22 Avgust 2017, 10:52

Komentari (0)

Zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja

Važno je da budete što je moguće precizniji jer time olakšavate drugoj strani da pronađe i dostavi dokumenta koja tražite, a i smanjujete mogućnost da informacije budu nepotpune ili netačne

Piše: Milica Stojanović

Ilustracija: Đorđe Matić

Ilustracija: Đorđe Matić

Kada je 2004. godine Skupština Srbije donela Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, činilo se da će to biti još jedan od brojnih lepih zakona kopiranih sa Zapada koji neće biti primenjen. Novoosnovani državni organ, Poverenik za slobodan pristup informacijama, nije imao ni prostorije, ni ljudstvo, ni sredstva za rad više od pola godine. Malo-pomalo, međutim, kancelarija Poverenika, na čijem je čelu već trinaest godina Rodoljub Šabić, razvijala se i počela da uređuje primenu Zakona. Danas Srbija ima drugi najkvalitetniji zakon ovog tipa na svetu. Njegova primena se, ipak, ne odvija bez problema, pre svega u pogledu „zaštićenosti“ međunarodnih ugovora i najvažnijih ustanova od delovanja Zakona, a još više zbog potpunog odsustva saradnje Vlade, koja bi po zakonu morala da garantuje njegovo sprovođenje, a time i prinudno izvršenje odluka Poverenika. Pa i pored toga, ovaj zakon možemo nazvati jednom od retkih pobeda građana u borbi za svoja prava.


Novinari su među najbrojnijim korisnicima Zakona i mogu mu zahvaliti za potpuno novu dimenziju svog posla. Daleko od toga da su jedini. U jednom trenutku (2011) na drugom mestu po broju žalbi upućenih Povereniku zbog nepostupanja po zahtevima upućenih državnim organima bili su – drugi državni organi. Vlada je, naime, bila toliko feudalizovana između stranaka koalicije, da su jedni od drugih krili podatke, pa pribegavali zahtevima po Zakonu. U međuvremenu su izrađeni protokoli o razmeni dokumentacije, pa to više nije toliki problem. Međutim, za istraživačke novinare, kojima su uvek potrebni dokazi (što su gotovo uvek dokumenta), Zakon je postao žila kucavica produkcije kredibilnih i važnih priča. Kada je Zakon „proradio“, novinarima koji su radili pre nego što je donet bilo je potpuno neverovatno da država ‒ koja se ranije ponašala kao jedna ogromna tajna služba čija je sveta dužnost da krije svoj rad od „neprijatelja“ (pa time i svojih građana jer ko zna ko je tu sad špijun a ko ne) ‒ sada ima obavezu da na zahtev izda gotovo bilo koji svoj dokument.


Tek je državnim organima to bilo potpuno neverovatno. U prvih nekoliko godina od donošenja Zakona oni na zahteve ne da nisu bili spremni nego su odgovarali novinarima sa: „Mi vama da damo naša dokumenta? Pa da li ste vi normalni?“ Bilo je i kreativnijih i (mnogo) nepristojnijih reakcija, ali, malo-pomalo, došli smo do jedne od efikasnijih stopa dobijenih odgovora na zahteve u svetu, ako ne i najefikasnije. U praksi istraživačkih novinara Zakon je postao toliko nezaobilazan „alat“ da se dinamika istraživanja često računa pre svega prema potencijalnom trajanju procesa slanja zahteva i moguće procedure koja uključuje i žalbu i rešenje Poverenika. U poslednjih nekoliko godina efikasnost Zakona primetno erodira i nazaduje, baš kao i odnos države prema samom povereniku i njegovoj kancelariji – ustanove koje su ranije bez oklevanja i odmah slale potpune i adekvatne odgovore odnedavno šalju odgovore u kojima odbijaju zahteve. Iako takvo ponašanje predstavlja nesuvislo trošenje vremena novinara i državnih službenika, a time i novca građana, odluke o odbijanju zahteva su sve češće i češće.

 


I pored takvog nazadovanja, Zakon je i dalje jedno od najboljih oružja koje građani Srbije – i novinari koji rade u njihovom interesu – imaju. Zbog toga je neobično važno razumeti da je učenje o njegovoj primeni i načinima na koje može da nam pomogne jednako učenju o mogućnosti uvida u rad onih kojima smo prepustili aparat sile i moć upravljanja našim novcem, pravdom, odbranom i drugim vitalnim interesima da ih očuvaju i unaprede.


Onog trenutka kada ih budemo ostavili bez nadzora, govori dosadašnje iskustvo, naša prava i njihove obaveze počeće da se rastaču. Korišćenje Zakona, međutim, nije baš sasvim jednostavno. Ali nije ni preterano složeno. Nakon više hiljada zahteva koje je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) uputio najrazličitijim državnim organima, evo nekih naših iskustava i zaključaka o primeni Zakona.


Šta je rezultat


Tačne informacije do kojih je novinar došao isključivo svojim (ili timskim) radom jesu najvažniji rezultat korišćenja zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.


Prvo i najvažnije, zbog toga što ste informacije tražili sami – možete biti sigurni da će ono što dobijete biti nekopromitovano, za razliku od informacija ili dokumenata koje će vam nekada nuditi ili dati „pouzdani“ izvori.


Drugo, ovako dobijene informacije su uvek zvanične i kompletne (na kompletnost može da utiče i to kako je zahtev sastavljen, ali te veštine se brzo nauče), za razliku od nekih koje mogu da vam daju sekretarice, PR menadžeri ili čak i sami direktori ili ministri, a koje se ispostave kao polovične ili bez konteksta. To se nekada događa čak i bez loše namere, ljudi jednostavno nisu dovoljno pažljivi, odgovorni ili upućeni u svoje zakonske obaveze.


Treće, za ovako tražene informacije postoji zakonska obaveza da vam budu dostavljene, kao i odgovarajući rok, tako da ne zavise od toga da li neki direktor/ministar ima dobru volju ili vremena da vam odgovara.


Četvrto, zahtevi za pristup informacijama omogućavaju traženje većeg broja informacija od onog koji se traži običnim novinarskim pitanjima.


Šta su zahtevi


Zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja su, u istraživačkom novinarstvu, tehnika kojom se do informacija i činjenica dolazi uz pomoć zakona, u određenim rokovima i uz garanciju tačnosti. Sastavljaju se na posebnim obrascima, ali je, osim zvaničnog dela zahteva, forma kojom se traži informacija – uglavnom slobodna. Najvažnije je traženu informaciju što bolje i preciznije opisati, kako bi odgovor bio što kompletniji i tačniji.


Informacija koju možete tražiti jeste „informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna”. Organi javne vlasti su državni, odnosno organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave i sva pravna lica koja su osnovana ili finansirana (u celosti ili delimično) od države.

 

Pri objavljivanju odgovora veoma je važno voditi računa o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, odnosno prikrivati podatke koji mogu da ugroze druge osobe, poput matičnih brojeva i adresa – ukoliko to institucija koja je dostavila dokument već nije sama učinila.

Da bi neka informacija bila od javnog značaja, nije važno da li je njen izvor organ vlasti ili neko drugi, nije važan nosač na kom se nalazi (svejedno je da li tražite papirni dokument, traku, film ili čak prepis elektronske pošte), nije važno kada je nastala ili kako se za nju saznalo.


Poenta je, dakle, da od svih koji vrše neku vlast ili imaju javna ovlašćenja – predsednik Republike, vlada i svako pojedinačno ministarstvo, agencije, fondovi, uprave, zavodi, direkcije, sudovi, tužilaštva, Narodna banka Srbije, sekretarijati, opštine, gradske uprave, javna preduzeća, lokalna javna (i) komunalna preduzeća, bezbednosne službe – možete tražiti sve informacije nastale u njihovom radu ili u vezi sa njim. Što je još važnije, svi pobrojani imaju obavezu da vam tražene informacije daju.


Takođe, informacije od javnog značaja ne moraju da traže samo novinari – Zakon je napravljen za sve građane. I čak ne samo za građane Srbije – ako je rad države javan, onda je javan za svakoga.


Kako se koriste

 

Šta ako država ne sarađuje

U praksi se ponekad događa da državni organ, ustanova ili javno preduzeće odbiju da vam dostave podatke ili vam, jednostavno, ništa ne odgovore (to se zove „ćutanje uprave”). U tom slučaju, pred vama je postupak žalbe.


• Žalba se šalje Povereniku na posebno propisanom obrascu. Postoje dve vrste obrazaca, u zavisnosti od toga da li vas je organ odbio ili ignorisao. Uz žalbu uvek dostavljate i svoj zahtev, dokaz o slanju, odnosno prijemu, kao i odgovor, ukoliko ste ga dobili. Poverenik, po Zakonu, ima obavezu da po vašoj žalbi odluči u roku od 30 dana. To će se verovatno desiti znatno kasnije od tog roka, pošto žalbi ima daleko više nego što kancelarija Poverenika može da obradi. Ipak, budite strpljivi, doći ćete na red.


        • Ako se žalite na odgovor kojim vam je uskraćena informacija, važno je da navedete broj i datum rešenja koje ste dobili od organa, kao i da li ga pobijate u celosti ili delimično. Ova žalba se šalje u roku od 15 dana od dobijanja odgovora. Možete i da obrazložite zbog čega smatrate da organ nije bio u pravu.


        • Ako se žalite na ćutanje uprave, treba da navedete samo datum kada ste poslali zahtev, kao i informacije koje ste zahtevom tražili.


        • Važna napomena je da se ne možete žaliti Povereniku na odluke: Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca. Njihove odluke možete osporiti samo na sudu.


• Najbolja (i najčešća) opcija je da, u slučajevima kada se žalite na ćutanje uprave, informacije dobijete čim se Poverenik obrati organu na koji ste se žalili.


• Sledeća opcija je da informacije dobijete nakon što Poverenik po vašoj žalbi donese rešenje u vašu korist. Po Zakonu, onaj na koga ste se žalili ima rok od pet dana da vam dostavi tražene informacije. U ovom koraku može da se desi i da Poverenik odluči da organ vlasti treba ponovo da odlučuje o zahtevu.


• Nažalost, postoje organi i posebno neka javna preduzeća koja ignorišu odluke Poverenika. U tim slučajevima Poverenik može da ih kazni, a od 1. juna 2017. godine te kazne postale su potencijalno značajno visoke, pa će možda postupak postati efikasniji. Dosadašnje kazne (jedna 20.000, a sledeća, ako i dalje odbijaju da dostave informacije, od 180.000 dinara) takva javna preduzeća plaćala su – parama poreskih obveznika.


• U najgorem slučaju, ukoliko i nakon kažnjavanja organ odbije da vam dostavi podatke, Poverenik će tražiti od Vlade da prinudi organ. Kako sada stvari stoje, u ovoj situaciji verovatno nećete dobiti podatke, pošto Vlada ne reaguje na Poverenikove zahteve. 

Korišćenje zahteva reguliše Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U obrazac, koji je dostupan na sajtu Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja, treba upisati naziv i adresu organa ili preduzeća od kog tražite podatke, informaciju koju tražite i svoje podatke neophodne za dostavljanje informacije.


Kada je reč o traženoj informaciji, najpre, moguće je tražiti tri stvari: da vas organ ili preduzeće obavesti da li informaciju poseduje, da vam omogući uvid u dokument koji sadrži informaciju ili da vam dostavi kopiju takvog dokumenta.


Ukoliko se opredelite za dostavljanje kopije, trebalo bi i da odaberete način dostavljanja: poštom, elektronskom poštom, faksom ili na drugi način.


U najvažnijem delu zahteva, koji se odnosi na sadržinu informacije, važno je da budete što je moguće precizniji, jer time olakšavate drugoj strani da pronađe i dostavi dokumenta koja tražite, ali sa druge, važnije strane, smanjujete mogućnost da informacije koje dobijete budu nepotpune (ili netačne).


U nekim slučajevima traženje informacije nije komplikovano jer tražite dokument određenog naziva (ako znate broj pod kojim je zaveden ili datum kada je sačinjen, utoliko bolje). Na primer, kopije sudskih presuda, raznih rešenja (o dozvolama za gradnju, imenovanjima, razrešenjima...), zaključke, odluke ili nešto slično.


Ako vam treba sudska presuda, zahtev će glasiti: „Molim Vas da mi dostavite kopiju presude (broj presude) donete dana (datum) kojom je (ime i prezime) osuđen na zatvorsku kaznu...“. Naravno, zahtev će se razlikovati u zavisnosti od toga kakvim detaljima raspolažete. Ukoliko niste sigurni kada je presuda doneta, nemate broj predmeta i niste sigurni kakvu je kaznu sud odredio, a videli ste u nekoliko medija da presuda postoji, zahtev možete formulisati i ovako: „Molim Vas da mi dostavite kopiju presude kojom je (ime i prezime) osuđen, a o kojoj su mediji izvestili dana (datum) što se vidi na sledećem linku (link ka tekstu)“.


Međutim, češće od vlasti tražimo informacije za koje nismo sigurni u kojem se dokumentu ili više dokumenata nalaze. Tako je, na primer, CINS 2016. godine hteo da sazna koliko je bilo sudskih postupaka, a koliko presuda u svim sudovima u Srbiji, tokom tri prethodne godine, za deset krivičnih dela, kao i koliko su ljudi te presude obuhvatile i kakva je bila kaznena politika. Kako nismo bili sigurni da li sudovi vode svoje interne statistike i u kojoj formi, kao i da li beleže sve ove podatke na način kakav je nama odgovarao, odlučili smo da zahtev formulišemo tako da smo tražili:


Kopije dokumenata koji sadrže informaciju o broju optužnih akata, potvrđenih optužnica, prvostepenih presuda (oslobađajućih i osuđujućih), broj zatvorskih kazni, broj uslovnih osuda, broj novčanih kazni kao glavnih i kao sporednih, broj određenih zabrana vršenja poziva, broj određenih oduzimanja predmeta, broj određenih oduzimanja imovinske koristi, broj javno objavljenih presuda, broj određenih psihijatrijskih lečenja u ustanovi i na slobodi, kao i broj određenih proterivanja iz zemlje pred vašim sudom kao i sudskom jedinicom u Svilajncu, u periodu od 1. 1. 2013. do 31. 12. 2015, za svaku godinu ponaosob, za sledeća krivična dela pojedinačno... Zatim smo nabrojali deset krivičnih dela.


Kada su počeli da nam stižu odgovori, primetili smo da sudovi ne vode statistike na isti način, pa su odgovori bili različiti. Od nekih sudova informacije smo dobijali u okviru dopisa (Poštovana, obaveštavamo Vas o sledećem…), od nekih smo dobijali kopije presuda (valjda da brojimo sami šta nam treba), dok smo od pojedinih sudova dobijali izvode iz softvera koje ti sudovi koriste za statistiku (i tako smo saznali da ti softveri postoje i kako se zovu, što nam je drastično olakšalo svako naredno slanje zahteva sudovima). Dakle, da smo tražili „spisak svih presuda” ili „spisak svih kazni”, ne bismo dobili odgovore na osnovu kojih bismo mogli da izvučemo zaključke i podatke koji su bili cilj istraživanja.


Isto važi i za situacije u kojima informacija koju tražite verovatno i ne postoji u konkretnom dokumentu: to su, na primer, situacije u kojima od tužilaštava ili policije hoćete da saznate u kojoj fazi je neka istraga. Tada je takođe preporučljivo zahtev formulisati tako da vam dostave, na primer, „dokument koji sadrži informaciju o tome…”, jer tako smanjujete mogućnost da vas odbiju s obrazloženjem da niste tražili određeni dokument.

 

Tokom 2016. godine Poverenik je doneo 154 zaključka o izvršenju i kažnjavanju. Ukupan iznos izrečenih kazni za tu godinu je 13,2 miliona dinara.

Takođe, korisna opcija za istraživačke (i sve druge, naravno) novinare jeste mogućnost uvida u dokumenta. To se uglavnom radi kada niste sigurni kakva sve dokumenta o tome što vas zanima postoje, pa želite da pogledate sve i onda odlučite koja su vam potrebna. CINS često, kada traži uvid u dokumenta, napomene da želi „uvid sa mogućnošću kopiranja”, kako bismo odmah ili u što kraćem roku dobili tražene kopije, budući da će vam ponekad obezbediti da odmah, prilikom uvida, kopirate ono što vas zanima. Ovo je korisno ako hoćete da vidite, na primer, ceo sudski predmet (umeju da budu veoma obimni, sa mnoštvom tehničke, ne preterano korisne dokumentacije) ili ceo projekat koji je nekome odobrilo neko ministarstvo, odnosno grupe dokumenata koje mogu biti brojne i obimne.


U svakom slučaju, osim preciznog opisa informacije koju tražimo, u zahtevu je veoma važno navesti ili datum donošenja nekog dokumenta ili vremenski opseg za više informacija (ne možete, na primer, tražiti „sve presude za krivično delo ubistvo”, a da ne navedete neki period, recimo „donete od početka 2012. do kraja 2016”).


Iako je dostavljanje traženih informacija regulisano zakonom i iako ste zahtev sastavili najpreciznije što ste umeli, na „državnoj” strani se ponekad događaju greške. CINS je jednom prilikom tražio podatke o građevinskoj dozvoli za jedan objekat i u zahtevu smo vrlo detaljno naveli mesto, naziv, vlasnika, katastarsku parcelu, čak i vebsajt firme čiji je objekat – i na kome se objekat jasno vidi. Zvaničan odgovor bio je da takvom objektu nije izdata građevinska dozvola. Međutim, proveravajući druge detalje utvrdili smo da se u dokumentaciji pojavljuje i takva dozvola, naknadno izdata, uz tačan broj i datum izdavanja (ceo postupak izdavanja dokumenta dogodio se nekoliko godina pre našeg zahteva, tako da nije moguće da se situacija promenila „u međuvremenu”). Kada smo tražili dokument sa tim nazivom, dobili smo ga. Dakle, da smo se zadržali samo na prvoj informaciji, napravili bismo veliku grešku, bez obzira na to što smo informaciju dobili od državnog organa. Drugačije rečeno – nikad dosta provere, čak i kada dobijete odgovor od državnih organa. I oni prave greške.

 


Priča je nastala u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite