Osim upoređivanjem cena, potrošači se na kupovinu određenog proizvoda odlučuju na osnovu sadržaja napisanog na deklaraciji. Međutim, kada su u pitanju flaširane vode, niko osim proizvođača ne garantuje da ne čitate uzalud, jer deklaracije nisu proverene. To ne znači da voda koju ste želeli da kupite nije ispravna, ali sasvim sigurno znači da nalepnica koju gledate može biti proizvoljan čin proizvođača.
Vera Vida, predsednica Centra potrošača Srbije (foto:tanjug.rs)
Vera Vida iz Centra potrošača Srbije (CEPS) kaže da je vrlo važno šta piše na deklaracijama, ali da ih potrošači često ne čitaju. Prema njenim rečima, od 2006. godine do danas nije zabeležena nijedna žalba na flaširanu vodu.
“U pitanju je vrlo bitan proizvod, jer veliki broj potrošača pije flaširanu vodu, ali eto do sada niko nije pitao da li znamo kakvu vodu pijemo, kakav je sastav vode i tome slično, niti smo imali prijave koje se tiču flaširane vode.”
Zbog nejasnog zakona, niko ne kontroliše vodu
Zakonski okvir postoji – ova oblast je uređena Zakonom o bezbednosti hrane donetim 2009. godine. Međutim, tumačenja zakona su različita. Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede se u zvaničnom odgovoru Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) odriče nadležnosti nad kontrolom flaširane vode, jer, kako tvrde, taj posao pripada sanitarnoj inspekciji Ministarstva zdravlja.
“Na osnovu člana 12. Zakona o bezbednosti hrane u kome se govori o podeli nadležnosti, kontrolu vode za piće u originalnoj ambalaži (stona voda, mineralna voda i izvorska voda), kao i vode za javno snabdevanje stanovništva vodom za piće u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa (promet na veliko, promet na malo, uvoz na mestima carinjenja i izvoz) sprovodi sanitarna inspekcija Ministarstva zdravlja”, navodi se u odgovoru.
Pera Marković, pravnik u Centru za regionalna istraživanja koji se bavi pitanjima energetske efikasnosti, komunalnih delatnosti i zaštite životne sredine, smatra da zbog toga što tržište flaširanih voda ranije nije bilo razvijeno, ova oblast nije bila dovoljno regulisana.
“Neusklađenost aktuelnih propisa ostavlja prostor za različite radnje, zbog čega ministar zdravlja treba da ih sredi i omogući sanitarnoj inspekciji da sprovodi svoju zakonsku obavezu”, kaže Marković.
Predsednica CEPS-a Vera Vida smatra da je za ispitivanje voda zadužena sanitarna inspekcija Ministarstva zdravlja, zbog čega bi se Centar prvo njima obratio ukoliko bi primio prijavu u vezi sa flaširanom vodom.
“Kontrolu može da radi jedino sanitarna inspekcija i, ukoliko bi se neko požalio, reagovali bismo pre svega po Zakonu o bezbednosti hrane – obratili bismo se sanitarnoj inspekciji”, navodi predsednica CEPS-a. Međutim, ona dodaje da bi se Centar obratio i tržišnoj inspekciji ukoliko je nepravilnost u vezi sa deklaracijom u pitanju, jer je tržišna inspekcija dužna da reaguje ukoliko deklaracija ne odgovara sastavu proizvoda, što je uređeno Zakonom o trgovini.
Ipak, iz Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede tvrde da tržišna inspekcija ne reaguje ni po žalbi potrošača u ovom slučaju, jer voda ne spada u njihovu nadležnost.
Ministarstvo zdravlja se takođe poziva na Zakon o bezbednosti hrane, ali na one delove zakona koji obavezuju sanitarne inspektore da vrše kontrolu zdravstvene ispravnosti vode za piće, ne i tačnosti deklaracije.
“Kada je u pitanju voda za piće, odnosno voda sa česme, tu je potpuna nadležnost sanitarne inspekcije, u svemu, ali kada je u pitanju flaširana voda, ovaj zakon to nije baš najbolje definisao. Nama je važan član 26. gde piše da ministar zdravlja bliže uređuje zdravstvenu ispravnost vode – i jedne i druge”, kaže Zvonko Platiša iz sanitarne inspekcije Ministarstva zdravlja. On objašnjava da se pod zdravstvenom ispravnošću vode podrazumeva ispravnost u mikrobiološkom, fizičko-hemijskom i radiološkom smislu. Platiša navodi i da u Zakonu ne piše da ministar zdravlja uređuje kvalitet vode odnosno njen sastav zbog čega sanitarni inspektori ne mogu da postupaju u vezi sa podacima iz deklaracije koji se odnose na kvalitet flaširane vode.
“Ministar (ministar poljoprivrede, prim. red.) bliže propisuje uslove u pogledu kvaliteta hrane” (član 55. Zakona o bezbednosti hrane). Sastav vode je pitanje kvaliteta, zbog čega to nije u nadležnosti Ministarstva zdravlja, već u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede”, objašnjava Platiša.
.jpg)
Zvonko Platiša, sanitarna inspekcija Ministarstva zdravlja (foto: ats.rs)
Šta pokazuju izveštaji flaširanih voda?
Rezultati laboratorijskih ispitivanja ne moraju u celini biti objavljeni na deklaraciji, prema rečima Zvonka Platiše. To može da znači da potrošači nisu u potpunosti obavešteni o sastavu vode koju kupuju.
Marko Vlajković, sin vlasnika firme “Vlajković – Globus” d.o.o. koja proizvodi vodu “Vrnjačko vrelo” kaže da proizvođači vode uglavnom navode iste parametre na deklaracijama jer za opširnu analizu na etiketi nema mesta.
“Kontrolu o izveštajima iz laboratorije proverava rukovodstvo za kontrolu kvaliteta, a što se deklaracije tiče parametre koji su upisani stavljaju referentna laboratorija i predstavnici rukovodstva”, kaže Vlajković.
Platiša podseća da su proizvođači dužni da jednom u tri godine ispitaju sastav vode, tj. one parametre koji su propisani Pravilnikom o kvalitetu i drugim zahtevima za prirodnu mineralnu vodu, prirodnu izvorsku vodu i stonu vodu donetim 2005. godine.
“Važećim pravilnikom nije u potpunosti uređena dinamika analiziranja (tabela 1b), kao ni obim parametara koji se prati. Potrebno je napraviti novi Pravilnik. Brojne su manjkavosti ovog Pravilnika te se u svakodnevnom radu koristimo i važećim Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće”, kaže doktorka Dragana Jovanović, specijalista higijene iz Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.
Flaširana voda (foto: CINS)
Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije su pojedinim akreditovanim laboratorijama poslali zahteve za pristup informacijama od javnog značaja kojima su tražili izveštaje o izvršenim analizama nekih od flaširanih voda. Izveštaje smo dobili od “Batuta” i to za vode “Vrnjačko vrelo” i “Aqua Viva”, kao i od Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd za vode “Premia” i “Voda voda”. Iz ovih izveštaja se može videti da proizvođači mogu da traže analizu samo na određene, a ne sve parametre.
U izveštajima “Batuta” iz 2007. godine u vodi “Vrnjačkog vrela” je pronađena dozvoljena količina arsena, koja je 2008. godine povećana, ali je i dalje bila u granicama dozvoljenog. Međutim, 2010. godine, “Vrnjačko vrelo” naručuje analizu parametara među kojima se ne nalazi arsen.
“Analize na arsen nisu prestale da se rade. To što ih nema u evidenciji “Batuta”, ne znači da se praćenje ne vodi u drugim referentnim laboratorijama”, pojašnjava Marko Vlajković.
Kao dokaz za to, Vlajković nam je poslao rezultate analiza rađenih u SP Laboratoriji AD Bečej, akreditovanoj za laboratorijska ispitivanja i, prema njegovim rečima, referentnoj za ovu vrstu analize. Ova laboratorija je u privatnom vlasništvu.
Međutim, kada je CINS tražio od Ministarstva zdravlja spisak ovlašćenih laboratorija, u njihovom pisanom odogovoru je navedeno da oni “u postupku inspekcijske kontrole zdravstvene ispravnosti flaširanih voda (sanitarna inspekcija) i prikupljanja i obrade informacija o parametrima ispravnosti flaširane vode (kao segmenta javnog zdravlja), koristi podatke koje dobija od instituta i zavoda za javno zdravlje, koji se nalaze u Planu mreže zdravstvenih ustanova Republike Srbije.” U spomenutom Planu se ne navode privatne laboratorije već samo one koje su u državnom vlasništvu.
Iz izveštaja “Batuta” i Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, koje CINS poseduje, se takođe može videti da proizvođači flaširane vode mogu sami da donose uzorke na analizu.
“Institut za javno zdravlje Srbije izlazi na teren da uzorkuje vodu sa izvorišta, a proizvođač ima mogućnost da donese na analizu zatvorenu originalnu ambalažu, s tim da se u mišljenju navodi da je analiza urađena na donetom uzorku”, napominje doktorka Dragana Jovanović.
Sa druge strane, Zvonko Platiša smatra da to nije dozvoljeno.
“Sam proizvođač ne sme da donosi uzorak vode u laboratoriju, jer mi ne znamo šta je on doneo. Uzorke treba da uzima laboratorija koja ih posle i analizira, jer sa njima pravilno postupa”, kaže Platiša.
Nakon izvršene analize, ovlašćena laboratorija nije obavezna da izveštaje dostavlja sanitarnoj inspekciji. Međutim, ukoliko se analizom utvrdi neispravnost vode, laboratorije mogu da obaveste inspekciju, nakon čega se preduzimaju mere koje se odnose na povlačenje vode iz prodaje.
“Ukoliko se ustanovi da je voda neispravna, proizvođač vode po Zakonu o bezbednosti hrane sam mora, što pre, da povuče celu seriju neispravne vode iz prodaje – to je obaveza proizvođača i trgovca, a mi ćemo da kontrolišemo da li su to i uradili”, zaključuje Platiša.
Iako je urađen nacrt izmena i dopuna zakona o bezbednosti hrane koji će regulisati ovu oblast, on još nije usvojen. Sve dok se ne pronađu konkretna zakonska rešenja, kontrola flaširanih voda ostaće siva zona nadležnosti.
—–
Tekst je nastao u okviru CINS-ovog programa „Škola istraživačkog novinarstva“
Ostavi komentar