Možda se očekivalo da će otvaranjem stečaja “Autoprevoza“ neke stvari postati jasnije, da će se problem između preduzeća i drugih autoprevoznika i radnika brzo rešiti. Dogodilo se suprotno. Nakon godinu i po dana koliko stečaj traje, ne zna se kolika je vrednost imovine “Autoprevoza“, da li se postupkom nanosi šteta poveriocima koji nisu povezani sa Dobrosavom Markovićem i šta će se dešavati sa preduzećem posle svega. Situacija je, reklo bi se, još nejasnija.
Za neke od nejasnoća je zaslužan i “Izveštaj o ekonomsko finansijskom stanju stečajnog dužnika“ kojim je trebalo da se utvrdi u kakvom se stanju on nalazi. Centar za istraživačko novinarstvo je došao u posed dva takva izveštaja koja je napisao stečajni upravnik Aleksa Milojević. U nekim delovima izveštaji su kontradiktorni i nejasni.
Prvi je nastao u septembru 2009. godine i u njemu, na primer, stečajni upravnik konstatuje da je preduzeće prezaduženo. Samo tri meseca kasnije, isti stečajni upravnik pravi novi Izveštaj u kojem zaključuje da preduzeće nije prezaduženo i da je plan reorganizacije izvodljiv. Aleksa Milojević se prvo složio da odgovori na pitanja u pismenoj formi, ali nakon što su mu poslata, nije to učinio, iako je njega na mesto stečajnog upravnika postavio sud , dakle organ države koju on u postupku zastupa. Međutim, na neka od pitanja je ipak odgovarao 24.2.2010. na sudskom ročištu na kojem se raspravljalo o planu reorganizacije “Autoprevoza“. Tada je, između ostalog, rekao da je preduzeće u oba slučaja bilo prezaduženo.
IMOVINA
U drugom Izveštaju takođe stoji da imovina “Autoprevoza“ može da odgovori obavezama poverilaca, ali se ni danas ne zna koja je prava vrednost te imovine. Pred privatizaciju ovog preduzeća izvršena je procena vrednosti po kojoj je vredela nešto više od 100 miliona dinara. Kada je preduzeće sa tako procenjenom imovinom prodato. 2007. godine, urađena je nova procena (dokument: prvi deo,drugi deo, treći deo, četvrti deo procene vrednosti iz 2007. godine) koju je naručio tadašnji većinski vlasnik Dobrosav Marković. Novim dokumentom vrednost imovine uvećana je čitavih šest puta.
Jedan od razloga za ovoliku razliku je i to što je za novu procenu u imovinu preduzeća uključeno i zemljište na kojem se objekti nalaze, iako je u privatizacionoj proceni zaključeno da to zemljište nije u vlasništvu „Autoprevoza“ i zbog toga nije iskazana njegova vrednost. U imovinu je uračunat i aneks dispečerskog centra, objekat koji je inače u vlasništvu Uprave Carina. Po ugovoru sklopljenom 28.01.1997. godine, deset godina pre „nove“ procene vrednosti imovine “Autoprevoza“, preduzeće je ovaj objekat zapravo prodalo Saveznoj Upravi Carina za 490.000 dinara.
Dispečerski centar sa spornim aneksom
Velika razlika između “privatizacione“ i “privatne“ procene se primećuje i u vrednosti Autobuske stanice – privatizovana je za oko 50 miliona dinara, a procenom iz 2007. je njena vrednost povećana na preko 230 miliona.
Dejan Micić, sudski veštak koji je radio procenu iz 2007. objašnjava da postoje tržišne prilike koje određuju jediničnu cenu stambenog, odnosno poslovnog prostora, koje je on koristio u proceni i da je cena po kojoj je privatizovano preduzeće nerealno mala. “Pa kod nas je recimo tržišna vrednost stana od 500 do 750 evra. Tu do nas odmah je Banja Koviljača gde je od 750 i do 1.000 evra. E, sad zamislite autobusku stanicu, ima i fotografije, kako izgleda objekat, u kakvom je (dobrom, prim. red.) stanju… E, to je procenjeno na 200 eura po kvadratu“, kaže Micić. Vrednost imovine iz 2007. godine je postala knjigovodstvena.
Prilikom izrade prvog Izveštaja, suprotno tvrdnjama Dejana Micića, stečajni upravnik je naglasio da je knjigovodstvena vrednost imovine neralna i da je znatno veća od tržišne. Uprkos tome, on je takvu vrednost prihvatio kao likvidacionu i samim tim joj dao legitimitet. Treba napomenuti da na osnovu Izveštaja poverioci odlučuju da li preduzeću sledi bankrot ili reorganizacija. Na ročištu iz februara 2010. godine, na pitanje poverilaca zašto je prihvatio vrednosti ukoliko one nisu realne, odgovor Alekse Milojevića, prema zapisniku, bio je da je “od samog početka u svim dokumentima navodio da je procena urađena od strane ovlašćenog lica veštaka, da je moguće da postoje određena odstupanja, ali da je od dana pokretanja postupka stečaja do danas bilo nemoguće, zbog obima posla i zbog velikog broja prijava potraživanja, izvršiti premeravanje i naknadnu procenu te imovine, a što će kasnije biti stvar u postupku“. Kao što smo ranije naveli, stečaj “Autoprevoza“ traje više od godinu dana, a stečajni upravnik Milojević još uvek nije srproveo novu procenu vrednosti imovine.
Zakon o stečajnom postupku, koji je važio u trenutku pokretanja stečaja, nalaže da “ukoliko je potrebno, stečajni upravnik uz odobrenje stečajnog sudije procenu vrednosti stvari poveri veštaku“. Po našim saznanjima do sada to ni jednom nije traženo.
Međutim, pored svih nedostataka i protivljenja Izveštaju, poverioci su ga ipak prihvatili. “Da vam kažem nešto, oni (preduzeća povezana sa Dobrosavom Markovićem) imaju većinu u tim organima, i u skupštini i u odboru, zato što su najveći poverioci njegova povezana pravna lica“, kaže Mile Rankić, advokat “Laste“, “Lastre“ i “Duge Petlovača“, poverilaca koji su bili protiv Izveštaja.
ZAVISNA PREDUZEĆA
Kada je stečajni upravnik objavio prvobitnu listu poverilaca, mnogi su bili iznenađeni. Najveći poverilac je bio “Mlintest coop“, firma čija je pretežna delatnost gajenje žitarica i uljarica. Ova kompanija je u vlasništvu Cvijete Marković, supruge Dobrosava Markovića većinskog vlasnika “Autoprevoza“. Nakon privatizacije ovog lozničkog preduzeća, Marković je odmah počeo da poslovno povezuje svoje novo i preduzeće svoje supruge. Obavezu da investira preko 17 miliona dinara u osnovna sredstva “Autoprevoza“, na primer,ispunio je tako što je kupio nekoliko autobusa, a jedan je kupljen upravo od “Mlintest coopa“, za blizu tri miliona dinara.
Kupovina autobusa je bila veza između ove dve kompanije i kada je “Autoprevoz“ uzimao autobuse na lizing. Jemac u tom poslu bio je “Mlintest coop“. To praktično znači da ako “Autoprevoz“ ne plaća rate za preuzeti autobus, to umesto njega mora da čini “Mlintest coop“. Mesečna rata je po saznanjima CINS-a, iz više nezavisnih izvora, između 15 i 20 hiljada evra za neutvrđen broj autobusa. U drugom Izveštaju stečajnog upravnika, pojavljuje se deset autobusa uzetih na lizing, svi kod “NLB Leasinga“ iz Beograda. U prvom izveštaju, svi ti autobusi se vode pod jednom stavkom, “turistički autobusi“, kao zakupodavac se tu navodi upravo “Mlintest coop“.
“Marković je rekao, kao, da su blokirani računi i da ne mogu nove linije sa tim blokiranim računima da se otvore, pa je on onda, kao, nas prebacio u “Mlintest coop“. Mi tada nismo znali da će biti stečaj “Autoprevoza“, objašnjava Vinko Đukić, bivši vozač. Njega kao i još dvadesetak njegovih kolega je Dobrosav Marković u avgustu 2009. godine prebacio da rade u “Mlintest coop“. Samo nekoliko dana pre pokretanja stečaja, tačnije 28. avgusta 2009. godine “Autoprevoz“ Dobrosava i “Mlintest coop“ Cvijete Marković su sklopili ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji po kojem “Mlintest coop” stavlja svoje zaposlene na raspolaganje “Autoprevozu”, a ovaj je dužan da im uplaćuje zarade i doprinose. Ovaj ugovor se, između ostalih, odnosio upravo na Vinka Đukića. U tom trenutku, račun “Autoprevoza“ je već godinu dana bio u blokadi zbog duga od blizu 115 miliona dinara. Prema Zakonu o stečajnom postupku, pravni posao stečajnog dužnika kojim se poverioci neposredno oštećuju “može se pobijati ako je preduzet u poslednja tri meseca pre pokretanja stečajnog postupka, a u vreme zaključenja posla stečajni dužnik je bio nesposoban za plaćanje i ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za njegovu nesposobnost plaćanja“. Iako je po tvrdnjama stečajnog upravnika inspektor za privredni kriminal proveravao poslovne odnose između “Autoprevoza“ i “Mlintest coopa“, do sada niko nije dovodio u pitanje ovaj ugovor i pored mogućeg oštećenja poverilaca. Prema podacima kojima CINS raspolaže, “Mlintest coop“ (supruga) potražuje od “Autoprevoza“ (muž) više od 80 miliona dinara.
Zanimljivo je da ovo nije jedino potraživanje od “Autoprevoza“ koje ima neka od Markovićevih firmi. Tu su još dva preduzeća koja je porodica Marković privatizovala – “Seme Tamiš“ i “Izdavačko preduzeće Pančevac“, čiji je kupoprodajni ugovor agencija za privatizaciju raskinula prošle godine. Prvoj “Autoprevoz“ duguje oko 100.000, a drugoj oko 450.000 dinara. “Dugovi su bili za sve i svašta. I za reklamni materijal i svašta smo plaćali. Za sve postoje fakture. Ova potraživanja nisu prijavljena u postupku stečaja. Bivši direktor nije ni tražio potraživanje iz stečajne mase“, objašnjava Aleksandar Vučković, sadašnji direktor “Pančevca“. Prema njegovim rečima “Seme Tamiš“ potražuje novac i od “Pančevca“, a na osnovu “Tamiševih“ radnika koji su bili u “Pančevcu“, iako ugovori za to ne postoje.
Dobrosav Marković nije propustio da na adresi Autobuske stanice koja je u vlasništvu “Autoprevoza“, zajedno sa svojim saradnikom Branislavom Žeželjem, osnuje novu kompaniju – “Irriland“ doo. Njena pretežna delatnost je inženjering i nema podnet nijedan finansijski izveštaj od 2008. godine kada je osnovana.
Dobrosav Marković nije želeo da govori za CINS.
Dobrosav Marković, većinski vlasnik „Autoprevoza Loznica“ (izvor: http://www.starcevo.org.rs)
Kada je Izveštaj o ekonomsko finansijskom stanju stečajnog dužnika bio prihvaćen i kada je njime odobreno da “Autoprevoz“ krene u reorganizaciju, trebalo je napraviti Plan reorganizacije. Plan je podneo Dobrosav Marković, većinski vlasnik preduzeća, koji ga je svojim poslovanjem i doveo do stečaja.
PLAN REORGANIZACIJE
Do februara prošle godine kada je trebalo da se raspravlja o planu reorganizacije, Dobrosav Marković ga je menjao nekoliko puta, a CINS je imao uvid u tri verzije. Treba reći i da su vrednosti imovine iz drugog Izveštaja unete u sam plan kao tačne, iako je to više puta osporeno. Čak je i namirenje poverilaca predviđeno prodajom jednog dela te imovine. Ostaje nejasno kako će se poverioci namiriti ako se do sada nije utvrdila prava vrednost imovine.
Plan reorganizacije ni posle godinu dana nije usvojen i već dva puta ga je Apelacioni sud u Beogradu vraćao na ponovno odlučivanje. Drugi put je vraćen po žalbi Dobrosava Markovića i “Mlintest coopa“. “A onda počinju da se dešavaju čudne stvari“, kaže advokat Mile Rankić. „Stečajni upravnik se izjašnjava na žalbu i kaže da su oni (koji vode stečaj) pogrešili pri sabiranju. I stečajni sudija takođe kaže da je to tako. I onda u takvom činjeničnom stanju Apelacioni sud, koji nema izbora zbog očigledne greške i priznanja onih koji su navodno načinili grešku, ponovo ukida presudu i vraća slučaj prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje“. Plan reorganizacije se trenutno nalazi po treći put pred Apelacionim sudom, ovoga puta zbog žalbe poverilaca (koji nisu povezani sa Markovićem). Pre toga, Privredni sud u Valjevu je prihvatio Plan reorganizacije.
*****
Ostali tekstovi iz serijala „Autoprevoz Loznica“:
“Autoprevoz Loznica“: kako upropastiti preduzeće, a onda upravljati i stečajem (1)
Sudija sa interpolove poternice radila u „Autoprevozu“: Uhvati me ako hoćeš (3)
Ostavi komentar