nesreća sa amonijakom, nekad’ vozilo 80 km na sat. Brzi vozovi su išli 100 km na sat. Danas na ovoj liniji o kojoj pričam, na kojoj se i dogodila ova nesreća, zbog bezbednosti nema više putničkih vozova, a teretni se vuku tridesetak km na sat. Negde čak i sporije. Samo zamisli čoveka koji malo brže trči. E to ti je ta brzina.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Moj je cilj da ja bezbedno, bez problema, prevučem voz recimo od Dimitrovgrada do Niša ili od Niša do Dimitrovgrada. I sa tim malim brzinama i pored tih malih brzina ja moram još da skinem. Zašto? Zato što sam ja taj koji gleda mesne prilike i situaciju na pruzi. I ja prilagođavam brzinu, a ne red vožnje.

STEFAN: I šta… Šta vi vidite na pruzi?

ZORAN BOGDANOVIĆ: Pa vidim, vidim u kakvom je stanju. U katastrofalnom lošem stanju. Ja vidim iskrivljene šine, pokrivljene, ulegnuće svega. Ja ako mi je brzina recimo 30 km, ja vozim 5 do 10 km manje. Zbog bezbednosti. Da mi ne ispadnu vagoni i to.

STEFAN (NARACIJA): I pored toga što vozi i sporije nego što je predviđeno, i Zoranu se pre četiri godine dogodilo da ispadne iz šina.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Osetim podskakanje lokomotive i ovo. Čuje se… čuje se onako drrrr… podskače… lokomotiva počne da trese i tačno znam šta se desi. Ispala mi jedna osovina.

STEFAN: Šta vi radite tad?

ZORAN BOGDANOVIĆ: Ništa. Zavedem brzo kočenje i stanem. Pogledm šta je, o čemu se radi, javim, dođe pomoćnivoz, podigne lokomotivu… To traje malo duže. Napravi se zastoj veći i tako.

(PAUZA)

STEFAN (NARACIJA): U preduzeću Infrastrukture železnice, koje se inače bavi održavanjem pruga, kažu da je od marta 2020. do marta 2023. godine iz šina  iskliznulo čak 114 vozova. Samo u januaru ove godine, a govorim o 2023, ukoliko slušaš podkast kasnije, četiri puta su vagoni ispali iz šina.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Svugde, svugda ispadaju. I na beogradskoj pruzi i na dimitrovgradskoj… Ma svugde! Svugde! Svugde!

STEFAN (NARACIJA): Odgovor na pitanje zašto vozovi ispadaju iz šina potražio sam i u CINS-u. I ne, ne mislim na CINS za koji radim, već u Centru za istraživanje nesreća u saobraćaju.

To ti je institucija koja istražuje uzroke nesreća u vazduhu, vodi, ali i na prugama. I kad kažem nesreća, mislim na ove baš veće nesreće. Gde ima poginulih ili je baš velika materijalna šteta. Na osnovu toga oni pišu preporuke o tome šta treba da se uradi da bi saobraćaj bio bezbedniji.

TAMARA ŠKEMBOVIĆ: Od ukupnog broja nesreća, kojih na godišnjem nivou ima preko 200. Nekih od 38 do 42 %, taj broj varira, otpada na iskliznuća. Znači, oko 40 % što je značajan broj samo na iskliznuća.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Tamara Škembović, ona je zamenica direktora CINS-a i glavna istražiteljka za železnički saobraćaj. Ona je bila na licu mesta i kada je iskliznuo voz kod Pirota.

TAMARA ŠKEMBOVIĆ: Prizor, kola su se prevrnula, pruga je oštećena. U tom momentu nije bilo nikakvog oblaka ili nekog isparenja.

STEFAN (NARACIJA): Izveštaj još nije gotov, ali Tamara prema dosadašnjem iskustvu, vrlo dobro zna šta je najčešći uzrok iskliznuća.

TAMARA ŠKEMBOVIĆ: Uglavnom je, od tih istraga koje smo odradili… Uglavnom je direktan taj da kažem i osnovni uzrok stanje infrastrukture.

STEFAN (NARACIJA): Tamara kaže da je važno ulaganje u nove purge, što je normalno, ali da je mnogo, mnogo bitnije održavanje. Jer ako kupiš nov auto i ne održavaš ga… šta se desi? Pa brzo postaje staro gvožđe.

TAMARA ŠKEMBOVIĆ: Nije samo poenta ulagati i napraviti novu prugu ili nešto, ono što je ključ je održavanje. Ne samo za infrastrukturu, nego i železnička vozila. Znači, održavanje adekvatno, onako kako treba. Jer vi i kad napravite novu prugu, beprekorno, ona će vam posle izvesnog vremena, neće moći da zadovolji te kriterijume za koje je napravljena. Za te neke brzine ili šta već. Tako da je ključ u održavanju.

STEFAN (NARACIJA): Sećaš se mašinovođe Zorana koji je lokomotivu uporedio sa šivaćom mašinom? E pa on kaže da je stanje na pruzi mnogo lošije nego što bi ti očekivao.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Pruga je u katastrofalnom stanju; koloseci u katastrofalnom stanju. Znači, ništa nije dobro. Ništa se ne održava. Održava se nedovoljno dobro, nema ljudstvo, nema dobrih mašina, nema ničega…

STEFAN (NARACIJA): Dakle, država ne ulaže, građani ispaštaju. 

Penzioner Kiril Nikolić koga svi u kraju zovu Ćira jedan je od njih.

On živi na oko 200 metara vazdušnom linijom od mesta gde su iskliznule cisterne sa amonijakom kod Pirota. To je malo idilično naselje. Do njega se dolazi blatnjavim puteljkom koji vodi uzbrdo, ako se isključiš odmah sa puta Pirot – Bela Palanka.

Tu ima par kuća. Uglavnom vikendica. I baš tu su svoj mir pronašli Ćira i njegova supruga.

(KRATKA PAUZA)

STEFAN: Kol’ko ima kuća ovde?

KIRIL NIKOLIĆ: Ima… Ah, sad ću da ti kažem. Jedna, dve, tri, četiri, pet… Pa negde oko desetak ima tu i dole ima par, nekih 5-6 ima. Znači, ovde ovaj pčelar, tako negde oko dvadesetak ima.

STEFAN: Malo ljudi živi tu?

KIRIL NIKOLIĆ: Pa da… Al mislim, preko dana dolazi ovi koji su tu vikendaši, a mi stalni smo tu. Mi si tu živimo.

(LAVEŽ PASA)

STEFAN: To su vaši psi?

KIRIL NIKOLIĆ: Da, to je moj Marko, ovde je Azra do vaše auto, dole je Pliško i Crni. E, ovaj je malo nezgodan. To je taj kangal! (REŽI PAS)

Beži tamo, ajde marš!

STEFAN (NARACIJA): Ćira je čovek veselog duha. Onako pravi domaćin.. Od svega pravi šalu, pa čak i od toga što je nedavno ostao bez prednjeg zuba.

Ovde stanuje sa ženom. Voli životinje, voli da potegne domaći roze i voli mir. Zato i ne želi da živi u gradu. Tamo im živi sin. E sada, taj mir i izolovanost od sveta poremetili su se 25. decembra 2022.

KIRIL NIKOLIĆ: Krenuli smo da zatvaramo oko stoke dole i da pustim kerovi malo da se istrče. I taman sam sišo dole do ovi moji, razumeš, lepotani, da ih pustim, nešto je puklo.

STEFAN: Kako je puklo?

KIRIL NIKOLIĆ: Kao atomska bomba.

STEFAN:Je l’ bio jak zvuk?

KIRIL NIKOLIĆ: Jak prasak! I baš je i supruga bila krenula po mene i ja je pitam ‘šta se dešava?’ I u to vreme ja se okrećem: beo dim, razumeš me, kao atomska bomba, ono. Pečurka se diže.

STEFAN (NARACIJA): Kao bivši vatrogasac, odmah je prepoznao da se radi o amonijaku. Iste večeri u Pirotu je proglašena vanredna situacija.

Ćiri je zazvonio telefon. Bio je to poziv iz štaba za vanredne situacije. 

(TENZIČNA MUZIKA)

KIRIL NIKOLIĆ: Mora da se evakuište odavde. Da idete. Jer takva je situacija, da ne bi imali problemi i sve to, razumeš, mislim, problemi sa amonijokom.

STEFAN (NARACIJA): Ćira i njegova supruga su samo jedni od mnogobrojnih porodica kojima je bilo naloženo da se privremeno isele iz svojih domova.

Ćira i njegova žena su sutrada otišli do grada, ali su se već sutradan vratili svojoj kući. Nisu želeli da ostave domaćinstvo što zbog lopova, ali i zbog životinja koje čuvaju.

(REKLAMA)

STEFAN (NARACIJA): Preko pedeset ljudi je završilo po bolnicama, zbog gušenja amonijaka, a jedan čovek je umro u svojim kolima. Ova nesreća odnela je još jedan život – život turskog vozača kamiona.

Raseljavanje stanovništva, ljudske žrtve, zdravstveni problemi, posledice su izlivanja amonijaka iz samo jednog vagona. Dakle, moglo je i mnogo gore.

A šta je razlog za to? Pa neodržavanje pruga.

Ipak, odmah nakon nesreće kod Pirota, iz Infrastrukture železnice rekli su da para za rekonstrukciju pruge Niš – Dimitrovgrad zapravo… ima. I to još od 2018. godine.

Mašinovođa Zoran pamti sva obećanja da će ta pruga biti renovirana.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Ono se priča zadnjih trideset godina i više da će se ta pruga remontovati. Međutim, ništa se ne radi. Ovaj, u kom pravcu odobrena sredstva idu, ko to pomera i šta radi, to samo Infrastruktura zna i predstavnici… ovaj Železnice.

STEFAN (NARACIJA): Pa što se onda ta pruga ne renovira? Navodno, procedure su komplikovane. Tako su saopštili iz Infrastrukture železnice.

Ja sam pokušao da dođem do nekog iz ovog preduzeća ko mi pojasnio procedura. Ali izgleda da niko nije hteo da razgovara, jer odgovora na mejl nije bilo.

Zato sam odgovor na to pitanje pokušao da pronađem na drugom mestu.

DANIJEL DAŠIĆ: Ako su te pare stvarno odobrene, znači, postoji procedura. Zna se kako radi Evropska unija.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Danijel Dašić. Građevinski inženjer i aktivista iz Niša. Već dugo godina prati tokove javnog novca.

DANIJEL DAŠIĆ: Železnice su vrlo kompleksna infrastrukturna, da kažem, infrastrukturni projekat koji je vrlo kompleksan, ali dobra vest je da postoje već preko 200 godina. I svi detalji su razrađeni bez ikakvih problema ukolko se zna šta se radi i kako se radi.

STEFAN (NARACIJA): I sad, on kaže da bi u slučaju pruge na kojoj se dogodila nesreća, tu trebalo da se raspiše međunarodni poziv, pa da se jave firme iz celog sveta… A to znači da sve mora da bude propisu.

DANIJEL DAŠIĆ: Moralo bi da se tačno zna ko radi nadzor, onda bi sve to moralo vrlo ozbiljno da se… Svi materijali koji se ugrađuju bi morali da budu prvo nabavljeni na pravi način, da imaju svoje ateste. I mislim da je to ključ svega, jer ovde je ugradnja dotle došla da se na svakom i najmanjem delu u infrastrukturi se gleda da se nešto ekstra zaradi.

(UBOD)

STEFAN (NARACIJA): Dakle, para ima, pruge nerenovirane. Samim tim, stanje je veoma, veoma loše i na kraju dana najugroženiji su građani.

Izvan politike i nedelovanja države, mašinovođa Zoran se sprema za noćnu smenu. Još jedan odlazak nebezbednom prugom u noć.

ZORAN BOGDANOVIĆ: Da, to mi je drugi dom. Tu moram da čistim, da održavam, tu sam 10 sati.

STEFAN: I je l’ biste voleli da vidite, da kažem, ako je to druga kuća, ovo je na neki način dvorište, da vidite sređeno?

ZORAN BOGDANOVIĆ: Voleo bih da bude sve sređeno, ali mislim da to neću dočekati.

(ODJAVNA MUZIKA)

STEFAN (NARACIJA): Ovo je bila Glasna Žica. Današnju epizodu producirali su Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Podkast rs. Uređivao je Vladimir Kostić. Muziku komponovao Rade Sklopić. Snimanje i dizajn zvuka Dejan Tomka.

Ja sam Stefan Marković.

Ukoliko imaš neku zanimljivu priču koja se tiče javnih finansija, znaš nekog ko je promenio sistem ili je možda razotkrio neku aferu, pišii nam na podkast@cins.rs.

Hvala na slušanju.

Projekat „Spasavanje javnih resursa – Brod koji curi“ je podržan od strane Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Holandije u okviru programa MATRA.