Na raskošnoj ceremoniji u Madridu, predstavnici Apoteke Beograd se ponosno smeše dok poziraju za fotografe držeći trofej, zlatnu značku i plaketu. Njihovom preduzeću je upravo dodeljena nagrada za kvalitet.
Ovaj događaj će ostati zamrznut u vremenu, a fotografije istaknute na posebnom odeljku internet stranice Apoteke kao važan simbol međunarodnog uspeha.
Ali, da li je zaista tako?
Mnoge institucije i pojedinci na Balkanu vole da se kite međunarodnim nagradama kao dokazom svojih velikih postignuća ili poslovnih uspeha. Međutim, u većini slučajeva ove nagrade su varka koju prodaju beskrupulozne organizacije, iskorištavajući ljudsku taštinu.
Direktorka Apoteke Beograd Olivera Gordić preuzima nagradu od GTLC-a u Madridu 2009. godine (foto: www.apotekabeograd.co.rs)
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i novinarska mreža Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) su otkrili da pomama za nagradama vlada regionom od 2000. godine. Od tada je podeljeno na stotine “priznanja”. Pa ipak, CINS/OCCRP nisu uspeli da nađu nikakav dokaz da se radilo o nadmetanju, da se do pobednika došlo ocenjivanjem ili da su poznati kriterijumi po kojima se oni biraju.
Obrazac je sličan – ko plati dovoljno novca ima i pravo na nagradu. Mnogi dobitnici dolaze iz javnog sektora, što znači da se novac za nagrade odliva iz budžeta, odnosno iz džepova poreskih obveznika.
A nagrade nisu jeftine.
Oko 50 javnih ustanova iz Srbije i Bosne i Hercegovine (BiH) je dobilo neku od nagrada. Pojedine su potrošile novac na veći broj nagrada – po cenama od 2.000 evra do više od 7.000 evra po nagradi.
Nagrade za „kvalitet“ i „prestiž“ dodeljene su i kompanijama sa Balkana koje su kasnije bankrotirale ili su se našle pod lupom istražnih organa.
Na primer, državna farmaceutska kompanija Galenika iz Srbije je osvojila nagradu 2009. godine, a kasnije postala predmet policijske i tužilačke istrage. Deset ljudi, od kojih dva direktora Galenike, optuženi su u januaru 2014. godine za prevaru i proneveru više od 75 miliona evra.
Bivši direktor sarajevskog aerodroma Bakir Karahasanović i pomoćnik direktora Elvedin Begić (koji je takođe predsednik Fudbalskog saveza BiH) su ispred svoje kompanije 2005. godine primili nagradu. U julu 2014. godine Tužilaštvo Kantona Sarajevo je pokrenulo istragu protiv njih. Između ostalog, sumnjiče se za zloupotrebu položaja i zaključivanje štetnih ugovora po kompaniju.
‘Podela’ nagrada je veoma profitabilan biznis
Organizacije koje dodeljuju priznanja se gotovo po pravilu nalaze u zemljama Evropske Unije, a nagradama uglavnom trguju u zemljama u razvoju među kojima su i one iz regiona. Operišu na sličan način i ne objavljuju mnogo informacija o sebi. Čak ni njihove internet stranice ne otkrivaju neke od osnovnih informacija, kao što su istorijat organizacije ili svi dobitnici. Neke od njih često menjaju internet stranice ili otvaraju nove.
S obzirom na to da se svakog meseca u medijima pojavljuju domaće kompanije koje su dobile „prestižne“ međunarodne nagrade, novinari CINS/OCCRP-a su odlučili da istraže arhive za poslednjih 15 godina. Identifikovali su šest organizacija koje su u regionu dodelile najviše nagrada.
Novinari su nakon toga zatražili podatke o organizacijama od institucija i razgovarali sa dobitnicima nagrada. Takođe su kontaktirali ove organizacije, ali su se odazvale samo dve.
Sedište Otherways Management Association Club-a (OMAC) nalazi se u blizini Pariza u Francuskoj. Na internet stranici opisuju se kao asocijacija koja povezuje poslovne ljude. Njihovo članstvo čine dobitnici nagrada koji dolaze iz više od 80 zemalja.
U Madridu u Španiji nalazi se Global Trade Leaders’ Club (GTLC), organizacija koja se predstavlja kao asocijacija vodećih biznismena sa 7.500 članova iz 95 zemalja. Kažu da finansijske donacije nisu uslov za članstvo, već osvajanje neke od njihovih nagrada.
Međunarodne nagrade od GTLC i OMAC danas krase kancelariju nove direktorke Apoteke Beograd (foto: CINS/OCCRP)
No, dok je članstvo besplatno, same nagrade koštaju poprilično. I OMAC i GTLC održavaju svoje svečane ceremonije nekoliko puta godišnje. Svake godine dodeljuju nagrade desetinama ustanova i preduzeća. Obe su dodelile po nagradu javnom preduzeću Apoteka Beograd, lancu od 124 apotekarske ustanove u Beogradu – najvećem u Srbiji.
Apoteka je osvojila GTLC nagradu 2009. godine, za koju je platila više od 5.600 evra. Sledeće godine je dobila OMAC-ovu nagradu na svečanosti koja je održana u Berlinu, ali tog puta je troškove snosio beogradski ogranak Berlin-Chemie.
Svečanoj dodeli nagrade je prisustvovao ambasador Srbije Ivo Visković. Predstavnici ambasada BiH i Srbije često prisustvuju ovim događajima i čak ponekad uručuju nagrade, dok ministarstva u domovini izdaju pohvalna medijska saopštenja.
Kada su novinari CINS/OCCRP-a intervjuisali novu direktorku Apoteke, primetili su da su trofej, plakete i zlatna značka, koje su dodelile dve različite organizacije, postavljeni na vidno mesto u njenoj kancelariji, iako su dobijeni pre nego je ona preuzela dužnost.
Zajednički dobitnici nisu jedino što povezuje GTLC i OMAC.
Charbel S. Tabet je pre 18 godina osnovao OMAC i obično on uručuje nagrade na ceremonijama ove organizacije. Međutim, novinari CINS/OCCRP-a su otkrili da je u prošlosti preko još jedne svoje organizacije – United PubliSalons International – bio konsultant GTLC-a i čak je na pozivnom pismu za ceremoniju u martu 2002. godine naveden kao osoba kojoj nagrađeni treba da potvrde svoje učešće.
Charbel S. Tabet je pre 18 godina osnovao OMAC, a ranije sarađivao sa GTLC
Osim toga, kao direktor i osnivač preduzeća Foodica Best Foods i sam je preuzeo nagradu GTLC-a 1994. godine, dok je to preduzeće kasnije dobijalo i nagrade OMAC-a, što praktično znači da je jedna njegova organizacija uručivala nagrade drugoj.
Druge organizacije koje su CINS/OCCRP istraživali su:
* The Europe Business Assembly (EBA) iz Oxforda u Ujedinjenom Kraljevstvu
* The Business Initiative Directions (BID), Madrid, Španija
* Actualidad Magazine, Madrid, Španija
* The European Society for Quality Research (ESQR), Lozana, Švicarska.
CINS/OCCRP su sačinili bazu podataka koja pokazuje kako su ovih šest organizacija od 2000. godine prodale više od 250 nagrada pojedincima, ustanovama, javnim i privatnim preduzećima u Srbiji i BiH.
Tokom istraživanja CINS/OCCRP su kontaktirali svih šest organizacija. Četiri od njih nisu nikad odgovorile, dok je GTLC poslao informacije prepisane sa njihove internet prezentacije, te pozvao novinare da im se pridruže na ručku u Parizu tokom nadolazeće ceremonije.
U nekoliko imejlova predstavnici OMAC-a su naveli da imaju stroge kriterijume za izbor dobitnika i da ne može svako ko ponudi novac i dobiti nagradu. „Ne prodajemo krompire“, napisali su. Ipak, dodali su da organizacija svečanih ceremonija zahteva visok budžet i da su, pošto nemaju sponzora, prisiljeni da traže „skromnu participaciju“ od nagrađenih.
Svaka od organizacija dodeljuje po nekoliko nagrada. Sve imaju slična imena, te uključuju pojmove kao što su međunarodna/zlatna nagrada za prestiž, kvalitet, liderstvo ili pak novi milenijum i dijamantska nagrada.
Privatna firma Ortosar iz Sarajeva u svojoj kolekciji ima čak sedam nagrada od španskog BID-a (foto: CINS/OCCRP)
Sve organizacije nalaze nove kandidate na isti način. Tvrde da istražuju i biraju najbolje, ali u većini slučajeva pozivna pisma sa obaveštenjem o nagradama šalju na stotine imejl adresa. Neki od organizatora na svojim internet stranicama čak dozvoljavaju zainteresovanima da sami sebe kandiduju.
Svako ko odgovori, pokaže interesovanje i pristane da plati dobija nagradu. Većina pozivnih pisama sadrže program ceremonije (koja se uglavnom održava u nekoj od atraktivnih evropskih prestonica), sa slikama trofeja i podacima o troškovima.
Na primer, EBA se obratila polovini svih univerziteta u Srbiji, obaveštavajući ih da su nominovani za ovu ili onu nagradu. Neki od univerziteta su izjavili za CINS/OCCRP da su nastavili dobijati ista pisma iako su nekoliko puta odgovorili da nisu zainteresovani.
Kako pokazuje CINS/OCCRP baza podataka (pogledajte ovde), nagrade idu kao halva. Mnogi od dobitnika su osvojili više od jedne. Ako bi firma dobila nagradu od jedne, ubrzo bi sledila pisma sa ponudama drugih organizacija.
Na primer, nekoliko privatnih kompanija iz BiH su se okitile višestrukim nagradama. Kompanija Bobar je primila tri nagrade od BID-a, dok je sarajevski Ortosar dobio BID-ove nagrade sedam puta.
Nekim pojedincima je naročito stalo do nagrada. U vreme kada je Ibrahim Jusufranić bio direktor javnog komunalnog preduzeća GRAS iz Sarajeva, Actualidad je tom preduzeću dodelio nagradu 2004. godine. Kada je postao vlasnik privatnog Internacionalnog univerziteta u Travniku, pokupio je nagrade od EBA-e, OMAC-a i ESQR-a.
Ibrahim Jusufranić, vlasnik privatnog Internacionalnog univerziteta u Travniku, pokupio je nagrade od EBA-e, OMAC-a i ESQR-a
U Srbiji, privatna kompanija Altamed je osvojila sedam nagrada – tri od GTLC-a, i po dve od OMAC-a i BID-a. Beogradske elektrane primile su pet nagrada od BID-a, GTLC-a i OMAC-a.
Organizacije koje dodeljuju nagrade održavaju po nekoliko svečanih ceremonija godišnje, obično u metropolama kao što su Madrid, Berlin, London i Pariz. Događaji traju dva ili tri dana i obično se sastoje od kratkih panela, predstavljanja učesnika, ceremonije dodele nagrada i gala večere. Da bi preuzeli nagrade dobitnici moraju platiti svoje učešće na ceremoniji. Nekoliko desetina dobitnika, uglavnom iz Afrike, Azije, Južne Amerike i jugoistočne Evrope redovno prisustvuju svakom događaju. Ta privilegija ih košta nekoliko hiljada evra.
Veliki novac je u igri.
Na svojoj internet stranici, OMAC navodi da je podelio 2.635 nagrada tokom 18 godina, u proseku 146 godišnje. CINS/OCCRP su došli u posed dokumenata koji pokazuju da je OMAC naplatio 4.200 evra za samo jednu nagradu „Nova Era“, koju je dodeljivao u junu 2014.
Ako je više od 30 dobitnika na toj ceremoniji platilo tu cenu, OMAC je inkasirao više od 126.000 evra samo na jednom događaju. Može se pretpostaviti da su prihodi daleko veći pošto je nagrađenih obično mnogo više: bilo ih je 92 u martu 2014, a 64 u novembru 2013. godine.
Nekoliko nagrađenih je izjavilo za CINS/OCCRP da su u ranijem periodu kotizacije bile niže nego danas, iako malo dostupnih podataka od pre 10 do 15 godina pokazuju da se čak i tada radilo o velikom biznisu. U 2003. godini državna Agencija za promociju stranih ulaganja (FIPA) u BiH potrošila je 3.500 evra na nagradu BID-a, plus oko 600 evra za putne troškove. Baza podataka CINS/OCCRP-a pokazuje da je BID, koji je osnovan 1986. godine, jedna od organizacija koja dodeljuje najviše nagrada.
KLIKOM NA FOTOGRAFIJU POGLEDAJTE BAZU sa više od 250 nagrada: kada i od koga su institucije i firme u Srbiji i BiH dobijale nagrade
Kupovina nagrada novcem poreskih obveznika
Svako voli da dobije nagradu.
Iako nagrade ne znače ništa, dobitnici su obično ponosni na njih i ne zameraju ništa organizacijama koje ih daju. Ne smeta im što plaćaju putne troškove, smeštaj i hranu (obično) za dvoje ljudi koji prisustvuju ceremoniji dodele. Pored toga, moraju snositi troškove kotizacije i izrade trofeja, plaketa i propagandnog materijala kojim se veliča njihov uspeh: video materijali, fotografije sa ceremonije dodele nagrada, posteri i publikacije sa profilima pobednika.
Za EBA nagradu Najbolji menadžer godine i Najbolji grad, Beograd je 2012. godine platio 11.000 evra u putnim i ostalim troškovima.
„Nagrada je stvarno kvalitetno napravljena. Ja sam to svuda nosila sa sobom“, kaže Tatjana Pašić, zamenica gradonačelnika Dragana Đilasa koja je putovala na ceremoniju u Irsku na kojoj joj je uručen trofej i plaketa. Dodala je da ne zna kako su odabrani za pobednike.
CINS/OCCRP su otkrili da su gotovo svi učesnici na svečanostima platili da bi se tamo našli. Organizatori obično uz pozivno pismo prilažu i cenovnik ili iznos koji treba uplatiti da bi se dobila nagrada.
Retki su izuzeci – na primer, Akademija likovnih umjetnosti iz Širokog Brijega preuzela je trofej Actualidad-a u BiH, a dodelio im ga je 2009. godine španski ambasador u ovoj zemlji. Predstavnici Akademije kažu da nisu platili nagradu. Sa druge strane, CINS/OCCRP su pronašli dobitnike koji jesu platili Actualidad-u, poput Javne ustanove Djeca Sarajeva koja je iskeširala 3.600 evra 2010. godine.
Dok su troškovi stvarni, suštinska vrednost trofeja ili plakete je upitna, naročito kad su njihovi dobitnici javne institucije. Od svih sagovornika CINS/OCCRP-a koji su dobili nagrade, samo ih je nekoliko izjavilo da su imali određenu poslovnu korist od toga.
Jedna od ustanova koja kaže da jeste imala koristi je Visoka poslovna škola strukovnih studija u Novom Sadu. Dobila je nekoliko EBA nagrada, a na internet prezentaciji ove organizacije se pojavljuje kao njihov „partner“. Direktorka škole Dragica Tomić napisala je u dopisu CINS/OCCRP-u: „Zahvaljujući saradnji sa EBA-om koja je iskorišćena u reklamne svrhe, škola je u prethodnim godinama uspela da ispuni kvotu studenata za upis.“
Radovan Tomić, direktor Visoke poslovne škole strukovnih studija u Novom Sadu, dobio je dva puta nagradu od EBA-a koju je Škola, kako sama tvrdi, „iskoristila u reklamne svrhe kako bi ispunila kvotu studenata za upis“ (foto: ebaoxford.co.uk)
Druge ustanove i preduzeća koja su na svojim stranicama objavljivala obaveštenja o dobijenim nagradama, izjavila su za CINS/OCCRP da ustvari ne poseduju samu nagradu. Kao razlog neodlaska na ceremonije obično navode da nisu imale dovoljno novca da bi pokrile troškove.
Sarajevska Opština Centar se na svojoj internet stranici diči podatkom da je osvojila 23 međunarodne nagrade. Zapravo, njeni predstavnici su otputovali na jednu ceremoniju 2003. godine, a tri druge nagrade su im uručene putem pošte. Što se tiče ostalih 19 nagrada, službenici Opštine nisu putovali na ceremonije, niti platili organizacijama koje su ih kontaktirale, što ih nije sprečilo da se pohvale kako su osvojili nagrade.
Kada se sve sabere i ne čudi da su odlučili da ostanu kod kuće.
Za nagradu koju su službenici Opštine Centar 2003. godine preuzeli na ceremoniji OMAC-a u Ženevi, Opština je platila 3.600 evra, plus 1.115 evra za vize, dnevnice i avionske karte. Na dodelu su putovali predsednik Opštine Ljubiša Marković i predsednik Opštinskog veća Husein Kulenović.
Za tri nagrade koje su dobili poštom od iste organizacije platili su 6.200 evra – cena je niža jer im je OMAC dao popust do 40 posto zato što nisu prisustvovali ceremoniji.
Organizacije su otvorene za dogovore i spremne da smanje cenu ako su prvobitne ponude odbijene. OMAC je ponudio Opštini još 10 nagrada između 2002. i 2011. godine (dve u 2004. i tri u 2008. godini). Kada je predsednik Opštine Marković upitao OMAC koliko bi koštala jedna nagrada, predsednik OMAC-a je odgovorio – 3.900 američkih dolara – ali je obećao da će ih počastiti: „Nudim vam smeštaj sa doručkom za još dve noći u Hotelu Interkontinental u Beču na naš račun, draga ekselencijo i brate g. Markoviću.”
Nagrađeni često pokušavaju da sakriju koliko su potrošili na nagrade.
Pogledajte ceremoniju dodele ESQR nagrada u junu 2014. u Briselu na kojoj je bilo četiri dobitnika iz Srbije. Među njima i Beogradska poslovna škola koja je tu nagadu platila 4.100 evra (izvor: youtube.com)
Zvaničnici dve javne ustanove, Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu i Kliničkog centra Srbije, nisu želeli odgovoriti CINS/OCCRP-u koliko su platili za dobijene nagrade u 2014. godini. Ipak, podaci Narodne banke Srbije pokazuju da je Institut platio više od 7.000 evra za „Najbolji institut u regionu“, nagradu koju dodeljuje EBA.
U dopisu Narodne banke ne postoji informacija da li je Klinički centar platio nagradu ESQR-a dodeljenu u junu 2014. godine u Briselu, ali se navodi da je Beogradska poslovna škola uplatila 4.100 evra toj organizaciji, 17 dana pre ceremonije. U grupi od 65 dobitnika iz Brisela, našle su se još dve privatne kompanije iz Srbije.
Mnoge organizacije koje dodeljuju nagrade ne zahtevaju uplaćivanje sredstava sa računa na račun, već omogućavaju dobitnicima da plate u gotovini – po dolasku na ceremoniju.
Za razliku od javnih institucija i preduzeća koji kupuju nagrade koristeći novac poreskih obveznika, čini se da privatne kompanije naknade za nagrade i ostale troškove plaćaju bez većih problema.
Vlasnik kompanije Jugo-impex iz Srbije Vujadin Šćekić nije želeo da kaže koliko je njegovo preduzeće platilo za nagradu EBA-e osvojenu prošle godine, ali je dodao da mora plaćati i kad ide na ručak sa nekim od ministara iz Vlade Srbije. Njegova kompanija je takođe osvojila nagradu ESQR-a u Briselu ove godine.
Sociolog iz Beograda Jovo Bakić kaže da je praksa kupovine nagrada kad je reč o privatnim univerzitetima i sredstvima prosto jedan vid marketinga. Iako to sa etičkog stanovišta deluje naopako, ipak nije nezakonito:
„Ali ako se za takve stvari koriste sredstva poreskih obveznika, onda je to pitanje za istražne organe.“
Svako ko odgovori, pokaže interesovanje i pristane da plati dobija nagradu (kliknite na fotografiju za uvećanje prikaza grafike)
Plati pa ćeš osvojiti
Neka preduzeća, bez obzira na ukazanu počast samom kandidaturom odbijaju da putuju, bilo zato što nemaju poverenja u organizacije koje su ih nominovale ili zato što nemaju na raspolaganju novac koji se od njih očekuje.
Na primer, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije je od OMAC-a dobio pisma u kojima je kandidovan za dve različite nagrade, ali nisu preuzeli ni jednu. Zvaničnici kažu da su se iznenadili kada je OMAC zatražio 4.200 evra za jednu od nagrada.
Portparol Katarina Andrić Milosavljević kaže da su predložili organizatorima da im nagradu pošalju poštom ili da je uruče ambasadoru Srbije. OMAC je ovo odbio.
„Ako je to priznanje uslovljeno bilo čime a pogotovu novcem, onda je to besmisleno“, kaže Milosavljević. „Očigledno je da se ovde radi o nekoj vrsti ’uzajamne pomoći’ – vi nama novac – mi vama priznanja.“
U istraživanju su učestvovale Jasna Fetahović i Maida Salkanović (CIN Sarajevo).
Ostavi komentar