Kriminalci i dalje profitiraju od privatizacije u Srbiji

Samo dve godine po izlasku iz zatvora, gde je izdržao kaznu za pokušaj ubistva četvorice policajaca u jednoj pucnjavi u Beogradu, Milan Lazarević je zaključio da je krajnje vreme da i on nešto zaradi od privatizacije u Srbiji.

Pretpostavljajući da njegova kriminalna prošlost neće predstavljati problem, Lazarević je bacio oko na Mašinoservis, novoprivatizovanu fabriku mašinskih delova u svom rodnom Valjevu.

Pokazalo se da je bio u pravu. Policijski dosije nije predstavljao ni najmanju smetnju. Agencija za privatizaciju Republike Srbije je dala svoje odobrenje u novembru 2005. godine.

Za razliku od drugih bivših komunističkih zemalja koje su ulazile u EU, poput Poljske, Srbija je s velikim zakašnjenjem uvodila kontrole za potencijalne kupce koje treba da spreče mogućnost da kriminalci profitiraju od prodaje državnih preduzeća.

Odsustvo državne kontrole stvorilo je savršeno okruženje za bujanje kriminalnih radnji, uključujući i nezakonito izvlačenje kapitala i pranje novca.

Razmere korupcije i zloupotreba bile su takve da je Srbija do danas morala da poništi čak 629 od ukupno 2.281 izvršene privatizacije, zbog toga što su novi vlasnici obustavljali proizvodnju, rasprodavali sredstva i uskraćivali plate radnicima.
 

Na hiljade radnika u Srbiji su ostali bez posla zbog takvih propusta u postupku privatizacije.

Milan Lazarević je uspeo da kupi novoprivatizovano preduzeće uprkos kriminalnoj prošlosti (Foto: Policija Srbije)

Mada se od potencijalnih kupaca sada zahteva da dostave dokaze da nisu bili osuđivani i da se ne nalaze pod istragom, u sistemu i dalje postoje rupe koje kriminalcima omogućuju da profitiraju od prodaje.

Lazarević, koji je uspeo da pribavi saglasnost države za kupovinu Mašinoservisa, u međuvremenu je ponovo dospeo u zatvor zbog optužbi za iznudu i reketiranje vlasnika barova i restorana Valjevu.

Takođe je optužen da je naručio ubistvo svog lokalnog konkurenta u svetu podzemlja, a usledile su i optužnice za utaju poreza, prevaru osiguravajućeg društva i prisvajanje državnog novca.

‘Samo budale pričaju’

Pre dvadesetak godina fabrika Mašinoservis je bila uspešno preduzeće u državnom vlasništvu, sa oko 130 zaposlenih u Valjevu, udaljenom oko 100 km od Beograda. Preduzeće je nekada imalo predstavništva širom bivše Jugoslavije.

Danas je ulaz u fabriku zatvoren teškim lancima i katancem, ali se kroz kapiju može proviriti u dvorište. Fabrička zgrada je napuštena i ruinirana; prozori na polusrušenim zidovima su polupani.

Mašinoservis na papiru i dalje ima 12 zaposlenih, ali svi oni tvrde da poslednjih devet godina nisu radili niti primali platu. Lokalno stanovništvo iz okolnih sela koje se nekada izdržavalo radom u fabrici sada je primorano da traži povremene poslove bilo kakve vrste.

Milivoj Savić, nekadašnji uposlenik Mašinoservisa, jedna od brojnih žrtava neuspele privatizacije u Srbiji (Foto: S. Dojčinović)

Milivoj Savić, star 60 godina, jedini je radnik koji je imao hrabrosti da progovori. Dok smo obavljali intervju u njihovoj kući u blizini Valjeva njegova supruga je sve vreme negodovala i ljutito komentarisala: “Samo budale pričaju.”

Na sam pomen Lazarevićevog imena ljude iz ovog kraja obuzima strah.

Milivoj Savić, poznat i pod nadimkom Bosanac, ne pokazuje strah i kaže da je razgovor sa novinarima njegova poslednja šansa. Delimično paralizovan posle moždanog udara koji je preživeo, nesposoban je da radi, a nema uslova za odlazak u penziju jer je Mašinoservis posle privatizacije obustavio isplatu plata i penzijskih doprinosa.

On kaže da je već od prvog Lazarevićevog dolaska u fabriku bilo jasno da novi vlasnik nema nameru da investira i pokuša da oporavi preduzeće. Umesto toga, novi šef je izašao pred zaposlene i saopštio im da mogu da idu kući.

“Lazarević je rekao: ‘Imam vaše brojeve telefona ovde u preduzeću. Pozvaću vas ako bude nekog posla.’ Međutim, rasprodao je sve mašine i tamo (u fabrici) ništa nije ostalo,” kaže Savić.

Savić je u očajanju otišao kod Lazarevića i zamolio ga da mu uplaćuje bar penzijske doprinose da bi mogao da ode u penziju.

“Kako hoćeš da te molim, kao oca, kao Boga, kao šefa? A on je odgovorio: ‘Bosanac, imaš godina koliko i moj otac, ja to poštujem, nemoj ništa da brineš’… ali novac nije uplatio,” kaže Savić.

On je jedini radnik koji je imao hrabrosti da se sretne s Lazarevićem licem u lice.

Trgovina

Lazarević je preduzeće kupio u septembru 2004. godine, pošto je prethodnom vlasniku Vladanu Kruniću isplatio u gotovini 13.000 evra. Dobio je propisno izdato punomoćje kojim je stekao potpunu kontrolu nad preduzećem, dok Agencija za privatizaciju i zvanično ne odobri prodaju.

Pošto se sva novoprivatizovana preduzeća i dalje nalaze pod kontrolom države, prodaja se može obaviti jedino uz saglasnost Agencije, koja je u ovom slučaju izdata 15. novembra 2005. godine.

Mašinoservis je prvobitno privatizovan u decembru 2002. godine, tako što je fabrika prodata Kruniću za oko 40.000 evra. Krunić kaže da nije uspeo da pokrene proizvodnju i isplati radnike, zbog čega su u vreme kada je preduzeće prodao Lazareviću svi zaposleni bili u štrajku.

Dok je Krunić još bio vlasnik preduzeća, inspektori Agencije za privatizaciju su dostavili dva izveštaja u kojima se kritikuje način upravljanja fabrikom; jedan u oktobru 2003. i jedan u junu 2004. godine.

U oba izveštaja se navodi da radnici Mašinoservisa nisu primali platu još od privatizacije i da je proizvodnja obustavljena, uz upozerenje da će možda biti potrebno da se preduzeće vrati pod kontrolu države.

Zanimljivo je da su inspektori ponovo posetili fabriku pet meseci kasnije, tada već u Lazarevićevom vlasništvu, ali ovog puta radnici su odbijali da se požale na bilo šta osim na to što ne dobijaju plate.

Izvlačenje kapitala

Prema rečima bivšeg vlasnika Krunića i zaposlenih, Lazarević se odmah bacio na izvlačenje kapitala iz Mašinoservisa.

Krunić tvrdi da je Lazarević prodao najvažnije mašine, vredne oko 10.000 evra, već u prvih nekoliko meseci po preuzimanju kontrole nad fabrikom.

Prema optužnici koju je podigla poreska uprava, Lazarević je navodno prodao i jednu od fabričkih zgrada za iznos od 41.000 evra u gotovini. U poreskoj upravi tvrde da nije prijavio prodaju zgrade da bi izbegao plaćanje poreza.

BIRN je došao do dokumenata koji pokazuju da je Lazarević stavio fabrički plac pod hipoteku, ali još nije utvrđeno kada je to tačno uradio niti koliki iznos je na osnovu ove hipoteke pribavio. Lazarević nije direktno komentarisao ove optužbe niti svoje vlasništvo na Mašinoservisu, ali njegov advokat, Miodrag Đuričić, izjavio je za BIRN da “nema dokaza protiv njega”.

U vezi sa Lazarevićevim vođenjem preduzeća, Đuričić je izjavio da su problemi sa proizvodnjom i administrativni problemi bili prisutni i pre nego što je njegov klijent stekao vlasništvo nad preduzećem.

Lazarevićev ekstreman postupak svakako nije jedinstven u Srbiji. U pitanju je jedno od nekoliko hiljada malih preduzeća koja je država prodala, a od kojih su mnoga bila žrtve nezakonitog izvlačenja kapitala i drugih kriminalnih radnji.

Na taj način je veliki broj stanovnika Srbije ostao bez posla u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti 2010. godine dostigla 20 odsto. Očekuje se da će sa novi udarima globalne recesije broj nezaposlenih u Srbiji nastaviti da raste.

Proces privatizacije u Srbiji nije završen, a prema podacima Agencije za privatizaciju ostalo je za prodaju još 435 preduzeća.

Lažni dokumenti lažnih kupaca

I pored uvođenja oštrijih mera koje bi trebalo da onemoguće kriminalce u pokušajima da iskoriste privatizaciju za pranje novca ili druge nezakonite poslove, sistem je i dalje podložan zloupotrebama.

Mada se od 2008. godine od kupaca traži da dostave potvrde iz policije i suda da nisu pod istragom i da nisu bili osuđivani, kriminalci i dalje pronalaze načine da prevare sistem.

Neki od kupaca koriste zastupnike koji nemaju kriminalnu prošlost, mnogi dostavljaju ponude preko of-šor kompanija, a ima i onih koji jednostavno falsifikuju dokumente.

“Ako neko donese krivotvorenu potvrdu, kako ja mogu da znam da je dokument krivotvoren? To je krivično delo; neko drugi bi to morao da ispita,” kaže Dušan Belanović, direktor centra za komunikaciju pri Agenciji za privatizaciju.

Upitan zašto dokumente ne dostavljaju policiji na proveru, Belanović odgovara da Agencija nema dovoljno ljudi da bi vršila provere takve vrste.

Takođe, Srbija ne može da utvrdi tačno poreklo novca koji se koristi za kupovinu preduzeća preko of-šor kompanija.

Darko Šarić, koji se trenutno nalazi u bekstvu, optužen je od strane srpskih vlasti 2010. godine zbog sumnji da je organizovao međunarodnu mrežu za šverc droge za koju se veruje da je prokrijumčarila u Evropu oko 3,5 tone kokaina i da je kroz proces privatizacije u Srbiji oprala oko 30 miliona evra.

Dokumenti pribavljeni iz državnog tužilaštva i poslovnih registara u SAD i Srbiji pokazuju da je Šarić uspevao da kupuje preduzeća u Srbiji preko of-šor kompanija registrovanih u državi Delaver u SAD.

Pošto Agencija za privatizaciju nije pokušavala da utvrdi poreklo novca of-šor kompanija, smatra se da je Šarić na ovaj način mogao da opere milione evra stečenih na nezakonit način.

U Srbiji se u više navrata pokazalo koliko je važna temeljna provera potencijalnih kupaca. Propust da se to učini omogućio je Zoranu Ćopiću da posle 2005. godine kupi više od 15 kompanija u Srbiji i Bosni i Hercegovini, uprkos tome što mu je u isto vreme suđeno zbog šverca cigareta.

Postupak je otvoren 2004. godine i još traje. Ćopić je uhapšen u aprilu u Bosni gde je optužen za pranje novca. Uskoro bi trebalo da bude izveden pred sud.

Krajem 2010. godine srpska policija je optužila Ćopića za nezakonito uzimanje hipoteka i izvlačenje kapitala iz nekih preduzeća.

Zakon ‘opterećen nedostacima’

Suština problema je u loše sastavljenim zakonima o privatizaciji i njihovoj nedoslednoj primeni.

“Privatizacija je opterećena nedorečenim propisima, slabostima, nedostacima i rupama,” kaže Vladimir Goati, stručnjak za politiku i ekonomiju koji je i direktor organizacije Transparentnost Srbija.

“Prodate su desetine preduzeća… a da prethodo nisu stvoreni uslovi kojima se vlasnik obavezuje da odgovorno postupa sa kompanijom i njenim uposlenicima.”

“Agencija za privatizaciju je državno telo oslobođeno svake odgovornosti,” kaže Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije u Srbiji

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, sličnog je mišljenja: “To je omogućilo tajkunima i kriminalcima da formalno, kupovinom kompanija, dođu u posed ogromne imovine.”

Ipak, Verica Barać smatra da je najveći nedostatak sadašnjeg sistema to što ne postoji spoljašnja kontrola procesa privatizacije.

“Agencija za privatizaciju je državno telo oslobođeno svake odgovornosti. Oni kreiraju, sprovode i kontrolišu proces privatizacije, a njih niko ne kontroliše,” kaže ona.

Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, kaže da je jedan od nedostataka zakona i to što je kupcima omogućeno da plaćanje vrše u šest rata, što novim vlasnicima daje dovoljno vremena da rasprodaju imovinu i pre nego što su okončali kupovinu.

“Kada jednom dođu do novca (izvlačenjem kapitala) više im ne pada na pamet da isplate ostatak cene,” kaže on. Država je onda primorana da uzme nazad praktično bezvrednu ljušturu koja je preostala od preduzeća.

Verica Barać i Branko Pavlović kažu da je zakone odobrila Svetska banka i tvrde da je upravo odatle izvršen pritisak na Srbiju da ubrza proces privatizacije.

“Zakon je rađen po konceptu Svetske banke i počiva na idejama liberalne ekonomije. Nisu važne ni institucije, ni imovina, ni proces, ni poreklo novca, važna je samo privatizacija,” kaže Verica Barać.

Čovek koji je sastavio zakon o privatizaciji 2001. godine, Aleksandar Vlahović, nije odgovorio na naše brojne zahteve za intervju koje smo dostavljali preko asistenta iz njegove privatne konsultantske kompanije Eki Investment.

‘Izbacivanje’ šefa za privatizaciju

Pavlović je na mestu direktora Agencije za privatizaciju proveo samo četiri meseca, od aprila do jula 2004. godine.

Na ovo mesto ga je postavio Dragan Maršićanin, koji je u to vreme bio ministar privrede. Pavlović tvrdi da je smenjen zbog toga što je pokušao da reformiše način upravljanja agencijom i suprotstavi se kriminalu u privatizaciji.

Pavlović kaže da se od trenutka kada je imenovan za direktora agencije našao pod pritiskom sa svih strana, “političara, međunarodnih organizacija i domaćih tajkuna”.

Prema njegovim rečima, razni sumnjivi biznismeni su pokušavali da dopru do njega preko posrednika.

“Tajkuni to rade, pronađu nekoga ko vas poznaje i onda vam taj neko kaže: ‘Ej Branko, pitao me onaj biznismen da li bi izašao na večeru sa nama’, a ja bih im odgovarao da ne mogu da idem na večeru, ali možemo da zakažemo sastanak u agenciji,” kaže Pavlović.

Pavlović tvrdi da je odmah smenjen, zajedno sa ministrom privrede koji ga je imenovao, prvi put kada je pokušao da obustavi sumnjivu privatizaciju za koju je bio siguran da ukljujčuje elemente korupcije.

Danas radi kao advokat i savetnik manjinskih deoničara u kompanijama koje se nalaze u procesu privatizacije.

Situacija nije bolja ni u drugim balkanskim državama, gde je privatizacija shvaćena kao savršena prilika za sumnjive poslove, kao što se vidi na primerima iz Bosne, Makedonije i Crne Gore.

U Crnoj Gori je gotovo nemoguće proceniti nivo korupcije jer su detalji svake prodaje obavijeni velom tajne, budući da država ove podatke ne stavlja na uvid javnosti.

Podgorica je proces privatizacije započela 1997. godine i oko 85 odsto preduzeća se sada nalazi u privatnom vlasništvu. Nevladine organizacije tvrde da je u mnogim od ovih poslova bilo ozbiljnih slučajeva korupcije na visokom nivou.

Privatizacija u Poljskoj – polako i sigurno

Sasvim je drugačija situacija u Poljskoj, gde država nije toliko žurila sa privatizacijom. U periodu od dve decenije nakon tranzicije iz komunizma u kapitalizam, Varšava je razvijala sistem fokusiran na iskorenjivanje korupcije i organizovanog kriminala.

Dvadeset godina posle otpočinjanja programa privatizacije, pet odsto poljskih kompanija još nije našlo kupca, kaže Ireneuš Jablonski, stručnjak za ekonomiju i član Instituta Adam Smit u Varšavi.

Kžištof Valenčak, zamenik ministra u ministarstvu finansija koje je nadležno za kontrolu procesa privatizacije, priznaje da se proces odvijao sporo, i dodaje da je ministarstvo ulagalo velike napore da pronađe solidne investitore.

“Kada prodajemo neku kompaniju posećujemo i po petnaestak različitih zemalja. Odlazimo u svaki finansijski centar… imamo sopstvene interne službe koje prate potencijane investitore. Ukoliko imamo bilo kakvih sumnji u pogledu legitimnosti investitora, odmah ih diskvalifikujemo,” kaže on.

Valenčak kaže da su of-šor kompanije već neko vreme isključene iz procesa privatizacije u Poljskoj, jer nije moguće ustanoviti poreklo njihovog novca.

Za razliku od Srbije i ostalih država na Balkanu, rad ovog ministarstva se odvija pod stalnim nadzorom različitih agencija, uključujući i moćni Centralni biro za borbu protiv korupcije (CBA).

CBA istražuje slučajeve korupcije na najvišem nivou i podnosi izveštaje direktno pemijeru.

“Po tome smo jedinstvena agencija u EU, jer jedino naš biro ima takva ovlašćenja,” kaže Pavel Vojtunik, direktor CBA. “Možemo da operišemo kao policija… i koristmo ‘specijalne mere’ isto kao tajne službe. Imamo pravo da proveravamo najviše zvaničnike u Poljskoj.”

CBA takođe istražuje prodaje izvršene po sumnjivo niskoj ceni i na taj način iskorenjuje korupciju i osigurava najveći mogući prihod za državu. Of-šor kompanije uglavnom zaobilaze Poljsku jer ne žele da privuku pažnju CBA.

“Imali smo jedan takav slučaj sa privatizacijom brodogradilišta,” kaže Vojtunik. “Kompanija iz jedne ‘rizične’ zemlje je bila zainteresovana za kupovinu, dok mediji nisu objavili da CBA ispituje slučaj. Odmah su povukli ponudu.”

EU zahteva sprovođenje istrage u Srbiji

Dok su Poljaci od samog početka verovali da je suzbijanje kriminala u privatizaciji od presudne važnosti za državu i privredu, Beograd je sopstveni proces privatizacije počeo da preispituje tek pod pritiskom svojih EU ambicija.

U junu prošle godine EU je zahtevala od Srbije da preispita 20 izvršenih privatizacija koje su obavljene protivno pravilima ili se za njih vezuju korupcionaške afere.

Da bi zasladila ovu gorku pilulu EU je vladi Srbije u julu odobrila donaciju u iznosu od 2,2 miliona evra za efikasnije suzbijanje pranja novca.

Vinsent Dežer, ambasador EU u Srbiji, primećuje da su zemlje koje se nalaze u procesu tranzicije u kapitalističku ekonomiju izloženije riziku od pranja novca kroz proces privatizacije i naglašava da je situacija naročito zabrinjavajuća na Balkanu.

“Tri do pet odsto bruto domaćeg proizvoda potiče od operacija pranja novca (u Srbiji). To predstavlja veliki rizik… time se ugrožava neometano funkcionisanje privrede i čitavo duštvo,” kaže on.

Mada se sada mnogi kunu u rešenost Srbije da se suprotstavi kriminalizaciji procesa privatizacije, ima i onih koji nisu uvereni u spremnost da se nešto zaista preduzme.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, uopšte nije impresionirana i smatra da čak ni pritisci iz EU neće pomoći da se ovde nešto promeni.

“Savet je ukazao na više slučajeva problematičnih privatizacija i dostavio dokumentaciju tužilaštvu, ali do sada nije pokrenuta nijedna istraga,” kaže ona.

Lazarević danas sedi u zatvoru i čeka podizanje optužnica za brojna krivična dela. I dalje je zvanično vlasnik sada već uništene fabrike mašinskih delova.

Čovek kome je država odobrila da postane vlasnik Mašinoservisa zaradio je hiljade evra rasprodajući sredstva preduzeća i dajući zemlju pod hipoteku. Za to vreme mnogi radnici su primorani da se snalaze kako znaju i umeju da bi sastavili kraj s krajem.

Ljudi u Srbiji se pitaju kada će njihovi lideri konačno učiniti nešto da zaštite preduzeća i njihova radna mesta of berskrupuloznih kriminalaca koje interesuje samo brza zarada.

……………..

Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network.