Kad ime postane teret

Svi imamo ime i prezime. Ali nekima ono postane teret. Ljudi koji nikada nisu počinili zločin, iznova zapadaju u probleme sa zakonom – samo zato što se zovu isto kao osobe sa poternica. U ovoj epizodi Glasne žice pričamo o onima koje zaustavljaju na granici jer im se ime poklapa sa imenima sa Interpolovih spiskova, o apsurdima sistema i o tome šta znači kada ti identitet postane problem koji ne možeš da rešiš.

Autor: Stefan Marković

Uređivali: Vladimir Kostić i Dina Đorđević

Muzika: Rade Sklopić

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA):  Sigurno već znaš za rat klanova. Škaljarski protiv kavačkog. Dva kotorska naselja – dve kriminalne organizacije.

Počelo je u Crnoj Gori, ali se brzo prelilo i na Srbiju. Droga, pare, udaranje reketa… ubistva. Višegodišnji krvavi obračun koji ne bira ni mesto, a ni vreme.

Na čelu škaljaraca, kako su pisali mediji, stoji Igor Vukotić.

STEFAN MARKOVIĆ: Kako se osećaš kao kao vođa škaljarskog klana?

IGOR VUKOTIĆ: Pa kako bih rekao čudno. Znate kako živite normalno čitav život i onda u jednom danu dobijete pitanja da ste vođa nekog klana i da se za vašu glavu nudi ne znam silni milioni evra. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Kao što možeš da čuješ, razgovaram sa Igorom. I on je u ozbiljnom problemu.

Igor ne može da prođe granicu bez poteškoća… a recimo, desilo mu se i da ga privode italijanski karabinjeri.

IGOR VUKOTIĆ: Tad sam shvatio da je đavo odneo šalu i kad su mi karabinjeri u hotelsku sobu okolo 2:00 ujutru upali sa dugim cevima i probudili me. Ja sam spavao. Oni naravno, recepcioneri mi otključa sobu. Samo su me tapnuli po ramenu i i pitali ono ingliš, italijano? Ja rekao ingliš i do you have a gun. I ja počeo da se smejem i rekoh nemam i ono pustao polako i ali tek kad je to prošlo i odveli me naravno i to dvoje kolega koji su bili sa mnom i njih su priveli sa osam marica su kroz ceo Milano nas vozili.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Već ti je jasno zašto Igor ima ovakve probleme.

Mislim, stvarno bi bilo čudno da neko za koga se veruje da je vođa jednog od najopasnijih klanova – tek tako prelazi granice.

Ali…

Ovaj Igor Vukotić nije onaj Igor Vukotić.

On se bavi  trgovinom – ali ne trguje drogom. Jedina stvar koja ga vezuje za crnogorske kriminalce su njegovo ime i prezime.,

UVODNA ŠPICA

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš novu epizodu CINS-ovog podkasta Glasna žica.

U ovoj epizodi govorim o tome kako je dovoljno da se zoveš kao neko drugi pa da ti život postao komplikovan.

O onima koji imaju problem na granici jer se zovu kao ljudi koje traži policija.

O čoveku iz Zemuna koji je morao da promeni ime i prezime da bi rešio ovakav problem.

I o tome kako sistem, čak i kada zna da si nevin, ne skida te sa liste sumnjivih osoba.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Leto je. Zamisli spremaš se za more.

Mnogi ljudi praktično žive za taj odmor.

I onda dođeš na granicu. Daš pasoš. I, hop, policija kaže da ima problem sa tobom. Da je raspisana poternica ili tako nešto.

A ti znaš da ništa nisi učinio.

Naposletku se ispostavi da je sve to samo zato što se zoveš i prezivaš kao neko koga zaista traže. I pomisliš da je to greška. Nešto što se desilo samo tada i nikada više.

Ali jok.

To postaje praksa. Praksa sa kojom praktično moraš da naučiš da živiš. Takva je i priča Igora Vukotića iz Zemuna.

A kako je sve počelo?

Bila je 2007. godina i Igor Vukotić se spremao za let do Njujorka. Išao je kod kuma. Stigao je na beogradski aerodrom… A onda… Pasoška kontrola. Nisu hteli da ga puste da prođe.

IGOR VUKOTIĆ: Držali su me sat i nešto vremena. Faktički sam na kraju kad im je Interpol javio da to nisam ja, ali ja nisam znao uopšte o čemu se radi. Kao sačekajte sačekajte. Ja pitam u čemu je problem. Nisam znao u čemu je problem. Nisu hteli da mi saopšte šta je. I bitno pet minuta pred let maltene sam utrčao, policajci su me sproveli zadržali avion da ne zakasnim.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Igor tada još nije znao za svog imenjaka. U čemu je problem, saznao je na teži način, mesec dana kasnije.

Bilo je veče i izašao je sa drugarima kod Vukovog spomenika. A onda policijska racija.

IGOR VUKOTIĆ: I sad sedim sa drugarom i pijem piće. Ono 8-9 uveče i dokumenta dam dokumente i kao gospodine pođite s nama i ja počet da se smejem mislim ne razumem zbog čega da pođem. Pa kao morate. Ništa ja dođem tamo uveče. Čovek mi je rekao kao pogledaj imaš Interpolovu poternicu. Potražuje te francuska policija, uprava policije iz Pariza. Znači, zbog nekih falsifikata, ne znam krađa, ne znam šta. Mislim ne mene, tog čoveka koji se zove i preziva kao ja.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Policajci su mu pokazali kako treperi ekran službenog računara kada se unesu Igorovi podaci.

I od tada kreću pravi Igorovi problemi. Svaki put kada je trebalo da pređe granicu, policija ga je zadržavala.

IGOR VUKOTIĆ: Vrhunac je bio na graničnom prelazu. Išao sam na obuku, zaposlio sam se u jednoj firmi Slovenačkohrvatskoj i onda sam trebao da imam neku obuku. Tek sam dobio posao u Zagrebu i ljudi su me čekali. Trebao sam u 9:00 da budem tamo. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali Igor nije stigao na vreme.

IGOR VUKOTIĆ: Međutim, mene su od 6 sati do 5 popodne držali na graničnom prelazu. U stvari držali su me četiri sata, pa posle četiri sata su mi rekli da sam uhićen jer tad valjda mora da bude da sam uhapšen, kako oni kažu. Pa su me vodili u Vinkovce da mi uzmu otiske, da mi otvore dosije kao nerezidenta sa ciljem da više ne bi imao problema na graničnom prelazu. Samo da im napomenem da imam dosije kao nerezident da se ne bi da kažem to ponovo dešavalo. Međutim svaki put se dešavalo kako se provuče moja pasoš biometrijski tako njima Interpolu stigne obaveštenje i moraju da me zadrže.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I na svakoj granici je manje-više ista procedura.

IGOR VUKOTIĆ: Uvek mi kažu stani sa strane, onda me odvedu u neku prostoriju, da kažem eto nije to nigde samo jednom je bilo Mađari… oni su me maltene sa imigrantima stavili u neku prostoriju. Ali to je trajalo dva tri sata. Ali kažem verovatno i oni ljudi pretpostave odmah da to nisam ja. To je procedura koju moraju da odrade i nažalost izvinjavaju mi se i da kažem neprijatno im je, ali šta da rade.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Nije mi baš najasnije kako funkcioniše taj sistem. Zato sam kontaktirao interpol. Međunarodnu policiju.

SEMJUEL HIT: Hi, Sameul Heath from Interpol. Hello.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Semjuel Hit. Direktor komunikacija u Interpolu. On je tu da mi objasni kako funkcioniše njihov sistem… I šta su uopšte te crvene poternice i kakvi su podaci potrebni policiji da bi uhapsili nekoga.

SEMJUEL HIT: U suštini, imamo mnogo različitih obaveštenja, ali ono o kojem svi pričaju jeste crvena poternica, koja nije nalog za hapšenje. To je veoma važna stvar, to je zahtev da se neko uhapsi ili zadrži.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Semjel objašnjava da država pošalje podatke Interpolu, a onda oni to unose u svoju bazu. Ali koji su to najosnovniji podaci koji su potrebni za raspisivanje poternice?

SEMJUEL HIT: Nama su potrebni dovoljni nominalni podaci da bi osoba mogla da se identifikuje. Idealno, to uključuje otiske prstiju. Ponekad može da uključi i DNK, ali često uključuje fotografiju. Dakle, otisci prstiju, fotografije, datum rođenja, ime, visina i približna težina i sve te stvari. Dakle, većina crvenih poternica sadrži mešavinu tih podataka i verovatno većinu njih.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): On tvrdi da ovakvi slučajevi nisu česti, naročito što poternica ne bi trebalo da bude raspisana samo na osnovu imena.

SEMJUEL HIT: Ono što želimo jeste da imamo što je moguće više informacija o osobi koja se traži. Na primer, razmišljam, znam da je u Srbiji često ime Petar. Neko se zove Petar. Mi nećemo staviti crvenu poternicu za Srbina po imenu Petar. To je suludo jer nema dovoljno informacija.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ipak, kaže da bi postojale situacije u kojima bi bila zadržana osoba koja deli isto ime i prezime i datum rođenja sa osobom sa poternice.

SEMJUEL HIT: Dakle, znaš, ja se zovem Samuel Hit. Ako bi neko sa mojim datumom rođenja i mojim imenom imao crvenu poternicu, bilo bi situacija kada bi me zadržali. Mene bi zadržali jer samo proveravaju. Onda bi pogledali tog čoveka i rekli: ‘Pa, on uopšte ne liči na ovog Samjuela Hita.’ On nije visok metar devedeset tri, a ja jesam. Dakle, idemo dalje od toga. Dakle, može da dođe do konfuzije.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, ono što vidim kao glavni problem je to što korišćenje Interpolove baze zavisi od zemlje do zemlje.

SEMJUEL HIT: To je baza podataka i različite zemlje je koriste na različite načine. Neke zemlje proveravaju uživo u odnosu na našu bazu. Tada uporede podatke i kažu – okej, ime, adresa – ali onda pogledaju fotografiju i vide da je to druga osoba, ili imaju otisak prsta pa ga provere. Dakle, može u početku da bude problema. Stvar je u tome, kao što kažem, neke zemlje koriste naš sistem uživo, praktično se povezuju direktno na našu bazu. Video sam da su Filipini to upravo uradili. Druge zemlje preuzmu deo podataka i dodaju ih u svoj sistem. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta mogu da uradi oni koji se ipak nađu u situaciji u kojoj se našao i Igor?

SEMJUEL HIT: Postoji ovo telo koje se zove Komisija za kontrolu Interpolovih fajlova – ili CCF – koje je nezavisno od Generalnog sekretarijata Interpola. To je telo kojem možete pisati ako ste zabrinuti da možda postoji poternica na vaše ime koja ne bi trebalo da postoji, ali ga možete koristiti i da kažete da ste zabrinuti da vas mešaju sa traženim kriminalcem. To telo može da iskoristi te informacije da razjasni situaciju, a bilo ko im može pisati direktno, bez advokata.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored svih nepriatnostima na granicama Igor je imao još jedan problem. Ne samo što su ga policajci videli kao vođu kriminalnog klana, već je njegova slika osvanula i u medijima.

I to, slika iz pasoša.

Tada je saznao da je označen baš on kao vođa crnogorskog narko klana.

IGOR VUKOTIĆ: Saznao sam tako što sam bio na službenom putu u Kragujevcu i nazvao me je drugar iz srednje škole s kojim se nisam čuo pet godina i kaže Igore idi do trafike kupi Blic. I ja ne znam šta čovek me zove kaže odmah kupi Blic neće da mi kaže o čemu se radi. I ja stanem ispred trafike pogledam vidim naslovnu stranu. Vidim škaljarski klan, pogledam Igor Vukotić, moja fotografija, ali iz lične karte tadašnje koju sam imao.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Igoru se tada svet srušio.

IGOR VUKOTIĆ: Meni su se u tom momentu noge odsekle. Nisam znao šta da radim. Ono, apsolutno zaboravio sam i na posao i na sve živo. I onda sam okrenuo jednog rođaka koji radi u MUP-u. Reko mi odmah idi u policijsku stanicu, prijavi šta se desilo i da se osećaš nebezbedno. Tad je krenulo sve. Otvorili su mi se vidici i shvatio sam da u ovoj državi ne postoji ni jedna jedina institucija koja može da pomogne u nekoj nedaobog situaciji običnom građaninu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Igor nije jedini koji ima problem zbog imena i prezimena.

STEFAN MARKOVIĆ: Idem ka Lazarevcu gde treba da se nađem sa ženom koja ima problem sa… na granici zapravo. I da vidim šta se zapravo desilo i da ispriča svoju priču.

SVETLANA MIJATOVIĆ: Ja sam Mijatović Svetlana iz Lazarevca.

STEFAN MARKOVIĆ: Možete da ispričate šta se desilo?

SVETLANA MIJATOVIĆ: Pa…

STEFAN MARKOVIĆ: I kada?

SVETLANA MIJATOVIĆ To, to je počelo da mi se dešava od 2019. godine kad sam išla sa kolegom kolegama i koleginicama iz firme na ekskurziju u Trebinje. Tad su me prvi put zaustavili na crnogorskoj granici gde…

STEFAN MARKOVIĆ: Čime ste išli tad?

SVETLANA MIJATOVIĆ: Autobusom. Organizovan je prevoz bio. I, ovaj tad su me prvi put zaustavili. Mislim da ne zalazim sad u detalje. Nisam znala o čemu se radi. Samo prvi dan kad smo išli u Herceg Novi stajali smo na granici 15 minuta, možda malo i više. Nigde nikog nije bilo i oni su rekli kao neka ženska osoba je sumnjiva. Sledeći dan kad smo izlazili na drugi granični prelaz prema Ostrogu, tad su me izveli iz autobusa i jedno pola sata, otprilike 45 minuta nije više trajalo da su me ispitivali.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Od tada, nema granice na kojoj Svetlana nije zadržana.

SVETLANA MIJATOVIĆ: Pa od 2019 pa svake godine i svaki put kad god sam prelazila negde.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Zamisli to. Svaki put kada treba da otputuješ negde, ti se plašiš da li će i koliko će da te zadrže na granici.

Svetlana je malo istraživala da vidi ko je uopte ta njena imenjakinja.

STEFAN MARKOVIĆ: Koja je ta Svetlana? Kako ste došli do nje?

SVETLANA MIJATOVIĆ: Ta Svetlana je svastika od Dušana Kneževića  iz grupa Atlas Atlas. Atlas Group, ne znam ni ja kako se zove.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlanina imenjakinja nije bilo ko. Ona de dovodi u vezu sa Duškom Kneževićem iz Atlas grupe iz Crne Gore.

Knežević je, prema pisanju medija, kasnije optuživan za pranje novca, poreske prevare i još neke teške finansijske malverzacije. U međuvremenu je pobegao iz Crne Gore i danas živi u egzilu.

Njegova rodbina i bliski saradnici – među kojima je i jedna Svetlana Mijatović, pojavljuju se u različitim istragama i bazama podataka.

Bez obzira na to. Svetlana i njen suprug ove godine uplatili su letovanje.

Išli su u Grčku, preko agencije. Znaš ono, autobusom.

I na srpskoj granici carinik ju je uz malo nećkanja pustio. A onda…

SVETLANA MIJATOVIĆ: Kad smo prešli na makedonsku carinu, tad carinik je uzeo moj pasoš, odneo je na proveru. Napolju sam čekala jedno sat i po. Niko nije prilazio meni bilo šta da mi kaže. Znači kao da ne postojim tu. Mogla sam i da odem. Niko.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda kreće pakao. Autobus kojim su krenuli na more, morao je da krene da ne propusti trajekt.

Stvari koje su poneli Svetlana i njen suprug, ostale su u autobusu, a njih dvoje, ostali su na granici.

Posle četiri sata, došla su patrolna kola i odvezla Svetlanu u policijsku stanicu Kumanovo.

SVETLANA MIJATOVIĆ: Inspektor je uzeo moje podatke i onda su mi radili DNK, radili su mi sve ono uzimanje otisaka, fotografisanje sa sa svih strana. Uh i niko niko ništa ne priča. Samo sedim tu, milsim…

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je provela još tri sata u policijskoj stanici. A onda su joj rekli da ona i suprug moraju sami da se snađu šta će dalje.

Letovanje je propalo. Vratili su se kući u Lazarevac.

SVETLANA MIJATOVIĆ: Otišli smo do agencije da vidimo da l’ mogu da nam vrate novac ili tako nešto. Oni su rekli da je to nemoguće, da oni nisu krivi… naravno, nisu krivi.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je otišla do policije po savet. Rekli su joj da izvadi potvrdu da nije osuđivana i da sa tim proba da pređe granicu.

SVETLANA MIJATOVIĆ: Ja ne znam sad i kad uzmem te potvrde kako ću na grčkoj granici, da li postoji neki pečat koji će da važi kroz sve te zemlje ili treba prevod neki ili ne znam.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I igor Vukotić je pokušavao da reši ovu birokratsku zavrzlamu.

IGOR VUKOTIĆ: Kontaktirao sam i naš MUP i Ministarstvo spoljnih poslova i Interpol i do ovde Interpol i sve žive službe. Kao što sam rekao ni tad ne nije postojala ni jedna institucija koja je mogla da mi pomogne.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Igor je bio strašno besan. Nije znao kako da reši svoj problem.

Zato je odabrao drastično rešenje – da promeni svoje ime i prezime.

IGOR VUKOTIĆ: Iskreno da kažem došlo mi je da plačem što moram da menjam ime i prezime s ne svojom voljom. Ja se zovem Igor, to je da kažem normalno ime, da

prezime Vukotić živeo sam s tim svojih 45 godina. I dođite u situaciju da morate da menjate ni krivi ni dužni da vam se ne bi dešavale neke situacije u životu. Tad je da kažem ono I onda pošto mi je to toliko bilo tužno, onda sam sa društvom svojim nekim sedeo pričao i rekao ma sad ću da lupim neko ime ono Plamenko ili tako nešto. Pa mi je sin rekao, tata, nemoj Plamenko. I onda i onda sam odabrao neko ime i prezime malo neuobičajeno ali ja sam i dalje u svim mejlovima i vizit karta Igor Vukotić šta god ali za državne organe koji su takvi kakvi su se zovem tako kako se sada zovem i prezivam.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa da li svi koji su u ovakvom problemu moraju da menjaju ime? Složićeš se, to je baš baš ekstremno.

I zašto se ovakve stvari uopšte dešavaju?

Uzeo sam telefon i pozvao advokaticu Milenu Vasić. Ona je programska direktorka Yucom-a, organizacije koja se bavi ljudskim pravima.

MILENA VASIĆ: Mi nemamo detaljno obrađen način kako se radi utvrđivanje identiteta lica zakonom i zbog toga ovo utvrđivanje može da traje duže nego što je to prihvatljivo osobi koja je pomešana sa drugom osobom koja je na poternici. Prosto ne postoji propisana adekvatna procedura. To nam ukazuje na sistemski problem i nedostatak regulacije ovog postupanja.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, do kakvog problema dovodi to što ne postoje regulative i praktično se praksa razlikuje od policijske stanice do policijske stanice?

MILENA VASIĆ: Usled različitog postupanja različitih policijskih stanica i različitih graničnih prelaza, dolazite u situaciju da neko čeka možda pola sata da mu se proveri identitet, a neko drugi trpi i sedam sati i zbog toga snosi i materijalne posledice. Ono što je neophodno jeste da se izvrši unifikacija ove provere, da jednostavno postoji isti sistem za sve.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sećaš se da je Igor recimo imao problem u Italiji, a Svetlana u Makedoniji. Da li to govori da problem ipak nije samo kod nas?

MILENA VASIĆ: Rigidnost i formalnost nisu samo problem naše policije, to je problem službi bezbednosti uopšte. Postoji opravdan razlog da proveravate osobu koja se zove i preziva isto kao neko ko je na poternici, ali u tom proveravanju se često pretera – pod obrazloženjem da se radi o zaštiti i bezbednosti zemlje. A to ide na štetu pojedinca.

STEFAN MARKOVIĆ: Znači u suštini te osobe praktično ni nemaju mnogo ovaj izbora osim da ono očekuju da da praktično da se nadaju kad prelaze granicu da neće ponovo imati takav problem.

MILENA VASIĆ: Pa nažalost nemaju.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ipak, postoji nešto što mogu da učine.

MILENA VASIĆ: Na primer ova gospođa koja je propustila letovanje i ako nije uspela da ostvari refundaciju troškova može da tuži državu da je prosto zbog postupanja nadrežnih organa države je bila u u materijalnom gubitku

i bila i u nematerijalnom i to je neka vrsta stresa. Znate da vas neko maltretira na taj način da vas. Ja i da vas pred svim tim ljudima izdvoji iz autobusa, da vas proverava da pretira kao kriminalca.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Igor je tužio medije koji su objavljivali njegovu fotografiju uz informaciju da je baš on vođa kriminalaca.

Kaže da je morao to da učini jer ne može više da strepi svaki put kada prelazi granicu…a i zbog toga što se plaši da bi neko mogao greškom da ga ubije.

IGOR VUKOTIĆ: Greškom imate… Do sada ubijeno 10 15 ljudi greškom poimenično. U emisijama su govorili o njima. Ne znam neki čovek izlazio iz tunela, mislili su da je otac od Igora i Jovana pa su ubili čoveka jer imao crni mercedes. Pa u nekoj kafani. I pa ne znam gde…

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo što čuješ, nije metak. Igor je oborio čašu.

Igor sada živi život sa dva imena. Zamisli to. Ono drugo, zvanično ime, ne želi da otkrije. Kaže da ono služi samo za državne službe.

IGOR VUKOTIĆ: Tako da ono kad me prozovu u Domu zdravlja svi me pogledaju. Tako da al’ meni bolje da se smejem. A što što i policija kad me zaustavi kad pita gospodine odakle ste al da kažem mnogo su uviđajnije pošto imam to ime koje nije uobičajeno.