Istraživačke pričePrivatizacija
25. mar 2011.

PKB: Uništavanje uspeha

Nekada veliki koncern, danas preduzeće u dugovima, PKB je na ivici da postane tužna priča srpske tranzicije u kojoj je uspeh socijalističkih giganata obrnuto srazmeran njihovom uspehu u kapitalizmu

Radnik koji je imao sreću da 1980. radi u Poljoprivrednom kombinatu „Beograd” mogao je, osim dobre i redovne zarade, da računa i na niz povlastica – od odmaranja u nekom od PKB-ovih hotela širom bivše Jugoslavije do dobijanja novog stana u Padinskoj Skeli, naselju koje je niklo na zemljištu korporacije u beogradskom predgrađu, kada je odlučila da u njega naseli svoje zaposlene. Bio je jedan od nekoliko desetina hiljada zaposlenih u najvećem sistemu agrobiznisa u SFRJ. Roba proizvedena u kombinatu, sa prepoznatljivim četvrtastim amblemom, neprestano je bila na rafovima prodavnica. Od viška profita građeni su novi pogoni, farme, stambena naselja, odmarališta…

Radnik koji je imao nesreću da 2010. radi u PKB-u, pod uslovom da je ostao na poslu uprkos svim usitnjavanjima poljoprivrednog giganta i talasima otpuštanja, morao je štrajkom da izbori da mu se uračuna radni staž koji preduzeće nije uplaćivalo državi . Posle zlatnih osamdesetih, osim što je preduzeće „napredovalo” na papiru – od kombinata su „prerasli” u Poljoprivrednu korporaciju „Beograd” – sve ostalo je propadalo. Najpre su se iz preduzeća, jedan po jedan, izdvajali ogranci u kojima su sirovi proizvodi sa njiva i iz štala prerađivani i donosili profit, kao što su bili „Imlek“, „Frikom“, ili „Vizelj“ („Imes“). PKB se usled toga povukao sa tržišta, tim pre što je posle prerađivačkih izgubio i prodajne celine, kao što je bio lanac prodavnica „Pekabeta“, posredstvom kojeg je mogao da distribuira i unovči sopstvene proizvode. Nekada je i 42.000 radnika bilo malo da opsluži sve pogone, a danas i među preostalih 2.500 ima viška.

Uz otpuštanja i cepkanje konglomerata, optimizacija giganta nastalog na načelima socijalističke ekonomije, kako bi se preduzeće u tranzicionom dobu pripremilo za privatizaciju i prilagodilo zahtevima tržišne utakmice u kapitalizmu, nije sprovedena. U istoj godini u kojoj je radnik iz prethodnog pasusa štrajkovao, korporacija je i dalje tavorila u nerešenom vlasničkom statusu, sa dugovima od 25 miliona evra i gubicima koji su se iz godine u godinu sabirali.


Od njive do trpeze ostale samo mrvice

 

PKB korporacijaDok je bio na vrhuncu razvoja, pod kapom PKB-a poslovale su desetine preduzeća. Ona su objedinjavala, „od njive do trpeze“, ceo sistem prerade i plasmana proizvoda i kultura koje je gigant uzgajao – mleka, mesa, stočne hrane, voća i povrća, žitarica… Mnoštvo ogranaka kombinata bavilo se i trgovinom, projektovanjem i razvojem, ugostiteljstvom… Zaokružena celina počela je da propada devedesetih godina minulog veka sa odvajanjem prerađivačkih i profitabilnih delova preduzeća. Aprila 1993. od kombinata se otcepio „PKB Vizelj”, farma svinja i junadi. To je objašnjavano insistiranjem zaposlenih na potpunom evidentiranju poslovanja i potrebom za organizovanjem proizvodnje na tržišnim principima, van ograničenja u sistemu PKB-a. Tako bar piše na sajtu „PKB Imesa AD”, kako je posle 1998. kada su ga privatizovali radnici, menadžment i poslovni partneri, preimenovan dotadašnji „Vizelj”. „Imesove” mesne prerađevine i danas postoje na tržištu, baš kao i proizvodi „Frikoma”, nekadašnje PKB-ove fabrike smrznute hrane i „Imleka”, bivše mlekare kombinata. Dva poslednja preduzeća, takođe su se odvojila od korporacije devedesetih godina, ostajući u javnom vlasništvu, baš kao i trgovački lanac „Pekabeta”. Sva tri preduzeća, „Imes“, “Imlek i „Frikom“, privatizovana su tokom naredne decenije.

Pojedini izvori navode da su do 2000. – a i posle – srozavanju PKB-a doprineli i pojedini rukovodioci kompanije, sklapajući ugovore na štetu preduzeća. „Bela knjiga o rukovodstvu PKB korporacije” koju je 2009. objavio Nikola Lazić, predsednik Nezavisnog sindikata ovog preduzeća, kao primer navodi slučaj prodaje menze i placa PKB-ovog gazdinstva u Surčinu.
 

Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore SrbijeNovembra 1998. tadašnji direktor ovog gazdinstva Miloš Bugarin – današnji predsednik Privredne komore Srbije i generalni direktor PKB-a od aprila 2001. do septembra 2007, inicirao je prodaju menze i okolnih parcela objašnjavajući da bi njihovo

Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije izdržavanje u budućnosti iziskivalo nepotrebne troškove. Na licitaciju se javila samo Ljiljana Buha, tada supruga Ljubiše Buhe Čumeta, kupivši menzu za 80.000 nemačkih maraka. Već u julu 1999, naredni rukovodilac gazdinstva Čedomir Živanović stavlja potpis na ugovor o zakupu istog objekta, koji mu izdaje upravo Ljiljana Buha, za mesečnu kiriju od 500 maraka. Ove tvrdnje potkrepljene su u „Beloj knjizi” faksimilima ugovora.

Činjenica je i da je u poslednjoj deceniji 20. veka PKB beležio velike gubitke. Kako je 2008. u intervjuu za „Nin” naveo Milan Veljović, sadašnji generalni direktor korporacije, kombinatu je tada naneta šteta od sto miliona evra, a pojasnio je da je „tih godina cena mleka bila niža od cene tetrapaka u koje je pakovano”. Istu cifru spomenuo je i Milan Marković, sadašnji ministar za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji je kao predsednik Upravnog odbora PKB-a decembra 2003. uputio radnicima otvoreno pismo. Sadržaj tog obraćanja naveden je u „Beloj knjizi”. „Pre tri godine” – dakle, 2000. kada je UO na čijem je Marković bio čelu preuzeo rukovođenje preduzećem, kaže se u obraćanju – „izgubljena vrednost proizvodnje bila je veća od sto miliona evra”. U istom tekstu navodi se da je PKB tada bio suočen sa „blokadom žiro računa od milijardu i petsto miliona dinara, nedostatkom sredstava za ulaganje u tekuću proizvodnju i potpunom nelikvidnošću”.

 

Tranzicione muke

 

Imes, Imlek, FrikomSrbija je posle 2000. godine zakoračila u tranziciju pa se u javnosti sve više govorilo o nužnoj svojinskoj transformaciji PKB-a. Država je u tom trenutku imala vlasništvo nad 24 odsto kapitala preduzeća, a ostatak je bio društvena svojina. Postavilo se pitanje da li treba privatizovati kombinat, ili je bolje da ostane u javnom vlasništvu. Ovu drugu ideju zastupao je i tadašnji premijer Zoran Đinđić. Odgovor – ispostavilo se privremen – dala je Agencija za privatizaciju, pokrenuvši u maju 2006. privatizaciju PKB-a. Odlučeno je da se kombinat proda posredstvom tendera, kao celina. U međuvremenu, privatnog vlasnika dobili su „Imlek” – čiji je većinski vlasnik 2003. postao investicioni fond „Salford” – i „Frikom”, kojeg je iste godine kupila hrvatska kompanija „Agrokor”. Tako je, uz ranije transformisani „Imes”, PKB i zvanično ostao bez tri profitna centra. Dok su bili pod šinjelom kombinata, ovi pogoni prerađivali su sirove proizvode, što je omogućavalo proširenje i donosili dobit PKB-u. Oslobođen marži, kombinat je dodatno prihodovao plasmanom asortimana u sopstvenim prodavnica u „Pekabetinom” lancu. Njega je, međutim, 2002. kupila kompanija „Delta”.

U pojedinim pogonima koji su ostali unutar PKB-a gašena je proizvodnja, a njihovi radnici prelazili su u matični kombinat. Tako se stvarao višak zaposlenih koji danas postoji u celinama koje su ostale u preduzeću: „Agroekonomiku”, Industriji stočne hrane „Inshra”, Centru za doradu semena, Laboratoriji „Eko-lab” i Centru za stočarstvo. Lišen mreže „Pekabetinih” prodavnica, PKB se povukao sa rafova i preusmerio se sa tržišne na primarnu proizvodnju. Tako je nastao svojevrsni apsurd: na sopstvenoj farmi sa 9.000 mlečnih krava, najvećoj u Evropi, PKB dobija ogromne količine mleka koje ne može da preradi. U 2009. korporacija je oborila rekord sopstvene proizvodnje za 65 godina postojanja, jer je isporučila 64 miliona litara mleka. Sve je otišlo „Imleku”, jedinoj mlekari u Srbiji koja ima kapacitete da preradi toliku količinu.

Čelnici PKB-a smatraju da „Imlek” zloupotrebljava takvu situaciju ucenjujući korporaciju niskim otkupnim cenama. Tako je za vreme nestašice mleka 2010. godine PKB najavio otvaranje sopstvene mlekare ako „Imlek” ne poveća cenu otkupa sa 0,26 na 0,28 evra po litri sirovog proizvoda. Slobodan Petrović, generalni direktor „Imleka”, uzvratio je tvrdnjom da je zahvaljujući ulaganjima te firme u PKB (tri miliona evra, krediti za popravljanje farmi i angažovanje holandskih veterinara), proizvodnja korporacije povećana sa 60.000 na više od 190.000 litara mleka dnevno. Ovom potonjom cifrom u javnim glasilima ponose se i u PKB-u, mada ne spominju ulaganja o kojima priča Petrović.

Na „makaze cena” – disproporciju između troškova proizvodnje i novca dobijenog za proizvod – treba dodati i niske državne subvencije koje PKB dobija za mleko. Premije su, kako je Milan Veljović, generalni direktor PKB-a govorio za medije, i do 50 puta manje nego u okruženju i Evropi. I posle 2000, sudeći po „Beloj knjizi”, propadanju su doprineli i rukovodioci PKB-a. Nikola Lazić navodi primer loših poslovnih poteza i potencijalnih malverzacija. U njegovoj publikaciji odštampana je kopija izveštaja interne komisije za kontrolu iz 2004. u kojoj se navode neregularnosti prilikom prodaje 58 PKB-ovih kombajna preduzeću „Raca” DOO iz Zrenjanina. Tamo piše da je narušena procedura prodaje jer su dve od četiri pristigle ponude za kupovinu napisane istovetnim rukopisom, uz identičan pečat na zadnjem delu koverte, sa istim tekstom ponude i datumom. Reč je o ponudama „Bitesa” iz Ečke i „Marijasa” iz Mola. Ni sa jednim od ovih preduzeća nije sklopljen ugovor, već sa „Racom”, čija ponuda, navodi se u izveštaju kontrolora, „nije nađena u pravnoj ili komercijalnoj službi, kao ni u knjigovodstvu, gde bi po prirodi posla trebala biti arhivirana”. Zaključuje se da, „kako komisija nije pronašla originalnu kovertiranu ponudu ,Race’, postoji sumnja u verodostojnost osnovne kovertirane i konačne ugovorene cene”.

Sve ovo događalo se za vreme dok je Bugarin bio direktor. On je 2007. za „Press”, upitan o ovim navodima, demantovao tačnost svih tvrdnji sindikalaca. U istom tekstu navodi se da je za ovaj list Dragoljub Anastasovski, tadašnji poslanik Srpske radikalne stranke, potvrdio da je krajem devedesetih Ljiljani Buhi prodata, pa od nje zakupljena menza u Surčinu.


Rekordni prinosi i hronični minusi

 

Nerešen status, odvajanje profitnih centara i prerađivačkih celina, niska otkupna cena mleka i male subvencije, doprineli su da pokazatelji poslovanja, tabelarno prikazani u „Beloj knjizi”, iskazuju minuse i narednih godina: na kraju 2006. – više od 187 miliona dinara; na kraju 2007. – više od 850 miliona, a godinu dana kasnije 1,3 milijarde dinara. Iako proizvodnja nije prestajala, Milan Veljović je u intervjuu za „Politiku” u februaru 2010. rekao da bi stavljanje poreza i doprinosa na teret PKB-a prethodnih godina oteralo korporaciju u stečaj. Zato je u pomoć priskakala država, koja je sprovodila konverziju dugova za neuplaćene doprinose uvećavajući sopstveni udeo u vlasništvu tada još većinski društvenog preduzeća. Sa 24 odsto, kolilko je imala u 2000. kroz dve konverzije iz 2005. i 2006. postala je vlasnik 35 odsto kapitala PKB-a, čime je rešeno pitanje više od 2,2 milijardi dinara duga, navodi se u „Beloj knjizi”.

U 2010, državni udeo u kapitalu korporacije povećan je na 99,75 odsto, a najavljeno je da će PKB biti dat Beogradu na upravu. Radnici su, pak, najavili da će stupiti u štrajk zbog nepovezanog staža i neuplaćenog zdravstvenog osiguranja. To su i učinili 16. februara kada su pokušali blokadu Zrenjaninskog puta. Sindikalni predstavnici navodili su kako zaposleni u PKB-u rade pod nebom na temperaturama ispod nule, a ne mogu da overe zdravstvene knjižice. Zbog radnog staža, koji nije povezan od 2005. godine, 430 zaposlenih nije moglo da ode u penziju. Predstavnici grada brzo su reagovali odlukom da plate troškove lečenja radnika dok se zdravstvene knjižice ne overe, a već sutradan zahtevi štrajkača su usvojeni: povezan im je staž i uplaćeno zdravstveno osiguranje. Mesec dana kasnije, Agencija za privatizaciju je obustavila privatizaciju korporacije, utabavši teren da PKB postane javno preduzeće grada.


Zemljište prevashodni interes


Kada je na dnevni red Skupštine grada Beograda, maja 2010. došlo pitanje prenosa upravljanja nad preduzećem sa države na glavni grad, u materijalu podeljenom odbornicima nisu spominjani dugovi PKB-a. To je bio razlog da pojedine odborničke grupe, mahom opozicione, negoduju. Predstavnici Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije zamerili su nepostojanje podataka o poslovanju i dugovima PKB-a, koji su, kako je rekao Nemanja Šarović (SRS) u trenutku rasprave o ovom predlogu iznosili 8,33 milijarde dinara. Dejan Ranđić, šef odborničke grupe LDP-a, izrazio je sumnju da grad želi da preuzimanjem kombinata zapravo zagospodari zemljištem PKB-a na levoj obali Dunava, površine 22.000 hektara.
 

Da je prestonica zaista „pikirala” na PKB prevashodno zbog parcela, kazuje i izjava Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda. On je 2009. prvi put izrazio ideju da korporacija postane gradsko preduzeće „kako bi se zauvek razgraničilo građevinsko zemljište – na kojem će se Beograd širiti – od poljoprivrednog, sa koga će se hraniti”. Nije sporna računica gradskih vlasti – bolje je da preuzmu zemlju, nego da bude privatizovana, pa da budući vlasnik ucenjuje grad prodajući je po basnoslovnoj ceni kada na njoj bude izgradnje.

Kada je o izgradnji na zemljištu PKB-a reč, Miroslav Čučković, član Gradskog veća Beograda, precizirao je 30. maja 2010. pri potpisivanju ugovora kojim je grad preuzeo upravljanje PKB-om projekte koji će biti ostvareni. On je naveo da će na 80 hektara proći obilaznica za budući most preko Dunava, između Zemuna i Borče, a da je oko 4.000 hektara duž Pančevačkog i Zrenjaninskog puta planirano za širenje glavnog grada na levoj obali Dunava. Sredstva od prenamene tih poljoprivrednih parcela u građevinsko zemljište podelili bi Beograd i PKB. Ako grad ostvari svoje planove, korporaciji će ostati na raspolaganju i dalje impresivna površina od oko 18.000 hektara za proizvodnju. Kako bi oni mogli biti iskorišćeni kako bi doneli profit preduzeću, ni na koji način nije pomenuto tom prilikom.


Na kraju slučaja tri tačke


Nije sporno da su resursi i potencijali PKB-a obrnuto srazmerni dugovima kompanije koji su, u trenutku kada ju je preuzeo grad, prema Čučkovićevoj izjavi iznosili 25 miliona evra. Apsurdno je, pak, da kombinat koji po svojim kapacitetima i proizvodnji zauzima lidersku poziciju u domaćoj poljoprivredi ne ubire finansijsku korist. Poljoprivredna korporacija „Beograd” nalazi se između nerešenog statusa i primarne proizvodnje iz koje ne sledi tržišna dobit. Nije nezamislivo ni da bi PKB potpuno bio rasparčan u slučaju loše privatizacije, kakve su već viđene . Kao ni da posle eventualne svojinske transformacije, u procesu „tajkunizacije”, zemljište PKB-a stihijski bude preinačeno iz poljoprivrednog u građevinsko.

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend