AktuelnoO istraživačkom novinarstvu

O uticaju istraživačkog novinarstva na otkrivanje organizovanog kriminala i korupcije

01. apr 2008.
Javnost makar ima pravo da zna ko stoji iza domaćih medija, jer je to jedan od preduslova ne samo za istraživačko novinarstvo, već za novinarstvo uopšte, iako novinarima u Srbiji da bi se bavili istraživačkim novinarstvom nedostaje još puno toga

Gotovo sva poslednja istraživanja medijskih sadržaja potvrđuju nedostatak istraživačkog novinarstva u Srbiji, kao i da postoji direktna veza između istraživačkog novinarstva, nezavisnog novinarstva i nivoa profesionalnosti medija. Samo nekoliko medija ima istraživačke sadržaje, ali su i oni retki i malobrojni. I takvi, uglavnom su usmereni na „krupan“ organizovani kriminal, dok se na prste jedne ruke mogu pobrojati mediji u Srbiji, koji imaju odeljenja za istraživačko novinarstvo. Iako svi indikatori percepcije korupcije i dalje pokazuju njen visok stepen, veoma je malo primera da mediji izlaze iz opšteg društvenog koloseka i da se pozabave temama koje nisu u vrhu, neke dnevne top ten političke liste. Veoma je malo otkrivanja korupcije, skrivenih interesa organizovanih grupa, skrivenih interesa kompanija i to je trend koji je u Srbiji prisutan već duže vreme.


Ko daje zeleno svetlo za otlkrivanje korupcije


Mediji se bave korupcijom tek kada neko za to da zeleno svetlo ili kada to odgovara nekom političkom trenutku, partiji, izborima i upravo tako doprinose relativizaciji u društvu gde se neke afere stalno otvaraju a nikad ne zatvaraju. Posebno je interesantno da se u poslednje tri godine afere otvaraju „dozirano“, jer izgleda da svi o svima znaju sve, pa tek kada se „svi“ dogovore, neko ili nešto može da bude otvoreno. Vrlo je malo medija koji su u poslednjih nekoliko godina otvorili neku istraživačku priču u Srbiji, jer sve afere i dalje pokreću političari s nekim političkim interesom. Time mediji ne ispunjavaju jednu od svojih najvažnijih funkcija, da budu watchdog, da budu na strani građana, da budu stalni pratilac poteza političkih elita, jer se po pravilu najveća korupcija nalazi u vrhu političkih elita. Najsvežiji primer je ‘afera oko Delte’. Iako je godinama i čekala da je neko uradi, da se neko zapita makar o pitanjima monopola, ali je i ona pokrenuta tek sa direktnim političkim interesima.


Istraživačko novinarstvo vs. tabloidizacija


Na drugoj strani nalazi se očigledan porast nivoa “tabloidizacije” u medijima, koja u odnosu na zapadne tabloide predstavlja relativizaciju najkrupnijih aspekata društva, od ljudskih prava, ekonomske i političke tranzicije do relativizacije ozbiljnosti organizovanog kriminala i ratnih zločina. Istraživačko novinarstvo treba da stoji nasuprot takvom novinarstvu (ukoliko se ono novinarstvom može i zvati) i da bude odgovor na taj srpski specijalitet. Specijalitet, jer se zapadni tabloidi uglavnom bave estradom, a naši pitanjima ljudskih prava, ratnih zločina, organizovanog kriminala. Ali istraživačko novinarstvo ne može više biti samo kritika, kao što je to bilo u za vreme Miloševićevog režima, već istraživanje, dublji i analitički pristup vestima, temama, fenomenima i ljudima, koje razotkriva ono što su državni organi, kompanije i drugi pokušali da prikriju od javnosti.


U medijima sa off-shore ostrva nema istraživačkog novinarstva


Razloge za takvu vrstu medijske zatvorenosti treba tražiti u interesima vlasnika medija, standardnom – direktnom političkom uticaju kao i sve jačem uticaju oglašivača na medije. Kada pođemo od toga da su tajkuni direktni vlasnici medija i to kapitalom sa nekih egzotičnih ostrva do toga da sama država i dalje najdirektnije, kao vlasnik određenih udela u medijima, direktno kontroliše ‘main stream’ medije – tu nema nikakvih preduslova za bilo kakvo istraživačko novinarstvo. Pitanje transparentnosti vlasništva medija, to jest otkrivanje ko zapravo stoji iza kog medija, a ne samo ko je vlasnik na papiru, od suštinskog je značaja za istraživačko novinarstvo, jer kada je tajkun vlasnik, taj medij se sigurno neće baviti otkrivanjem korupcije.


Potreban zakon koji će ogoliti vlasničku strukturu medija


Zato je Srbiji potreban zakon o transparentnosti medijskog vlasništva i dobro je što je Ministarstvo kulture Republike Srbije jesenas formiralo radnu grupu za rad na Zakonu o transparentnosti medijskog vlasnišva i nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Pored niza praktičnih stvari kojima će se medijska sfera urediti, budući zakon mora uvažiti pravo javnosti da formira mišljenje o vrednosti informacija koje mediji plasiraju na osnovu uvida u njihovu stvarnu vlasničku strukturu i saznanja o licima koja po drugom osnovu mogu vršiti uticaj na uređivačku politiku. Zakon mora sprečiti formiranje monopola u medijskoj sferi i podstaći pluralizam i raznovrsnost medija, kao preduslov funkcionisanja demokratskog društva, ali pre svega mora onemogućiti formalno vlasništvo nad medijima off shore kompanija sa čijom vlasničkom i upravljačkom strukturom javnost nije upoznata i zaobilaženje zabrane političkim strankama da drže elektronske medije, kroz ustanovljavanje formalnog vlasništva nad njima od strane stranačkih funkcionera ili sa njima povezanih lica.


Nema redakcijske podrške

 

Mediji nemaju vremena i novca i drugih resursa da bi se bavili istraživačkim novinarstvom, i nema redakcijske podrške za bavljenje istraživačkim novinarstvom, zaključak je jedne analize koju je tokom 2007. godine NUNS sproveo. Nekada je problem još i gori, nekada mediji nemaju dovoljno ideja i znanja, da se na dublji način pozabave nekim pojavama. I tu su opet odgovorni vlasnici i upravljači nad medijima, jer ni na jedan način ne stimulišu novinare, pravdanjima da istraživačko novinarstvo nije finansijski isplativo. To demantuju iskustva zapadnih medija, ali i očekivanja domaće publike.


Na višim spratovima istraživačko novinarstvo je bezbedno


Pored činjenice da u Srbiji nema redakcijske podrške istraživačkim novinarima, ni država se nije potrudila da osigura minimum preduslova za bavljenje novinarstvom, jer nema bezbednosti za novinare. Novinari se smatraju prenosiocima nečijih želja i za drugu svrhu ne služe. Slučaj bombaškog napada na Dejana Anastasijevića iz aprila prošle godine najdirektnije pokazuje da se odnos prema istraživačkim novinarima nije promenio. Nerešeni slučajevi ubistva novinara u Srbiji, Radislave Dade Vujasinović (1994.), Slavka Ćuruvije (1999.) i Milana Pantića (2003.) opomena su za svakog novinara u Srbiji. Bar da je jedan slučaj rešen, ili da neko izdržava kaznu zbog ubistva novinara, mogli bi bar da pomislimo da radimo u uređenim uslovima. Ovako, Srbija i dalje po broju ubijenih novinara u odnosu na broj stanovnika spada u red prvih petnaest zemalja na svetu. I ne samo da nema zaštite, nego imamo samo još kontra primere bahatosti među predstavnicima države. Verovatno da će bivši ministar za kulturu, iako i sam po profesiji novinar, Dragan Kojadinović, ostati upamćen po izjavi nakon bombaškog napada na Anastasijevića, kojom je svojim kolegama preporučio da žive na višim spratovima, jer Anastasijević živi u prizemlju.


Kroz medijski fond podržati istraživačko novinarstvo


Pored promene odnosa prema novinarima ono što država još može da se ispravi jeste da se sistemski pruži podrška istraživačkom novinarstvu. Ako državni aparat može, ponekad i zarad imidža, da formira antikopruipcijske institucije, morao bi i može da pomaže istraživačko novinarstvo. Ideja formiranja posebnog medijskog fonda već duže vreme egzistira među medijskim stručnjacima, ali je posebno važno to što se Evropska unija naumila da pomogne osnivanje takvog jednog fonda. Sredstva bi se obezbeđivala iz budžeta, kao i iz evropskih i drugih međunarodnih fondova, iz donacija i delila bi se na osnovu javnih konkursa i projekata medijskih kuća. Raspodelu sredstava trebalo bi poveriti nezavisnom stručnom telu, ali bi se morala ugraditi klauzula o podršci istraživačkom novinarstvu, kako se se novac opet ne bi delio po partijskoj pripadnosti. Otvaranje takvog domaćeg granta za istraživačke novinare bio bi više nego epohalan za domaću medijsku sliku.


Nije sve tako crno


Iako su novinari posle političara i dalje percipirani kao korumpirani, i tu ima prostora da se nešto učini i nije baš sve tako crno, ili sivo. Svedoci smo ogromnog uticaja koje je na domaću javnost ostavila i ostavlja emisija TV B92 Insajder, radovi produkcije „Vreme“, i drugih domaćih medija koji imaju istraživačke sadržaje, ali često nema dovoljno popularizacije takvih sadržaja. Svojim istraživačkim radovima novinari su doprineli otvaranju najbolnijih pitanja, organizovanog kriminala i korupcije u našem društvu. Slučajevi Jedinice, Jočićeve službene beleške, duvanske mafije, kiparskih računa, izbacili su u prvi plan skrivene stvari. Mnogi od ovih slučajeva završili su sudskim postupkom, a mnogi i nisu. Ali tu i prestaje obaveza novinara, iako se često otvara pitanje „društveno-korisnog“ rada i obaveze da se novinarskim radom „nešto“ postigne. Novinar je dužan da javnosti prenese ono do čega je došao, ali ne i vodi „borbu protiv vetrenjača“.


Zadatak strukovnih udruženja


I na kraju, obaveza je novinarskih i medijskih organizacija da podstiču na odgovorno, ozbiljno i istraživačko novinarstvo. Upravo zbog tih razloga NUNS je krajem prošle godine osnovao svoj Centar za istraživačko novinarstvo koji realizuje projekte podrške istraživačkom novinarstvu u Srbiji. Projekti uključuju mlađe novinare, novinare iz lokalnih redakcija, koji tako po prvi put dobijaju podršku van svojih redakcija da istraju na svojim istraživanjima, da se bave pitanjima kriminala, korupcije, monopola, pitanjima životne sredine. Zadatak svih je samo da se bave odgovornim novinarstvom, a najvrednijima ostaje mogućnost da svoj rad kandiduju za NUNS nagradu za izuzetan uspeh ostvaren u istraživačkom novinarstvu, koja će ove godine na Svetski Dan slobode medija biti dodeljena po treći put.

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend