31 Avgust 2017, 16:39

Komentari (0)

Posledice rada istraživačkih novinara

Što je manje državne odgovornosti i što represivni aparat manje obavlja svoju funkciju u društvu, to je istraživačko novinarstvo potrebnije

Piše: Branko Čečen

Ilustracija: Đorđe Matić

Ilustracija: Đorđe Matić

Istraživački novinari za svoje tvrdnje objavljuju i dokaze koji su validni i na sudu. Kada su to tvrdnje o nemoralnom postupku javnog funkcionera, očekuju se političke posledice. Dakle, lišavanje funkcije, gubitak političke karijere, ili bar napredovanja. Ako su novinari dokazali sistemski problem, očekuje se javna debata, rasprava u parlamentu, korigovanje ili zakonskog okvira, ili njegove primene, ili oboje. Kada su dokazane tvrdnje o prekršaju ili krivičnom delu, očekuje se reakcija tužilaštva i policije koji bi trebalo da otvore istragu. Tako je to u razvijenim demokratijama, gde su političke stranke odgovorne, država radi u interesu građana, a institucije profesionalne, nezavisne i samostalne.

U Srbiji, međutim, ništa od ovoga nije uobičajeno. Najčešće nema nikakve reakcije. Na primer, kada je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) dokazao da je Guvernerka Narodne banke Srbije, Jorgovanka Tabaković plagirala više od petine doktorata, trebalo je očekivati kraj njene političke karijere. Nemački ministar odbrane, inače i baron, Karl Teodor cu Gutenberg, bio je jedan od najpopularnijih političara u svojoj zemlji kada je otkriveno da je plagirao više delova doktorata. Prvo je poricao, ali kada mu je univerzitet oduzeo doktorat, odmah je dao ostavku i potpuno prekinuo političku karijeru. Ovo nije jedini primer visokorangiranih političara ili funkcionera iz drugih država koji su podnosili ostavke ili bili otpuštani nakon što je otkriveno da su plagirali doktorate i naučne radove.

 

Guvernerkin univerzitet Educons je rekao da je u redu da petina doktorata bude plagirana, njoj na pamet nije palo da bilo šta preduzme, a još manje njenoj stranci. Dakle, nema posledica.

CINS je dobio Evropsku novinarsku nagradu za (između ostalog) istraživanje o tome šta se dešava sa postupcima protiv funkcionera i drugih građana na sudovima, za prekršaje zakona koji se vezuju za korupciju. Rezultati su bili takvi da je bilo jasno da treba stvarno da nemate sreće pa da vas za korupciju u Srbiji uopšte osude na bilo kakvu kaznu, a ako vas i osude, kazna će biti na zakonskom minimumu ili ispod njega. Žiri najznačajnije evropske nagrade u novinarstvu bio je oduševljen u dovoljnoj meri da nas nagradi ispred velikana evropskog novinarstva. A u Srbiji?

Niko ništa nije ni primetio. Reakcija nije ni bilo. Taj veliki sistemski problem, sada belodano dokazan, nikoga preterano nije uzbudio, a posebno ne one na koje se i odnosi – političku elitu, sudstvo, tužilaštva i policiju. Ostali mediji su sve to prećutali, javne rasprave nije bilo ni u parlamentu, a o nekim izmenama u sistemu da i ne trošimo reči. Ništa se nije promenilo.

U slučaju očiglednog kršenja Zakona o finansiranju političke kampanje, CINS je pokazao da je SNS u kampanji 2012. godine u Zaječaru prikrivao troškove i izbegao da ih prijavi Agenciji za borbu protiv korupcije. Nakon objavljivanja teksta, ispostavilo se da je Agencija o ovom slučaju obavestila tužilaštvo još pre tri godine, ali da ono nije reagovalo. Tužilaštvo tvrdi da na sastanku povodom ovog slučaja nisu prezentovani dokazi, Agencija da jesu, a zapisnik sa sastanka u Tužilaštvu ne postoji. Novi tužilac je pokrenuo predistražni postupak posle objavljivanja teksta i raspitivanja CINS-a o tome, ali je posle samo par meseci slučaj – zastareo.

Ovo su samo neki primeri, kakvih je na stotine. Izvesno je da je sudstvo, posebno tužilaštva, disfunkcionalno i daleko od nezavisnih institucija kojih treba da se plaši svako ko krši zakon. Jer, čak i kada istraživačke organizacije javno objave dokaze, to ne znači gotovo ništa. Postupci se ne pokreću, ili traju beskonačno dugo bez rezultata, ili su kazne na kraju svega simbolične.

Pa zašto onda sve ovo radimo? Pre svega zato što to što tužilaštvo ne radi svoj posao ne znači da ni mi ne treba da ga radimo. Nas političke strukture ne kontrolišu i ne mogu da utiču na našu nezavisnost. S druge strane, naša je obaveza prema građanima da ih obavestimo o tome da postupaka nema i da su neke osobe očigledno zaštićene od zakona. Kako to da učinimo, ako prvo ne dokažemo neko kršenje zakona? Na kraju, i zato što se stanje svakako neće popraviti ako ga ignorišemo, već upravo suprotno, ako ukazujemo na problem. Uostalom, i mi smo građani ove zemlje i hoćemo da budemo zaštićeni od kriminala i korupcije.

Pa opet, sve to frustira i nije lako gledati kako, nakon objavljenog teksta, državni organi ne funkcionišu, krivci se dalje bogate na isti, nezakonit način, a vi ste na priči radili šest meseci.


Vlast greši, građani plaćaju


Većina posledica, koje mi možemo da vidimo, odvijaju se tiho i daleko od očiju javnosti. Kada smo dokazali da Miroslav Mišković preko više firmi krije pravi procenat svog vlasništva u “Univerzal banci, Narodna banka je pokrenula istragu, ali o njenim rezultatima u to vreme, neposredno nakon objavljivanja priče, ništa nismo mogli da saznamo. Mogli smo, međutim, da pratimo kako se neki ofšor vlasnici brzo odriču glasačkih i upravljačkih prava, a jedan od akcionara, pozivajući se na naše istraživanje, žalio se Komisiji za hartije od vrednosti na nedozvoljenu povezanost lica u vlasništvu banke. U nesrećnu banku je nešto više od godinu dana nakon objavljivanja našeg teksta ušla inspekcija Narodne banke Srbije i sprovela reviziju, čiji rezultat je bilo zatvaranje banke i njen odlazak u stečaj, a kasnije i milionske kazne članovima Upravnog odbora.

Drugim rečima, ponekad ima posledica, ali one nisu onakve kakve očekujete od nezavisnih državnih organa. Umesto brze akcije i primene zakona, iz nekog razloga je to trajalo baš podugo i utisak je da je šteta po građane i budžet možda mogla biti manja da je reakcija institucija bila brža i odlučnija. Univerzal banka je, na primer, sprovodila kredite za studente Ministarstva prosvete i mnogi od njih su kasnije dospeli u silne probleme zbog stečaja, pošto je država pokušala da im dugovanja naplati odjednom i to sa zateznim kamatama, kao da su oni bili krivi što nisu imali kome da plaćaju rate na vreme. Ni to nije nešto što očekujete od države, koja bi trebalo da interese građana stavlja ispred interesa banaka.

Najčešće, ipak, bespomoćno stojite pred zidom inertnog državnog aparata koji je toliko duboko zaglibljen u sopstvene nagomilane i uvećane probleme da ne može ni da se pomeri. Istraživanje slučaja projekta obnove i izgradnje malih hidroelektrana Elektroprivrede Srbije (EPS) je jedan baš frustrirajući primer. Naime, taj projekat nije išao kako treba zbog lošeg planiranja, a za njega je podignut kredit. Kredit treba da se troši po planiranim fazama i kada se tranša ne potroši, plaćaju se posebne naknade. Tu smo otkrili da je EPS, zato što nije trošio kredit na vreme, platio skoro milion evra po toj osnovi. Naših milion evra, ne njihovih. Onda smo tražili podatke o svim takvim naknadama koje su plaćali, pa smo ih sabrali i izračunali da je EPS od 2008. do 2016, kada smo priču objavili, platio ukupno preko 11 miliona evra naknada za neiskorišćene kredite. Naravno, iako sa ogromnim dugovanjima, nije tajna da EPS ima veliki broj zaposlenih viška i izgeda kao da se opire svakom pokušaju ozbiljnog restrukturiranja i, možda, umanjenja duga. Upravo taj veliki dug ovakvo ponašanje u odnosu na podignute kredite čini još neverovatnijim. To je jedna od istraživačkih priča koja vas baca u depresiju jer, svaki put kada dobijete račun za struju, pomislite na te kredite i kako za njih niko nikada nije odgovarao, niti će.

 

 

Na istraživačkim i svim ostalim novinarima je da nastave da drže moćne ljude, preduzeća, organizacije i državne organe odgovornima i da nastoje da vrše što snažniji pritisak na njih. No, ako država ni nakon što postane potpuno jasno da je neko odgovoran za krupan problem ne reaguje, novinari često klonu duhom i zapitaju se ima li njihov posao ikakvog smisla.

Logika je zapravo obrnuta. Što je manje državne odgovornosti i što represivni aparat lošije obavlja svoju funkciju u društvu, to je istraživačko novinarstvo potrebnije. Da je sve u redu, svi bi mi pisali o lepšim stvarima, sa najvećim zadovoljstvom.

 


Priča je nastala u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite