Nestala beba

Rođenje deteta bi trebalo da bude jedan od najsrećnijih trenutaka u životu. Tako je bilo i za jednu porodicu iz okoline Niša, sve dok im nakon nekoliko dana u porodilištu nisu rekli da im je dete preminulo. Mnogo godina kasnije, čuli su da im je dete ukradeno. U ovoj epizodi Glasne žice govorimo o tome kako je izgledala sudska borba jedne porodice da dokaže da joj je dete nestalo iz porodilišta. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Zamisli ovo. Dobiješ bebu. To bi trebalo da ti bude najsrećniji dan u životu.

Tako je i bilo 1983. godine za porodicu Smiljković iz sela Mekiš kod Niša.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Ja sam bila trudna. On nije bio tu. On je bio na posao. Otišla sam u Nišu. Lepo sam se porodila. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Svetlana Smiljković.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Normalno. zdravo i pravo dete. 3 kg i nešto je bilo. 52 dugačko. Znači beba je dobila na porođaju desetku kao normalna beba.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda, nakon dva dana, sve se promenilo.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Ja sam bebu dojila celog dana. Sutradan opet celog dana sam dojila bebu. Treći dan ujutru u 6 meni bebe nema.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Rečeno joj je da je beba mrtva. Tek tako.

Međutim, istina je bila drugačija. Beba je ukradena iz porodilišta, a porodica Smiljković je tek nakon četrdeset godina na sudu dobila epilog za ovo.

Njihov advokat kaže da je to bila prva presuda srpskog suda za ukredenu bebu. Presedan u srpskoj sudskoj praksi.

I nada za druge roditelje kojima su deca na sličan način nestajala.

UVODNA ŠPICA

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš CINS-ov podkast, Glasna žica.

U ovoj epizodi govorim kako je jednoj porodici iz okoline Niša ukradena beba.

Kako su oni mnogo godina kasnije saznali za to.

I kako je nakon višegodišnje borbe, sud ipak presudio da je dete bilo ukradeno.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svi koji me poznaju, znaju da je jedan od mojih najbližih prijatelja Darko. Dare. On je advokat.

I sad, Dare, kao i svaki advokat priča mi o zanimljivim predmitima na kojima radi. Obično tu nema priča za mene, ali nedavno, nešto u razgovoru, pomene da su njegov otac, koji je takođe advokat i on, imali predmet u vezi sa nestalim bebama.

Bila je to prva presuda Vrhovnog suda, gde je, hajd da kažem narodski, dokazano da je neko iz porodišta ukrao bebu.

Par dana nakon priče sa Daretom, eto mene na putu ka Makišu. Selu nadomak Niša. Tu je trebalo da se nađem sa Smiljkovićima, kojima je ukradeno dete.

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Ja sam Smiljković Branimir 11. maja 1958. godine.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Ja sam Svetlana Smiljković 27. 2.  63.

STEFAN MARKOVIĆ: Dobro. U koju godinu se vraćamo sad?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: 83. valjda beše.

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: 83. da.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bila je 1983. godina. Tada dvadesetogodišnja Svetlana se porodila. Sa bebom je sve bilo u redu.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Dali su mi bebu u naručje da je vidim. Ja sam je poljubila. Onda mora beba da ide u dečiji blok.

STEFAN MARKOVIĆ: To je bio dečak, je l’ tako?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Dečak. Onda sutra… sutra ujutru beba mi je donešena na podoj. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sve je delovalo uobičajeno. Pa bar do tog trećeg dana.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Treći dan ujutru u 6 meni bebe nema. Niko mi ne donosi gde je beba. Sad ću je. Dolazi sestra. Donosi mi papir da potpišem. A na papir ono što piše smrtovnica pokrila. A ja gurnem i pogledam i počnem da cvilim. Gde je moje dete? Gde je moje dete? Vaša beba žao. Ona mi je preminula. I ja počnem da kukam. Htela sam čak da skočim od sprat. Onda su mi dali neku injekciju da nisam znala ni kako se zovem. Znači tako me je ta injekcija umirila. I vi majka danas možete da idete kući. Njegovi su došli po mene. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana se vratila kući. Ali bez bebe.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Sve majke izlaze s decu. Ja bez dete.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta su im rekli da je uzrok smrti?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Ništa mi nisu rekli. Samo su mi rekli da je beba preminula. niti su mi dali nešto napismeno. Ništa, ništa, ništa.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Branimir se priseća da je tražio da vidi telo bebe, ako je već mrtva.

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Gde je dete? Kaže mi smo ga poslali za Beograd. Šta će za Beograd bre moje dete? Kaže na obdukciju da se vidi od čega je umrlo. Dobro kad rezultati budu? Kaže za tri dana. Posle tri dana ja odem. Ima li rezultati? Nema. Kad će da budu? Dođite za nedelju dana. Ja opet odem posle nedelju dana. opet ništa. Posle je bilo dođe na 15 dana i tako sve na 15 na 15 i ja sam jurio jurio do šest meseci vidim da nema ništa ne ništa ne mogu da ostvarim i prekinuo sam.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Branimir i Svetlana su se pomirili sa sudbinom. Dobili su još dve ćerke i jednog sina.

Međutim, nikada nisu prestali da sumnjaju u zvaničnu verziju priče.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Nikad nisam verovala. šta je meni sestra rekla to kad sam trebala da potpišem. Jao gospođo pa vi ste mladi pa ste zdravi, pa rodićete opet. Ja hoću moje dete. A da l ću rađam ili neću, to nije vaša stvar.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, ovde priča dobija obrt.

Bila je to 2001. godina. Branimir je kao građevinac radio u Rusiji.

Svetlana je bila sama kod kuće, kada se na kapiju njihovog dvorišta pojavilo dobro poznato lice. Njihov dalji rođak, Miki.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Na kapiju me pozvao. Ja  izašla. Smiljković Smiljković i ja izađem. O, Miki gde si evo tu sam hajde brate. Znači ja sam njega smatrala kao brat ne kao…

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Miki je radio kao tehničar u niškom porodilištu.

Kada se Svetlana porađala, on je bio uz nju, ako nešto zatreba.

Ipak, njegove posete porodičnom domu Smiljkovića nisu bile uobičajene.

Seo je u njihovu kuću i potražio čašu vode.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Miko piješ kafu? Ne, kaže, Sike, hajde će popijemo po pola šonjicu. Hajde. Nego kaže s majke hvala ti što si mi dala vodu. Zašto? Dala si mi oproštaj. Kakav, Miko, oproštaj kaže tvoj sin je živo i ja sam saučesnik bi bila. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Rekao joj je naselje u Nišu gde živi. I ništa više.

SVETLANA SMILJKOVIĆ: (NASTAVAK) Ja sam počela da plačem, da se traumiram molila samo što nisam na kolena klečela.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali Mika nije popuštao. Jednostavno, nije želeo da kaže više detalja. Rekao je da je na Lednoj steni, ako ne znaš, to je naselje u Nišu i to je to.

Na pitanje zašto je to uradio, rekao je:

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Morao sam. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je… prirodno, bila u stanju šoku. Branimir uopšte i nije bio u Srbiji.

Radio je na građevini u Rusiji. 

I sada kreće obrt… Hajde da kažem da više informacija od Mikija nije bilo moguće da izvući.

STEFAN MARKOVIĆ: šta se desilo dalje sa tim čovekom? 

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Ovaj nakon 15 20 dana umro. Imao rak čovek

STEFAN MARKOVIĆ: 15 20 dana? On je zato i došao?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Pa da nije mogao da odnesti tajnu u grob.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je počela da luta po Nišu u potrazi za sinom. Kako su ti dani izlgledali za nju?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Mnogo bolniji. Izgledala sam kao najgora.

STEFAN MARKOVIĆ: A šta šta ste radili? Šta gde ste?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Pa ništa. Šetala sam onde oko pumpe. Posmatrala sam ujutru do 3 po:30 kad mi naiđe autobus. Da l’ će da prođe neki dečko? Moja ćarka je imala punu šanse u Nišu momka da nađe. Ja Ne sine, možda će ti bude brat. To je bolno kad ja moje dete moram da odbijem u kog se zaljubi. Mnogo je bolno bilo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bol je rasla, ali sina nisu našli. Ponovo je život nastavio da teče… Pa sve do 2013. godine.

A onda, Branimir ispriča tu svoju priču advokatu Đuri Blagojeviću. To je otac mog prijatelja Darka.

On je zastupao Branimara u nekom drugom postupku koji je vodio protiv poslodavca. I tako je jednog dana te 2013. Branimir u novinama pričitao da je neka žena iz Ćuprije dobila Srbiju na sudu u Strazburu baš zbog nestale bebe.

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Isekao sam onaj isečak za ovu ženu što rekoh gledaj šta su napravili. Rekoh tako je i moje dete nestalo. Pa kaže hoćeš da tužimo? Pa hoću rekoh. će tužim i sve dok nismo tužili mi nikakvi papir od ginekologiju nismo dobili.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tako su krenuli u sudsku borbu za istinu. Tužili su klinički centar u Nišu.

Borba Branimira i Svetlane na sudu nije bila samo potraga za sinom – bila je to borba protiv sistema koji je, čini se, činio sve da istina ostane pod vodom. Bukvalno. 

Kada je advokat Đura Blagojević zatražio dokaze o smrti bebe, dobio je odgovor koji zvuči kao loš scenario za film.

ĐURA BLAGOJEVIĆ: Mi smo saslušavali doktore iz kliničkog centra.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Đura Blagojević.

ĐURA BLAGOJEVIĆ: Uglavnom nije bila dostupna dokumentacija jer navodno da je u kliničkom centru bila poplava pa su dokumentacije nestale i tako dalje.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali poplava ne briše sve. Postojalo je nešto što je moglo da reši sve sumnje. Jedan mali uzorak koji bi dao konačan odgovor: da li je beba koja je navodno umrla zaista njihova. 

ĐURA BLAGOJEVIĆ: A postojali su takozvani plakovi, odnosno uh ovaj uzorci za DNK analizu koji nisu bili upotrebljeni je moglo da se utvrdi da li je to dete iako su u medicinskoj dokumentaciji postoji na dokumentacija da je vršena obdukcija ali mi nismo mogli da proverimo to da li se ta obdukcija odnosila na predmetno dete ili ne.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Odvijala se prava sudska drama.

Prvostepena sudija u Nišu je donela odluku u korist roditelja. Ali tada se uključuju viši nivoi vlasti. Klinički centar i Ministarstvo zdravlja kreću u odbranu.

ĐURA BLAGOJEVIĆ: Međutim po žalbi tuženih, odnosno Kliničkog centra i Ministarstva zdravlja Republike Srbije Apelacioni sud održao sednicu veća. Ja sam tražio da nam daju razloge zbog čega se otvara sednica veća. Pretpostavljajući i bio sam u pravu da će da odbiju tužbeni zahtev. One su i odbili tužbeni zahtev, preinačili presudu iako je bila usvajajuća presuda u prvom stepenu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pazi sad. Apelacioni sud praktično poništava presudu. Ali Đura nije odustajao. Izvukao je keca iz rukav – pravni termin koji je saterao državu u ćošak. Radi se o tome da bolnica nije samo zgrada, već mesto visokog rizika za koje država garantuje životom.

ĐURA BLAGOJEVIĆ: Ta objektivna odgovornost je države veoma važna jer su uh rođenje odnosno u poredilištama to je uh takozvana opasna delatnost… U tom slučaju ukoliko je došlo do smrti i tako dalje ili ili teškog oštećenja zdravlja… onda je ovaj odgovornost na onome ko vrši tu delatnost.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Na kraju, nakon 11 godina ping-ponga između sudova, Vrhovni sud je rekao: dosta je. Ako nemate papire, ako nemate dokaz o sahrani, ako vam je poplava „pojela“ istinu, krivi ste. To je bio trenutak koji je promenio sve.

Presuda je doneta 2023. godine, nakon 11 godina šetnji po sudivima. Smiljkovićima je uskraćeno pravo na porodičan život.

Ovo je prva takva presuda kod nas.

ĐURA BLAGOJEVIĆ: Čim je objavljeno u službenom glasniku to upućuje na zaključak gde je prvi slučaj uh gde je usvojen tužbeni zahtev i konačno rešena sudbina jednog deteta.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Đura sada ima još nekoliko takvih predmeta.Nada se da će sve te porodice dobiti odgovor šta je sa njihovom decom.

A Smiljkovićima je isplaćeno oko 1,7 miliona dinara.

Pa da li je to dovoljna kompenzacija za dete?

STEFAN MARKOVIĆ: Pa je l’ može da se plati uopšte?

SVETLANA: Ne. Ma Kako?! Pare pare nam nisu bile. Ovo je zdravlje. Ovo je sreća…

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Ja sam rekao meni pare ne treba na sud nego da pronađemo dete.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa da li i dalje tragaju za njim?

SVETLANA SMILJKOVIĆ: Da. Ja i dalje tragam za sina. Tragam. Molim. Ja da sretnem nekog da liči na moje dete. Ja ću stanem pored njega i ću ga pitam sine koje si godište? Kao tebe što sam pitala. I ipak pitaću ko ti je otac, ko ti je majka. Kad bi rekao da je usvojena da liči na moje dete. Ne znam kako bi istražila.

BRANIMIR SMILJKOVIĆ: Ja kažem kad bi ga pronašao ne mora ja da ga dovedem kod mene. Ali ako bi video da bedno živi da zašto da ga ne dovedem i sinov Šta mi je? Kaže bre tato koliko imam ja pravo toliko ima i on pravo. Ali ako dobro živi pa neka samo da se znamo da sam mu ja otac da ima brata, da ima sestre

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna žica.

Moje ime je Stefan Marković.