Početkom februara prošle godine, direktor policije Vladimir Rebić najavio je postavljanje skoro hiljadu kamera na 800 lokacija u Beogradu. Kamere, čije postavljanje je danas u toku, trebalo bi da služe za sprečavanje i otkrivanje nekih krivičnih dela a iz Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) uveravaju da privatnost građana neće biti ugrožena.
Međutim, u međuvremenu se broj kamera povećao a mnoge stvari su i dalje nepoznanica, kao na primer koliko nas košta ovakav sistem i koliko je stvarno potreban. To je samo jedan od razloga zbog čega je neformalna zajednica stručnjaka i aktivista pokrenula projekat „Hiljade kamera“ gde uz pomoć građana locira postavljene kamere. Među njima je i Share fondacija, organizacija koja se bavi unapređenjem ljudskih prava i sloboda na internetu.
O tome šta dosad znamo o ovom sistemu, kako se on pokazao u drugim zemljama i koje su glavne opasnosti ovakvog masovnog video nadzora, razgovarali smo sa direktorom Share fondacije Danilom Krivokapićem.
Šta su pozitivne, a šta negativne strane ovog sistema?
Pozitivna strana je to što ovakva vrsta masovnog nadzora može da pomogne u sprečavanju nekih sitnih krađa, poput krađe kola, krađa na pijaci i slično. Međutim, ovakav sistem nije previše efikasan u borbi protiv težih krivičnih dela, organizovanog kriminala ili terorizma. Počinioci ovakvih krivičnih dela su često sposobni da nađu rupe u ovakvom sistemu.
Što se tiče negativnih strana, tu je spisak znatno duži. Pre svega ovakav sistem od našeg grada stvara panoptikon, po ugledu na projekat zatvora iz 18. veka. To znači da građani konstantno imaju osećaj da su nadzirani, a da nisu ni sigurni da li je tako. Ovo umnogome menja način na koji se ponašaju jer odjednom postaju izuzetno svesni svega što rade i zbog toga se osećaju manje slobodno. To je efekat zebnje koji izaziva samocenzuru. Građani će se pitati: „Da li treba da idem sa ovom osobom, da li treba da idem na ovo mesto, da li možda treba da odem na ovaj protest, da se vidim s ovim ljudima“, samo zbog toga kako bi to moglo nekome da deluje.
Značajan problem su i mogućnosti za zloupotrebu ovakvog sistema za nadzor. Iskustvo je pokazalo da je svaka država koja je imala intruzivan sistem za nadzor građana zloupotrebila tu svoju moć. Počevši od Amerike, zemalja Evropske unije, Kine i tako dalje. Ukoliko naša država ima toliku moć i količinu podataka, mogućnosti za zloupotrebu su prosto neverovatne. Imali smo slučaj udesa ispred Vlade Srbije, pre dva meseca. Kamere MUP-a snimile ovaj događaj i to je završilo na youtube-u. Pitali smo MUP da li je to snimljeno njihovim kamerama i kome su dostavili snimak. Dobili smo odgovor da to jesu kamere u njihovom sistemu, ali da snimak nikome nisu dali. Dakle, neki policijski službenik je snimio ovaj događaj i to dostavio nekome i to nije usamljen slučaj.
Šta do sada znamo o samom sistemu?
Od početka ovog procesa MUP nije javno objavljivao specifikaciju ovog sistema i detalje kako on funkcioniše. Sve što imamo su najave ministra i direktora policije da će biti uveden novi sistem za video nadzor, da se razvija sa kompanijom Huawei i da će biti oko hiljadu kamera na preko 800 lokacija u Beogradu, kao i da su kupili softver za prepoznavanje lica. Do prvih saznanja smo došli tek istražujući sajt Huawei-a i kroz Procenu uticaja na zaštitu podataka o ličnosti upotrebe ovakvog sistema za nadzor koju je MUP izradio i dostavio Povereniku za informacije od javnog značaja i podataka o ličnosti.
Već je postavljen značajan broj kamera visoke rezolucije koje imaju u sebi rcazličite funkcionalnosti poput detekcije lica. To znači da one ne mogu da rade prepoznavanje lica, ali mogu da detektuju lice.
Znamo li uopšte kako će on funkcionisati?
Nama nedostaju precizne informacije kako će ova tehnologija funkcionisati. Prvo, uopšte ne znamo da li se koristi, iako policijski zvaničnici tvrde da se tehnologija za prepoznavanje lica i dalje ne koristi. Drugo, ne znamo u kom će se formatu čuvati ti podaci. Deluje da nije moguće da se video snimci visoke rezolucije sa hiljadu kamera čuvaju godinama jer to prosto zauzima previše digitalnog prostora. To znači da se taj video materijal prebacuje u neki kod, da se kvantifikuje na neki drugačiji način. Naša lica se kvantifikuju i više nemaš sliku niti šta se desilo, nego imaš podatke o tome koja su lica bila na određenom mestu. U kojoj formi će se čuvati ti podaci, koliko dugo i sa čime će se upoređivati, to su sve stvari koje mi ne znamo, a koje zapravo predstavljaju najveći rizik. Mi sad ne znamo ni koliko visoko od zemlje treba da budu te kamere da bi mogle da rade efikasno prepoznavanje lica.
MUP mora da obeleži sve lokacije kamera, međutim njihova mapa se razlikuje od one na vašem sajtu. Kako to komentarišete?
Zvaničan spisak MUP-a koji se nalazi na njihovom sajtu navodi 206 lokacija kamera u Beogradu dok je inicijativa „Hiljade kamera“ već mapirala preko 350 lokacija i taj broj se svakodnevno povećava. Problem je što MUP zaista nije transparentan – niti su obeležili kamere po gradu, niti imaju podatke o svim lokacijama na svom sajtu. Naša mapa pruža mnogo više informacija od njihovih podataka iako oni imaju sve te informacije, jer su sami postavljali te kamere.
Postoji li uporište za ovakav sistem u zakonu?
Trenutno ne postoje zakonski uslovi za primenu softvera za prepoznavanje lica u Beogradu tako da bi u ovom trenutku uvođenje ovakvog sistema bilo nezakonito i to je nešto što je mišljenje Poverenika.
Poverenik je takođe izneo da treba da se donese zakon o video nadzoru koji treba da reguliše najrazličitije oblasti video nadzora i u zgradama, i od strane privatnih lica, i od strane kompanija. Pratićemo taj proces i kao organizacija potrudićemo se da ne dozvolimo da se donesu neka rešenja koja su protivna našem zakonskom okviru i međunarodnim ugovorima čiji smo potpisnici.
MUP je najavio izradu određenih pravilnika koji bi trebalo da odrede pravila za pristup podacima koji se skupljaju. Po nacrtima tih pravilnika tim podacima će moći da pristupaju samo nadležne osobe. Znaće se ko sme da pristupi, ko sme da menja, ko sme da zadaje naloge za obradu i tako dalje. Međutim, to su samo pravila na papiru, pitanje je kakva je zapravo praksa. Naša istraživanja su pokazala da se podacima u mobilnoj komunikaciji pristupa mimo zakona. To što će policija da donese neki pravilnik u zemlji sa tako niskom kulturom zaštite podataka, ne mora ništa da znači.
Kako su se ovakvi sistemi za video nadzor pokazali u drugim zemljama u kojima se primenjuju?
Postoje gradovi u Americi koji su zabranili upotrebu ovakvog softvera na javnim prostorima. Najzanimljivije je što je to zabranio San Francisko – dakle, grad u kome se ta tehnologija proizvodi shvatio je koliko je ona rizična. U Evropskoj uniji se trenutno vode velike debate o tome da li ovaj softver može da se koristi u javnim prostorima ili ne. Ne postoji i dalje masovna upotreba ovakvog softvera, postoje gradovi ili same lokacije gde se to testira. To je kada govorimo o zapadnoj hemisferi gde postoji visoka svest a i napredni zakoni koji regulišu ovu oblast.
Sa druge strane u Kini se ovaj sistem masovno koristi i nema toliko jakih glasova protiv njegove upotrebe. To su društva gde je privatnost na znatno nižem nivou i pravnog okvira i uopšte svesti, tako da se na Istoku ovakva tehnologija masovno koristi, a na Zapadu su velike debate. Osnovno pitanje je za nas kakvo društvo želimo – da li želimo društvo u kome će se pre svega poštovati osnovna ljudska prava pa i pravo na privatnost ili želimo da se odreknemo tih prava radi interesa javne bezbednosti.
Share fondacija često u javnosti govori o ovom problemu. Šta je ono što vi želite da postignete?
Mi pre svega želimo transparentnost u ovom procesu i da svi razumeju šta se dešava jer postoji čitav veo tajni. Želimo da se otvori šira javna rasprava o tome da li nam ovaj sistem treba ili ne. Zalažemo se za strogo poštovanje svih pravnih normi, jer ukoliko se one ne poštuju, teško da će ovaj sistem moći da se primeni. I na kraju, mi smo kao organizacija protiv primene ovakvog sistema, ali i pored toga zalažemo se za otvorenost ovog procesa, da mogu i drugi, i građani i stručna javnost, da se po ovom pitanju izjasne.
Koji su dalji planovi Share fondacije povodom ovoga?
Pratićemo dalje proces implementacije ovog sistema. Zajedno sa drugim građanima radimo na sajtu „Hiljade kamera“ – tu se mapiraju kamere i objavljuju tekstovi na ovu temu. Organizacije slične našoj postoje i u Belgiji, Francuskoj, Italiji i mi smo u intenzivnoj komunikaciji sa svima njima. Radimo na međunarodnoj kampanji da bismo se borili protiv ovog problema kao društvo malo šire od Srbije. Niti je ovaj problem vezan samo za Srbiju, niti je vezan samo za ovu vlast, već se odnosi na pitanje u kakvom društvu želimo da živimo, kako želimo da koristimo tehnologiju. Ovo pitanje će biti aktuelno, siguran sam, u decenijama ispred nas.
Smeta mi sto je novinarka dopustila da sagovornik govori samo o mestima koja se protive uvodjenju kamera a ne i o onim gde je to veoma rasireno (recimo, Velika Britanija). Zoran Stanojevic je u Vremenu nedavno napisao odlican tekst o ovom pitanju.