Narodno bez naroda
Narodno pozorište je zatvoreno — navodno zbog protivpožarnog sistema, ali glumci veruju da je razlog mnogo dublji. U ovoj epizodi Glasne žice, govorimo o tome kako je došlo do stavljanja katanca na ovu kulturnu instituciju, ali i kakvi su problemi u dečjim teatrima i kakva je sudbina BITEF-a. Ovo je priča o kulturi koja postaje nepoželjna.
Autor: Stefan Marković
Urednica: Dina Đorđević
Muzika: Rade Sklopić
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
TRANSKRIPT
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Početak je oktobra i ti želiš da odeš do pozorišta.
Listaš repertoare i dođeš do repertoara Narodnog pozorišta.
Kad tamo za svaku predstavu piše – OTKAZANO. Otkazana opera. Otkazan balet. Uzimaš kaput, obuvaš se, sedaš u gradski prevoz i spuštaš se do divne zgrade narodnog teatra koja se uzdiže u samom centru Beograda.
Čuješ melanholičnu muziku Čajkovskog.
Labudovo jezero. Balerine gracioznim pokretima dočaravaju ples labudova, ali one nisu na pozornici Narodnog pozorišta, gde bi trebalo da budu.
Ovi labudovi se smrzavaju prekoputa njega, na trgu, jer u pozorište ne mogu da uđu.
Vrata su zatvorena ne samo za publiku, već i za glumce, balerine, operske pevače…
MILAN MARIĆ: I onda ovako stojim i gledam i balerine baleta Narodnog pozorišta su igrale izvodile Labudovo jezero tačku.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Milan Marić. Glumac JDP-a. A znaš ga sigurno i sa bisokopskog platna i TV-ekrana.
Dovlatov, Državni službenik, Toma… I još mnogo, mnogo uloga za koje sigurno znaš.
On je neko ko aktivno brani glumačku profesiju.
I Milan je bio jedan od mnogih koji je bio na performansu ispred Narodnog.
MILAN MARIĆ: I ovako iza njih su daske na pozorištu Boško Buka koji je dečje pozorište koje bi zapravo trebalo da obrazuje one najmanje najmlađe. I sa desne strane ti je zgrada Narodnog pozorišta koja je zatvorena. I kao, u jebote, koliko koliko ono grozan težak trenutak. I nekako kako život sam od sebe namesti jedan ono jednu metaforu vrlo banalnu. Imaš uništenu dečije pozorište za mlade. Imaš, ono, uništava se upravo Narodno pozorište. I kao evo ti je ne možeš banalnija metafora. Sama se namestila na 100 m. I kao, au. Au! Šta smo mi doživeli i dočekali.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta smo to doživeli? Sve se to dogodilo 3. oktobra, kada je uprava rešila da, kako su rekli, iz bezbednosnih razloga zatvore pozorište. I to, pazi sad, bez ikakve najave u danu kada je ansambl ovog teatra planirao štrajk.
MILAN MARIĆ: Ansambl drame je saznao iz medija da je zatvoreno pozorište da to veče neće igrati. Znači tu toliko propusta postoji unutar svega toga. To je ta tako jedna zapravo bahata odluka koja je da vidite ko je glavni.
(UVODNA ŠPICA)
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš CINS-ov podkast Glasna žica.
U ovoj epizodi govorim o tome šta je sve prethodilo stavljanju katanca na vrata Narodnog pozorišta.
Kako se čak i dečje predstave otkazuju.Kakvu opasnost predstavlja teatar za vlast?
Šta se dešava u srpskim pozorištima i kulturi uopšte.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Stvarno sam neko ko mnogo voli pozorište. Čak mi je i glavni junak romana Pokojnik drugog reda glumac Narodnog pozorišta, u neimenovanom gradu.
I tamo, problematična uprava, od teatra želi da napravi nešto što je… pa kako bih rekao, podobnije.
Ali hajde da pređemo sa stranica romana na realnost.
Šta se zapravo desilo sa beogradskim Narodnim pozorištem?
IVA MILANOVIĆ: Trenutno je Narodno pozorište zatvoreno zbog nepravilnosti u protivpožarnom sistemu gde se tvrdi da je prosto opasno za publiku i za zaposlene.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Iva Milanović. Glumica Narodnog pozorišta.
Inače bismo epizodu snimali u pozorištu, ali pošto to sada nije moguće, seli smo u kafić sa bočne strane teatra, sa pogledom na zatvorenu zgradu.
Dakle, Iva kaže da je zgrada zatvorena zbog bezbednosti. Što je O. K složićeš se.
Ali… Da li je sve je tako jednostavno? I šta Iva misli da je pravi uzrok ovoga?
IVA MILANOVIĆ: Pa dakle naša podrška studentima. Znači mi smo podržavali studente i zalagali se za sve što su se zalagali oni. Dakle vrlo smo bili jasni u tome. Imali smo nekoliko štrajkova, razna saopštenja i učestvovali u akcijama u kojima smo mogli. Dakle, mi smo doživeli to kao posledicu, jel… naše podrške njima.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda ovog leta kreće čitav niz problema za zaposlene u Narodnom.
IVA MILOVANOVIĆ: To se dešavo u junu ili julu ovaj kada je došao nova uprava na čelu sa Dragoslavom Bokanom, čija biografija je potpuno kontradiktorna vrednostima Narodnog pozorišta. Od njegovog dolaska je prosto naš stav bio da ne želimo da takav čovek bude na takvoj vrsti pozicije koja ima toliko odgovornost i moć.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ako ne znaš ko je Bokan, evo samo nekih od njegovih izjava koje su pročitali dramski umetnici.
(KOLAŽ BOKAN)
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dolazi septembar i nova uprava iznenada donosi dokument kojim definiše pravila ponašanja zaposlenih u Narodnom.
IVA MILANOVIĆ: Nama zabranju bilo kakvo javno verbalno simbolima ili gestikulacijom bilo kakvu političku opredeljenost ili bilo koju drugu opredeljenost štagod da to znači.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da pojednostavim: sve one poruke sa krvavim šakama, indeksima i transparentima nakon predstava, kojima se podržavaju studentski protesti, ovim Pravilnikom su praktično zabranjeni.
A onda je došao 3. oktobar, kada su dramski umetnici rešili da pokažu šta misle o spornom pravilniku, ali pre svega o novoj upravi. Planirali su štrajk upozorenja.
IVA MILANOVIĆ: Dolazi 3. oktobar. Mi smo zakazali štrajk upozorenja od sat vremena koji počinje recimo u 6:25. Završava se u 7:25, od od pola 8 počinje predstava. Ovaj, a od sedam smo najavili skup ispred Narodnog pozorišta na kome su bili građani i naše kolege koji su nam pružili podršku, jer je naš zahtev od samog starta bila prvo smena Bokana a onda i pravilnika ali prosto kako su oni kako su oni isprovodili akciju tako mi reakciju. Tako da je naš zahtev sada postao zapravo smena cele celokupne uprave.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda bez ikakve najave, stiže saopštenje od uprave.
IVA MILANOVIĆ: U 6 sati otprilike ovaj nama stiže saopštenje na zvaničnom sajtu da je pozorište zatvoreno. Ja to saznajem u šminkernici dok se spremam za predstavu. Ovaj saznam da je otkazana. Nikakav zvanični poziv, mejl, niti bilo šta. Znači saopštenje prosto na zvaničnom sajtu Narodnog pozorišta.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Kao što sam već rekao, razlog za zatvaranje pozorišta… bar onaj zvanični… jesu nepravilnosti u protivpožarnom sistemu.
Inspekcija je to utvrdila mesec dana pre zatvaranja pozorišta… Ali uopšte nije naložila da se ono zatvori.
IVA MILANOVIĆ: Oni su od 12. septembra znali za sve nepravilnosti u protivpožarnom sistemu. Oni do 3. oktobra nisu upotrebili tu informaciju, niti su radili šta preko leta, niti su šta uradili od 12. septembra. Već su 3. oktobra kada je najavljen taj skup i štrajk odlučili da deluju po tome i na preporuku Ministarstva zatvore pozorište. Ne na preporuku MUP-a i i stručne službe za bezbednost, odnosno za protopoželni sistem u sektoru MUP-a, već po nalogu Ministarstva, Dragoslova Bokana i upravnika Dragoljuba Bajića.
(REKLAMA)
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, priča se ne završava sa Narodnim pozorištem.
Problema ima ima u drugim.
Pa čak i u dečjim.
Recimo, u Pozorištu lutaka u Nišu, problem nije u protivpožarnom aparatu… Niti su vrata pozorišta zakatančena. Ali je predstava Pačja škola skinuta sa repertoara nakon samo dva izvođenja.
MARKO TORLAKOVIĆ: Ja sam Marko Torlaković, pozorišni reditelj. Dramaturg, kompozitor i tako. Ali pre svega pozorišni reditelj.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A kakva je zapravo to bila predstava?
Marko je za novu pozorišnu sezonu, u Pozorištu lutaka u Nišu pripremao predstavu po motivima pesama Jovana Jovanovića Zmaja.
MARKO TORLAKOVIĆ: I to je zapravo bila počelo kao jedna vrlo, da kažem intimna predstava o tome šta je škola. I mi smo smatrali da je jako važno pokrenuti temu škole baš u trenutku kada je školstvo i uopšte kad su škole mislim pod najvećim udarom.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A zašto Marko misli da je predstava skinuta?
MARK TORLAKOVIĆ: Glumci koji tokom cele predstave zapravo igraju đake u školi obuku žute prsluke i izgovore Jovinu pesmu omladini. To je to je jedna jako lepa pesma Jove Zmaja koja je posvećena omladini koja zapravo govori o solidarnosti, o ujedinjenju, o tome kolika je zapravo snaga omladine i tako dalje. I nakon toga oni kreću da kako kažem čiste čiste tu scenu. I ono čiste đubre kao redari. I nakon toga izlaze sa scene bukvalno izlaze iz sale i na i dok na sceni ostaje prazna, odnosno dok na sceni ostaje prazna učionica sa natpisom na tabli na kom piše kako smo proveli letnji raspust – napolju.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marko kaže da je uprava imala drugačije obrazloženje.
MARKO TORLAKOVIĆ: Da to nije predstava za decu već je to predstava koja pripada večernjoj sceni što je potpuno jedan argument koji nikako ne stoji. To jeste apsolutno predstava za decu, odnosno predstava za svu decu koja imaju ili koja prolaze kroz iskustvo škole i školskog sistema.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Okej… Navodno nije za decu. A da li je onda postavljena na večernju scenu?
MARKO TORLAKOVIĆ: Uh ne, to je isto važno reći. Znači predstava u međuvremenu nije postavljena na večernju scenu. Niti niti postoje indicije da će se to desiti.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Uzburkalo se i u Pozorištancetu Puž.
Osnivač ovog pozorišta je, slobodno mogu da kažem, idol našeg detinjstva – glumac Branko Kockica. Znaš ono: tata-tira. Međutim, Branko je neko ko je poslednjih godina, ipak više u javnosti kao stranački čovek SNS-a.
I upravo u tom pozorištu, nakon predstave Zlatna ribica. Glumac Davor Perunović rešio je da se obrati publici.
DAVOR PERUNOVIĆ (SNIMAK): Ovo je bila moja poslednja predstava u pozorištu ‘Puž’. Više neću igrati ovde jer je dečje pozorište postalo politički okupirano. Ucenjuju nas pošto nismo poslušnici režima, zapošljavaju glumce koji nikada nisu kročili u ovo pozorište, pod pritiscima su neki iz Uprave dali ostavke i ja ne mogu da učestvujem u tome.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pozvao sam Davora Perunovića da dođe do naše redakcije i ispriča mi više o onome što se događa u Pužu.
DAVOR PERUNOVIĆ: Ja sam uvek pričao da je to što se tiče zaposlenih u Pužu. ljudi koji su van scene, tehnike, rekvizitera, scenografa, kostimografa i to svih tih ljudi koji nisu na sceni je možda bila jedna od najboljih atmosfera u Beogradu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda su stvari počele da se menjaju.
DAVOR PERUNOVIĆ: A jao, tu ide već par godina. Ono neki sunovrat, ne znam zbog čega. Ali mene je samo poljuljalo to poslednje što se eto desilo. To da su obećavali zaposlenje. Ne obećavali nego je bilo rečeno da da se otvaraju radna mesta za glumce, da se pravi ansambl.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dakle, pozorište Puž nije imalo ansambl. Tamo su honorarno angažovani glumci i neki od njih, kao što je Davor, tu glume godinama.
A onda je stvari trebalo da se promene.
Puž je trebalo da dobije stalnozaposlene glumce.
DAVOR PERUNOVIĆ: I kao da će prvo zaposliti, dobiti ono sistematizaciju da se otvore radna mesta za tri glumca pa će onda posle za još i onda se desilo to u junu kad je prošla sezona i sve pred kraj juna zapošljavaju jednu osobu koja nije od to troje glumaca koji je trebalo da budu zaposleni jer po svim stvarima i zakonima i čega god oni su trebali da budu zaposleni jer zaslužuju da budu tu zaposleni jer igraju već sigurno, neko više od mene neko manje od mene u tom trenutku jer sam ja nekih tipa 10 11 godina tamo.
STEFAN MARKOVIĆ: Da se razumemo ta osoba koja je dobila posao, ona nije do sada glumila u Pužu?
DAVOR PERUNOVIĆ: Nikad.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I tako se u Davoru gomilalo nezadovoljstvo i rešio je da preseče stvari.
DAVOR PERUNOVIĆ: I ja sam ono došao jedan dan kući i rekao svojoj supruzi, rekao: „Slušaj ja više neću igrati u Pužu, ne mogu.“ I ona kaže razumem te, podržavam.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Na repertoaru je bila Zlatna ribica. Duhovita predstava o muzici i jednoj mami koja poželi da postane mala da bi postala član hora Puževi pužići.
Samo što tog dana, za Davora ništa nije bilo ni magično, ni duhovito.
DAVOR PERUNOVIĆ: Ja sam bio malo i pogubljen. Ono ulazim u Puž znam šta ću da da uradim i sad se ja dvoumim da l’ treba da uradim to tako ili da samo posle predstave dođem gore i kažem odlazim neću više da radim za vas. I ja kao razmišljam i sve je okreće predstave i samo sam u jednom trenutku tokom predstave mi je samo kliknulo ne to mora javno da se kaže.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I tako. Zavese su pale, a Davor je rekao ono što ga je mučilo.
STEFAN MARKOVIĆ: Reci mi samo kako je kako su reagov kako je reagovala publika tada kada si rekao to javno. A Kako su reagovali glumci ovaj sa kojima si delio tad scenom?
DAVOR PERUNOVIĆ: Oni su svi sačekali. Tu su sad ljudi plakali. Bilo je ljudi koji su iz publike sačekali. Plakali su ono podržavali sve. A glumci su bili samo u šoku jer nisu znali. Mislim generalno svi u Pužu su bili u šoku jer nije niko znao šta ću ja da uradim.
STEFAN MARKOVIĆ: Kad bi se sve dovelo u red da li bi se vratio u pozorište Puž?
DAVOR PERUNOVIĆ: Pa vratio bih se da se da se promeni politička situacija u Pužu.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sedmi je oktobar dok razgovarom sa glumicom Ivom Milanović.Ona kaže da bi se vratila u Narodno, ali ne zna kada će ono biti otvoreno.
Do tada su dramski radnici na ulici sa parolom „Narodno je narodno“.
IVA MILANOVIĆ: S obzirom da je zatvoreno iz tehničkih razloga, znači nema veze sa nama, ovaj mi želimo da radimo i želimo da se vratimo u naše pozorište onako kako ono treba da bude. Dakle dostojanstveno ovaj i i ovaj Narodno pozorište ozbiljna kulturna institucija koja nas zaslužuje da takvi ljudi budu na toj vrsti pozicije i da rukovode tri čoveka na 700 ljudi zaposlenih.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dok se ne otvori Narodno pozorište, njihove predstave se igraju po drugim beogradskim teatrima.
I dok traje neizvesnost oko budućnosti Narodnog, neizvesna je čak i sudbina BITEF-a. Festivala koji se bez prekida organizuje od 1967. godine.
Sa festivalom se ove godine kasni, a pitanje je i da li će uopšte biti održan.
Pa da li se do sada tako nešto dešavalo od kako je ovaj festival osnovan?
IVAN MEDENICA: Nikad se nikad se to nije desilo.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Ivan Medenica, profesor Fakulteta dramskih umetnosti i pozorišni kritičar.
Nazvao sam ga, jer je dugo godina bio na mestu umetničkog direktora BITEF-a i on sigurno zna kroz šta je sve prolazio ovaj fesitval.
IVAN MEDENICA: Jovan Ćirilov, jedan od dvoje osnivača i umetničkih prvih umetničkih direktora Bitefa je uspevao da sačuva Bitef, da sačuva zapravo njegov kontinuitet i u onim najtežim godinama 90-ih kada su bile sankcije, ratovi, kada je Srbija nekoliko godina bila u potpunosti izolovana, pa smo čak imali dva izdanja Bitefa koja uopšte nisu bila međunarodna jer strane trupe nisu dolazile na festival. Kažem bili smo u blokadi izolovani jer je njegov stav bio da ako se jedanput Bitef ne desi, ako mu se prekine kontinuitet biće veoma teško, gotovo nemoguće obnoviti ga.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta se dešava sada?
IVAN MEDENICA: Pa mi nemamo nikakvo zvanično objašnjenje zbog čega je Bitef pomeren i zašto je dovedeno u pitanje da li će se on uopšte desiti. Zna se samo to da mu je budžet znatno smanjen. Da od Ministarstva kulture, dakle sa republičkog nivoa BITEF gradska institucija nije dobio sredstva po konkursu što je neverovatan podatak što se takođe nikada u nekom skorije vreme a usudiću se reći možda i i nikad nije desilo.
STEFAN MARKOVIĆ:A što mislite zašto mislite da onda ovaj to rade sa tim festivalom?
IVAN MEDENICA: Pa znate šta kao što sam rekao BITEF je specifičan festival. On je festival koji ničija namera nije samo da pokazuje da bude malo ironičan lepu umetnost. Ovaj samo neke vrhunske umetničke domete svetskog teatra, nego je uvek bio politički angažovan, uvek je provocirao, uvek je bio subverzivan. Tako da oni vrlo dobro znaju da BITEF ne mogu da uh dovedu pod kontrolu i da je uvek veoma upitno šta će se sa scena ovoga festivala plasirati, kako će se reagovati na aktuelna društvena dešavanja u ovoj zemlji.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U BITEF-u se situacija komplikuje iz dana u dan. Ostavke daju i u Umetničkoj direkciji i u Upravnom odboru, a kao kruna svega bilo je to što su tri člana upravnog odbora glasala protiv predstave švajcarskog reditelja Mlia Raua.
Umetnički tim BITEF-a, kao i sam Medenica, smatraju da se radi o cenzuri.
Dok radim na ovoj epizodi dosta razmišljam o jednoj stvari. Vlasti se menjaju, ali odnos prema kulturi, bar u finansijskom smislu i ne baš.
Godinama… Zapravo, decenijama se izdvaja malo para za kulturu.
Tretira se kao da je nešto beznačajno. Marginalno.
A šta je to u kulturi što smeta vlasti?
Seo sam u kola i otišao do Filozofskof fakulteta u Nišu, gde sam se našao sa profesorom sociologije kulture u penziji, Nikolom Božilovićem.
Profesor objavljuje naučne knjige o kulturi i kič kulturi, a redovno piše i za Velike priče, upravo o kulturi.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Od profesora Božilovića pokušavam da saznam kako vlast doživljava kulturu.
NIKOLA BOŽILOVIĆ: Mi vidimo da su na protestima glumci, reditelji, dramaturzi i ostali umetnici, likovni, književnici često ovaj istaknuti na tim protestima. Tako da vlast povezuje te sfere koje su najvažnije za kulturu, a koje njoj jednostavno ne imponuju jer je kritikuju. Vlast ne želi kritiku.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A kako profesor Božilović gleda na zatvaranje pozorišta, otkazivanje umetnika i festivala?
NIKOLA BOŽILOVIĆ: Pa to je u samoubistvo. To je ubistvo kulture je i društveno samoubistvo i obratno. Ubijanjem institucija vi zapravo vršite genocidan kulturni genocid.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Božilović kaže da je za vlast kultura samo trošak i da je ona u ozbiljnoj krizi.
NIKOLA BOŽILOVIĆ: Ja se bojim da mi da je postament naše kulture danas kič i da mi naša kultura kultura vlasti mislim ne naša ona se otuđila od nas. Kultura vlasti je bazirana na kiču, na svemu što je lažno, neiskreno, varljivo, dekadentno, antimoderno. Sve što je antiintelektualno, antikritično intonirano, antihumanistički intonirano i tako dalje.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pitam se, da li glumci uopšte smeju da iznose svoj društveni i politički stav pre i nakon predstava, kao što se to brani ansamblu Narodnog pozorišta.
Glumac Milan Marić je na svom X-u okačio primera pozorišta u svetu, gde su glumci nakon poklona obraćaju publici u vezi sa političkim i društvenim temama.
STEFAN MARKOVIĆ: Koja su koje do kojih si pozorišta došao?
MILAN MARIĆ: Pa ne ja sam samo naveo Royal operu iz Londona. Sad ne mogu ni da se setim, ali znam da je bila London, Nacionalni teatar Berlin, Štutgart ili Frankfurt, Pariz, Avinjon, Milano, Rim, Varšava, Moskva, Minsk. Mislim to je samo poslednjih Brodvej. Brodvej i to direktno obraćanje Majklu Pensu.. Na šta je i Tramp posle reagovao i tako dalje i tako dalje.
STEFAN MARKOVIĆ: A znači tamo se reaguje?
MILAN MARIĆ: Pa naravno nekako manje više oni svi liče jedni na druge. Tako da prosto kako da ti kažem svima njima remeti sliku o njima samima.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ono čega se Marić plaši je to što na ovakav način, kao što je to bio slučaj sa Narodnim, pod različitim izgovorima, mogu da gase i druga pozorišta.
MILAN MARIĆ: Možete pod tim svim izgovorima kao što je jedan eto oni su našli legalan izgovor zašto se zatvara Narodno pozorište tri nedelje s kojim kao niko načel ne može da kaže ništa protiv. Ok. Kao bezbednosni razlozi. Pa da. Dobro. Ali svako ko malo poznaje mehanizam ove vlasti i ovoga šta radi u poslednje vreme jasno mu je da to nije pravi razlog. To je izgovor i onda nema razloga pričati izgovor. Oni su našli samo dovoljno legalan ili legitiman kako god izgovor da to urade.
STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da bi se situacija rešila, glumica Narodnog Iva Milanović kaže da mora da se promeni uprava, da bi stvari došle na svoje mesto.
IVA MILANOVIĆ: Ono čemu se nadam jeste da će oni da odu. To je hipotetički najidealnije da dođe neko ko je kompetentan za takvu vrstu mesta i pozicije da mi nastavimo da radimo oslobođen slobodno ovaj i da prosto se ovaj stvari srede. E sad to je je l’ dosta onako velika želja ovaj tako da mi se zapravo nadamo da da ćemo stvoriti toliki pritisak da da neće moći da da kažu ne.
