Lokalne samouprave na skeneru

Iako su tokom ove još uvek aktuelne rasprave u skupštini o usvajanju zakona o racionalizaciji broja zaposlenih u državnoj administraciji, napokon neke informacije dospele u javnost, Srbija ne poseduje na jednom mestu sakupljene i objavljene podatke o strukturi državnog aparata, preciznom broju zaposlenih u lokalnim samoupravama, platama lokalnih funkcionera, budžetskoj potrošnji i sl.

Novinari saradnici Centra su koristeći se pravom Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja prikupljali podatke o radu tridesetak jedinica lokalnih samouprava, odnosno 23 grada i 10 opština, koji su pohranjeni u jedinstvenu bazu podataka . Na osnovu analize prikupljenih dokumenata i podataka utvrđene su specifičnosti pojedinih opština i gradova i na osnovu toga su novinari uradili medijske priloge za svoje redakcije o tome kako rade uprave u našim opštinama i gradovima. Jedan deo tekstova je već objavljen u lokalnim medijima i dostupan je na web adresi Centra www.cins.org.rs, dok će objavljivanje čitave serije tekstova biti okončano tokom novembra 2009.
 

U toku prve faze projekta prethodno odabrani novinari na konkursu projekta su prošli kraći trening u NUNS-u, koji je podrazumevao osnove istraživačkog novinarstva, trening za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u novinarstvu, osnovne koncepte Computer Assisted Reportinga u novinarstvu, kao i prezentaciju čitave metodologije projekta. Nakon toga, sredinom ove godine novinari su otpočeli rad na prikupljanju zvaničnih dokumenata i informacija. Po prvi put su tada u nekim lokalnim sredinama postavljena sasvim obična pitanja kao što su visina iznosa plate gradonačelnika i funkcionera, broj zaposlenih u upravi, koliko se troši na dnevnice, putne troškove u zemlji i inostranstvu, na mobilne telefone, na usluge, na specijalizovane usluge i dr. Neki gradovi su bili voljni za saradnju sa lokalnim novinarima, ali je većina odbijala da odgovori, ili je na navodno pristojan način onemogućavala novinare da dođu do najobičnijih informacija. Zabeleženi su i primeri krajnje bahatog ponašanja funkcionera.

Za razliku od uobičajenog stava prema novinarima nametnutog od strane političara, gde je dobar novinar samo onaj novinar koji „zna da drži mikrofon“ i da verno prenese „Njegovu“ poruku namenjenu građanima, ovaj projekat pretpostavio je novinara koji traga za podacima i činjenicama. Novinari na ovom projektu nisu prvo radili intervjue sa lokalnim funkcionerima, već su prvo tragali za dokumentima i zvaničnim podacima, da bi tek na kraju tražili komentare funkcionera, koji su tada često bili zatečeni postavljenim pitanjima.

Projekat je obuhvatio dvadesetak novinara na samom početku, ali se taj broj do kraja sveo svega na desetak lokalnih novinara, kojima su pomagali volonteri Centra u Beogradu. Ipak, bilo je novinara koji su s razlogom odustali od traganja za informacijama, jer je u nekim mestima bilo bolje za njihovu egzistenciju da prestanu da traže bilo kakve šta i da se drže starog načina rada u kojem su mediji, a posebno lokalni, samo protočni bojler za političke poruke lokalnih moćnika. I sama atmosfera oko usvajanja izmena Zakona o informisanju, a i generalno odnos društva prema novinarima, doprineli su da neke kolege odustanu, te su mnogi čak bili u nedoumici da li uopšte više smeju da postavljaju pitanja i prezentuju ovakve neke rezultate – da li nam novi zakon o informisanju uopšte dozvoljava da postavljamo pitanja. Tome najbolje svedoči primer iz Požarevca, i to lokalne institucije za koju niko nikada ne bi rekao da ima potrebu da bilo šta krije od javnosti, s obzirom na delatnost. Umesto da obelodani najobičnije finansijske podatke o svom radu, direktorka Istorijskog arhiva grada Požarevca, novinarki angažovanoj na našem projektu u tom gradu, samo što nije tražila i svež nalaz krvi, kako bi joj dala finansijke podatke (prilog u materijalu). Koliko se u tom slučaju radilo o ličnom animozitetu prema novinarima, ili nečem drugom, bilo bi isuviše blago reči da je direktorka Arhiva prekršila Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, već je prekršila sve principe pristojnosti u ophođenju sa javnošću.

Rezultati koje predstavljamo nisu nipošto epohalni i nisu nikakav izveštaj analitičara, naučnih istraživača, eksperata koje dovoljno imamo, već samo zbirka podataka, koje su novinari prikupili, a za potrebe pisanja novinarskih tekstova. Smatrali smo da zavređuju pažnju javnosti jer se ni jedan državni organ do sada nije potrudio da ih prikupi, ili bar da obezbedi javno objavljivanje tih podataka, kao što je to recimo Vlada Srbije ove godine uradila sa podacima zarada direktora republičkih agencija i preduzeća. Želeli smo da na ovaj način ukažemo na važnost primene principa javnosti u radu i potrebe građana da budu upoznati sa makar osnovnim elementima u funkcionisanju njihovih lokalnih samouprava.
U narednih nekoliko nedelja objavljivaćemo najinteresantnije tekstove novinara kao i celokupni rad na projektu „Investigating local governments“. U tekstovima ćete pročitati o tome šta se to najčešće krije od javnosti, koje su to javne tajne po opštinama, kako se namiruju politički dugovi i sl. Novinari Centra uspeli su da dođu i do dokumenata, skrivenih od očiju javnosti, čiji je pojavljivanje izazvalo šok u nekim lokalnim samoupravama, jer navodno pre toga niko za njih nije znao.

NEKI REZULTATI PROJEKTA

Od ukupno 23 grada , samo od dva grada, Jagodine i Smedereva, nisu dobijeni ama baš nikakvi podaci, dok od 10 opština, koje smo uključili u projekat od četiri opštine nismo dobili nikakav podatak (Paraćin, Negotin, Arilje i Prokuplje), tako da smo ukupno obradili rad 21 grada i 6 opština. Iako smo na više načina pokušavali da uspostavimo direktni kontakt sa lokalnim samoupravama i to pre svega u onim sredinama gde smo imali novinare saradnike, rezultat običnog izveštavanja pokazivao je u početku vrlo slabe rezultate, što inače potvrđuje i redovna praksa. Recimo samo da se u nekoliko slučajeva desilo da se podaci prezentirani „uživo“ od strane službenika lokalnih samouprava nisu poklapali sa rezultatima, koje su naknadno dostavili po zvaničnom zahtevu za pristup informacijama. Tako je na primer na direkto pitanje novinara kolika vam je plata gradonačelniče, gradonačelnik odgovorio da mu je plata 15 odsto niža od one koju zvanično prima prema dokumentu obračunske liste za to radno mesto. Zato je prevashodni rad novinara, posebno u kasnijoj fazi projekta, podrazumevao slanje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, gde bi lokalni poverenik za postupanje po zakonu imao da odgovori na niz pitanja, ali i da dostavi prateća dokumenta, koja potvrđuju takve odgovore. Uz pitanje kolika je plata gradonačelnika, tražena je kopija dokumenta obračunske liste, ili kopija kartona zarade radnika (pogledati prilog za Vranje i Novi Pazar).
Pa tako iako u Jagodini nismo imali saradnika, toj gradskoj upravi su novinari volonteri Centra u Beogradu poslali tri zvanična zahteva sa ciljanim, ali ta gradska uprava nije odgovorila ni na jedan. Zato su na vreme podnete tri žalbe Povereniku za ćutanje administracije, i sve tri smo rešenjem Poverenika dobili. Međutim do danas, iako je rešenjem naznačeno da grad Jagodina ima novi rok od pet dana da nam dostavi podatke o broju zaposlenih, budžetu, platama funkcionera i sl., to nije učinjeno. Slučaj Jagodine svakako ne pokazuje odnos te uprave prema našem Centru, već prema građanima, jer informator grada Jagodine je poslednji put ažuriran 2006.godine, dok su u sekciji web sajta grada pod stavkom budžet, prikazani samo podaci o rastu budžeta Jagodine u prethodnih nekoliko godina.
Tome u prilog treba još reći da od posmatranih 27 jedinica lokalne samouprave, samo 16 ima zvaničan informator na web adresi, njih 11 ima relativno ažuriran informator (tokom 2009.godine), dok smo samo za njih pet mogli da kažemo da imaju potpuno ažuriran informator. Ovogodišnji dokument odluke o budžetu pronašli smo samo na deset web adresa ovih lokalnih samouprava.

Broj zaposlenih

Vlada Srbije i Skupština će pokušati da srede sve ono što su godinama iste te parlamentarne stranke radile. Namerili su se da racionalizuju broj zaposlenih u gradskim i opštinskim uprava širom Srbije, pa će prema predlogu Zakona bez posla ostati 5.648 zaposlenih, ili 15 odsto od ukupnog broja. To je dobra vest za budžetske uštede i naravno loša za porodice činovnika koji će uskoro ostati bez posla. Međutim, trenutno niko ne govori o uzrocima ove očigledne partokratije u Srbiji, o stvarima u kojima su se sve partije, i one na vlasti i one u opoziciji slagale – da svaka garnitura zaposli i namiri nekog svog. Iako godinama od domaćih političara slušamo o racionalizacijama, uštedama, od ukupno 27 lokalnih samouprava u samo šest je broj zaposlenih ove godine manji nego prošle godine, dok sve ostale beleže rast ili blagu stagnaciju. Najveće procentualno povećanje broja zaposlenih tokom ove godine zabeleženo je u Kruševcu 9,63, Vršcu 8,78, Zrenjaninu 7,89, Užicu 7,50 i Somboru 5,09, dok je najveće nominalno u Beogradu (52), Kruševcu (26) i Zrenjaninu (25). Javna je tajna da su male stranke kupovale glasove zapošljavanjem, dok su veće partije oduživale mestima u opštinskoj administraciji onima koji su ih pomagali u kampanji. Zbog mnogo izbornih ciklusa, uprave u opštinama su se očigledno uvećavale, ali nije bilo otpuštanja kadrova. Ali kako su se ti ljudi našli na tim radnim mestima, ko ih je i zašto tu zaposlio, i kako će sad ti isti koji su zapošljavali da otpuštaju prekobrojne, niko nije mogao da nam odgovori.
 

Rang lista prema rastu br.zaposlenih ove godine

Rang lista opština prema koeficijentu na 1000 građana

Grad Beograd

Objavljeno je recimo da grad Beograd treba da otpusti najveći broj činovnika, ali nije na primer da je gradska uprava Beograda pre samo tri godine imala 1321 zaposlenog, a da danas ima 1657 osoba na platnom spisku. To znači da je samo za tri godine gradska uprava narasla za jednu četvrtinu, imali smo preko pet stotina novih zapošljavanja, jer je dobar broj službenika otišao u penziju, ili dao otkaz. Ovo veliko povećanje broja zaposlenih posledica je prenosa nadležnosti sa republike i gradskih opština na grad, rekli su nam u gradskoj upravi. Razlog većeg broja zaposlenih jesu i nove nadležnosti grada donete izmenom Statuta. Član Gradskog veća Zoran Kostić tvrdi da se, istovremeno sa povećanjem, odvijao paralelan proces na planu racionalizacije broja zaposlenih. „Zaposleni koji su sklapali sporazum sa Gradskom upravom, uz otpremninu odlazili su na biro ili u penziju. Istovremeno smo imali promenu strukture zaposlenih. Odlazili su ljudi sa srednjom stručnom spremom i dolazili ljudi sa visokom stručnom spremom“. U Gradskoj upravi navode 2007. godinu kao „prelomnu“ za povećanje broja zaposlenih. Te godine je sa Republike Srbije na lokalnu samoupravu, Grad Beograd i druge gradove i opštine u Srbiji, prešlo nekoliko nadležnosti. Nakon dobijenih nadležnosti, Grad Beograd je preuzeo i određen broj zaposlenih koji su danas u Upravi javnih prihoda Grada Beograda. Iste godine, sa Ministarstva zdravlja prešle su nadležnosti za primarnu zdravstvenu zaštitu. Grad Beograd nadlžan je za staranje o domovima zdravlja i kliničko-bolničkim centrima. Izmenom Statuta Grada Beograda, krajem 2008. godine, propisane su nove nadležnosti u oblasti urbanizma prenete sa gradskih opština na nivo grada, čime je određen broj zaposlenih preuzet iz gradskih opština u Gradsku upravu.
Prema našim podacima u najvećem broju gradova u Srbiji je broj službenika u poslednje tri godine samo rastao, a rastao je i od pre pet godina. U gradskoj upravi Sremske Mitrovice 2006.godine je bilo 176 zaposlenih, a sada 202, u Kruševcu je bilo 258, a sada 296, u Požarevcu je bilo 199, a sada 210, u Loznici 185, a danas 194, u Užicu 154, a sada 172, u Čačku 227, a sada 242, u Zrenjaninu 319, a sada 342, u Boru 181, a sada 192. Grad Kragujevac je prošle godine imao 788 zaposlenih, a već ove 800, dok je u Novom Pazaru prošle godine bilo 333, a ove godine 349. Iste te stranke koje čine danas čine Vladu Srbije, zapošljavale su svoje funkcionere, aktiviste, prijatelje, rođake, supružnike, poslovne partnere i ko zna koga sve još. Umesto da dobijemo ekonomski rast, dobili smo rast broja državnih činovnika, agencija, komisija, fondova i sl.

Zaječar

Na hiljadu stanovnika, Zaječar ima 4,53 činovnika. Načelnica Gradske uprave Jasmina Gačević-Mladenović smatra da je broj zaposlenih u Gradskoj upravi veći od potrebnog za funkcionisanje Gradske uprave. „Kad privreda ne radi, ljudi moraju negde da se zaposle. Kad biste pogledali koga smo mi to zapošljavali, videli biste da su to, uglavnom, mladi ljudi koji su prvi put zasnovali radni odnos i na radno mesto došli preko Nacionalne službe za zapošljavanje“. U Gradskoj upravi Zaječara kažu da ih do sada niko nije obavestio da treba da otpuštaju svoje zaposlene. Poručuju da će, ako je potrebno, smanjiti broj zaposlenih, kad im stignu konkretna upudstva i kriterijumi o broju zaposlenih. Grad u Timočkoj krajini ima oko 66000 stanovnika i 299 službenika u Gradskoj upravi. Krajem 2008. godine, broj činovnika bio je 300.

Plate gradonačelnika

Među najplaćenijim gradonačelnicima u Srbiji nalaze se četvorica iz DS-a i jedan iz SPS-a:

1. Saša Vučinić (DS) Subotica – 1483 evra,
2. Miroljub Stojčić (SPS) Vranje – 1400 evra,
3. Igor Pavličić (DS) Novi Sad – 1371 evra,
4. Mileta Mihajlov (DS) Zrenjanin – 1327 evra
5. Miloš Simonović (DS) Niš – 1197 evra

Gradonačelnici u Srbiji u proseku su tokom 2009.godine primali sto hiljada dinara mesečno, ili 1085 evra, u rasponu od 900 do 1500 evra, što su, prema dostavljenim podacima, bile njihove neto zarade sa uključenim minulim radom. Upoređivanjem ovih plata sa onima iz prošle godine vidi se da je najveći broj njih ostao na gotovo istom nivou, iako je bilo čak i povećavanja zarada, kao i onih kojima su realno smanjene na osnovu odluke Vlade.
Saša Vučinić, kadar subotičkih demokrata i u prošlom mandatu predsednik skupštine grada, prima zvanično najveću gradonačelničku platu u Srbiji od tačno 137.893,92 dinara, ili oko 1500 evra. Da bi on obavljao posao prvog čoveka grada svaki Subotičanin simbolično mesečno treba da izdvoji 1,20 dinara od poreskog novca za neto platu Vučiniću. Gradonačelnik Subotice ovu činjenicu objašnjava da je platu nasledio od prethodnika, a da bez obzira na predočene podatke za sebe tvrdi da je i dalje najškrtiji gradonačelnik Subotice do sada i da zaposleni u upravi to od prvog dana znaju.
“Priča da imam veliku platu kao gradonačelnik u Srbiji ide od septembra prošle godine, a od tada se nije povećavala. Za posao koji obavljam i odgovornost koju imam, mislim da je plata zadovoljavajuća”, izjavio je ovim povodom Vučinić, kada je gledajući u rezultate istraživanja posumnjao da su drugi gradonačelnici malo “ulepšali” svoje zvanične zarade. Kako je to moguće govori primer iz Niša, gde gradonačelnik Miloš Simonović prema zvaničnom odgovoru gradske uprave Niša prima tek 85.652,52 dinara, uz napomenu da postoji “mogućnost korekcije do 30 odsto na osnovu odluke Administrativnog odbora, a u skladu sa Pravilnikom o platama izabranih i postavljenih lica u organima i službama Grada Niša”. Iz toga sledi da je moguće da g-din Simović primi i 111.348,00 dinara mesečno, ali pošto uvid u kopiju obračunske liste gradonačelnika Niša nismo dobili, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da plata nije i veća. Odmah za Vučinićem je Miroljub Stojčić, gradonačelnik Vranja, a kadar SPS-a, sa mesečnom platom od 130.277,48 dinara, ili 1400 evra. Za njegovu neto platu Vranjanci mesečno treba da izdvoje čak 1,49 dinara, što budžet ovoga grada, koji je gotovo tri puta manji od budžeta grada Subotice, teško može da podnese.
Treći na listi je Igor Pavličić, gradonačelnik Novog Sada, takođe demokrata sa mesečnom platom od 127.545,00 dinara, kome je nedavno budžetski inspektor Ministarstva finansija našao da ima nezakonito uvećan koeficijent na 11,50, što je više od zakonskog maksimuma od 9,40, koliko ima predsednik Narodne skupštine!!! Novosađani za svog gradonačelnika po glavi izdvajaju 0,43 dinara budžetskog novca, ali Pavličićev kabinet ovih dana nije želeo da komentariše ni rešenje budžetskog inspektora, kao ni zaradu gradonačelnika. Četvrti na ovoj top listi gradonačelnika je Mileta Mihajlov, gradonačelnik Zrenjanina, ponovo demokrata, koji mesečno prima 123.373,88 dinara, ili 1327 evra, dok Zrenjaninci izdvajaju po 0,93 dinara. I na petom mestu je Simonović iz Niša sa 1197 evra, sa uračunatim dodatkom od 30 odsto. Na dnu lestvice zarada nalaze se plate Desimira Pavlovića, gradonačelnika Kruševca koji mesečno zarađuje 84.119,00 i Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice sa zaradom od 85.652,00.

Plate predsednika Skupština

Presednici Skupština gradova po pravilu imaju nešto niže zarade od svojih gradonačelnika, ali Jene Maglai (SVM), predsednik Skupštine grada Subotice, ne zaostaje puno za Vučinićem, jer je njegova plata za samo desetak hiljada dinara manja i iznosi 120.381,33 dinara. Vranjanski predsednik Skupštine, Slobodan Stamenković, je kao i njegov gradonačelnik na drugom mestu, sa platom od 113.575,24 dinara, dok je Zrenjaninac Aleksandar Marton (LSV) sa platom od 113575,24 dinara zauzeo treće mesto. Četvrti je Aleksandar Jovanović (LSV) predsednik Skupštine grada Novog Sada sa platom od 112239,87, a peti je somborski spiker Nemanja Delić (DS) sa platom od 110.000,00 dinara.