AktuelnoSrbija

Bivši ovisnik o sintetičkim drogama: Izgubio sam zube sa 22 godine i stan u Beogradu

30. maja 2011.
U holu Bolnice za lečenje bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, predamnom se pojavljuje pacijent. Spreman je da priča o svom iskustvu sa sintetičkim drogama. Ljubazno me upućuje u salu za odmor. Prostrana je, sa dugačkim stolom na sredini i televizorom. Momak je ljubazan i otvoreno komunicira, ali mu je lice umorno i izmučeno. Pomalo je nervozan. Počinje da priča, kao da se sve događalo nekom drugom

„Prvi put sam probao spid sa 20 godina. Posle sam koristio i spid i ekstazi i doživljavao ekstaze mozga, savršenstvo neko. To je trajalo baš dugo, sedam godina bez prestanka. Stalno sam išao na tehno žurke, sluh mi se sa muzikom više slagao, to je baš vrlo vezano za muziku, to je nekako… Kao napravljeno da ide jedno uz drugo. Svaki dan sam uzimao nešto. U početku sam uzimao po jedan ekstazi, pa sam posle došao na deset dnevno. Izgubio sam zube sa dvadeset dve godine, popucali su od kiseline“, kaže tridesetjednogodišnji momak, pacijent Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu.

Mladi sintetičke droge doživljavaju kao manje štetne. Postoje predrasude, da razvoj bolesti nije toliko brz jer se uzimaju uglavnom vikendom. “Mogu da budu veoma štetne, riskantne, moguće je ući u psihozu i smrtni ishod, čak i posle jedne, prve zloupotrebe,“ kaže direktorka Specijalne bolnice Dr. Jasna Daragan-Saveljić.


Dostupnost sintetike


“Lako je nabavljati. Dosta mojih drugara “radi” sa tim. To je jedna vrsta sekte, da je što više ljudi, da se što više zezaju i da je što više droge. Ima je svugde, pun je Beograd. Toga ima na svakom ćošku, pogotovo te sintetičke koju su počeli da proizvode kod nas u Srbiji. Ranije je to bilo dostavljano samo iz susednih zemalja. Sada ima dosta tih privatnih laboratorija ovde.

Kad sam krenuo da uzimam to je bilo perfektno nešto. Uzmem jednu lajnu spida – meni to dosta za celu noć. Na kraju sam došao do toga da moram da povučem pet grama spida za noć, ali to nije zbog povećane tolerancije nego je kvalitet loš, zato što se ne uvozi više tamo odakle treba, nego se kod nas pravi. Ekstazi je takvo đubre da se mladi više truju nego što se drogiraju“.


Posledice


“Posle par godina uzimanja sam počeo malo da osećam zdravstvene probleme. Kada sam pokušavao da smanjim količinu, imao sam aritmije, nesanice, nekakvu uznemirenost… Osećao sam takođe blage moždane udare, kao neke elektricitete koji prolaze kroz glavu. Propao sam u fizičkom smislu, a u psihičkom još više. Koristeći spid nisam nekad spavao po sedam-osam dana, a za to vreme nisam osećao nikakav umor, ili da mi je potreban san. Sintetika najviše sprži moždane ćelije. Finansijski me je drogiranje uništilo. Za ovih deset godina sam izgubio stan u centru Beograda. Otprilike mi je otišlo pedeset hiljada evra na sintetiku”.


Statistika


„Ukupan broj zavisnika od psihoaktivnih supstanci u Srbiji se ne zna, ne postoji neki centralni registar”, kaže Dr Jasna Dragan-Saveljić. “Postoje neki indirektni pokazatelji, a ja mogu prema podacima iz Beograda, koji su najsređeniji u Srbiji, da kažem da su od svih prijavljenih u zdravstvene institucije otprilike 95 do 96 posto opijatski zavisnici. Ostatak od 4-5 posto pripada zavisnicima koji zloupotrebljavaju isključivo neke druge droge, kao što su marihuana, ekstazi i tako dalje. Ukupan broj pacijenata u Drajzerovoj od 2005. godine pokazuje tendeciju pada. Broj zavisnika je 2005. iznosio 967, a 2009. je bilo 463 prijavljenih pacijenta,“ kaže Dr. Daragan-Saveljić.


Pomoć


“Ovde sam već 10 dana. Probudimo se ujutru u pola sedam, popijemo kafu, doručkujemo. U osam primimo prvu terapiju, pa onda ponovo na svaka dva sata do jedanaest uveče. Ima vizita, posle vizite nas pitaju kako smo ili ako nam trebaju dodatni lekovi. Posle vizite imamo slobodno vreme koje provodimo u jednoj prostoriji. Ovde smo zatvoreni ko u zatvoru, imamo rešetke na prozorima, niko ne izlazi nigde, jedino možemo da izađemo nekad u dvorište. Imamo razgovore sa psiholozima svaki dan po pola sata. Najviše mi pomaže terapija koju primam, antidepresivi i injekcije za spavanje uveče. Mnogo mi je bolje. Ovde nemam telefon, nemam kontakt sa spoljnjim svetom. Radio sam preglede da vidim da li sam zdrav. Sve mi je u redu, jedino imam gastritis zbog kiseline koja je nagrizla tkivo, a sad treba da idem da ispitujem mozak, jer to što sam uzimao najviše sprži moždane ćelije. Detoksikacija organizma je trajala oko 4-5 dana. Povraćao sam, na kraju sam i žuč povraćao. Imao sam proliv, tresao sam se u krevetu, osećao sam ogromnu jezu. Nisam oka sklopio. Planiram da ostanem ovde još petnaestak dana, pa ću da idem kući na vikend. Onda se vraćam nazad na kontrole”.

“Ta droga traži, posle dužeg vremena korišćenja, neku terapiju u smislu spuštanja sebe i svog mozga na neku normalu. Normala, međutim, nikad više neće biti ista. Ja sam potražio pomoć ovde, nisam mogao da stignem sve to, taj život, to jurenje. Osećao sam da mi se bližio kraj, da bih, ako nastavim još godinu dana, dobio infarkt. Nije me niko naterao, sam sam odlučio. Probao sam kući, ali znate kako to izgleda – izađeš napolje, sretneš ljude, hajde ‘vamo-tamo… To je više želja, to je klasični rovac, to je crv u glavi koji kaže: ”E, treba mi, treba mi, treba mi…” – da ne bi prekinuo svu tu igru, jer to je jedna igra koja ne prestaje. Živeo sam sa devojkom, zajedno smo to radili, ali smo se rastali jer, da smo ostali zajedno, to bismo zajedno i radili dok ne pocrkamo.”

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend