AktuelnoOsnovne škole

Dragana Janković: Aleksin zakon će zbog tolikog čekanja biti prevaziđen

25. avg 2020.
Dragana Janković; foto: N1
Set zakona koji bi strože kažnjavao vršnjačko nasilje i one koji ga zataškavaju, poznatiji kao Aleksin zakon, već godinama se ne usvaja. Aleksina majka Dragana Janković smatra da se problem nasilja u školama ne rešava, te da će uskoro biti potrebne još strože kazne od onih koje je ovaj set zakona predvideo.

Da vršnjačko nasilje može imati veće posledice od modrica govori slučaj Alekse Jankovića iz Niša koji je postao simbol borbe protiv ovog problema. Aleksa je kao četrnaestogodišnjak mesecima bio žrtva vršnjačkog nasilja, verbalnog i fizičkog, zbog čega je 2011. izvršio samoubistvo. Da se ovakva tragedija ne bi ponovila napisan je nacrt Aleksinog zakona – set zakona koji će strože kazniti nasilnike i one koji nasilje zataškavaju. Nacrt nosi Aleksino ime na predlog autorke Dragane Ćorić, docentkinje na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.

Od početka prošle godine do marta ove godine, od 173 državne osnovne škole u Beogradu njih najmanje 67 je prijavilo teži oblik vršnjačkog nasilja, pokazuju podaci koje je prikupio CINS. Moguće je da nasilja ima i više jer neke osnovne škole i dalje ne rešavaju sve slučajeve i ne prijavljuju Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Čitajte više OVDE.

Napomena: Ova informacija je uneta u tekst 26.08.2020. godine.

Međutim, i pored obećanja odgovornih, Aleksin zakon još uvek nije zaživeo.

„Sam naziv vršnjačko nasilje, koji na neki način ublažava realnost, zapravo označava sve ozbiljnija krivična dela, teže telesne povrede i psihološke probleme koje žrtve leče godinama nakon toga“, objašnjava u razgovoru za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) Aleksina majka Dragana Janković.

„Deca koja čine nasilje su sve mlađa, a zakon, iako je i prema starijima blag, sve je blaži prema onima koji imaju do 14 godina u trenutku vršenja nasilja.”

Koje je bilo obrazloženje za to što nakon godina očekivanja Aleksin zakon nije usvojen?

Konkretnog obrazloženja nije bilo. Od toga da predlog izmene zakona „nije u skladu sa koncepcijom zakona“ do „učenicima se ne sme uskraćivati pravo na školovanje“, gde ovo drugo nema veze sa Aleksinim zakonom. Verovatno se mislilo na meru koja predviđa suspenziju učenika, iako u obrazloženju stoji da bi se mera primenjivala u školi. Paradoks je veći ako ovih dana imamo izjavu iz Ministarstva prosvete i najavu kazne suspenzije za učenike koji ne nose ili budu skidali maske u školi.

Takođe, prema nekim nezvaničnim informacijama, navodno se ugrožava Konvencija o pravima dece, odnosno učenika koji vrši nasilje. Smatra se da bi eventualno usvajanje i primena ovog zakona dovelo u tim situacijama do „izopštavanja iz sredine“ učenika koji vrši nasilje u školi.

Prema daljim informacijama saznali smo da je i „deo“ prosvete imao „primedbe“ na predlog ovog zakona jer ih u jednom delu direktno poziva na odgovornost u slučajevima zataškavanja ili nepravovremene reakcije gde bi kao posledicu toga imali gubitak licence, samim tim i posla. Na osnovu svega ovoga se stiče utisak da se u deklarisanoj „beskompromisnoj borbi protiv vršnjačkog nasilja“ napravio kompromis.

Da li su Vam ponudili da izmenite nacrt zakona tako da se on „uklapa“ u domaće zakonodavstvo i da li biste pristali na nešto slično?

Niko nam nije ponudio izmenu, niti je to ponudio autoru ovog zakona. Bar mi o tome nemamo informacija. Da, pristali bismo na izmenu nacrta zakona, pod uslovom da bude stroži. U suprotnom, kako „uklopiti“ obaveznost mera i sankcionisanje nečinjenja? Tako što baš ne moraju da budu uvek obavezne i sankcionisane?

Sa ove vremenske distance i s obzirom na okolnosti tj. eskalaciju vršnjačkog nasilja u školama, na šta smo upozoravali još pre bilo kakve priče o Aleksinom zakonu, smatramo da smo bili u pravu i da će ovaj predlog izmena i dopuna zakona zbog čekanja biti gotovo prevaziđen. Kad se bude usvajao, kako god se on tada zvao, biće potrebne strože mere i sankcije.

Kako ste se osećali kada nakon niza obećanja inicijative skupljene pod Aleksinim zakonom nisu usvojene?

Iako nam je u potpunosti sve jasno i moja borba protiv vršnjačkog nasilja ima i druge prioritete, ipak mi nije bilo lako da to prihvatim, pogotovo sa tamo nekim razlozima neusvajanja zakona, jer sve to nije imalo smisla.

Zato je za mene sada formalno usvajanje zakona koji bi nosio ime mog pokojnog sina manje bitna stvar od sveobuhvatnog prepoznavanja ovog problema. Kroz Aleksin slučaj roditelji, deca ali i prosvetni radnici jesu počeli da uviđaju svu ozbiljnost ovog problema. S tim u vezi više puta sam pomenula da je za nas Aleksine roditelje, Aleksin zakon davno usvojen od svih građana Srbije.

Da li očekujete da će se zakon naknadno usvojiti ili promeniti tako da se pooštre kazne?

Ne očekujem da se išta promeni u tom pogledu, jer mislim da se gotovo niko nije na jedan ozbiljniji i konkretniji način bavio time, već se ova inicijativa od svih koristila kao prilika i po potrebi.

Dragana i Aleksa Janković; foto: privatna arhiva

I to se ne odnosi samo na ovu inicijativu već uopšte i konkretno rešavanje problema nasilja u školama o kome postoje studije i strategije i na čemu se radi, ali nema efekata. To govori o činjenici koliko smo kao društvo spremni da se uhvatimo u koštac sa ovim problemom koji uz određene mere, korekcije zakona i kontrole primene istog, nije nerešiv problem.

Tu mislim pre svega na pojedince koji se profesionalno i „ekspertski“ bave ovom problematikom i smatram ih najodgovornijim zbog ovakve situacije u vezi nasilja u školama jer su postali kliše i definicija za demagogiju i fraze.

U Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ušle su neke od odredbi iz Aleksinog zakona, ali nisu one koje ste izdvojili kao ključne (strože kazne prema učenicima koji vrše nasilje u školama ali i odgovornima koji su zaposleni u školi).

Da li smatrate da postojeći zakon može da pomogne u borbi protiv vršnjačkog nasilja u školama ili su dodatne izmene neophodne?

Makar bio i „loš“, zakon koji se primenjuje je bolji od onog najboljeg koji se ne primenjuje.

Do sada su svi zakoni u vezi sa ovom problematikom bili zakoni kojih se malo ko držao i zavisili su od volje pojedinaca. U većini slučajeva primenjivani su selektivno i tek kada su ti slučajevi došli do javnosti ili na intervenciju ministra. Neki ni tada.

Upravo Aleksin zakon je u svojim predloženim odredbama trebao da uspostavi primenu zakona i što je jako bitno, bude preventivan i poveže pokidane veze na relaciji škola-roditelj. Tokom primene, trebalo je da ubrzo povrati poverenje koje sada gotovo da ne postoji na pomenutoj relaciji. Nažalost, svako je u tome video svoju preterano izraženu odgovornost, a ne efekte.

Zato je mnogo lakše pričati o vršnjačkom nasilju uopšteno i opušteno na konferencijama nakon kojih ne znamo da li su to bili festivali recitatorskih sekcija i govorništva ili prilika za lepo druženje uz naglašenu reklamu sponzora. Lako je i pisati projekte koje više niko i ne uzima za ozbiljno jer su odavno postali karijerni, osim onih kojima je to postala prilika za pristup fondovima namenjenim u tu svrhu. Čast izuzecima koji postoje.

 

Hvala vam što prenosite tekstove CINS-a! Uz to je potrebno da navedete da ste priču preuzeli od Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, kao i link ka tekstu koji prenosite.

Više informacija: cins.rs/uslovi-koriscenja/

Autor:

Ostavi komentar

avatar
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Roditelj Recent comment authors
  Prati  
najnoviji najstariji sa najviše glasova
Obavesti me o
Roditelj
Guest
Roditelj

O nasilju u školama se priča samo kada se ono desi i samo kada roditelji izađu u javnost jer ne mogu da se izbore sa prikrivanje istog u školi.

Tagovi

Povezano

Send this to a friend