Kako je srednjoškolac pobedio sistem
Početkom dvehiljaditih, tinejdžer iz okoline Beograda počeo je da postavlja nezgodna pitanja o tome zašto učenicima srednjih škola smeštenim po beogradskim domovima, uprava naplaćuje abonentske knjižice za hranu koje su inače besplatne.
Želeo je da sazna gde i zašto odlaze njegove pare za hranu – i ova pitanja su otvorila pravo osinje gnezdo korupcije i nenamenskog rasipanja novca.
Novinari i voditelji: Stefan Marković i Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Podkast RS
Muzika: Rade Sklopić
Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka
TRANSKRIPT
STEFAN (NARACIJA): Većina učenika srednjih škola misli na ocene i misli na one u koje su se nedavno zaljubili; možda i na to gde je sledeća žurka.
(ZVUK IGRALIŠTA)
STEFAN (NARACIJA): Oni realno ne razmišljaju o politici i ne misle ni na to gde i kako se troše pare građana. Pa… Osim ako njihovo ime nije Ivan Ninić.
JOVANA (NARACIJA): Početkom dvehiljaditih, srednjoškolac iz okoline Beograda počeo je da postavlja nezgodna. Želeo je da sazna gde i zašto odlaze njegove pare za hranu i ova pitanja su otvorila pravo osinje gnezdo korupcije i nenamenskog raspianja novca.
Ali šta motiviše nekog kao što je Ivan da uradi ovako nešto? (UBOD)
Zašto je rizikovao sve – pa čak i mogućnost da ga izbace iz školskog doma – kako bi rasvetlio istinu? (UBOD)
IVAN NINIĆ: Meni je sa ove distance i ove perspektive to neobjašnjivo potpuno. (Smeh) Ja ne umem da objasnim šta sam radio i zašto sam radio.
(UVODNA ŠPICA)
JOVANA (NARACIJA) : Ti slišaš Glasnu žicu, novi podkast CINS-a, o tome kako se javni novac upotrebljava i zloupotrebljava i kako mi možemo ili bi bar trebalo da to zaustavimo. Ja sam Jovana Tomić.
STEFAN (NARACIJA): A ja Stefan Marković.
U ovoj epizodi ćemo pričati o pravoj pravcatoj borbi između Davida i Golijata – kako je jedan srednjoškolac uzeo stvar u svoje ruke i kako je pobedio u jednoj takvoj borbi i kako je na taj način sačuvao sebi, ali, boga mi, i mnogim drugim učenicima baš dosta para.
STEFAN: Jovana, je l’ možeš ti sada da sklopiš oči i da pokušaš da se setiš šta si ti radila sa 16 godina.
JOVANA: Mogu, naravno. Tada sam krenula u srednju školu. To mi je jedan od, ono, najlepših perioda u životu. Doselila sam se u Beograd iz male sredine i ušla u veliko društvo i počela i da izlazim. Naravno, učila sam, ali tu su tad, da kažem, prva pijanstva su tu pala. Nisu bila strašna, ali, eto, desila su se tada prvi put.
Sećaš li se šta si ti radio?
STEFAN: Kako da ne. Ja sam u to vreme bio reper, nosio sam spuštene pantalone, snimao pesme, imao nastupe.
(SOLOW – DALJINA)
Ok, evo priznajem i ja sam znao tad’ da popijem malo. Bežao sam i sa časova. Možda to na prvu nekako i nije okej, ali manje-više je sve to normalno za te godine. E, sad’, za razliku od tebe i od mene Ivan Ninić je drugačije provodio srednjoškolske dane.
IVAN NINIĆ: Umesto da živim u domu, ovaj, gledam utakmice, učim i zezam se, ja sam sebi u taj mandat četvorogodišnji dao nešto što prevazilazi i uzrast i interesovanja mojih vršnjaka.
STEFAN (NARACIJA): Ovih dana, Ivan Ninić je naizgled bezazlen čovek, mada nosi skupa odela. Kod njega je nekako sve na svom mestu – njegova gestikulacija, stav, način na koji izgovara reči… I čim se krene u razgovor sa njim, nekako se vidi da se radi o zaista ozbiljnom advokatu. Baš nekako voli taj svoj posao.
Pre dvadeset godinam Ivan je upisao srednju školu u Beogradu. I sad, pošto je iz Lazarevca, imao je dve opcije. Ili da svaki dan putuje sat i po do škole, ili da bude smešten u nekom od učeničkih domova. Tako je završio u domu Petar Drapšin na Dorćolu…
STEFAN: Čekaj, Jovana, pa i ti si bila u tom domu?
JOVANA: Jesam, da, ali ne u isto vreme kao i Ivan. Ali, da, bila sam u tom domu.
(ZVUK DOMA)
JOVANA (NARACIJA): Taj dom se nalazi u centru Beograda, u zgradi koja je u međuvremenu renovirana, ali mislim da su neke stvari ostale iste kao kada je Ivan bio tamo. Recimo, ulazna gvozdena vrata stara. Ovaj, sećam se da sam ja tada delila sobu sa još pet devojaka u jednom trenutku i da je disciplina bila baš striktna.
IVAN NINIĆ: Mislim da bi svako trebalo da prođe kroz ovaj dom. Pogotovu u tom periodu. To, 15, 16 godina, 17, 18 znači tek kad se stiču radne navike. Kada leći, kada ustati, kako srediti svoj krevet, svoj ormar i poštovati neki autoritet.
JOVANA (NARACIJA): Slažem se sa Ivanom – to je stvarno iskustvo koje oblikuje mladu osobu.
Na spratovima u domu su sobe i tamo živi negde oko 200 tinejdžera . I kao što sam rekla, tamo jeste nekako disciplina striktna i stroga, ali da li će biti tiho ili ne, zapravo zavisi od doba godine u kom se nalazimo. Na primer, ako su u školama testovi i kontrolni zadaci, tada je u domu realno najtiše jer nema mnogo vremena za zezanje i nema realno vremena za druženje.
(ZVUK MENZE)
JOVANA (NARACIJA): U prizemlju je menza i tamo uvek miriše neku kuvanu ili pečenu hranu. Znači, pasulj, jaja, piletina, sve zavisi od toga, da kažem, šta je tog dana glavno jelo. I tamo je zaista bučno, naročito na početku oboka, zato što je tada hrana najbolja, pogotovo večera. Svi jedu u menzi, svi đaci, pa su tako pored smeštaja i hrane, morali mesečno da plaćaju i takozvanu abonentsku knjižicu, koja je sadržala bonove za menzu.
STEFAN (NARACIJA): Ove knjižice su se plaćale i pored toga što je trebalo da budu besplatne. A Ivan Ninić? E pa on je hteo da sazna zašto.
IVAN NINIĆ: Mene sada frustrira činjenica da meni niko neće da da tu informaciju. Zašto je to toliko konspirativno? Ispade da je tema abonentskih knjižica od 100 dinara državna tajna broj jedan!
JOVANA (NARACIJA): 2004. godine. Ivan je u drugoj godini srednje škole izabran za predsednika domske zajednice.
STEFAN (NARACIJA): To je nešto kao školski parlament za učenike iz doma. On je bio veza između učenika i uprave doma i ako neki učenik ima problem u domu, tipa promenio bi sobu ili mu se ne sviđaju obroci obratio bi se Ivanu.
IVAN NINIĆ: Nema tople vode, može li u jelovnik da se ubaci to, da se izbaci ovo, može li doručak da bude pola sata duže, može li večera da bude pola sata kasnije. Ne mogu svi da stignu kad dolaze iz različitih krajeva Beograda iz škola. Ko ima šesti čas, sedmi čas, dodatnu nastavu. Znači, to su neke dinamične teme.
STEFAN: A trebalo je ti da rešiš te probleme?
IVAN NINIĆ: Pa ja sam trebao da budem transmisija između uprave Doma, rukvodstva Doma i mojih drugara. Znači, uvek mora da postoji jedan, neću da kažem ovan predvodnik, ali mora da postoji jedan lider koji koordinira sve to.
JOVANA (NARACIJA): Međutim, pred Ivanom se našao i problem koji će mu bukvalno promeniti život. Naime, učenicima su svakog meseca u domu izdavane abonentske knjižice. Za razliku od danas, kada učenici imaju elektronske kartice za menzu, ovo je bila knjižica koja za svaki dan u mesecu sadržala po tri bona, za doručak, ručak i večeru.
STEFAN (NARACIJA): Učenici su za nju svaki mesec plaćali sto dinara. E sad’, za te pare je u to vreme mogla da se kupi, recimo, jedna pljeskavica sa trafike. Ako se desi da je dva put uzastopno izgube, ne pljeskavicu, već knjižicu, za novu su kao kaznu morali da plate dvesta dinara.
IVAN NINIĆ: Na jednom od tih naših sastanaka se otvara pitanje zašto mi plaćamo te bonove i može li zaista da to bude jeftinije i naročito da ne budu ovi penali od gubljenja. Ja sam preuzeo obavezu na sebe da prosto saznam te informacije i da ih prenesem drugarima.
STEFAN (NARACIJA): Đaci su već plaćali hranu u menzi, zašto onda plaćaju i knjižice? Činilo se da niko, ali baš niko, ne zna odgovor. Šetali su ga od jedne do druge kancelarije sve dok ga nisu uputili na generalnog direktora svih domova.
Međutim, Ivanu ni direktor nije dao odgovore.
JOVANA (NARACIJA): Iako nije uspeo da dođe do informacija o knjižicima, Ivan je došao do nečeg drugog. Načuo da je je Dom češljala inspekcija. Pričalo se o mnogim prekršajima i nepravilnostima.
STEFAN (NARACIJA): Šta ako se u izveštajima inspekcije nalazi odgovor na njegovo pitanje? Kako da dođe do njih? Tada se setio se da je na TV-u gledao sednicu Narodne skupštine na kojoj je usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
(TELEVIZIJA)
JOVANA (NARACIJA): Zakon je bio nov i po prvi put je omogućavao građanima da traže informacije od institucija. Na primer, sudsku dokumentaciju, razne uovore, pa i izveštaj inspekcije.
STEFAN (NARACIJA): I Ivanu je tada sinulo – zašto ne bi testirao zakon i tažio dokumentaciju od inspekcije.
IVAN NINIĆ: Sećam se, zaista se sećam da sam sedeo u biblioteci u domu, na Guglu skinuo Zakon i odštampao Zakon i brinuo o tome šta mora da sadrži moj zahtev. I vidim da mora da sadrži ime i prezime i adresu i šta ja to tražim i naziv institucije kojoj se obraćam. I ja isti zahtev napravim i Ministarstvu prosvete i Ministarstvu finansija, samo promenim naslov organa i kažem: ’molim vas da dostavite podatke šta su vaše inspekcije utrvrdile u kontroli poslovanja Doma učenika srednjih škola Beograd.
STEFAN: Jovana, je l’ možeš da zamisliš jednog tinejdžera koji sedi u nekakvoj sobi doma, izučava zakon i šalje zahteve za pristup informacijama od javnog značaja?
JOVANA: Meni je sad to prosto neverovatno kad čujem celu ovu priču.
IVAN NINIĆ: U poštu sam ulazio da uplatim Dom svakog meseca, ali nikada nisam slao pošiljku. Kupim koverte, adresiram jednu na Ministarstvo prosvete, drugu na Ministarstvo finansija i potpuno zaboravim… potpuno zaboravim na te zahteve… U jednom trenutku stižu negativni odgovori.
(EMOTIVNA TEMA)
STEFAN (NARACIJA): Oba Ministarstva su odbila Ivanove zahteve.
JOVANA (NARACIJA): Prvo je pomislio da nikada neće dobiti informacije. A onda se setio da je na televiziji video čoveka koji može da mu pomogne.
RODOLJUB ŠABIĆ: U tom trenutku, dakle, kada počinje ta priča o kojoj sada razgovaramo, nema mnogo ljudi koji znaju za Zakon i Poverenika.
STEFAN (NARACIJA): Ovo je Rodoljub Šabić… Tadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja. Povereniku se ljudi žale kada neka institucija neće da im da informacije. On onda donosi odluku da li da žalbu prihvati ili ne.
JOVANA (NARACIJA): Nakon što je dobio Ivanovu žalbu, Poverenik je odlučio da mu se dokumentacija ipak dostavi.
RODOLJUB ŠABIĆ: Međutim, iz Doma učenika stiže jedan, kako da kažem, da se našalim, sofisticiran dopis u kojem traže da rešenje stavim van snage svoje rešenje, budući da sam ga doneo u korist procesno nesposobnog lica. (smeh) Tu počnem da razmišljam o čemu se radi. Posle vrlo brzo sebi objasnim o čemu se radi.
STEFAN: Šta je tu bilo?
RODOLJUB ŠABIĆ: Pa, dakle, bio je maloletnik. Tada prvi put shavatam da imam posla sa maloletnikom. Naravno, tu vrstu skrupula nisam delio sa Domom učenika. Ostao sam pri rešenju, nije mi padalo na pamet da ga stavim van snage.
STEFAN (NARACIJA): Dok se sve ovo odvijalo, Ivan je bio na letnjem raspustu u Lazarevcu. On gotovo da je zaboravio da je bilo šta slao Povereniku.
IVAN NINIĆ: Vratim se u Lazarevac i negde na sredinj letnjeg raspusta…
STEFAN: Makar u vreme letnjeg raspusta nisi se bavio birokratskim stvarima.
IVAN NINIĆ: (smeh) Nisam, nisam. Prvo nisam verovao da će moja žalba biti usvojena, drugo nisam verovao da će ta institucija bilo šta uraditi, jer je uvek onaj utisak da je sve isto, da su svi isti, da od toga nema ništa, ali ono što je bilo do mene ja sam uradio. Ja više od toga nisam mogao.
(EMOTIVNA TEMA)
STEFAN (NARACIJA): Jedan dan dok je išao kod drugara Ivan je čuo da ga neko zove.
(ZVUK MOTOCIKLA)
IVAN NINIĆ: Poštar na motorčiću juri za mnom i maše mi rukom da stanem.
STEFAN: Dobro.
IVAN NINIĆ: I ja stanem. Znamo se poimence. Poštar se zove Dragan. ’Reci, Dragane’. Pomislio sam da su neki računi, nešto za kuću. Kaže, imam poštu za tebe, ali to je toliko obimno, kaže, te koverte su toliko preobimne da ja nisam mogao da ih ponesem sa sobom, one su mi ostale u autu. Pa ‘ajde gde ćeš biti, da ti ja to iznesem iz auta i da ti to dam.
STEFAN (NARACIJA): Ivan se uplašio jer nije imao pojma šta bi to moglo da bude? Kada je video izveštaje inspekcije samo što nije skočio od sreće.
IVAN NINIĆ: Svakog dana sam išao na pecanje. Bukvalno svakog, svakog drugog dana. Obustavljamo pecanje, uzimamo marker i krećemo polako. I taj zapisnik, sećam se, preko 50 – 60 stranica je imao i neke priloge je takođe imao.
STEFAN (NARACIJA): Među silnim papirima, našla se i informacija koju je Ivan zapravo tražio. Iako su đaci plaćali abonentske knjižice, direktor doma je inspekciji rekao da su one besplatne.
IVAN NINIĆ: Meni se pali lampica. Kažem, aha, ja kad vas pitam kome idu te pare, je l’ može da se ne naplaćuje, vi ćutite, ignorišete, sada inspekciji dajete izjavu da je to besplatno. Znači taj novac neko uzima i stavlja u svoj džep. I to je prva lampica crvena koja se meni u tom trenutku – pa nas neko potkrada!
JOVANA (NARACIJA): Neko potkrada đake.
STEFAN (NARACIJA): Ali ko?
(REKLAMA)
(RITAM TENZIJA)
JOVANA (NARACIJA): Nakon raspusta Ivan se vratio u Beograd, a sa njim i dokumentacija. Otišao je do knjižare, kupio raznobojne fascikle i sve pedantno poređao. Dokumentacija u maloj sobi cimerima je bila zabavna, mada im je ponekad i smetala.
IVAN NINIĆ: U jednom momenti mi cimeri kažu ’ej, ’ajde skloni ove papire da ne prospem sok’ ili da mogu da ručam. Da ti ne isprljam ovo. (smeh) I bilo je trenutaka kad tako neko donese poslastice slatkiše, neku pitu ili ovaj, neko tako prase, jagnje ili pršutu, onda je bilo, daj prvo skloni ove papire da mogu da…
STEFAN: Pa nije baš uobičajena dekoracija za jedan učenički sto.
IVAN NINIĆ: Pa nije. Mislim, pazi, tu da padne parče torte ili tako nešto… (smeh)
STEFAN: Gotov izveštaj.
JOVANA (NARACIJA): Nakon što je štreberski proučio dokumentaciju Ivan je rešio da nastavi sa svojom potragom. Znao je da im uzimaju pare za nešto što je besplatno. Otišao je kod inspektorke sa namerom da je ubedi da opet dođe u kontrolu.
IVAN NINIĆ: Dolazim kod nje. Ona kaže izvolite sedite, moram da uzmem vaše lične podatke. Ličnu kartu. Ja kažem nemam ličnu kartu. Kako nemate ličnu kartu? Pa ja imam 16 godina. Nemam. Zaista nemam ličnu kartu.
STEFAN (NARACIJA): I pazi sad’, Ivan je sve ovo radio u trenutku kada zakonski nije smeo da vozi, nije smeo da kupuje alkohol ili da kupuje cigarete.
IVAN NINIĆ: Ja rekoh, mogu da vam dam ovu abonentsku knjižicu. Ona kaže, pa nije nije ti ovo menza. Ja rekoh, imam abonentsku knjižicu, sad sam poneo i mogu da vam dam zdravstvenu knjižicu. E, ali se tu meni upali lampica i kažem ’gospođo Pantelić, ja nemam ličnu kartu, imam nešto drugo, ja imam ovu GSP povlasticu.’ Kaže ona, ’pa nije ovo autobus, ovo je budžetska inspekcija Ministarstva finansija’.
STEFAN (NARACIJA): To je upalilo.
JOVANA (NARACIJA): Prvi susret za inspektorkom nije mu ostavio najbolji utisak. Ipak, obećala mu je da će već sutradan da ode opet u kontrolu.
Čim je kročio na ulicu Niniću je zazvonio telefon.
(ZVUK TELEFONA)
JOVANA (NARACIJA): Rekli su mu da hitno ode do generalnog direktora svih domova.
STEFAN (NARACIJA): Kada je ušao u njegovu kancelariju, video je da je direktor baš besan. Pitao ga je zašto je prijavio ustanovu koja ga hrani. Međutim, Ivan je pokušavao da objasni da nije ništa lično, međutim, direktor nije hteo ni da čuje.
IVAN NINIĆ: Kaže, šta si ti? Jesi ti policajac? Jesi ti tužilac? Šta zamišljaš ti, mislim? Je l’ možeš da budeš normalan ko i sva druga deca? Da ideš u školu, da budeš uzoran? Šta sad treba ovde da pokrećemo disciplinske postupke da te isključujemo iz doma?
STEFAN (NARACIJA): Međutim, Ivan nije odustao.
IVAN NINIĆ: Da sam to hteo da radim, ne bih išao ovim putem. Ja ostajem pri svojoj prijavi.
(EMOTIVNA TEMA)
STEFAN (NARACIJA): Kao što je i obećala, inspektorka je ponovo otišla u kontrolu. Dobila je spiskove učenika i koliko je novca prikupljeno od naplate knjižica.
IVAN NINIĆ: Bilo je potrebno nekih dvadesetak dana da se napravi dopuna kontrole, to je jedan obiman izveštaj o, da kažem teškim zloupotrebama tog novca koji je prikupljen na taj način.
STEFAN: Jesi ti tražio možda da ti možda dostavi izveštaj, šta je ona pronašla?
IVAN NINIĆ: Na isti način sam podneo zahtev za informacije.
STEFAN: Aha! Ponovo si slao?!
IVAN NINIĆ: Ponovo… ponovo… Sve isto. Jer ja čujem da je kontrola završena i priča se, šuška se da sam bio u pravu i da Dom nije smeo da naplati novac i da će najverovatnije morati da nam vrati.
JOVANA (NARACIJA): Ovog puta Ivan je dobio odgovor. Blizu pet miliona dinara je uzeto od đaka putem naplate knjižica.
IVAN NINIĆ: Ja presrećan sav! Aaaa! Revoluciju dižem! (smeh)
JOVANA (NARACIJA): A na šta su trošili ove pare? Dodatak na plate upravnike domova.
STEFAN (NARACIJA): Za taksi usluge.
JOVANA (NARACIJA): Lozovu rakiju.
STEFAN (NARACIJA): E vidiš, bilo je tu i torti i kolača.
JOVANA: Neki su se, čak, zaslađivali prasetinom i jagnjetinom.
STEFAN: E sada, Jovana, ruku na srce, jedan deo novca jeste korišćen za dom. Kada bi se razbilo nešto sitno, da se brzo zameni. Tipa neko ošteti sto ili polomi ogledalo i onda brzinski kupe novo i zamene ga.
JOVANA (NARACIJA): Pet upravnika domova i generalni direktor svih domova su na sudu kažnjeni simbolično.
IVAN NINIĆ: Prihvatili su neke simbolične iznose. Od nekih 30-35.000 dinara. Generalni direktor je tvrdio da nema novca, pa je pristao na neki društveno-korisni, humanitarni rad.
JOVANA (NARACIJA): A šta je sa parama?
STEFAN (NARACIJA): E vidiš, novac je vraćen učenicima. Međutim, nisu ga vraćali upravnici domova, već je plaćano iz budžeta. Naravno, parama građana.
IVAN NINIĆ: I ja sam dobio nekih 1.200 dinara za jednu godinu.
JOVANA (NARACIJA): Možda se pitate šta je nakon presude bilo sa direktorima? Pa dobili su otkaz, ali tek nakon pritiska medija. Ivan se priseća kako ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez Rodoljuba Šabića kojeg je kasnije i lično upoznao.
IVAN NINIĆ: U Savezu komunista to vam je ono kao da ste se rukovali sa drugom Titom. (smeh)
STEFAN (NARACIJA): Ivan Ninić je danas uspešan advokat koji čuva sećanje na ovu srednjoškolsku borbu. Ako danas postoji klinac koji sedi u nekoj skučenoj sobi doma i šalje zahteve – šta bi mu Ivan rekao?
IVAN NINIĆ: Pa verovatno bih mu rekao ono što su govorili meni. Mali, smiri se, tvoje je da učiš, da budeš dobar đak i da ideš u školu.
STEFAN: Al’ on treba da te ne posluša? (smeh)
IVAN NINIĆ: Naravno. Treba da me ne posluša i treba da radi sve kontra od onoga što mu ja kažem.
(MUZIKA)
STEFAN: Reci mi, Jovana, u kom si ti periodu bila u domu?
JOVANA: Ja sam ukupno bila četiri godine. Od 2009. do 2013.
STEFAN: Aha… A jeste li imali i vi abonentske knjižice tada?
JOVANA: Jesmo, da. Mi smo imali te abonentske knjižice i dobijali smo te bonove za svaki mesec.
STEFAN: I plaćali ste ih dodatno kao Ivan ili?
JOVANA: Ne. Nismo.
STEFAN: Niste?
JOVANA: U tom periodu ih nismo plaćali. To je da kažem, bilo besplatno. Tada je bilo platimo stanarinu i hranu na početku meseca i nije bilo nikakvih dodatnih uplata za bonove.
STEFAN: Eto, vidiš, da nije bilo Ivana, verovatno bi i ti morala da plaćaš te bonove.
(ODJAVNA ŠPICA)
JOVANA (NARACIJA): Ovo je bila Glasna Žica. Današnju epizodu producirali su Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Podkast rs. Uređivao je Vladimir Kostić. Originalna muzika Rade Sklopić. Snimanje i dizajn zvuka Dejan Tomka.
Ja sam Jovana Tomić.
STEFAN (NARACIJA): A ja Stefan Marković.
Ukoliko imaš neku zanimljivu priču koja se tiče javnih finansija, znaš nekog ko je promenio sistem ili je možda razotkrio neku aferu, pišii nam na podkast@cins.rs.
Hvala na slušanju.
Projekat „Spasavanje javnih resursa – Brod koji curi“ je podržan od strane Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Holandije u okviru programa MATRA.
