Istraživačke pričeNovac iz budžetaSrbija
03. apr 2008.

Mentalno zdravlje u sektoru bezbednosti: Naoružani i nervozni

Kako im vreme u službi odmiče, policajci i pripadnici bezbednosnih službi imaju sve više problema u porodici, na radnom mestu, s prijateljima… Uglavnom ostaju usamljeni sa svojim problemima koji mogu dovesti do potpune ‘eksplozije’ ličnosti, a malo šta se čini da im se pomogne. O čemu je reč, nabolje govori podatak da na 35.000 zaposlenih u MUP-u Srbije, dolazi samo petnaest psihologa

Mentalno zdravlje policajaca i pripadnika službi bezbednosti tabu je tema i posle objavljivanja vesti o samoubistvima, ubistvima, maltretiranju ili posle zloupotreba narkotika u njihovim redovima. Nedavno penzionisani kontraobaveštajac smatra da je svako ko duže vreme radi u tom poslu – u zavisnosti od prirode zadataka koje je obavljao – ‘načet’ i da je pitanje ličnosti i karaktera kako će se to ispoljiti.

Sagovornik Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a imao je prilike da radi sa ljudima koji su ‘psihički pucali’, a i sam je zapadao u ‘kritične momente’. Među mogućim poremećajima, prema njegovim rečima su panično reagovanje, depresivna neurotična reakcija (sklonost ka suicidu; prošle godine se, na primer, ubio mlad pripadnik Vojno-bezbednosne agencije, bivši vozač generala Momira Stojanovića, nekadašnjeg načelnika te službe), neurostenija – opšta iznemoglost, histerične reakcije (često misle da su progonjeni), alkoholizam, anksiozne neurotične reakcije (nemir, nervoza, upadanje u konflikt…), rigidna upotreba tipologija i crno-belo gledanje na svet (svaki razgovor sa strancem se pretvori u isleđivanje špijuna)…

 

VREME PROTIV ČOVEKA

 

‘U školi su nas učili na koje sve načine da se oslobodimo stresa. Između ostalog, preporučen nam je antistres program po Lindemanu koji se sastoji od pravilne ishrane, pravilnog disanja i fizičke aktivnosti. Ovaj program podrazumeva i psihohigijenu, odnosno preporučuje da je potrebno imati ljubavnicu, prijatelje, emocionalno se prazniti, čuvati brak, baviti se hobijem’, kaže pripadnik VBA koji je želeo da ostane anoniman. Međutim, on tvrdi da osim po prijemu u službu nikada nije radio psihotest, niti testirao svoje mentalno zdravlje.

Policajci samoubice

Policajac Ivan Čorbić (23) ubio je 25. maja 2007. u Šašincima kraj Sremske Mitrovice Momčila Grubića (24), teško ranio njegovog oca Đorđa (45), a zatim izvršio samoubistvo pucavši sebi u usta. Slobodan Luković (57), penzionisani policajac i bivši vozač Slobodana Miloševića, posle kraće svađe 1. maja ranio je iz pištolja Dobriju, sa kojom je nevenčano živeo, a potom je sa tri hica usmrtio njenog brata Dušana Nikolića (51) iz Rakara. Komandir pogranične policije u Bajinoj Bašti Dragan Marić (46) izvršio je 31. januara samoubistvo na radnom mestu, pucajući sebi u glavu iz službenog pištolja. Marić je neposredno pre samoubistva unapređen u komandira pograničnog bataljona policije. Policajac Vladimir Jeličić (22) izvršio je samoubistvo 31. marta, takođe pucnjem iz službenog pištolja, i to u šupi u dvorištu porodične kuće u Valjevu. Komandir policijske stanice u Malom Zvorniku Goran Milutinović (39) pucao je sebi u glavu na radnom mestu 28. avgusta. Damir Radulović (28) iz Bajmoka pucao je sebi u glavu 23. oktobra, iz službenog pištolja u policijskoj stanici u Subotici, jer ga je ostavila supruga.

Njegov iskusniji kolega, koji je već penzionisan, tvrdi da je rad u službama bezbednosti jedan od retkih poslova gde vreme radi protiv čoveka. Posebno zabrinjava, prema njegovim rečima, to što se niko dosad nije bavio procenom koliko je pripadnika službi bezbednosti obolelo i od kojih bolesti i koliko ih je umrlo pre kraja normalnog životnog veka.

‘Mnoge moje kolege imaju srčane probleme, a često se, zbog specifičnog posla i načina života, razbole po odlasku u penziju, a mnogi se odaju alkoholu. Kancelariju jednog od ljudi iz vrha nekadašnje Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije poznatog po učešću u aferi ‘četverožilni kabal’, neke mlađe kolege su zvale ‘zlatno burence“, kaže naš sagovornik.

Ovaj sagovornik kaže da je procena ličnosti veoma bitna u izboru kandidata za rad u službama bezbednosti, a pošto je ličnost u stalnom razvoju, potrebno je češće vršiti procene.

‘Stres u ovom poslu nastaje zbog neprekidnog kontakta sa ljudima, stalne potrebe posla za procenom stanja, ljudi i događaja i selekcijom informacija i dezinformacija. Pojedini delovi sektora bezbednosti u stanju su konstantnog rata u miru sa školovanim i obučenim obaveštajnim službama i kriminalnim grupama’, kaže ovaj sagovornik Centra za istraživačko novinarstvo iz VBA.

Predsednik Beogradskog psihoanalitičkog društva dr Alek Vučo radio je u bolnici ‘Dr Dragiša Mišović’ u vreme kada su se tamo lečili policajci.

‘Neki policijski psiholozi su 2003. dolazili kod nas i mi smo im držali kurseve. Želeli su da nauče nešto, ali to je kratko trajalo. Posle šest meseci smo završili sa tim i više nije bilo interesovanja’, kaže dr Vučo.

 

RATIŠTA I POSLEDICE

 

Nezanemariv je broj ljudi u uniformama koji su učestvovali u ratovima na prostoru bivše SFRJ. Iskustvo pokazuje da posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) može da dovede i do veoma agresivnih ispada ratnih veterana. Pre pet godina, dobrovoljac s Kosova Dragan Čedić, u Leskovcu je iz automatske puške ubio sedam osoba, a 2003. radnik Bezbednosno-informativne agencije s Kosova Vladan Rovčanin je u zgradi BIA u Nišu ubio četvoro kolega. On je priznao da je mesecima pre toga bio pod neobjašnjivim psihološkim pritiskom. Dosadašnja ispitivanja pokazuju da je PTSP prisutan u jedan odsto populacije s uobičajenim životnim iskustvima. U Srbiji još ne postoji tačna evidencija o žrtvama ovog sindroma, a podaci o tačnom broju ratnih veterana koji još rade u sektoru bezbednosti nisu dostupni javnosti.

 

Samoubistvo na straži

Samoubistva nisu zaobišla ni vojsku. Dr Dedić kaže da uzrok leži isključivo u ličnosti suicidanta.

‘Svako ima svoj povod zbog čega smatra da njegov život više nema smisla. Starešine koje su izvršile samoubistvo uglavnom su iz kategorije adolescenata. Dve trećine vojnika se ubije puškom na straži noću, a jedna trećina kod kuće, najčešće vešanjem. Nakon uvođenja Programa prevencije suicida 2003, broj samoubistava u vojnoj sredini je u stalnom padu. Pre uvođenja programa bilo je 15, a već 2004. devet, 2005. sedam, 2006. četiri, i prošle 2007. godine tri samoubistva u Vojsci. Samoubistava kod starešina je najviše bilo između 2002. i 2004. godine. Trećina profesionalnih vojnih lica koja su izvršila samoubistva imala je ratna iskustva’, naglašava dr Dedić.

Ministarstvo za rad i socijalnu politiku pokrenulo je projekat ‘Procena zdravstvenog stanja i potreba boraca ratova devedesetih’ čiji je cilj da skenira zdravstveno i socijalno stanje ratnih veterana u Srbiji. Međutim, pomoćnik ministra za rad zadužen za boračka pitanja Miro Čavaljuga kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da borci koji nisu ranjeni i nisu invalidi dosad nisu imali zaštitu, i da se o njima i njihovim problemima malo zna.

‘Verovatno ima boraca u MUP-u i BIA, ali ne znamo u kakvom su stanju i da li imaju PTSP. To možda znaju oni kod kojih su ti ljudi zaposleni’, kaže Čavaljuga i napominje da je nekoliko stotina hiljada građana Srbije učestvovalo u ratovima.

Ipak, postoje procene da su oko 35.000 ratnih veterana žrtve PTSP-a i pretpostavlja se da ih ima i zaposlenih u vojsci, policiji, službama bezbednosti.

Prema studiji ‘Posttraumatski stresni poremećaj ratnih ranjenika’ PTSP se manifestuje kroz ‘intenzivno nametanje i ponavljanje preživljenih traumatičnih iskustava u snu, (košmari) i na javi (‘fleš-bek’ epizode)’. Oboleli takođe osećaju pojačanu emocionalnu osetljivost i razdražljivost, imaju teškoću da se usredsrede, osećanje besperspektivnosti i životnog besmisla, poremećaj sna i razne fiziološke smetnje.

Prof dr Gordana Dedić, neuropsihijatar sa Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju Klinike za psihijatriju VMA, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da je, logično, svake godine sve manje pripadnika Vojske sa posttraumatskim stresnim poremećajem.

‘Mnogi koji su imali kliničku sliku PTSP-a su tokom više godina unazad penzionisani. Ako psihološkim testovima utvrdimo da je reč o trajnim promenama ličnosti, a obično se oni i najčešće obraćaju psihijatru, pored lečenja i terapije, timski dajemo predloge za penzionisanje tih lica’, tvrdi Dedićeva. Ona navodi da se, zbog stroge selekcije pri prijemu u vojnu službu, problemi koje imaju tzv. obični ljudi ređe odražavaju na mentalno zdravlje profesionalnih vojnika i starešina. Ipak, i Vojska se susretala sa samoubistvima, narkomanijom i psihosomatskim poremećajima nastalim usled nagomilanog stresa. Za pripadnike Vojske Srbije, kaže dr Dedić, ne postoji organizovan antistres program.

Psihološka obrada, objašnjava Dedićeva, obavezna je pri upisu u vojnu školu, a zatim, na kraju školovanja, odnosno pre prijema u vojnu službu. I ona potvrđuje da u toku radnog veka psihološko testiranje nije uobičajeno, osim u izuzetnim slučajevima, pri oceni sposobnosti za vojnu službu. Takođe se vrši i pri promeni dužnosti, ako je reč o specifičnim poslovima – odlazak u specijalne vojne misije, obaveštajna ili bezbednosna služba… Dr Dedić kaže da selekcija za specifične dužnosti pruža odabir ličnosti koje su spremne da podnose veća psihofizička opterećenja u odnosu na druge pripadnike Vojske. Preventiva se postiže i redovnim sistematskim pregledima koji se do 40. godine starosti obavljaju jednom godišnje, a koji uključuju i neuropsihijatrijski pregled, ali na njima nije obavezna psihološka provera.

Međutim, naši izvori iz MUP-a tvrde da se sve da srediti ako je reč o zapošljavanju rođaka ili prijateljevog deteta ako ne ispunjava baš sve uslove za prijem u službu. Kako saznajemo, preporuka je važna i za zaposlenje u BIA, jer se uvek nađe način za zaobilaženje pravila.

‘To ne znači da se u službu primaju idioti, ali se neki segmenti procene mogu zaobići’, kaže naš sagovornik iz BIA.

 

LAKI NA OBARAČU

 

Stres, problemi na poslu ili u porodici nekada nateraju i ‘opasne momke’ u uniformama da dignu ruku na sebe. Najmanje 15 srpskih policajaca je u prošloj godini izvršilo samoubistvo, a nije malo njihovih kolega koji su u tom periodu život najpre oduzeli drugima, a zatim i sebi.

Momčilo Vidojević, član predsedništva Nezavisnog sindikata policije, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da su razlozi za to loše materijalno stanje, loš status u društvu, ali i progon, maltretiranje i razne vrste tortura u režiji neposrednih rukovodilaca.

‘Ima dosta loših rukovodioca organizacionih jedninica, pa čak i onih koji rade sa šifrom F što je oznaka za psihijatrijsko oboljenje. U službi nema provera psihičkog stanja, a ja sam vam svedok. Radim 14 godina kao policajac i za to vreme nisam imao takve provere. Iza nas su ratovi i tu ima ljudi koji su svašta preživeli. Trebalo bi sprovesti redovne sistematske preglede sa najvećim učešćem neuropsihijatara, i to najmanje jednom godišnje, to smo predlagali. Ti isti policajci rade u velikoj masi građana sa oružjem. Ako čovek nije sposoban da nosi oružje ili da ide u akcije, može da radi nešto drugo, kancelarijski posao, izdavanje dokumenata itd., a ne da nosi po 30 metaka sa sobom’, kaže Vidojević i dodaje da bi Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja trebalo da se angažuju više na rešavanju ovog problema.

 

Bezbednjaci kontejniraju

Specifični poslovi u vojsci, policiji i službama bezbednosti zahtevaju da njihovi izvršioci u svom radu stalno u sebe ‘kontejniraju’ nove informacije. To znači da oni mogu da se emotivno distanciraju od ljudi prema kojima su angažovani, jer ako se identifikuju sa njima u riziku su od stresa koji može da dovede do težih psihičkih posledica.
‘Sporadično se desi da neko od vojnih lica puni taj svoj kontejner i u jednom momentu, kada više ne može da izdrži, ‘puca’ ispoljavajući eho od psihosomatskih oboljenja – hipertenzija, čir, probleme sa štitnom žlezdom, infarkt’, objašnjava dr Dedić.

Među policajcima se priča da se jedan policajac u Valjevu ubio posle disciplinskog postupka i pretnji koje su mu upućene. Pre nekoliko godina se u Beogradu ubio policajac kojem MUP nije pružio pravnu zaštitu pred sudom, zbog toga što je u samoodbrani pucao na kriminalca. Ovog nesrećnika kojeg je postupak i finansijski iscrpeo, kažu izvori iz policije, komandir je isterao iz kancelarije kada mu se obratio za pomoć. U policijskim kuloarima se priča i da nije mali broj policajaca koji se leče u ustanovama za mentalno zdravlje.

Dragan Mijović, iz SBPOK-a MUP-a Srbije, u studiji ‘Primena psiholoških metoda u borbi protiv organizovanog kriminala’, navodi da je ratna trauma i u policiji nedovoljno istražena tema. Zbog toga, kako vreme odmiče, ti ljudi imaju više problema i u porodici, radnom mestu, s prijateljima, ostaju usamljeni sa svojim problemima koji mogu dovesti do potpune ‘eksplozije’ ličnosti. Mijović tvrdi da psihološki problem pojedinca umanjuje njegovu radnu sposobnost, ali se odražava i na kolektiv. On se zalaže za strože psihološke procene, a za određene poslove u vezi sa borbom protiv organizovanog kriminala neophodne su i dodatne procene, poput stepena tolerancije na frustraciju, reagovanje u kriznim situacijama… Mijović ističe da bi psiholozi trebalo da rade u svim policijskim stanicama u Srbiji. Prema nezvaničnim informacijama u MUP-u Srbije u kojem radi oko 35.000 ljudi zaposleno je manje od 15 psihologa.

Iako se zloupotreba psihoaktivnih supstanci među zaposlenima u sektoru bezbednosti ne toleriše, ipak ima izuzetaka. Najbolji primer je slučaj policajca Marka Pavlovića i njegovog kolege Bojana Gavrilovića, koji su kamerom snimljeni kako ušmrkuju kokain. Oni su, naime, posle šest meseci suspenzije vraćeni na posao policajaca u Vršcu. Pitanje je koliko je pametno osobi sklonoj korišćenju narkotika dozvoliti da sa oružjem ide među građane. Ipak, ovo je samo jedan od retkih slučajeva dospelih u javnost. Upotreba narkotika nije nepoznata ni u Vojsci Srbije. U analizi Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo ‘Građanin u sigurnom i bezbednom okruženju’ navodi se sledeći podatak (odnosi se na 2005. godinu): ‘Drogu ne koriste samo vojnici već i oficiri. Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane u Vojsci Srbije imaju precizne podatke o ukupno 58 starešina koji koriste drogu, ali je procena stručnih službi da ih ima najmanje tri puta više.’

Dr Gordana Dedić, neuropsihijatar sa Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju Klinike za psihijatriju VMA, tvrdi da je zloupotreba psihoaktivnih supstanci retka kod profesionalnih pripadnika Vojske.

‘Imali smo svega devet starešina od januara 2004. do marta 2007. koji su lečeni zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. To su bila profesionalna vojna lica u proseku ispod 30 godina starosti. Došli su da se leče na nagovor porodice ili jedinice. Svi su uspešno izlečeni. Nama su se 2006. svega četvorica pripadnika Vojske javila zbog problema sa alkoholom. Vojnike ne lečimo zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, jer takva lica i nisu sposobna za služenje vojnog roka. Za specijalne jedinice provera na prisustvo psihoaktivnih supstanci se vrši nekoliko puta godišnje’, kaže dr Dedić. Devet starešina o kojima govori naša sagovornica, kako saznajemo, lečeno je zbog zloupotrebe heroina, ali su posle lečenja vraćeni na dužnosti.

Pripadnici sektora bezbednosti imaju probleme i boljke kao i svi članovi društva. Iako selekcija treba da obezbedi najčvršći kadar sposoban da se nosi sa svakodnevnim stresovima dešava se da ličnost popusti. Ovaj problem nosi dodatnu težinu kada se zna da ti ljudi nose oružje, a neki svakodnevno naoružani kontaktiraju sa običnim građanima. Za najdramatičnije slučajeve saznajemo iz medija, ali mnogi bezbednjaci se godinama muče sa svojim boljkama plašeći se da govore o tome zbog reakcija sredine u kojoj žive i rade, ali i zbog gubitka posla. Za pripadnike sektora bezbednosti u Srbiji nema organizovanih antistres programa niti se to radi u preventivne svrhe. Takođe, još ne postoji program za zbrinjavanje ovih ljudi koji su radno sposobni, ali na drugim, manje zahtevnim i stresnim dužnostima. Država koja planira da bude bezbedna, da ima kapaciteta da se bori protiv organizovanog kriminala, morala bi da pokloni veću pažnju mentalnom zdravlju svojih čuvara. Uostalom, primera ima u razvijenijim zemljama gde je formirana specijalna služba za psihološku pomoć bezbednjacima. Cena ovakvog odgovornog programa verovatno je daleko manja od ljudskih života i uništenih porodica čiji su bližnji brinući se o bezbednosti drugih ostali usamljeni i na korak od ‘psihičke eksplozije’.

Kako im vreme u službi odmiče, policajci i pripadnici bezbednosnih službi imaju sve više problema u porodici, na radnom mestu, s prijateljima… Uglavnom ostaju usamljeni sa svojim problemima koji mogu dovesti do potpune ‘eksplozije’ ličnosti, a malo šta se čini da im se pomogne. O čemu je reč, nabolje govori podatak da na 35.000 zaposlenih u MUP-u Srbije, dolazi samo petnaest psihologa

Mentalno zdravlje policajaca i pripadnika službi bezbednosti tabu je tema i posle objavljivanja vesti o samoubistvima, ubistvima, maltretiranju ili posle zloupotreba narkotika u njihovim redovima. Nedavno penzionisani kontraobaveštajac smatra da je svako ko duže vreme radi u tom poslu – u zavisnosti od prirode zadataka koje je obavljao – ‘načet’ i da je pitanje ličnosti i karaktera kako će se to ispoljiti.

Sagovornik Centra za istraživačko novinarstvo NUNS-a imao je prilike da radi sa ljudima koji su ‘psihički pucali’, a i sam je zapadao u ‘kritične momente’. Među mogućim poremećajima, prema njegovim rečima su panično reagovanje, depresivna neurotična reakcija (sklonost ka suicidu; prošle godine se, na primer, ubio mlad pripadnik Vojno-bezbednosne agencije, bivši vozač generala Momira Stojanovića, nekadašnjeg načelnika te službe), neurostenija – opšta iznemoglost, histerične reakcije (često misle da su progonjeni), alkoholizam, anksiozne neurotične reakcije (nemir, nervoza, upadanje u konflikt…), rigidna upotreba tipologija i crno-belo gledanje na svet (svaki razgovor sa strancem se pretvori u isleđivanje špijuna)…

 

VREME PROTIV ČOVEKA

 

‘U školi su nas učili na koje sve načine da se oslobodimo stresa. Između ostalog, preporučen nam je antistres program po Lindemanu koji se sastoji od pravilne ishrane, pravilnog disanja i fizičke aktivnosti. Ovaj program podrazumeva i psihohigijenu, odnosno preporučuje da je potrebno imati ljubavnicu, prijatelje, emocionalno se prazniti, čuvati brak, baviti se hobijem’, kaže pripadnik VBA koji je želeo da ostane anoniman. Međutim, on tvrdi da osim po prijemu u službu nikada nije radio psihotest, niti testirao svoje mentalno zdravlje.

Policajci samoubice

Policajac Ivan Čorbić (23) ubio je 25. maja 2007. u Šašincima kraj Sremske Mitrovice Momčila Grubića (24), teško ranio njegovog oca Đorđa (45), a zatim izvršio samoubistvo pucavši sebi u usta. Slobodan Luković (57), penzionisani policajac i bivši vozač Slobodana Miloševića, posle kraće svađe 1. maja ranio je iz pištolja Dobriju, sa kojom je nevenčano živeo, a potom je sa tri hica usmrtio njenog brata Dušana Nikolića (51) iz Rakara. Komandir pogranične policije u Bajinoj Bašti Dragan Marić (46) izvršio je 31. januara samoubistvo na radnom mestu, pucajući sebi u glavu iz službenog pištolja. Marić je neposredno pre samoubistva unapređen u komandira pograničnog bataljona policije. Policajac Vladimir Jeličić (22) izvršio je samoubistvo 31. marta, takođe pucnjem iz službenog pištolja, i to u šupi u dvorištu porodične kuće u Valjevu. Komandir policijske stanice u Malom Zvorniku Goran Milutinović (39) pucao je sebi u glavu na radnom mestu 28. avgusta. Damir Radulović (28) iz Bajmoka pucao je sebi u glavu 23. oktobra, iz službenog pištolja u policijskoj stanici u Subotici, jer ga je ostavila supruga.

Njegov iskusniji kolega, koji je već penzionisan, tvrdi da je rad u službama bezbednosti jedan od retkih poslova gde vreme radi protiv čoveka. Posebno zabrinjava, prema njegovim rečima, to što se niko dosad nije bavio procenom koliko je pripadnika službi bezbednosti obolelo i od kojih bolesti i koliko ih je umrlo pre kraja normalnog životnog veka.

‘Mnoge moje kolege imaju srčane probleme, a često se, zbog specifičnog posla i načina života, razbole po odlasku u penziju, a mnogi se odaju alkoholu. Kancelariju jednog od ljudi iz vrha nekadašnje Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije poznatog po učešću u aferi ‘četverožilni kabal’, neke mlađe kolege su zvale ‘zlatno burence“, kaže naš sagovornik.

Ovaj sagovornik kaže da je procena ličnosti veoma bitna u izboru kandidata za rad u službama bezbednosti, a pošto je ličnost u stalnom razvoju, potrebno je češće vršiti procene.

‘Stres u ovom poslu nastaje zbog neprekidnog kontakta sa ljudima, stalne potrebe posla za procenom stanja, ljudi i događaja i selekcijom informacija i dezinformacija. Pojedini delovi sektora bezbednosti u stanju su konstantnog rata u miru sa školovanim i obučenim obaveštajnim službama i kriminalnim grupama’, kaže ovaj sagovornik Centra za istraživačko novinarstvo iz VBA.

Predsednik Beogradskog psihoanalitičkog društva dr Alek Vučo radio je u bolnici ‘Dr Dragiša Mišović’ u vreme kada su se tamo lečili policajci.

‘Neki policijski psiholozi su 2003. dolazili kod nas i mi smo im držali kurseve. Želeli su da nauče nešto, ali to je kratko trajalo. Posle šest meseci smo završili sa tim i više nije bilo interesovanja’, kaže dr Vučo.

 

RATIŠTA I POSLEDICE

 

Nezanemariv je broj ljudi u uniformama koji su učestvovali u ratovima na prostoru bivše SFRJ. Iskustvo pokazuje da posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) može da dovede i do veoma agresivnih ispada ratnih veterana. Pre pet godina, dobrovoljac s Kosova Dragan Čedić, u Leskovcu je iz automatske puške ubio sedam osoba, a 2003. radnik Bezbednosno-informativne agencije s Kosova Vladan Rovčanin je u zgradi BIA u Nišu ubio četvoro kolega. On je priznao da je mesecima pre toga bio pod neobjašnjivim psihološkim pritiskom. Dosadašnja ispitivanja pokazuju da je PTSP prisutan u jedan odsto populacije s uobičajenim životnim iskustvima. U Srbiji još ne postoji tačna evidencija o žrtvama ovog sindroma, a podaci o tačnom broju ratnih veterana koji još rade u sektoru bezbednosti nisu dostupni javnosti.

 

Samoubistvo na straži

Samoubistva nisu zaobišla ni vojsku. Dr Dedić kaže da uzrok leži isključivo u ličnosti suicidanta.

‘Svako ima svoj povod zbog čega smatra da njegov život više nema smisla. Starešine koje su izvršile samoubistvo uglavnom su iz kategorije adolescenata. Dve trećine vojnika se ubije puškom na straži noću, a jedna trećina kod kuće, najčešće vešanjem. Nakon uvođenja Programa prevencije suicida 2003, broj samoubistava u vojnoj sredini je u stalnom padu. Pre uvođenja programa bilo je 15, a već 2004. devet, 2005. sedam, 2006. četiri, i prošle 2007. godine tri samoubistva u Vojsci. Samoubistava kod starešina je najviše bilo između 2002. i 2004. godine. Trećina profesionalnih vojnih lica koja su izvršila samoubistva imala je ratna iskustva’, naglašava dr Dedić.

Ministarstvo za rad i socijalnu politiku pokrenulo je projekat ‘Procena zdravstvenog stanja i potreba boraca ratova devedesetih’ čiji je cilj da skenira zdravstveno i socijalno stanje ratnih veterana u Srbiji. Međutim, pomoćnik ministra za rad zadužen za boračka pitanja Miro Čavaljuga kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da borci koji nisu ranjeni i nisu invalidi dosad nisu imali zaštitu, i da se o njima i njihovim problemima malo zna.

‘Verovatno ima boraca u MUP-u i BIA, ali ne znamo u kakvom su stanju i da li imaju PTSP. To možda znaju oni kod kojih su ti ljudi zaposleni’, kaže Čavaljuga i napominje da je nekoliko stotina hiljada građana Srbije učestvovalo u ratovima.

Ipak, postoje procene da su oko 35.000 ratnih veterana žrtve PTSP-a i pretpostavlja se da ih ima i zaposlenih u vojsci, policiji, službama bezbednosti.

Prema studiji ‘Posttraumatski stresni poremećaj ratnih ranjenika’ PTSP se manifestuje kroz ‘intenzivno nametanje i ponavljanje preživljenih traumatičnih iskustava u snu, (košmari) i na javi (‘fleš-bek’ epizode)’. Oboleli takođe osećaju pojačanu emocionalnu osetljivost i razdražljivost, imaju teškoću da se usredsrede, osećanje besperspektivnosti i životnog besmisla, poremećaj sna i razne fiziološke smetnje.

Prof dr Gordana Dedić, neuropsihijatar sa Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju Klinike za psihijatriju VMA, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da je, logično, svake godine sve manje pripadnika Vojske sa posttraumatskim stresnim poremećajem.

‘Mnogi koji su imali kliničku sliku PTSP-a su tokom više godina unazad penzionisani. Ako psihološkim testovima utvrdimo da je reč o trajnim promenama ličnosti, a obično se oni i najčešće obraćaju psihijatru, pored lečenja i terapije, timski dajemo predloge za penzionisanje tih lica’, tvrdi Dedićeva. Ona navodi da se, zbog stroge selekcije pri prijemu u vojnu službu, problemi koje imaju tzv. obični ljudi ređe odražavaju na mentalno zdravlje profesionalnih vojnika i starešina. Ipak, i Vojska se susretala sa samoubistvima, narkomanijom i psihosomatskim poremećajima nastalim usled nagomilanog stresa. Za pripadnike Vojske Srbije, kaže dr Dedić, ne postoji organizovan antistres program.

Psihološka obrada, objašnjava Dedićeva, obavezna je pri upisu u vojnu školu, a zatim, na kraju školovanja, odnosno pre prijema u vojnu službu. I ona potvrđuje da u toku radnog veka psihološko testiranje nije uobičajeno, osim u izuzetnim slučajevima, pri oceni sposobnosti za vojnu službu. Takođe se vrši i pri promeni dužnosti, ako je reč o specifičnim poslovima – odlazak u specijalne vojne misije, obaveštajna ili bezbednosna služba… Dr Dedić kaže da selekcija za specifične dužnosti pruža odabir ličnosti koje su spremne da podnose veća psihofizička opterećenja u odnosu na druge pripadnike Vojske. Preventiva se postiže i redovnim sistematskim pregledima koji se do 40. godine starosti obavljaju jednom godišnje, a koji uključuju i neuropsihijatrijski pregled, ali na njima nije obavezna psihološka provera.

Međutim, naši izvori iz MUP-a tvrde da se sve da srediti ako je reč o zapošljavanju rođaka ili prijateljevog deteta ako ne ispunjava baš sve uslove za prijem u službu. Kako saznajemo, preporuka je važna i za zaposlenje u BIA, jer se uvek nađe način za zaobilaženje pravila.

‘To ne znači da se u službu primaju idioti, ali se neki segmenti procene mogu zaobići’, kaže naš sagovornik iz BIA.

 

LAKI NA OBARAČU

 

Stres, problemi na poslu ili u porodici nekada nateraju i ‘opasne momke’ u uniformama da dignu ruku na sebe. Najmanje 15 srpskih policajaca je u prošloj godini izvršilo samoubistvo, a nije malo njihovih kolega koji su u tom periodu život najpre oduzeli drugima, a zatim i sebi.

Momčilo Vidojević, član predsedništva Nezavisnog sindikata policije, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a da su razlozi za to loše materijalno stanje, loš status u društvu, ali i progon, maltretiranje i razne vrste tortura u režiji neposrednih rukovodilaca.

‘Ima dosta loših rukovodioca organizacionih jedninica, pa čak i onih koji rade sa šifrom F što je oznaka za psihijatrijsko oboljenje. U službi nema provera psihičkog stanja, a ja sam vam svedok. Radim 14 godina kao policajac i za to vreme nisam imao takve provere. Iza nas su ratovi i tu ima ljudi koji su svašta preživeli. Trebalo bi sprovesti redovne sistematske preglede sa najvećim učešćem neuropsihijatara, i to najmanje jednom godišnje, to smo predlagali. Ti isti policajci rade u velikoj masi građana sa oružjem. Ako čovek nije sposoban da nosi oružje ili da ide u akcije, može da radi nešto drugo, kancelarijski posao, izdavanje dokumenata itd., a ne da nosi po 30 metaka sa sobom’, kaže Vidojević i dodaje da bi Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja trebalo da se angažuju više na rešavanju ovog problema.

 

Bezbednjaci kontejniraju

Specifični poslovi u vojsci, policiji i službama bezbednosti zahtevaju da njihovi izvršioci u svom radu stalno u sebe ‘kontejniraju’ nove informacije. To znači da oni mogu da se emotivno distanciraju od ljudi prema kojima su angažovani, jer ako se identifikuju sa njima u riziku su od stresa koji može da dovede do težih psihičkih posledica.
‘Sporadično se desi da neko od vojnih lica puni taj svoj kontejner i u jednom momentu, kada više ne može da izdrži, ‘puca’ ispoljavajući eho od psihosomatskih oboljenja – hipertenzija, čir, probleme sa štitnom žlezdom, infarkt’, objašnjava dr Dedić.

Među policajcima se priča da se jedan policajac u Valjevu ubio posle disciplinskog postupka i pretnji koje su mu upućene. Pre nekoliko godina se u Beogradu ubio policajac kojem MUP nije pružio pravnu zaštitu pred sudom, zbog toga što je u samoodbrani pucao na kriminalca. Ovog nesrećnika kojeg je postupak i finansijski iscrpeo, kažu izvori iz policije, komandir je isterao iz kancelarije kada mu se obratio za pomoć. U policijskim kuloarima se priča i da nije mali broj policajaca koji se leče u ustanovama za mentalno zdravlje.

Dragan Mijović, iz SBPOK-a MUP-a Srbije, u studiji ‘Primena psiholoških metoda u borbi protiv organizovanog kriminala’, navodi da je ratna trauma i u policiji nedovoljno istražena tema. Zbog toga, kako vreme odmiče, ti ljudi imaju više problema i u porodici, radnom mestu, s prijateljima, ostaju usamljeni sa svojim problemima koji mogu dovesti do potpune ‘eksplozije’ ličnosti. Mijović tvrdi da psihološki problem pojedinca umanjuje njegovu radnu sposobnost, ali se odražava i na kolektiv. On se zalaže za strože psihološke procene, a za određene poslove u vezi sa borbom protiv organizovanog kriminala neophodne su i dodatne procene, poput stepena tolerancije na frustraciju, reagovanje u kriznim situacijama… Mijović ističe da bi psiholozi trebalo da rade u svim policijskim stanicama u Srbiji. Prema nezvaničnim informacijama u MUP-u Srbije u kojem radi oko 35.000 ljudi zaposleno je manje od 15 psihologa.

Iako se zloupotreba psihoaktivnih supstanci među zaposlenima u sektoru bezbednosti ne toleriše, ipak ima izuzetaka. Najbolji primer je slučaj policajca Marka Pavlovića i njegovog kolege Bojana Gavrilovića, koji su kamerom snimljeni kako ušmrkuju kokain. Oni su, naime, posle šest meseci suspenzije vraćeni na posao policajaca u Vršcu. Pitanje je koliko je pametno osobi sklonoj korišćenju narkotika dozvoliti da sa oružjem ide među građane. Ipak, ovo je samo jedan od retkih slučajeva dospelih u javnost. Upotreba narkotika nije nepoznata ni u Vojsci Srbije. U analizi Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo ‘Građanin u sigurnom i bezbednom okruženju’ navodi se sledeći podatak (odnosi se na 2005. godinu): ‘Drogu ne koriste samo vojnici već i oficiri. Prema zvaničnim podacima Ministarstva odbrane u Vojsci Srbije imaju precizne podatke o ukupno 58 starešina koji koriste drogu, ali je procena stručnih službi da ih ima najmanje tri puta više.’

Dr Gordana Dedić, neuropsihijatar sa Odeljenja za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju Klinike za psihijatriju VMA, tvrdi da je zloupotreba psihoaktivnih supstanci retka kod profesionalnih pripadnika Vojske.

‘Imali smo svega devet starešina od januara 2004. do marta 2007. koji su lečeni zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. To su bila profesionalna vojna lica u proseku ispod 30 godina starosti. Došli su da se leče na nagovor porodice ili jedinice. Svi su uspešno izlečeni. Nama su se 2006. svega četvorica pripadnika Vojske javila zbog problema sa alkoholom. Vojnike ne lečimo zbog zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, jer takva lica i nisu sposobna za služenje vojnog roka. Za specijalne jedinice provera na prisustvo psihoaktivnih supstanci se vrši nekoliko puta godišnje’, kaže dr Dedić. Devet starešina o kojima govori naša sagovornica, kako saznajemo, lečeno je zbog zloupotrebe heroina, ali su posle lečenja vraćeni na dužnosti.

Pripadnici sektora bezbednosti imaju probleme i boljke kao i svi članovi društva. Iako selekcija treba da obezbedi najčvršći kadar sposoban da se nosi sa svakodnevnim stresovima dešava se da ličnost popusti. Ovaj problem nosi dodatnu težinu kada se zna da ti ljudi nose oružje, a neki svakodnevno naoružani kontaktiraju sa običnim građanima. Za najdramatičnije slučajeve saznajemo iz medija, ali mnogi bezbednjaci se godinama muče sa svojim boljkama plašeći se da govore o tome zbog reakcija sredine u kojoj žive i rade, ali i zbog gubitka posla. Za pripadnike sektora bezbednosti u Srbiji nema organizovanih antistres programa niti se to radi u preventivne svrhe. Takođe, još ne postoji program za zbrinjavanje ovih ljudi koji su radno sposobni, ali na drugim, manje zahtevnim i stresnim dužnostima. Država koja planira da bude bezbedna, da ima kapaciteta da se bori protiv organizovanog kriminala, morala bi da pokloni veću pažnju mentalnom zdravlju svojih čuvara. Uostalom, primera ima u razvijenijim zemljama gde je formirana specijalna služba za psihološku pomoć bezbednjacima. Cena ovakvog odgovornog programa verovatno je daleko manja od ljudskih života i uništenih porodica čiji su bližnji brinući se o bezbednosti drugih ostali usamljeni i na korak od ‘psihičke eksplozije’.

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend