05 Maj 2017, 12:39

Komentari (0)

Bliže Slavku

Na dan slobode medija, drage kolege, mi smo negde između lošijih i boljih mesta za novinarstvo na svetu. Ali, bliže Slavku. I to je katastrofa, poraz ove zemlje i naše profesije, poraz svake građanke i građanina. A Slavko nije umro uzalud. Umro je za svoje ime i mesto u istoriji. A šta ćemo mi sa našim?

Piše: Branko Čečen

Branko Čečen, Foto: Vladimir Miloradović

Branko Čečen, Foto: Vladimir Miloradović

Ćerka mi je prohodala tog dana. Uveče, polu-srećan, gledao sam vesti Studija B. Nakon pola sata nabrajanja gde je sve palo i koliko bombi, ko je poginuo, gde su ratni sukobi, dodali su i poslednju vest: „Danas popodne, ubijen je Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin...“ Bio sam u dalekom predgrađu. Odmah sam krenuo u grad autobusom. Žena mi ništa nije rekla, ali video sam da se plaši.


Ispred haustora Slavkovog ulaza šest-sedam automobila sa upaljenim žmigavcima i dva čoveka. Jedan me besramno fotografiše, drugi nešto zapisuje. Nisam ih ni pogledao. Mislio sam da treba da odem kod Branke, pa šta bude. Ako to ne uradim, nisam ništa. Tako da se nisam ni plašio ni mislio o tome.


Popeo sam se u potkrovlje i Branka, sa krvavim zavojem na glavi, zagrlila me je i dugo me nije ispuštala. Jecala je, zatim ridala, pa jecala, pa ridala. Kuća - ne baš puna ljudi, ali ja sam stigao kasno. Draškovići i Saša Tijanić su tu, ne sećam se više ko još. Bilo je strašno.


Za Slavkove novine sam gacao po leševima do kolena po ratištima, provlačio se između pomamljenih batinaških kordona policije i raspamećenog naroda, dva puta su mi kriminalci pištolj na čelu držali, pretili mi ubistvom bar pet puta, švercovao sam njegove novine vozom iz Crne Gore i iznosio papire ispod odeće iz redakcije koju su pečatili po Šešeljevom zakonu o medijima.


Sabili su u crnu zemlju njegove novine, njega proglasili za prizivača bombi, a onda ga i pogubili dok se držao za ruku sa ženom koju je voleo. Nekoliko dana pre ubistva, Pera Gunjić i ja smo ga sreli u ulici u kojoj je živeo. Pera ga je pitao: „Šta čekaš, čoveče, idi u Crnu Goru odmah, ubiće te“. On je odgovorio da ne može tako da misli. „Ako počnem tako da mislim, neću ništa moći da radim“. Popričali smo još malo, pokazao nam je neko malo smešno sekirče koje je nosio ispod jakne, verovatno više za sopstvenu kuraž i onda rekao: „Samo se vi sačuvajte majstori, kad ovo prođe tek onda ćemo da radimo“.

 

Posle sahrane, polu-gladni, polu-svesni, vukli smo se kao creva i brojali udbaše po ulicama oko groblja. Verovatno smo nabedili mnogo nevinih, bili smo paranoični i ubijeni u pojam. „Uvek je bio optimista. Kakvo god da je sranje bilo, on je vukao napred i imao neki plan. I mogao si se osloniti na to da će ga izvesti,“ rekao je Pera. I to je bila istina. Nije bio anđeo, bio je komplikovan i nepredvidiv čovek, ali je bio napaljeni novinar i – optimista. Kada su ga ubili, njegov sledeći veliki plan je bio ono što je najsnažnije vikalo da ga više nema.


Ne verujem da bi Slavko pristao da svoje novine pretvori u fanzin bilo koje vlasti za novac, a ove svakako ne. Ako to nije učinio dok su mu zatvarali novine i novinare (bar dvojica su završila u zatvoru) i radili mu o glavi, što je znao, siguran sam da bi radije zatvorio radnju i pokušao ponovo. Gledam ludilo u štampi danas i, iskreno, mislim da mu dođem da guram sa ovim poslom dok mi to uopšte bude moguće. Već smo blizu, jako blizu situacije u kojoj je on umro uzalud.


Ima mesta na svetu, čak ne ni tako daleko, gde je mnogo teže i strašnije baviti se novinarstvom kako treba. Sad smo srećni što je naša drugarica Kadidža prebačena u kućni pritvor da služi ostatak od sedam i po godina robije u Azerbejdžanu, zbog tačno onoga čime se mi u CINS-u bavimo. Ne znam kako je moj drug Roman u Novoj Gazeti u Rusiji živ. Pet njegovih kolega iz redakcije ubijeno je od dolaska Putina na vlast, zbog iste vrste novinarstva. Ali, ima i toliko drugih zemalja gde je dobar novinar viđen za normalan život, pristojnu platu, napredovanje i zahvalnost društva. Zašto, pod milim bogom, ne krenemo na tu stranu, bar jednom u istoriji?


Na dan slobode medija, drage kolege, mi smo negde između lošijih i boljih mesta za novinarstvo na svetu. Ali, bliže Slavku. I to je katastrofa, poraz ove zemlje i naše profesije, poraz svake građanke i građanina. A Slavko nije umro uzalud. Umro je za svoje ime i mesto u istoriji.


A šta ćemo mi sa našim?

 


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite