AktuelnoPriručnik za istraživačko novinarstvo

Istraživanje uzbudljivije od panka

08. jula 2013.
Mi magazin iz Toronta je intervju sa urednikom CINS-a objavio na šest strana
Mi magazin iz Toronta u junsko/julskom broju objavio intervju sa urednikom Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Stevanom Dojčinovićem: Intervju prenosimo bez skraćivanja, sa opremom Mi magazina

Ovaj 28-godišnjak je obeležio srpsku novinarsku scenu u prethodnih godinu dana. Bar tri istraživanja koja je Stevan Dojčinović prethodnih meseci radio sa kolegama iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), dovela bi do pada vlade u svakoj normalnoj demokratskoj zemlji. On je istražio i dokazao veze mafije sa premijerom Ivicom Dačićem i njegovim najbližim okruženjem na tri potpuno različita primera.


Daćić je, za sada, uz pomoć večnog kosovskog problema, srpskih medija koji su naprasno zaboravili na njegove kontakte sa mafijom, kao iz uz podršku SAD i EU politički preživeo, ali se i CINS kroz takva istraživanja u “srcu tame” izdvojio kao jedno od retkih, preostalih mesta slobodnog novinarstva u Srbiji, koje nije pod kontrolom političara, marketinških agencija i tajkuna. U stvari, osim televizijske emisije Insajder, i još nekoliko marginalnih veb-sajtova, nijedan medij u Srbiji nema nikakvu, a kamoli potpunu slobodu u izboru tema i istraživanju kada su u pitanju ključni političari, bankari, kriminalci, biznismeni… kao što pokazuje da ima Centar za istraživačko novinarstvo.

 

U njemu desetak dvadesetogodišnjaka uspostavlja nove standarde u istraživanju, a lestvicu iz stručnosti, istrajnosti i hrabrosti u srpskom novinarstvu podiže na novi nivo, koji čak i oni najbolji novinari u redakcijama najvećih medija više nisu u prilici da dostignu, čak i kada bi znali i hteli.


Svi mediji u Srbiji su danas pod potpunom kontrolom Aleksandra Vučića, Dragana Đilasa, Ivice Dačića, Milana Beka… odnosno njima odanih tajkuna i njihovih marketinških agencija. U situaciji u kojoj su gotovo svi mediji u Srbiji na ivici opstanka, a novinari sporadično primaju bedne plate, beskrajne su mogućnosti za ucene, čak i bez direktnih političkih pritisaka.

 

Pored toga što može biti otpušten svakog časa voljom vlasnika, bez ikakve sindikalne zaštite, svaki novinar koji drži do profesionalnog i ljudskog dostojanstva, danas se u Srbiji oseća kao sluga. Kao u najmračnijim vremenima. Samo što su u vreme Miloševića, recimo, tako mogli da se osećaju oni koji su radili na RTS-u, u Politici ili Večernjim novostima. Danas se taj kužni smrad proširio na sve reakcije. Devedesetih su neki ventili postojali. Ako ništa drugo, nada da će se nešto promeniti. Danas nadu po redakcijama u Srbiji mogu jedino forenzičari da istražuju.

 

Sada se već bez straha od preterivanja može reći ono što je već godinama očigledno: novinarstvo u Srbiji je teško korumpirano, praktično uništeno. Ko su krivci? Beskrupulozni vlasnici medija, produžene ruke političara i tajkuna, korumpirani urednici i zaplašeni novinari.

 

Novinari se, zaparloženi u strogo kontrolisanim medijima, tek tu i tamo prisete da je ovde, u ovoj tabloidnoj rijaliti državi, kvalitetno i slobodno novinarstvo još uvek moguće. Čitajući, recimo, istraživanja CINS-a.

Kako objašnjavaš fenomen CINS-a, koji je tako brzo postao jedan od najcitiranijih izvora informacija o temama o kojima niko ne sme da piše u Srbiji?

 

– Centar za istraživačko novinarstvo je, od kada je počeo da radi 2008. godine, bio nešto novo na novinarskoj sceni. Za mnoge koji su radili po medijima (nenaviknutim na istraživačko novinarstvo) u velikoj meri i neshvatljivo: zbog čega bi jedan novinar provodio dane sedeći po arhivama i prelistavajući dokumentaciju? Zašto bi uopšte jurio neke papire kada mu njegov izvor iz policije može reći sve?

 

Mi smo pokazali da je moguće doći do, za javnost značajnih, otkrića zahvaljujući sopstvenom novinarskom radu (a ne samo moleći izvore za informacije). Dokumentacija na kojoj su naše priče bazirane, koja potvrđuje naša otkrića i koju objavljujemo uz tekstove, izgradila nam je kredibilitet. Pokazali smo da nema brzih, a dobrih priča – za ozbiljno istraživanje treba vremena i mnogo uloženog rada.

 

CINS je nastao u okviru talasa razvoja istraživačkog novinarstva u regionu koji je, uglavnom, podržan od strane istraživačke mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), koji je u region doveo istraživačko novinarstvo prema američkom modelu. Bilo je to čudno i novo – novinarstvo koje potiče iz neprofitnog sektora (a ne mejnstrim medija), u kojem je potrebno sprovesti kompleksnu istragu (koja može trajati mesecima) i imati dokaz za sve što se u tekstu napiše. Iako je bilo skeptika, godine rada su pokazale da je taj model primenjljiv i na Balkanu.

 

Dosta je pomoglo i to što je u tom trenutku postojalo nešto jako slično onom čime se mi bavimo – televizijska emisija Insajder.

 

Najkontroverznije i jeste bilo to što u CINS-u rade mladi ljudi, studenti bez iskustva u klasičnim medijima. Ali upravo je to bila suština koncepta koji smo gradili. Iz iskustva OCCRP mreže, videlo se da je bilo pametnije angažovati mlade ljude pune entuzijazma, optimizma i energije i naučiti ih “od nule” istraživačkim veštinama, nego unajmiti stare i iskusne novinare, nenaviknute na novi sistem rada.

 

Prethodna godina, u kojoj smo objavili naša najveća otkrića, pokazuje da je to pravi model i da smo na pravom putu. Pokazaće se da je i u Srbiji, kao i u nekim drugim zemljama, osnivanje centra za istraživačko novinarstvo potpuno revolucionarno.

 

Mi smo potpuno slobodni da sami biramo teme kojima ćemo se baviti, bez ikakve mogućnosti da nam ih neko diktira, i sposobni smo da otkrijemo neke od najmračnijih tajni u Srbiji, koje su najveći problem i za državu i za njene građane.

Pisali ste o šefu balkanske narko-mafije Darku Šariću i njegovom najbližem saradniku Rodoljubu Raduloviću još u vreme kada se to niko u Srbiji nije usuđivao; imali ste čitav dosije o Miroslavu Miškoviću, najbogatijem Srbinu, dve godine pre nego što je bilo koji srpski medij smeo da se njime bavi jer je dobar deo njih Mišković kontrolisao, dok su mnogi urednici i novinari bili na njegovom platnom spisku… Dragana Đilasa, šefa DS-a, gradonačelnika Beograda i čoveka koji je mnogo godina unazad kontrolisao sve medije preko svoje marketinške agencije Direct Media, jako je zabolelo otkriće CINS-a o manipulacijama prilikom dodeljivanja posla naplate karata u beogradskom gradskom saobraćaju privatnoj firmi na očigledno nameštenom tenderu…
Otkrili ste izuzetno prljave stvari o nekim od najmoćnijih (i najopasnijih) ljudi u ovoj zemlji i na Balkanu. U vreme dok ste još studirali, završavali ste najvažnije novinarske teme, koje mnogo iskusniji novinari nisu uradili. Kako ovo komentarišeš?

 

“Jako je nezahvalno danas govoriti o medijima u Srbiji kao isključivim žrtvama sistema, države, moćnika, jer su oni danas zapravo saučesnici”: Stevan Dojčinović sa nagradom Jug Grizelj

– Iz našeg rada su nastala značajna otkrića i svi u CINS-u su ponosni na rezultate koje smo postigli. Ispostavilo se da ti najmoćniji ljudi u zemlji nisu toliko inteligenti i pažljivi, kao što se očekivalo od njih, i da su svuda ostavljali tragove svog prljavog rada.

 

Sa druge strane, pokazali smo i da nije neophodno imati 30 godina novinarskog iskustva kako bi se nešto ozbiljno napravilo. Često su mladi ljudi u Srbiji, po tom osnovu, diskriminisani u svakoj sferi društva, a mislim da mi učestvujemo u stvaranju drugačije slike: da upravo entuzijazmom i sposobnošću da neprestano unapređujemo naš rad i voljom da stalno učimo možemo stići do krupnih otkrića.

A kako se osećate kada istraživanje na kojem ste radili pola godina posle objavljivanja na vašem sajtu završi u naslovima žute štampe, često bez pominjanja CINS-a, iskorišćeno za potrebe obračuna sa političkim neprijateljima vlasnika tog tabloida?

 

– Jako je loše kada se to desi. A dešavalo se mnogo puta. Dešavalo se u slučaju priča o Raduloviću, Miškoviću, BusPlusu, bivšem ministru Goranu Novakoviću i u drugim slučajevima. Priče su najčešće dugo “stajale” na našem sajtu (www.cins.rs), u nekim slučajevima i po dve godine, potpuno neprimećene od strane domaćih medija. A onda, odjednom, neko počne da ih prepisuje sa sajta i objavljuje u novinama, uglavnom tablodima. Čak su ih stavljali na naslovne strane kao “senzacionalna otkrića”, iako su priče faktički bajate.

 

To je rađeno sa nekim političkim ili mafijaškim ciljem. Naravno da nam ne prija kada vidimo da naše priče nisu objavljene kada je to trebalo, već se sada koriste kao oruđe u političkoj borbi. Knjiški je primer naš Projekat Mišković, koji niko nije želeo da prenese kada smo ga objavili. A onda, dve godine kasnije, u nedeljama pred hapšenje Miškovića, Kurir je počeo da objavljuje naše priče svakog dana! Tada je trebalo da pripreme javnost na njegovo hapšenje, pa su objavljivali sve što ga je moglo ocrniti.

 

Ali nije suština novinarstva da prati akcije vlade i objavljuje priče kada to državi odgovara, već da ih objavi kada to niko ne sme, da ukaže na problem koji ni država ne želi da reši. Te priče bi imale pun smisao da su bile objavljene kada smo mi otkrili na koji način “posluje” Mišković, u zimu 2010. godine.

Zašto je kod nas novinarstvo potonulo u prostački, jeftini senzacionalizam, neku vrstu novinarskog rijaliti šoua, u kome je vrhunac novinarskog „istraživanja“ dobijanje informacija od Službe državne bezbednosti, koje se objavljuju bez provera njihove tačnosti? Šta misliš o takvom novinarstvu?

 

– Takvo novinarstvo je jako opasno, jer na taj način novinar (svesno ili ne) postaje deo nečije igre, neke smišljene akcije, postaje alat u nečijim rukama. Jako je bitno da kao novinar imate izvore, ali ni slučajno ne smete zavisiti samo od jednog izvora. Dokumentacija koja stiže na taj način uvek se mora proveriti. Ona može biti i falsifikat. Treba istražiti i kako je i zašto nastao taj dokument, kao i koje informacije nisu zabeležene u dokumentu – jer nijedan dokument neće sagledati ceo slučaj koji istražujete, već samo neki segment. Nažalost, u Srbiji novinari često ne odu dalje od papira koji dobiju, čak ne provere ni istinitost podataka u samom dokumentu, već to odmah objave.

Danas mnogi misle da je novinarstvo u Srbiji palo najniže, do nivoa na kom je bilo u vreme diktatura. Kontrolisanije je nego i u vreme Miloševića, devedesetih ili osamdesetih, u vreme kada je stara Jugoslavija lagano umirala, pa su mediji osvojili izvesne slobode. Kakav je tvoj odnos prema toj bližoj novinarskoj istoriji, o kojoj tvoja generacija samo posredno i sporadično saznaje?

 

Kako intervjuišemo kriminalce

Da li vam mafijaši ili političari i sami dojavljuju podatke? Da li, prilikom razgovora sa opasnim likovima, preduzimate neke mere kako biste se zaštitili?

 

– Da, dogodi se da nam ljudi iz kriminalnih struktura dostave određene podatke, iz nekog svog interesa. Trudimo se da sastanke sa njima organizujemo na najbezbedniji mogući način: da se vidimo sa tim osobama na nekom javnom mestu, da najmanje dva novinara budu na sastanku… I druge mere opreza o kojima ne mogu da pričam. U svakom slučaju, uvek imamo mogućnost da brzo nekom javimo ukoliko se nađemo u problemu. 

 

Najviše smo radili na tome kada smo intervjuisali Zorana Ćopića u Banja Luci. On je u Srbiji bio optužen da je prao novac za Darka Šarića i nalazio se u bekstvu u Bosni, a naši izvori su nam javili da je mafija ucenila njegovu glavu (plašeći se da može biti nezgodan svedok). 

 

Onda je on mene pozvao i prvi predložio da dođemo na intervju u Bosnu, iziritiran time što smo kopali po svim njegovim firmama i pritiskali neke od ljudi koji su radili u njegovom sistemu da priznaju neke stvari. Imajući u vidu to da je u pitanju čovek koji je raspolagao bogatstvom (nekoliko desetina miliona evra) i sistemom u kojem radi stotine ljudi, da ga obezbeđuje više bivših policajaca, a da ga je tužilaštvo označilo kao člana narko-kartela i da se u tom trenutku nalazio pod velikim pritiskom – nismo znali šta da očekujemo od tog sastanka. Bili smo poprilično paranoični i potrudili smo se da intervju organizujemo na što bezbedniji način. 


Na kraju se ispostavilo da je sve prošlo bez problema i da smo bili bezbedni, da Ćopić nije imao nikakve loše namere. Kao i da je našem sastanku (a da mi nismo znali za to) prisustvovalo i više prerušenih policajaca, jer je tada Ćopić bio pod istragom i u Bosni. 

 

On je uhapšen nedelju dana kasnije, pod istim optužbama kao i u Srbiji, a nama je u rukama ostao neverovatan zapis o funkcionisanju Ćopićevog sistema, jer je on otvoreno pričao sa nama o svojim poslovima i poslovima koje je imao sa Šarićem.

– Novinarstvo se još uvek nalazi pod kontrolom centara moći u zemlji, kao što je to bilo i nekada, u Miloševićevo vreme, samo sada se kontrola ne vrši na brutalan način – zastrašivanjima i nasiljem – kao devedesetih, već na sofisticiraniji način, kroz donacije i tajno finansiranje medija. Ovakva vrsta kontrole mislim da je i gora nego devedesetih, koja se bazirala na prostoj sili i ucenama.

 

Moćnici su uspeli od medija da naprave neku vrstu svojih “saučesnika u kriminalu”. Dok su nekada urednici i novinari bili žrtve te državne sile koja se okomila na njih, ovog puta su novinari potplaćeni, pa svesno učestvuju u (auto)cenzuri i kampanjama. Suizvršioci su (a ne žrtve), i sami su se ogrešili o svoju profesionalnu etiku. I, kada su već “prešli na mračnu stranu”, verovatno će nastaviti tim putem.

 

Neki su menjali političare i tajkune za koje su radili, ali su zadržali isti sistem rada – za novac organizuju javna blaćenja pojedinaca za interes nekog moćnika i u toj medijskoj kampanji krše sva moguća pravila profesije. Jedini cilj je da se meta osakati na što je više načina moguće i da se javnosti servira zapečen leš žrtve, koji će nakon toga vlast (ili neki drugi moćnik) da kremira i pretvori u pepeo. Jako je nezahvalno danas govoriti o medijima u Srbiji kao isključivim žrtvama sistema, države, moćnika, jer su oni danas zapravo saučesnici.

Poslednjih meseci se i na neki način zvanično prepoznaje to što CINS radi: ti si dobio možda i najprestižniju novinarsku nagradu u Srbiji Jug Grizelj, Jelena Vasić i Vladimir Kostić godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo… Da li to može pomogne CINS-u i istraživačkom novinarstvu u Srbiji, koje je potisnuto iz gotovo svih medija?

 

– CINS je osvajao nagrade nekoliko godina unazad, to nije novi trend. Pre dve godine je nagrađen prestižnom međunarodnom nagradom Daniel Pearl za učešće u velikom sitraživanju ofšor industrije. Tri godine zaredom dobijamo nagradu za istraživačko novinarstvo: pre našeg istraživanja BusPlusa, dobili smo nagradu za istraživanje poslova Zorana Ćopića i za otkrivanje skrivenog novca Miroslava Miškovića. Jug Grizelj je, iako se dodeljuje novinaru individualno, takođe priznanje za rad CINS-a. Nijednu priču u svojoj novinarskoj karijeri nisam uradio sam, već u timu, a na serijalu za koji sam nagrađen, sa mnom je radila koleginica Bojana Jovanović.
Za Jelenu i Vladu je nagrada priznanje njihovog otkrića da je sistem naplate karata u Begradu uveden na krajnje sumnjiv način. Zanimljivo je da su tu priču, u trenutku kada je objavljena na našem sajtu, svi mediji ignorisali.


Sve te nagrade, naravno, daju veću kredibilnost radu CINS-a, ali ono što je pre svega bitno za organizaciju jeste da se pamti po pričama koje je otkrila i iznela u javnost.

Neki tvoji tekstovi, zbog kojih si i dobio nagradu Jug Grizelj, otkrivaju stvari zbog kojih bi u svakoj demokratskoj zemlji vlada pala: ti si nam otkrio da je Ivica Tončev, savetnik premijera Ivice Dačića, sarađivao sa mafijom, prvi si pisao o Rodoljubu Raduloviću, jednom od šefova narko-kartela, sa kojim se premijer Ivica Dačić viđao, otkrio si da je u centrali Socijalističke partije Srbije, na beogradskom Studentskom trgu, klub otvorio najpoznatiji mafijaš na Balkanu, Darko Šarić. Ta otkrića, ipak, nisu imala nikakve političke, kamoli zakonske posledice po Dačića. Kako to objašnjavaš?

 

– Sve su te priče, izgleda, došle u najnezgodnijem trenutku. U nekim boljim vremenima bi verovatno pala vlada. Kada dokažete da su premijer i njegovo okruženje u neposrednim kontaktima i poslovima sa mafijaškim narko-kartelom, to je neodrživo i u Južnoj Americi, gde bi se tako nešto očekivalo. Problem zbog čega ova, do sad najveća afera u modernoj istoriji Srbije, nije rešena ne leži samo u Srbiji i našoj vladi.

 

Ako je neko zaista spasao Dačića i SPS, bio je to, pre svega, uticaj stranih sila. Bar sada tako izgleda. Dačić je, čim je priča oko njegovog viđanja sa Radulovićem otkrivena, pobegao u Sjedinjene Države, gde je prisustvovao doručku kod Obame, a onda je imao sastanke u FBI-ju i Agenciji za suzbijanje narkotika. Odatle se vratio u Srbiju i izjavljivao nešto u fazonu: ‘’Da sam stvarno prljav, ne bi me ni primili tamo, to je dokaz da sam čist’’.

 

Istovremeno, zvaničnici Evropske unije, poput Jelka Kacina, takođe su stali u njegovu odbranu, lobirajući u javnosti za njega. Odgovor zbog čega je Dačić dobio tolika “leđa” sa Zapada verovatno leži u pitanju Kosova i potpisivanja sporazuma sa Tačijem u Briselu. On se istakao kao pouzdani saradnik Zapada na tim pitanjima i verovatno su želeli da ostane dok se te stvari ne reše.

 

Ameriku i EU u ovom trenutku ne interesuje mnogo ko se iz vlade sastajao sa mafijom, kao i korupcija u tom smislu, njima je prioritet stabilnost Balkana, dobrosusedski odnosi i rešavanje pitanja Kosova – i to je spasilo Dačića.


Sa druge strane, verujem da i deo srpske vlade predvođen prvim potpredsednikom i liderom Srpske napredne stranke, Aleksandrom Vučićem, želi da ona opstane. Ukoliko mogu Dačića da kontrolišu ucenjujući ga, koristeći sve prljavo što imaju o njemu, to nije toliko loša situacija – time Vučić preuzima ulogu koju je Tadić imao u prethodnoj vlasti.

 

A nezainteresovanost da se reši ovo pitanje vidi se u tome da do danas ni Dačić, niti njegov savetnik Ivica Tončev, nisu ni saslušani o njihovim kontaktima sa mafijom. Tako se ova dramatična tema polako stavlja pod tepih i pored toga što je, kada je otvorena, užasnula celu naciju, a rejting SPS-a je, prema istraživanjima, jako opao.

 

Nažalost, i mediji su prestali da izveštavaju o tome, prateći “više državne interese”. Niko ne sagledava kakve dugoročne posledice sve ovo može imati: ako političari koji su bili u odnosima sa mafijom ne budu kažnjeni – politički ili krivično (u zavisnosti od toga jesu li počinili krivično delo) – ovakva vrsta odnosa će se legitimisati i postaće sasvim normalno da sadašnji političari nastave sa tim. Za kog će političara iz današnje i buduće vlade biti problem da se provodi na žurci u separeu kluba narko-dilera, kao Dačić, ako zna da zbog toga neće imati nikakvih posledica?

 

Iz takvog modela ponašanja se katastrofe mogu roditi. Narko-kartel je ubio premijera Srbije pre 10 godina, jer je bio ohrabren podrškom koju je imao među bitnim ljudima u zemlji. Nakon toga i nakon akcije Sablja, svi su mislili da je sa takvim bizarnim slučajevima gotovo, a onda – svega pet godina kasnije – zatičemo ministra policije Srbije, Ivicu Dačića, u kućnoj poseti kod jednog od vođa novog narko-kartela. Ako se sad ne ide sa ovim do kraja, slučaj Darko Šarić se može ponoviti u bližoj budućnosti.

Baviš se nekim od najosetljivijih tema ovog društva, organizovanim kriminalom i korupcijom. Pišeš o nekim od najopasnijih ljudi u zemlji. Sve što napišeš moraš da dokažeš, što znači da se jednim prilično opasnim poslom baviš analitički, racionalno i strpljivo – svako od tih istraživanja trajalo je pola godine ili duže. Ta istraživanja sa strane izgledaju kao uzbudljiv, pomalo avanturistički posao koji liči na onaj koji rade privatni detektivi u filmovima. Možda sa manje akcije a više kopanja po arhivama. Ipak, viđaš se i sa nekim opasnim ljudima, imaš svoje izvore u policiji… Kako se u svemu tome osećaš? Da li te je strah i kako uopšte izgledaju tvoja istraživanja?


– To što je posao uzbudljiv je glavni razlog zbog kojeg se njime bavim. Ja ozbiljno mislim da je istraživačko novinarstvo najbolja i najzanimljivija profesija, bez obzira da li od toga može da se zaradi neki novac ili ne. Ja sam radio dosta uzbudljivih stvari još od kada sam bio klinac panker. Tada ne bih ni pomislio da će mi posao, a pogotovo ne novinarski, biti zabavan na bilo koji način. Ispalo je obrnuto. Kad pogledam sve što sam radio, nikad nisam više uživao nego radeći kao istraživač.

 

Sa druge strane je i jako stresan posao, ali i to je deo zabave. Suština posla je veoma slična radu policije ili nekih obaveštajaca. Raspolažemo sa manje moći od njih i alata koje možemo koristiti, što nadoknađujemo nekim drugim kvalitetima. Na primer, naša prednost je u tome što radimo u novinarskoj mreži Organized crime and corruption reporting project, koja objedinjuje mnoštvo centara za istraživačko novinarstvo, od našeg regiona do Rusije. Sa tom mrežom sarađuju novinari koji žive širom sveta. Preko nje mogu vrlo brzo i lako da stignem do podataka i dokumenata iz gotovo bilo koje zemlje na svetu.

 

I tu smo brži od policije, koja podatke u međunarodnoj razmeni često dobija jako sporo, jer ne sarađuju sve policije na zavidnom nivou. Novinari sarađuju veoma brzo, gotovo kao mafija. I to je jako bitno za praćenje kretanja mafijaških grupa i njihovog novca po svetu. Dok će policajac i obaveštajac o delovanju grupa u okvirima Srbije saznati mnogo više od nas, jer će obaviti fenomenalan terenski rad, prisluškivanje, skupiti podatke od mnoštva informera, mislim da mi možemo brže saznati o delovanju tih grupa van zemlje.

 

Izvor: Mi magazin, Toronto, Kanada

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend